Gospodine Božoviću, samo je citirao vašu diskusiju.
(Balša Božović, s mesta: Apsolutno ništa nije pročitao kao što piše.)
Hoćete da kažete da kolega Martinović ne govori istinu? Želite da ja pročitam? Nemate pravo na repliku.
(Balša Božović, s mesta: Povreda Poslovnika! Na šta ovo liči? Dajte mi repliku, zato što imam pravo na nju, ili mi dajte povredu Poslovnika. Ovo zaista nema smisla.)
Ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku. Ovde nije došlo do tumačenja vašeg izlaganja, došlo je do citata vašeg izlaganja.
(Balša Božović, s mesta: Samo jednu rečenicu, ceo kontekst je promašen. Hteo sam da se javim iz tog razloga da objasnim u kom kontekstu sam to rekao.)
Hajde da vidimo u kom kontekstu ste to rekli.

Dakle, nikada nisam pomenuo da su Kinezi robovi, niti da su investitori iz Kine robovi. Rekao sam za vlasnika „Meite“, jednog investitora kog ste doveli u Obrenovac, za njega jesam, gospodine Martinoviću. I nisam ja rekao za vas to što mnogi tvrde i vi sami za sebe, ja se od toga ograđujem. Ja samo govorim i vas pitam kako se zovu ljudi koji stoje deset sati na traci sa pelenama i nemaju u Srbiji prava da odu do toaleta? Da li su to radnici koji imaju svoja prava? Da li su to građani ili su to robovi? U tom kontekstu sam govorio. Da li je vizija Srbije ta da ćemo sutra napraviti društvo u kojem ćemo imati građane ili ćemo praviti društvo gde mladi ljudi sa znanjem odlaze iz Srbije, a da će ostati samo oni koji rade na minimalcu i da ćemo biti robovlasničko društvo?          
O tome sam govorio, a vaše investicije idu u tom pravcu. Samo iz tog razloga sam rekao da jedan investitor u Obrenovcu, čija investicija je 60 miliona, od čega Srbija ima 40 obavezu da ulaže, a nula posto vlasništva zapošljava 1.500 ljudi na minimalcu od kog ne može da se živi, gospodine Martinoviću, u Srbiji. Očigledno je da su ti radnici u Srbiji jeftiniji nego tamo u Kini. O tome sam govorio. Zahvaljujem.

Ne bih da čitam stenogram ali, kolega, sami sebe demantujete.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam – da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Prvi ima pravo na reč narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, najmanje  smo govorili o vodovima koji vode do „Železare“. Najviše smo govorili o vizijama. Neko ima od nas viziju, a neko je ranije imao proviziju. Sada mu se priviđaju robovi. Slušali smo iz njihovih usta o IT tehnologijama, programima, itd. Ko im je branio to da proizvode? Evo, prethodni govornik me podseća na Bili Gejtsa. Ma isti, pljunuti Bili Gejts, onaj koji je 95% svog bogatstva, koje je nesumnjivo stekao, podelio siromašnima. E, mi smo ovde imali obrnut slučaj. Ovi su sumnjivo došli do svog bogatstva, tako što su 100% svog bogatstva uzeli od siromašnih. Nisu se borili protiv siromaštva, već protiv siromašnih. Nisu hteli da zaustave kriminal, nisu hteli da stave tačku na kriminal, već su stavili tačku na državu. Nisu hteli da stave tačku na pljačku. Nisu hteli da rade protiv sebe.
Imao sam tu sreću da odrastem u seljačkoj porodici gde niko nije primao platu, tako da smo upoznali tržišnu ekonomiju još u jednopartijskom sistemu. Koliko smo proizveli i zaradili svojim trudom, toliko smo mogli i da podelimo, ali smo prethodno to morali da iznesemo na tržište, na pijacu, da dobijemo novac i onda smo gledali, naravno, da odvojimo za javne potrebe, za školarinu, da izdržavamo babu i dedu, ali takođe da investiramo i da pokušavamo da uvećamo tu proizvodnju, da dogodine imamo više da podelimo između sebe, a i da javnom sektoru bude bolje.
Svi biznismeni kreću u biznis radi profita, ali, nesvesno, nehotice oni pomažu i nas. Pomažu i javni sektor, bez obzira što im to nije bila prvobitna namera. U trci za profitom, je li tako, gospodine Karić, oni plaćaju poreze i doprinose i na takav način može da živi javni sektor. Oni su otpustili 400 hiljada budućih robova, ako se izrazim na način na koji se izrazio ovaj Bili Gejts, kako se zove, nesuđeni, veoma talentovan za IT tehnologije, malo mu falilo. Četiristo hiljada manje doprinosa, 400 hiljada posramljenih ljudi koji kada dođu pred svoje porodice ne mogu da im donesu platu, 400 hiljada ljudi manje u prevozu, 400 hiljada doprinosa za zdravstvo i PIO osiguranje. Koliko bi penzije bile veće da niste samo za tri, četiri godine počistili 400 hiljada radnih mesta? Ljudi su sa prihodovne strane došli na rashodovanu stranu.
