Zahvaljujem.
Reč ima Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja. Jedno je za ministra kulture i informisanja, Vladana Vukosavljevića, drugo je pitanje i za ministarku pravde, gospođu Kuburović i za ministra unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića.
Prvo pitanje. Ne bi bilo dobro da ministarstvo gospodina Vukosavljevića, samim tim i Republička Vlada okreće glavu pred nečim što sama Srbija nikad sebi ne bi dozvolila, niti bi na tako nešto pristala.
Naime, mislim na izbore koji se održavaju u Crnoj Gori. Po rečima zvaničnih predstavnika crnogorske države izborni proces je pod velikim pritiskom Rusije. Svi koji su jednom učestvovali u izborima znaju koliko su neprihvatljive situacije u kojima se strana zemlja meša u izborni proces.
Mi ovde u Srbiji vrlo često smo na teko nešto ukazivali. Razlikujemo se politički, ali smo svi zajedno veoma osetljivi na bilo kakav uticaj sa strane.
Pitao bih gospodina Vukosavljevića da li on kao resorni ministar vrši kontrolu nad onim servisima, pre svega mislim na medijske, koji deluju na teritoriji Republike Srbije, a u ovom trenutku pod veliki pritisak izlažu Crnu Goru? Mislim na čitav niz kulturnih centara, na Informativni servis „Putnik“, na ekspertske grupe koje se finansiraju da bi delovale na teritoriji Republike Srbije. Ni sa tim se ne slažem, ali dok deluju baviće se pitanjima koja su od internog značaja. To je tema o kojoj mi zajedno moramo da razmišljamo i da razgovaramo.
Kada se infrastruktura, koju smo mi uspostavili i omogućili ovde u Srbiji, koristi kako bi se vršio pritisak na izbornu kampanju u Crnoj Gori, onda mi postajemo saučesnici nečega što smo po pravilu oduvek osuđivali, tako da bi bilo dobro da ministarstvo gospodina Vukosavljevića odgovori da li vrši kontrolu rada svih, ne samo informativnih servisa čiji su osnivači recimo Ruska Federacija, nego i bilo koga drugog u okviru zakona. Ne zalažemo se za cenzuru, ali smatramo da je nedopustivo da se Srbija koristi kao platforma za ugrožavanje izbora u Crnoj Gori, s obzirom da na tako nešto mi kao zemlja nikada ne bi pristali i protestvovali bi kada bi se tako ponašala bilo koja susedna zemlja u slučaju izbora u samoj Srbiji.
Ne mislim da je to isključivi razlog za brigu, postoji još jedan. Tema na kojima se osporava crnogorska kampanja odavde, iz Srbije, su teme koje su državni prioriteti Srbije. Ovde smo tokom formiranja Vlade čuli predsednika Vlade koji kao krunski prioritet svog kabineta ističe članstvo Srbije u EU. Ne može se iz Srbije voditi kampanja protiv crnogorskih političkih stranaka koje se zalažu za evroatlantsku Crnu Goru, koristeći se infrastrukturom čije smo mi uspostavljanje omogućili ovde u Srbiji, jer se na takav način, indirektno stvara atmosfera u kojoj ćemo mi biti zaustavljeni i u našem nastojanju da ostvarimo ciljeve svoje politike.
Za ministarku pravde i ministra Stefanovića isto jedno veoma važno pitanje. Prošle nedelje je održano još jedno ročište u procesu koji se vodi protiv lica optuženih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Krunski svedok je izjavio da se nalazi pod pritiskom, da su pretnjama izložena njegova deca, njegova supruga i on lično. Još jedan svedok koji se tog dana pojavio pred sudijama ponovio je identične tvrdnje, odlazeći korak dalje tako što je istakao da već pet godina niko u državi ne želi sa njim da razgovara o političkoj pozadini ubistva predsednika Vlade Zorana Đinđića.
