Zahvaljujem predsedavajuća.
Uvažena gospođo ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku svog izlaganja želim da istaknem da ću podržati i današnja zakonska rešenja, odnosno ove predloge koji su danas na dnevnom redu, a mislim da smo do sada čuli sve one argumente i razloge, kao i pozitivne efekte koji će ovaj zakon proizvesti u ovoj raspravi koja, evo, traje već dva dana, prvenstveno od resornog ministra, gospođo Brnabić, ali i od kolega poslanika mahom vladajuće većine.
Međutim, mi smo u ovoj raspravi gospođo predsednice slušali i o nekim drugim stvarima. Slušali smo o nekim stvarima kojima nema mesta u ovoj raspravi, slušali smo o nekim stvarima koje nisu tačka ovog dnevnog reda. Pa, bilo je tu i kritika, vrlo dobronamernih kritika, bilo je dobronamernih sugestija, bilo je dobrih stvari, i to je ono što je dobro.
Ono što nije dobro, to je što su se po ko zna koji put čule ovde neke neosnovane optužbe, čula se kritika bez ikakve argumentacije, čula se gomila neistina, od, da kažem nekih kolega koji su na vrlo neodgovoran način, predstavnika, mahom predstavnika bivšeg režima, u njima prednjači jedna.
I ja mogu da ima razumevanja, kritika je nešto što može da proizvede neki pozitivan efekat. Kritika je nešto što može da urodi plodom, da donese nešto dobro, ali prethodni govornik, govornik koji je govorio pre ministra je sve samo ne neko ko ima moralno, a i svako drugo pravo da nam danas drži neke lekcije.
Kada nam lekcije drži neko ko je ojadio svoju lokalnu samoupravu, neko ko je uništio Smederevsku Palanku. Neko ko je devastirao sve što je moglo da se devastira u toj opštini, onda je to za mene vrhunsko licemerje i potpuno je neprihvatljivo. On koji je ostavio nenormalne dugove. Nenormalne dugove u toj opštini. On koji je bukvalno ojadio taj gradić, koji je ostavio taj grad i bez struje i bez vode, kako smo čuli. I bez struje i bez vode. Pa, idi plati struju. Idi plati struju, građani Smederevske Palanke čekaju da odeš i da platiš struju.
Gospođo predsedavajuća, postavljam pitanje, ko će da plati račune koji su ostali za vreme predsednikovanja gospodina Milojičića. Ko će da plati te račune? Idi plati struju. Pa, su i novine pisale, Blic je ove godine pisao da je većinu institucija zbog dugovanja nadležni već isključili. Isključena je voda i u Narodnom muzeju, i u Istorijskom arhivu, i u turističkoj organizaciji i nikome ništa. Ko će da plati te račune?
I, on danas lementira ovde nad nekom tužnom tobože sudbinom Smederevske Palanke. On se brine za Smederevsku Palanku i da li će ova preraspodela sredstava koja je predviđena ovim zakonom da utiče na to. A kako se ponašao dok je bio na čelu Smederevske Palanke tako što je 457 hiljada dinara trošio na litre piva, kafe, sokova u kafanama i tako dalje, 457 hiljada dinara u svom omiljenom kafiću „Atrijum“ u Smederevskoj Palanci, nenamenski bez javne nabavke, utrošena su novčana sredstva u iznosu od 457 hiljade dinara, opštinskim novcem. Zašto? Za pivo? Sto trideset i pet flaša piva „Tuborga“, 143 „Hajnikena“, 13 limunada. Da li je to posao predsednika opštine? Da li je to briga za sredstva koja se umanjuju sada ovim zakonom?
Ne bih želeo da ponavljam sve ono što su prethodni govornici danas isticali, sve ono što je danas rečeno u pozitivnom smislu kada je reč o pozitivnim efektima koje će ovaj zakon da proizvede, ali treba naglasiti zbog građana Srbije nekoliko najznačajnijih elemenata.
Još jednom, najvažnije je da korekcija procenata preraspodele sredstava koje ovaj zakon predviđa, dakle, opštinama 74% umesto dosadašnjih 80%, gradovima 77% umesto dosadašnjih 80% i Gradu Beogradu 66% umesto dosadašnjih 70%. Da je to mera fiskalne konsolidacije. Dakle, nije u pitanju puka štednja već mera fiskalne konsolidacije.
Treba svakako istaći i da je Fiskalni savet pozitivno ocenio to što će se taj novac, dakle, ovih 4,8 milijardi dinara o kojima pričamo danas, dakle, vratiti u budžet i da to nikome ništa nije oteto, već je novac koji će se vratiti u budžet, a posle toga posebno opet prebacivati transferima lokalnim samoupravama, po projektu i po potrebi. Ovo je samo još jedan korak u nizu ka krajnjem cilju koji smo uspostavili, a to je makro-ekonomska stabilizacija.
Moram da pomenem još dva ključna koraka, a to je reforma realnog sektora, odnosno reforma javnih preduzeća, kao i rešavanje pitanja preduzeća u restrukturiranju. Nadam se da ćemo do kraja godine i završiti. Hvala vam.