Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nenad Milić, replika.

Demokratija na delu.
Ne znam, mislim da su teške te ocene zašto je ko kupio. Mislim da svi kupuju, bili oni Amerikanci, Rusi, Kinezi, Srbi, Albanci da nešto kupuju da bi izvukli neku korist. Svako ko misli da postoji neki drugi interes za kupovinu bilo čega ili je socijalista ili duboko greši.
Što se tiče kupovine, ja sam o tome i govorio, kupovina firme u stečaju znači kupovinu cele firme, prava i obaveze, sređenih, nesređenih i za to platiš novac. U slučaju kupovine imovine, koja se desila sa „Hestilom“, prodata je samo imovina, sva prava, sve obaveze su ostale na „Železari d.o.o.“ i to jeste problem zbog kojeg smo došli dovde.
Naravno da ima mnogo nerešenih u svakoj privatizaciji, u svakom stečaju, ako hoćete, evo, u Savamali, u svakom projektu koji je malo veći, koji zahvata više od jedne parcele ili neki najosnovniji biznis, ima hiljadu imovinsko-pravnih odnosa. To je problem ove države godinama i, nažalost, neće skoro biti rešen. Ali, većinu problema izbegavamo tako što poštujemo zakon. Poštujemo zakon tako što preduzeće koje ispunjava uslove za stečaj ide u stečaj, što se zakon primenjuje i sud primeni zakon onako kako mora.
Investitor, ko hoće da kupi sa tim pravima i obavezama nerešenim ulazi svesno u rizik. Kupac imovine nije ušao ni u kakav rizik i ni u kakvo pravo. On opravdano traži ono što je kupio, ono što je logično. Zato sam i rekao da ćemo mi podržati.
Prema tome, mislim da je u najmanju ruku nekorektna bila vaša primedba da je to neko kupio i da ništa nije uradio. Deset godina je to bio najveći…

Zahvaljujem.
Replika je dve minute.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Tema smederevske „Železare“ bi bila sigurno interesantna kada bismo je apsolvirali još od titoističke Jugoslavije i genijalnih komunističkih kreativnih rešenja gde treba postaviti određeno industrijsko postrojenje koje apsolutno nema nikakve logike ni smisla da se baš tu nađe, pa preko svih ovih kupovina iz dosovskih vremena, do ovog najnovijeg. Ali, za mene lično, odnosno za Dveri je najinteresantnije da na ovom primeru pokažemo svoje autentično tumačenje stranih investitora. Jer, ne bi bilo ispravno reći, kao što se to nekada može čuti, da su Dveri protiv svih stranih investitora. Prosto, to nije tačno. Dveri su samo protiv loših stranih investitora, tj. stranih investitora koji rade direktno na štetu naših domaćih ekonomskih interesa.
Ovo je zato dobra prilika da pokažem tu razliku šta je za nas, iz našeg ugla gledano, našom ekonomskom politikom viđeno razlika između dobrog i lošeg stranog investitora.
Generalni problem koji vidim u ovoj čitavoj problematici jeste taj inače servilni odnos države Srbije prema stranim investicijama i stranom investitoru kao nekom Bogom danom rešenju koje će rešiti sve naše probleme ovoga sveta u ekonomiji.
Nikada nismo smeli da priđemo bilo kakvim alternativnim ekonomskim rešenjima o kojima su Dveri više puta govorile, računajući od primarne emisije i strogo kontrolisanog štampanja državnog novca koji se ulaže u domaću proizvodnju, pokretanje velikih infrastrukturnih radova, masovno zapošljavanje i samim tim povratak svih tih sredstava kroz poreze i doprinose u državni budžet. Recimo, nijedna vlada nije imala snage u neko novije vreme da se opredeli za jednu od ovih klasičnih ekonomskih, monetarnih, finansijskih mera za pokretanje domaće proizvodnje. Uvek se išlo linijom manjeg otpora, odnosno linijom propagande da su strane investicije rešenje svih naših problema.