Pred sudskim većem, pred advokatima, pred onima koji su to suđene pratili, on je nedvosmisleno saopštio da je spreman da tužilaštvu saopšti ime jednog od najbližih saradnika ubijenog predsednika Vlade koji je učestvovao u atentatu 12. marta 2003. godine.
Pitam Nelu Kuburović i pitam Nebojšu Stefanovića šta su preduzezeli u slučaju pretnji kojima su izloženi svedoci koji su se pojavili u sudu i šta su preduzeli i da li će preduzeti nešto u vezi sa izjavom jednom od njih koji ukazuje na političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića?

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov.

Zahvaljujem gospođo predsednice.
Zamolila bih sve poslanike da razmotre dve vrste dokumenata koje se odnose na istu stvar, a radi se o akreditaciji Univerziteta u Novom Pazaru, čiji je vlasnik nekada bio, a danas ključan čovek na njemu, naš kolega muftija Muamer Zukorlić.
Jednu vrstu dokumenata donela je Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta obrazovanja, čija je to nadležnost, i njihovi zaključci su ovakvi: master akademske studije jezik i književnost – rešenje o odbijanju akreditacije, master akademske studije likovna umetnost – rešenje o odbijanju akreditacije, master akademske studije pravo – rešenje o odbijanju akreditacije, primenjena psihologija – rešenje o odbijanju akreditacije, vaspitači dece predškolskog uzrasta – rešenje o odbijanju akreditacije, bosanski jezik i bošnjačka književnost – rešenje o odbijanju akreditacije, ekonomija – rešenje o odbijanju akreditacije, engleski jezik i književnost – rešenje o odbijanju akreditacije, informatika - rešenje o odbijanju akreditacije, likovna umetnost, osnovne akademske studije - rešenje o odbijanju akreditacije, nemački jezik i književnost - rešenje o odbijanju akreditacije, pravo, osnovne akademske studije - rešenje o odbijanju akreditacije, psihologija - rešenje o odbijanju akreditacije, srpski jezik i književnost - rešenje o odbijanju akreditacije, vaspitači dece predškolskog uzrasta, osnovne akademske studije - rešenje o odbijanju akreditacije.
Njihova rešenja i obrazloženja zašto su došli do ovakvog zaključka obiluju izrazima poput – nastavni program je necelovit i nesvrsishodan, niz razno-raznih predmeta i tema, veoma malo radova objavljenih o referentnim propisima, nekvalifikovani nastavnici za izvođenje nastava, nekompetentni nastavni kadar, ne ispunjava standarde u pogledu kvaliteta studijskih programa itd.
Pozivam vas da pogledate drugi dokument koji je potpisao Aleksandar Vučić na predlog ministra Verbića, u kome piše – do okončanja postupak akreditacije visokoškolske ustanove i studijskih programa koje sprovodi Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta za Univerzitet u Novom Pazaru, adresa, rešenje, itd, smatraće se da ima dozvolu za rad u svom sedištu i da ima pravo na izdavanje javnih isprava, a za studijske programe koje izvodi smatraće se da su odobreni.
Moje pitanje Aleksandru Vučiću, koji je potpisao jedan ovakav skandalozan dokument, je kako je ovo moguće? Kako je moguće da Komisija za akreditaciju i kontrolu kvaliteta obrazovanja odluči da ni jedan program na ovom univerzitetu ne ispunjava osnovne uslove da bude akreditovan, a da Aleksandar Vučić na predlog ministra Verbića smatra da su oni akreditovani? Da li to znači da smo mi ukinuli sve institucije u ovoj zemlji, da će umesto njihovih zaključaka, rešenja i mišljenja Aleksandar Vučić da nam govori šta će da se smatra umesto toga i da li je iko ko je ovo predložio, potpisao, ko je za ovo glasao svestan koliku štetu ovo nanosi našem obrazovnom sistemu, koliku štetu nestručan kadar, loši programi i univerzitet koji ne ispunjava uslove može da nanese svim studentima koji se u njemu školuju?
Kako je moguće da univerzitet koji ne ispunjava ni jedan uslove da bude akreditovan izdaje javne isprave za koje Vlada smatra da su ispravne i na koji način Vlada misli da odobri studijske programe za koje je Komisija za akreditaciju jasno rekla da nemaju osnova da budu odobreni?
Drugo pitanje tiče se nečega što je uznemirilo, čini mi se, veliki broj roditelja, a radi se o vesti koja se pre izvesnog vremena pojavila u našim medijima, da će od nove godine u cilju mera štednje biti ukinuto pravo na povraćaj PDV na bebi opremu. Moje pitanje ministru Vujoviću je da li smatra da nema drugog načina da se štedi? Da li će tih 14.000 do 17.000 dinara koje su roditelji dobijali kao povraćaj zaista spasiti našu ekonomiju i zar ne misli da bi negde drugde moglo da se prištedi, a ne na mladim porodicama koje se odluče da imaju decu.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović.

Poslanička grupa „Dosta je bilo“ ima dva pitanja koja bi uputila nadležnim ministrima.
Prvo pitanje je upućeno ministarki građevine, infrastrukture i saobraćaja i odnosi se na poslovne rezultate ER Srbija. U poslednje dve godine je ER Srbija je zabeležila, može se reći, izuzetne gubitke, ako se ne dodaju subvencije, jer onda nema gubitaka. Dakle, gubici su pokriveni subvencijama koje su platili svi građani Srbije. U 2014. godini to je bilo oko 80 miliona evra, u protekloj godini blagodareći jako dobrom razvoju na svetskom tržištu energenata gubitak je pao ispod 50 miliona.
Građani Srbije su preko subvencija nepovratno pomogli „Er Srbiju“ sa 130 miliona evra i mi to ne možemo promeniti, to je realnost. Imamo nekog nacionalnog prevozioca koji ima određeno tržište i koji širi svoje poslovanje.
Pitanje koje se ovde nameće je – kada ćemo dobiti plan poslovanja koji pokazuje kako će u narednim godinama ta ista firma uspeti da napravi u najboljem slučaju manji gubitak u narednoj godini, da pređe u pozitivno poslovanje i da možda u nekom periodu koji je dogledan, a ne odnosi se na decenije, kroz pozitivan poslovni rezultat donese nekakve benefite građanima Srbije koji su finansirali ovaj poslovni poduhvat? Dakle, kada će poslanici biti upoznati, a i građani Srbije, s time kao „Er Srbija“ misli da napravi profit i koja je to poslovna strategija koja se namerava učiniti jer je vrlo malo verovatno da sa sadašnjim stepenom iskorišćenosti linija sa sadašnjom mrežom i sadašnjim načinom poslovanja i sa sadašnjim cenama energenata ta tendencija može da se preokrene?
Drugo pitanje je namenjeno ministru rudarstva i energetike i odnosi se na sada već ozbiljnu pretnju koju smo dobili od Energetske zajednice da će Srbija biti izložena sankcijama zbog toga što već godinama ne uspevamo da razdvojimo dva distributera gasa u Srbiji i šta po tom pitanju misli da uradi jer je ovo sada već prilično ozbiljna stvar, a mi unedogled odlažemo to. Moguće je, naravno, da će se uspeti ispregovarati još jedno odlaganje, ali pitanje koje se postavlja pred resornog ministra je šta misli da uradi i koji je rok u kome ćemo mi uraditi ono što se očekuje od nas da bi mogli da uživamo sve benefite toga što postajemo punopravni članovi Energetske zajednice. Koristi su mnogo veće od članstva u takvoj zajednici nego što su troškovi koje bi imali tako što bismo razdvojili ruskog i srpskog operatera.