Postoje, dakle, dobri i loši strani investitori, dobre i loše strane investicije. Da vidimo razliku između njih. Mi smo u Srbiji strane investitore počeli da doživljavamo kao neke zaštićene bele medvede koje niko ne sme da dovede u pitanje. Njima se klanjaju kada dođu ovde u Srbiju svi, od predsednika države do predsednika opština. Njima se otvaraju vrata, pred njima se kleči. Njima se daju svi uslovi za investiranje, njima se daje besplatno građevinsko zemljište, besplatni priključci za struju, vodu i gas, oslobađaju se od poreza, niz drugih podsticajnih mera im se daje, do onih čuvenih deset, petnaest ili koliko hiljada evra po svakom novootvorenom radnom mestu.
Često mi zapravo izgledamo kao neko ko podržava bogate strane firme koje dolaze u Srbiju i na neki način mi ih finansiramo od naših para iz našeg budžeta. Koji je naš interes u svemu tome? Da li naši domaći privrednici imaju takvu šansu kao što ima strani investitor u Srbiji? Gde su oni dobili besplatno građevinsko zemljište? Gde su oni dobili besplatan priključak za struju, vodu ili gas? Kada su dobili oslobođenje od poreza?
Kada su oni dobili neke ovako značajne, krupne i velike podsticaje za zapošljavanje? Dakle, neravnopravan tretman stranog i domaćeg investitora. Da ovde ne govorim i o investitorima iz rasejanja, o našim Srbima iz rasejanja koji i te kako imaju ozbiljan kapital, ali nikada nisu tretirani kao ozbiljni investitori koji bi eventualno mogli da dobiju neke takve podsticaje kakve dobijaju ovi, recimo, takozvani strani investitori.
Kakav je taj za nas iz Dveri problematičan strani investitor? To je onaj koji ovde dolazi, ne da bi razvijao našu domaću ekonomiju ili da bi gledao naš domaći interes, on sebično gleda isključivo svoj interes profita. On ovde dolazi da bi preuzeo monopol na našem tržištu, da bi ubio konkurenciju domaćeg proizvođača, da bi vezao svoje dobavljače iz svojih zemalja porekla iz kojih dolazi taj strani investitor, a ako može i ako ova država to dozvoljava, nažalost često dozvoljava, da da što niže plate, da ne da nikakva radnička prava i da iznese što je moguće veći profit iz naše države. Njegov interes je jasan, ali nije interes domaći, srpski u svemu tome uopšte vidljiv.
Posebno kada uzmete u obzir onu, po našem mišljenju, maksimalnu završnu zloupotrebu priče o stranim investitorima, a otkrili smo je na više primera na jugu Srbije, a evo imamo sada i sudske epiloge da smo bili u pravu, a to je da su određeni strani investitori toliko drski da svoje poslovanje u Srbiji lažno knjigovodstveno prikazuju sa gubitkom, kako ne bi platili čak ni porez na ostvarenu dobit u Srbiji, već različitim knjigovodstvenim i drugim mahinacijama svoj profit praktično iznose u inostranstvo preko svojih majki firmi, a da ovde ne ostavljaju ništa za porez.
Međutim, postoje i dobri investitori. Primer kineskog investitora jeste primer koji mi podržavamo. Kada mi imamo interes da dovedemo stranog investitora? Onda kada mi nemamo tu tehnologiju, onda kada mi ne možemo da se takmičimo u toj branši, onda kada mi nemamo svoju domaću proizvodnju u toj oblasti, onda kada nemamo kapacitete da mi razvijamo tu sferu privrede. Tamo gde imamo domaćeg proizvođača, gde imamo kapacitete, gde imamo perspektivu, gde možemo da se razvijamo, tu ne dovodimo stranog investitora, jer će on da ubije našu domaću konkurenciju. Dovodimo tamo gde nemamo savremenu tehnologiju i tamo gde mi ne možemo u toj sferi da se na pravi način razvijamo.
Taj dobar strani investitor vezuje naše domaće dobavljače, a ne samo svoje dobavljače iz zemlje porekla tog investitora. Trebalo bi da taj dobar investitor i reguliše poštena primanja zaposlenih, da poštuje radnička prava, da poštuje naloge inspekcija za rad, za zaštitu životne sredine i druge stvari koje bi trebalo da poštuje valjda svaki privrednik u ovoj državi, a ne samo domaći. To je ono na šta mi najčešće ukazujemo, na duple standarde prema stranim i domaćim investitorima. Domaćim investitorima se šalje inspekcija rada, inspekcija zaštite životne sredine, pa ovo, pa ono. Strani investitor je, rekao bih, nisu pod podjednakom lupom naših inspekcijskih organa, kao što su to naši domaći privrednici.
Dakle, u svemu ovome, naravno, kada je investiranje u pitanju ima i politike, odnosno geopolitike. Mi lično smatramo da naši dokazani prijatelji sa zapada nisu baš uvek idealni strani investitori u našoj državi. Uvek kada ovde dođe neki MMF, kada dođe neka Svetska banka, kada dođe ne znam ko, obično pored raznih ekonomskih tema se ispostavljaju politički zahtevi. Mi nemamo taj problem sa našim istinskim prijateljima sa istoka, a ne ovim lažnim sa zapada koji su nas bombardovali, koji nam oduzimaju Kosovo i Metohiju, itd.
Naši istinski prijatelji sa istoka nikada nas politički ne ucenjuju. Sa njima zaista pričamo o ekonomiji. Da li uvek napravimo najbolje aranžmane, da li to uvek u našem interesu, a treba da bude u obostranom interesu? To je pitanje. Možemo da diskutujemo i na ovom primeru „Železare Smederevo“ i na bilo kom drugom primeru, ali je činjenica da su ruske i kineske investicije, ako može uopšte tako da se kaže, po nas i našu državu dobronamernije od zapadnih, dobronamernije uvek, jer jednostavno ne vuku za sobom nikakav politički pritisak.
Zapadne institucije, poput MMF-a ili ne znam kakvih drugih međunarodnih monetarnih institucija, uvek vezuju i određene političke pritiske, ucene ili ne znam kakve druge naloge – morate da povećate cenu struje, morate da prodate „Telekom“, morate ovo, morate ono. Zašto bi oni nama određivali šta mi moramo u sopstvenoj državi? Ovde imamo jasan interes, interes je obostran, za kineskog partnera da uđe ozbiljno na evropsko tržište koje ga interesuje, da nastavi u jednoj izuzetno važnoj strateškoj privrednoj i svetskoj grani, da bude jedan od lidera, a naš interes zaista jeste da rešimo jedno pitanje koje zaista ni jednoj vlasti nije bilo niti će biti lako rešivo, pitanje ogromnog broja radnika koji tamo rade, pitanje problema koje bi zatvaranje jednog takvog strateškog preduzeća reflektovalo na njegove dobavljače, na firme koje rade u toj branši u Srbiji, itd, itd.
Dakle, ovo je po našem mišljenju onaj dobar primer iz koga se vidi kako strani investitor treba da bude dobrodošao u Srbiju i mislim da smo od ranije mogli da imamo malo više sluha za ruske i kineske investicije, a ne da mislimo neprestano, pa i do dana današnjeg često, da je zapad jedina strana sveta. Nije zapad jedina strana sveta. Postoji istok, sever i jug i čini mi se da je ovaj novi multipolarni svet koji se rodio pre nekoliko godina doneo konačno i za Srbiju i za srpski narod neke nove šanse, da ne moramo više da zavisimo samo od ucena, pritisaka, ekonomskih uslovljavanja sa zapada, već i da na nekim drugim, posebno istočnoj strani sveta, možemo da nađemo partnere kako bi mogao naš narod i država da prežive. Takvu, da tako kažem, geopolitičku orijentaciju, koja ne gleda samo na zapad, već gleda gde su naši nacionalni, državni, ekonomski interesi, pa bilo koja strana sveta to da bude, jeste nešto što će uvek imati podršku Srpskog pokreta Dveri. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo slušali jednu od žutih verzija stranke bivšeg režima, koji je nabrajao dugove „Železare“, dugove menadžmenta, itd. Pamćenje je čudna stvar. Kada pamtiš, onda treba da pamtiš malo duže. S obzirom da sam ja nekoliko mandata narodni poslanik, potrudiću se da moja memorija dopre malo dalje od 2013, 2014. godine, pa da se setimo, recimo, 2003. godine i „Sablje“, vreme „Sablje“, dugačka, oštra, ali se dešava privatizacija „Sartida“. Dug koji je država preuzela, to naravno pendžetirani obrazi neće priznati, je bio milijardu i sedamsto miliona dolara. Toliko je država preuzela na sebe, skidajući sve hipoteke, premeštajući, a to gospodin Arsić zna, mesnu nadležnost privrednog suda iz Požarevca na Beograd da bi u Beogradu na brzinu smućkali, kako se onaj zvao, Kolesar, u kabinetu tada već pokojnog premijera, koji je imao sasvim drugačiju ideju sa „Železarom“, to moram reći, jer su dugovi prema Nemcima bili enormni, a mislio je nešto da kompenzuje.