Konačno, treće pitanje, koje možda nije toliko gromoglasno, ali je bitno za jednu ugroženu grupu, odnosi se na ministarstvo koje je nadležno za socijalnu politiku u Srbiji i odnosi se na to šta se dešava sa zakonom koji reguliše kretanje ljudi slabovidih, odnosno u Srbiji trenutno postoji legislativa koja se odnosi na uvoz pasa vodiča. Brojkom i slovima, iako verovatno nikome nije interesantno šta se dešava sa slabovidim ljudima i sa marginalnim grupama kao kada je reč o nekim fundamentalnim i strateškim pitanjima, brojkom i slovima, u Srbiju je do sada uvezen jedan pas vodič za sve slepe i slabovide ljude. Ne postoji podzakonska legislativa koja se tiče obuke tih pasa i mi imamo jedan zakon koji bi mogao pomoći jednoj fundamentalno ugroženoj grupi koji se ne primenjuje zbog toga što je zastalo sa podzakonskim aktima.
Ovog puta zaista pozivamo da se donesu podzakonski akti i da se omogući svim građanima Srbije, nezavisno od bilo koje razlike, da uživaju potpunu ravnopravnost u Srbiji. Hvala.

Poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.      

Dame i gospodo narodni poslanici, svoje pitanje upućujem premijeru Republike Srbije Aleksandru Vučiću. Sve nacije koje su bile u stanju da tokom svog istorijskog razvoja formiraju državu, posebno nacije sa dugotrajnim viševekovnim državotvornim tradicijama, imaju visoko izraženu kategoriju ponosa i dostojanstva. Ponos i dostojanstvo jedne države izražava se kroz upotrebu državnih simbola pre svega. Državni simboli su zastava, grb i himna, a može ih biti još. Države ljubomorno čuvaju svoj grb, svoju zastavu, svoju himnu. Grb se s ponosom nosi, za zastavu se gine, dok se za zastavu gine peva se himna.
U civilizovanim državama nije dozvoljeno da se sve zastave ističu. Ističu se državne zastave, nacionalne, zastave nacionalnih manjina i u slučaju međudržavnih poseta zastave strane države čiji je državnik u gostima. Međutim, ono što je uradila naša izvršna vlast, na čelu sa Vladom i premijerom, zaprepašćuje. Premijer i njegovi ministri već duže vreme, čini mi se i više od četiri godine, pored srpske državne zastave koriste i zastavu Evropske unije. To je po našem zakonu nedozvoljeno. Ustav propisuje izgled naših državnih simbola, a zakon njihovu upotrebu.
Dolazimo u veoma neprijatnu situaciju vrlo često. Premijer primi ruskog ili kineskog ambasadora, s jedne strane je srpska zastava, s druge strane ruska ili kineska, a pored ove srpske i zastava Evropske unije, onako da gosta bode u oči. Trebalo je premijer Medvedev da dođe u Srbiju krajem septembra, pa u oktobru, pa ko zna da li će doći i u novembru. Ja se pitam – zašto se okleva s tom posetom? Došao sam do zaključka da je svakom državniku, i ruskom i kineskom i drugih prijateljskih zemalja, neprijatno da u trenutku zvaničnog prijema na njih se kezi zastava Evropske unije, a te države su obično protivnici Evropske unije.
Sa našeg aspekta unutrašnjeg to bi bilo kao da je Kraljevina Jugoslavija uoči nemačke okupacije vešala po svojim javnim ustanovama nemačke zastave sa kukastim krstom, jer ono što nam je Nemačka radila u Drugom svetskom ratu 90-ih godina radila nam je Evropska zajednica, pa Evropska unija, pa NATO. To je jedna vrsta lažnog predstavljanja. Vidite, da bi regularno stekao diplomu mastera ekonomije Tomislav Nikolić je morao da položi 30 ispita. Nije položio nijedan, a busa se u prsa sa tom diplomom. To je lažno predstavljanje. Vučić, naravno, ima fakultetsku diplomu odavno, bio je odličan student, ali i on je sad pred sticanjem nove diplome. Aleksandar Vučić mora da položi 35 ispita da bi stekao pravo da se kiti zastavom Evropske unije, da položi sve te ispite, pa da polaže i maturski i diplomski i master i doktorat i šta ja znam.
Ovo pitanje upućujem premijeru Vučiću i očekujem brz odgovor.