Gle čuda, baš kada je on poginuo, ožalošćeni kabinet prodaje na način koji sam opisao, skidajući hipoteke poveriocima, protivzakonito, itd. Od 1,7 milijardi dolara su skinute hipoteke. Da li se onaj sudija zvao Kljajević? I na takav način obaveze naših sirotih poreskih obveznika, koji su inače devedesetih godina zbog sankcija, a to je bilo ona tekovina, znate, demokratija ne može da bude imperijalni uvozni proizvod, koju sam ja zatekao, sankcije, bombardovanje, osiromašeni uranijum, itd, onda se kreće u pretapanje tenkova. Idealno, prodaćemo „Železaru“ za 26 miliona dok na građane, kao na mrtvu kobilu, 1,7 milijardi dolara i tako je „Železara“ promenila vlasnika i tako su Amerikanci bili u prilici da istope naše tenkove i da tačno znaju koliko su istopili.
Baš negde u to vreme pojavio se onaj Frank Miler o kome govori Bisljimi na rukama predsednika jedne od stranaka, od žutih verzija stranaka bivšeg režima, od trideset i nešto hiljada evra. Na njegovom mestu ja bi ruku nosio u sefu. Toliku vrednost nositi na ruci u ovako osiromašenoj državi mislim da nije moralno, a i opasno je.
Dakle, ja kad sam to govorio 2013. godine ustao je Srđan Milivojević i rekao da sam ja narušio bezbednost gospodina kako se već zvao, tadašnjeg ministra odbrane u stranci bivšeg režima, zato što sam saopštio vrednost njegovih satova. Evo, sad tvrde njegove partijske kolege da je to bilo tačno, i ja verujem da je tačno.
Gle čuda, pretopljeni su tenkovi, „Železara“ je eksploatisana i onda na jednoj telefonskoj sednici, ili kako se to zvalo, gospodine Martinoviću vi znate, SMS sednice, kako se to zvalo kad ste vi vladali SMS porukama?
Ono, da li ste za to da podelimo pare koje smo pozajmili, pa da svaka stranka bude zadovoljna? Onda ste SMS porukama rešili da kupite, tu ste napravili posao veka, „Železaru Smederevo“ za jedan evro ili jedan dolar. Da li je bio dolar ili evro? Greh na moju dušu, neka bude evro, da su dobili više. Ali, gle čuda kupuje se privatna kompanija koja ima dug od 600 miliona evra. Da. Tako kad neki pričaju o dugovima „Železare“ treba da znaju za te dugove koje kad sabereš dođu preko dve milijarde evra i slobodno mogu da kažem da tu nema nikakve uvrede. Da kada neki pripadnici bivšeg režima, stariji ili mlađi, kad pričaju o dugovima „Železare“ treba dobro da razmisle koliko je debela koža na tim obrazima kad možete da iznesete takve tvrdnje. Za jedan dolar ste kupili ili evro, 600 miliona evra dug koji naravno servisiraju buduće vlade.
Nije „Železara“ bila neka sreća, tu je navodno Josip Broz prolazio pa pitao - šta se ovde zbiva, čega ovde ima? A oni kažu - ima grožđa, a on kaže - majku ti božiju, gvožđe biće „Železara“. Tako kažu da je nastala. Dok „Železara“ nosi sve drugo što je nosila i država koju smo zatekli potpuno razvaljenu, politički obezglavljenu, vojno nemoćnu, ekonomski devastiranu, socijalno neodrživu, kuću golih zidova kao i „Železaru“. Ona treba da pravi u interesu tog grada i građana koji tamo rade i žive.
Mislim da su Kinezi pravi potez i ja pozdravljam sve one koji su se ujedinili oko te investicije i drago mi je što je tako. Ali moram da kažem da ja kao neko ko na istok gleda više srcem, a na zapad malo pažljivije očima, moram da kažem da bez zapada ne bi bilo ni istoka, odnosno da bi teško sa istoka neko investirao u „Železaru“ da nije pretenzije da kroz pristupni period, makar sad proširi svoje delovanje i tržište na EU. Pristalice EU, isključive, nisu mi dokazali da je raskidanje sa Rusijom ekonomski dobro za ovu državu. Takođe, pristalice istoka, isključive nisu mi dokazale da raskidanje sa EU koja je dve trećine tržišta i koja je šansa za investicije sa istoka, iz Rusije i Kine. Nisu mi dokazali da raskid sa EU može da bude ekonomsko i socijalno dobro za ove građane.
Mislim da je istina negde između, mislim da treba podržati ovo autentično tumačenje, da ne treba ništa komplikovati oko investicija, one su nam nužne, one su dobrodošle. Novac, ovi nisu znali, domaćini ljudi to znaju, novac se zarađuje. Ne možete da živite od zaduženog večno, to ima svoje limite. To ima svoje limite u količini kapitala kojim raspolažete. Dotle će vam neko pozajmljivati novac, posle više neće.
Za vreme njihove vladavine, evo sada spočitavaju „Železaru“, dve zarez nešto milijardi evra su nakrckali duga, za vreme njihove vladavine živelo se od zaduženog, a ne od zarađenog. Glavni proizvod države bila je obveznica države, dug. Ta dela i nedela će pokušati da otplate buduće generacije.
Ne mogu da odobrim njihovo spočitavanje tog dela opozicije, već znate o kome govorim, svaka čast ovim domaćinima, ljudima koji žele da shvate da je novac roba, da je novac sredstvo za razmenu robe i da moramo da proizvedemo robu, da je pokrivenost uvoza izvozom porasla sa 54 na 78, to gospodin Arsić zna malo bolje. Da mi u izvozu moramo da nađemo neku svoju šansu da servisiramo dugove, da ne smemo da se svađamo ni sa istokom, ni sa zapadom, ali da ne bi trebali ni da se delimo, jer moja omiljena izreka „ili ćemo uspeti zajedno, vremena su teška ili ćemo propasti podeljeno“. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić.

Da li mi dajete reč ili repliku? Reč jel da? Dobro, kratko ću reći na početku da ne bismo to zaboravili.
Pošto se stalno čuje i govorimo o „Železari“, vrtiću se naravno na autentično tumačenje, po ko zna koji put se čuje teza da su topljeni tekovi u „Železari Smederevo“. Mislim da verovatno celo Smederevo, a i deo Srbije zna da to tehnološki nije moguće, da su tenkovi pravljeni od legiranih čelika. Pitajte bilo koga u vojsci, pitajte bilo koga ko nešto zna o tome, pa onda govorite na takav način da se tope tenkovi u „Železari Smederevo“.
„Železara Smederevo“ radi isključivo sa ugljeničnim čelicima i to je nešto što ste mogli da pročitate u tekstu od pre pet dana u „Politici“. Informišite se o tome pre nego što ustanete i za ovom govornicom kažete nešto što je apsolutna neistina.
Autentično tumačenje, evo jedne značajne tačke, mislim da je više nego značajna i zaista imam pitanja za ovlašćenog predlagača. Zbog čega je nama uopšte bila potrebna ova tačka dnevnog reda u Skupštini, pošto se ta vrsta svojinskih prava može rešiti kroz ugovornu obavezu i pošto se navodi „Železara Smederevo“ kao vlasnik zemljišta i infrastrukture, zbog čega to jedinim običnim ugovorom nije rešeno?
To je pitanje svih nas. Vrlo jednostavno pitanje. Možda mi nismo takvi vrhunski stručnjaci, ali pošto nisam dobio odgovore u uvodnom izlaganju, o kojoj vrsti infrastrukture se sve radi? Da li je to deo komunalne infrastrukture, čega je najčešće vlasnik lokalna samouprava, recimo vodovoda, kanalizacije? Da li je to deo električne mreže, čega je najčešće vlasnik EPS? Da li je deo telekomunikacione infrastrukture čega je vlasnik „Telekom Srbija“ najčešće kao državni sistem? Da li je to gasovod, čega je vlasnik „Srbijagas“ itd?
Sve su to uglavnom državna javna preduzeća i sve je to državna imovina. To je pitanje zašto ćemo glasati za ovakvim donošenjem autentičnog tumačenja i kako ćemo svojim glasom uticati na imovinu svih tih javnih sistema? Da li imamo pravo da ovde podignemo ruku za jedno ovakvo rešenje ne znajući u stvari kakvu infrastrukturu i koju vrstu infrastrukture dodeljujemo na upravljanje novom vlasniku?
Još jednom kažem, svaki novi vlasnik, naravno i novi vlasnik „Železare“ će imati podršku DS za podizanje svojih kapaciteta i za upravljanje ovim sistemom i osvajanje novih tržišta, ali mi kao odgovorni ljudi u Skupštini treba da dobijemo informaciju o kojoj vrsti infrastrukture se radi?
Ja sada pitam, zbog toga što imam otvorenu sumnju – zbog čega to nije rešeno jednim običnim ugovorom, nego sada pred Skupštinu izlazimo sa nedovoljno informacija, da bismo mi ovde odlučivali o tome?
Nije jednostavno rešenje, pre svega, odgovor je u onome što ste vi delom i rekli, a to su neuređeni svojinski odnosi. Govorili ste i o prošlosti i bilo je najjednostavnije pokriti sada čitavu tu lepezu infrastrukture čiji su vlasnici različiti, ili se možda deo te infrastrukture upisao prema novom Zakonu o javnoj svojini, ali to nije bilo moguće jednostavno i dovoljno brzo rešiti, onako kako su preuzete odgovornosti u ugovoru sa novim kupcem.
Evo, ja sada to pretpostavljam, a da ne bismo pretpostavljali i da ne bismo imali dilemu kod glasanja, jer ja bih želeo da i Demokratska stranka i svi poslanici glasaju za jedno ovakvo rešenje, ali pod uslovom da dobijemo potpunu informaciju o kojoj se to infrastrukturi radi i kakve će posledice trpeti naša javna preduzeća, ukoliko mi delom umanjujemo njihovu vrednost time što ćemo izuzimati deo po deo infrastrukture? Imamo otvorenu sumnju zbog toga što nismo dobili precizan podatak o čemu se ovde radi.
Podsetiću vas, pošto se često govori o prošlosti, da je 20. septembra 2011. godine ovde u ovoj sali usvojen set zakona, a to su: Zakon o javnoj svojini, Zakon o koncesijama i privatnom javnom partnerstvu i Zakon o restituciji, koji su trebali da obezbede sveobuhvatnu reformu imovinskih odnosa u Republici Srbiji. Jer, ovaj set zakona zaista može da otvori mogućnosti za budući razvoj, i lokalnih samouprava, i javnih preduzeća, ali pod uslovom da se evidentira sva imovina koja, pored obrtnog kapitala, predstavlja jednu značajnu osnovu za i lokalni i ekonomski razvoj, ali i razvoj svih tih javnih preduzeća.
Dakle, očigledno da se to nije dovoljno efikasno radilo. I tu odgovornost je imala ta prethodna, prethodna, prethodna vlada, znači, ona tamo pre ove, tri poslednje, od 20. septembra do sredine maja meseca 2012. godine, to je nekih šest meseci. Nešto se tu radilo. Da li se radilo dovoljno brzo, dovoljno efikasno, to je pitanje, evo, može da se kritikuje tih šest meseci, ali je prošlo pet godina kada se, evo, toliko uradilo da bismo mi sada došli u situaciju da dajemo autentična tumačenja zbog toga što, pored ovako važnog ugovora sa stranim partnerom u Železari Smederevo, nema jasno definisanih imovinskih odnosa i nema jasno definisane imovine i nema prenosa ili upisa imovine.
Ja sada pretpostavljam sve to i postavljam ovo u formi pitanja vama. Nadam se da ćete dati pravi odgovor, da bismo mogli i sada odlučivali o tome sveobuhvatno, ne znajući u stvari šta radimo.
Mi smo 2015. godine, od novog menadžmenta, dakle, već pomenutog Petera Kamaraša, koji je obećavao u direktnom prenosu Vlade da će već do kraja godine, za šest meseci, podići na noge Železaru, da će je učiniti profitabilnom, da će podići kapacitete, međutim, šta smo dobili? Dobili smo još veće gubitke, za 39% veće gubitke nego u prethodnoj godini, od nekih 140 miliona evra gubitaka, što može da se proveri na APR-u, to su pristupačni podaci svima nama, dakle, ukupan dug koji je 2015. godine iznosio negde oko 260 miliona evra, ogromni dugovi koji su prikazani kroz verodostojne podatke. Ono što smo dobili - 35 menadžera, uglavnom rođaka, najuže familije, koja je dovedena sa tim spasiocima i velikim prijateljem premijera, što smo jasno čuli i u nekim javnim nastupima, a onda dođemo u situaciju da ovde odlučujemo po hitnom postupku o autentičnom tumačenju, zbog toga što oni, pored svih tih poslova, nisu imali mogućnosti, niti spremnosti, niti znanje, da urede imovinske odnose i pripreme fabriku za prodaju.
To je jedna apsurdna situacija u kojoj se svi mi nalazimo i mislim da i poslanici, a pre svega javnost i građani Srbije, očekuju tu vrstu odgovora od predlagača jednog ovakvog zakona koji treba, ili autentičnog tumačenja, koje treba ovde usvajati.
Još jednom ponavljam, a to je i forma predloga. U ovom osetljivom trenutku, kada smo govorili, a ja ne želim da zloupotrebljavam sada ovo vreme, o temi imovine i Telekoma i Elektroprivrede Srbije i Republike Srbije i na Kosovu, ali i u Srbiji, kroz ove forme budućih prodaja, potrebno je da se brže pristupi realizaciji i primeni Zakona o javnoj svojini, a razgovarali smo o tome i 2014. godine, pre dve godine, kada smo opet doneli Zakon o odlaganju primene Zakona koji je bio oročen na tri godine. Ne znam da li se sećate, ali, ovde smo sedeli, u ovoj sali, kada smo tada razgovarali o primeni Zakona o javnoj svojini i kada smo bili protiv produženja roka, jer ćemo opet doći u situaciju da donosimo neku novu odluku za produženje roka jer, evo, već, još malo, ističe i tih novih par godina, dakle, tri plus tri godine, ukupno šest godina, da od 2011. godine dođemo do 2017. godine, kada ćemo ponovo, verovatno, ovde odlučivati o produženju roka, jer nismo bili sposobni da upišemo javnu imovinu u našim javnim sistemima a i u lokalnim samoupravama.
Poziv je svima da radimo efikasnije na tome, a vama, predlagaču, ja još jednom postavljam pitanje – malo više preciznih podataka o kakvoj se konkretno imovini radi, o kojoj vrsti infrastrukture i ko je nosilac imovinskih prava nad tom infrastrukturom?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski.

Podsetiću vas da se radi o tumačenju člana Zakona koji ima sasvim jasan naziv – Zakon o sticanju prava svojine na zemljištu, objektima i vodovima privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železara Smederevo“ D.o.o. Smederevo. Iz samog zakona vrlo jasno proizilazi da se radi isključivo i samo o imovini „Železare Smederevo“, a vezano za član 6. stav 1. čije se autentično tumačenje ovde predlaže. Radi se o vodovima na kojima je investitor bila isključivo i samo „Železara Smederevo“, niko drugi.
„Železara Smederevo“ je na osnovu ovog zakona, ja ću samo jedan deo tog teksta pročitati, da pojasnim, i svima će biti jasno zašto se zakonom moralo rešavati ovo pitanje, jer kompleks „Železare Smederevo“ i svaki detalj koji se odnosi na samu „Železaru Smederevo“ je toliko širok, a uz nasleđe koje postoje poslednjih 40-50 godina, pa i duže, očigledno nije bilo drugog načina da se to na legalniji, zakonitiji, pravičniji, pravedniji i pošteniji način reši.
U članu 7. se kaže da „pravo svojine, u skladu sa ovim zakonom, stiče se na objektima koji su izgrađeni bez građevinske dozvole, objektima koji su izgrađeni na osnovu izdate građevinske dozvole od koje je odstupljeno tokom izgradnje, objekte za koje je izdata građevinska dozvola ali nije izdata upotrebna dozvola, na vodovima izgrađenim bez građevinske dozvole kao i na vodovima izgrađenim na osnovu građevinske dozvole od koje je odstupljeno u toku gradnje“, itd, itd.
Podvlačim, ne možemo sad reći da se radi o parovodu koji prolazi, na primer, ja nisam tehničko lice i napraviti tu vrstu specifikacije. Zakon je sam jako jasno predvideo na koji način će se utvrđivati i utvrđuje šta je tačno sve imovina na koju je investitor „Železara Smederevo“, a upravo ovim zakonom je potvrđeno, utvrđeno, pravo „Železare Smederevo“ na pravo službenosti, prolaza i pristupa, uz obavezu držaoca ili vlasnika zemljišta, da ne ometa upotrebu i održavanje tog objekta, odnosno voda. Znači, radi se isključivo o vodovima koji su nužni za rad i funkcionisanje „Železare Smederevo“, na kojima je ona bila investitor, na kojima je ona vlasnik, na osnovu ovoga zakona.
Ova službenost je konstituisana na osnovu zakona. Zakonske službenosti nisu obavezne da budu upisane u nekadašnje zemljišne knjige ili u list nepokretnosti katastra, kako je to današnja situacija, da bi postojale.
Kada je u pitanju pravni posao druge vrste, one moraju da budu upisane da bi bile konstituisane na odgovarajući način. Ne bih sada zaista ovde da držim predavanje na koje se sve načine, mislim da nema potrebe za tim, može steći pravo službenosti, ali da bi kupac bio zaista zaštićen, koji se iako pojavi i ovde zaista stoji „svagdašnjeg kupca“ tih vodova koji su nužni za rad, znači, ne sadašnjeg kupca, možda bi bilo jednostavnije napisati čak njegovo ime, ali ne, ovde je upotrebljena ona klasična zakonska formulacija, svagdašnjeg vlasnika tih vodova, pravo službenosti proističe na osnovu ovog zakona.
Jasna je potpuno intencija prilikom donošenja ovog zakona da se imovina Železare Smederevo prava službenosti, sve one stvari koje su regulisane zakonom zaista jednom za svagda na odgovarajući način ustroje. Da bi se otklonile bilo kakve moguće dileme, da bi budući kupac uživao istu zaštitu koju uživa i Železara Smederevo po osnovu ovog zakona, a što je očigledno bila intencija jer je to sasvim logično da ako nekome prenosite nešto, prenosite pravo svojine, prenosite mu pravo i da koristi, prenosite mu pravo i službenosti, koje inače zna da bude i restriktivno pravo u nekim drugim situacijama, koje se može čak i ukinuti ako prestane potreba za tim, je nešto što proističe iz samog načina na koji je zakon donesen i upućuje da to treba obezbediti. Da bi se otklonila bilo kakva dilema u mogućoj primeni, u zaštiti onoga, pa i vlasnika zemljišta ili korisnika zemljišta, ovo autentično tumačenje može samo izuzetno tome da doprinese, ni malo i ničim neće niti umanjiti, niti ograničiti vlasništvo, bilo poslužnog bilo poglasnog. Nadam se da sam bio jasan.