Pokušali ste to zaduživanje od 9% da nadoknadite, ali umesto da gurate novac u proizvodnju, vi ste ga gurali u potrošnju. Ljudi su kupovali stranu robu i tako ste samo ojačali lanac supermarketa i stranih trgovinskih lanaca oko nekad industrijskih gradova koji su postali mrtvi, uglavnom zahvaljujući njima, zamenili su. Umesto da imamo industrijski održive gradove, oni su umesto industrije podigli trgovinske lance i onda smo za strani novac kupovali stranu robu. Sada nam o proizvodnji govore oni čija nikad nije bila proizvodnja, već samo potrošnja. Nisu oni hteli da žive od preraspodele viška, o kojoj sam govorio kako sam imao sreću da me moj otac poljoprivrednik upozna sa tržišnom ekonomijom. I ono – kad porasteš, sine, budi čovek. Novac koji nije zarađen fizičkim radom i robom on je zvao lažnim parama.
E, vi ste živeli od lažipare. Doterali cara do duvara, sada nam držite predavanje. Bili Gejts ako hoće da jede ukusan hleb, mora da zaseje pšenicu ili makar da pusti nekog da zaseje pšenicu. Bili Gejts je u najavi, ja mislim da se sad Bil Gejts sad trese, ako hoće da jede slatku voćku, recimo, jabuku na Đeram pijaci, ne mora da išamara jabučare sa onim zgrabi strankovcem, ili kako se već zove, talentom. Kad sam već kod njega, NATO pakt nam je ukupno uništio sedam tenkova, a OVK šest, a zgrabi strankovac 800. Spram NATO pakta on je bio velesila ili je bio njihova pešadija koja je pojela tenkove. Nisu oni navikli ni da sade ni da seju, dragi moji građani, vi retki koji nas sada gledati. Oni su navikli samo da beru, da žanju, da otimaju, nije im bio cilj da se proizvodi i da se stvara, već samo da se deli.
Na kraju, ovom Bil Gejtsu se može pomoći, ali mora sarađivati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Evo, privodeći kraju ovu našu današnju vrlo interesantnu raspravu, a vama svakako hvala na mogućnosti da se govori šire od same najosnovnije teme koja je bila u ovoj tački dnevnog reda, želeo bih da istaknem još jedno autentično tumačenje koje jeste iz ugla politike Srpskog pokreta „Dveri“, a u vezi je sa ovom temom.
Mislim da smo danas postigli jedan izuzetno važan konsenzus u Skupštini Srbije koji može biti značajan za geopolitičku budućnost naše države, a to je da zapad definitivno nije više jedina strana sveta. Posle 16 godina pogubnog puta Srbije u Evropsku uniju, kada se verovalo da jedino na zapadu postoji smisao života, konačno su naši političari otkrili da postoje i druge strane sveta i da svet više nije unipolaran i da Amerika nije jedina svetska i da Evropska unija nije najmoćnija u ne znam kakvim sve vidovima, već da postoje i neke druge države sveta koje su postale sve ozbiljnije - i vojno i politički i ekonomski i na svaki drugi način. To je jedno veliko otkriće srpske politike, na koje smo, naravno, ukazivali godinama unazad.
Ali, dobro je da srpski političari konačno otkrivaju postojanje i nekih drugih integracija izuzev evropskih. Tako pored Ruske Federacije, koja sigurno može biti najbolji ili barem strateški partner broj jedan i u političkom i u ekonomskom i vojno-bezbednosnom smislu za Srbiju, postoji, recimo, Carinska unija oko Rusije, pa postoji Evroazijski ekonomski savez, pa postoje zemlje BRIKS-a, pa između njih pomenuta Kina, koja je, evo, konačno i dobrodošla sa svojim investicijama u Srbiji.
To nama govori da se pred nama stvara jedan novi multipolarni svet u kome će srpski narod i država moći da pronađu svoje interese i na drugim stranama sveta. Ovaj pogubni put u EU po svaku cenu ne mora biti naš jedini put, a posebno ne ovako evrofanatičan i nenormalan kako je izgledao poslednjih 16 godina, gde smo zarad tog pogubnog puta u EU žrtvovali svaki nacionalni, državni i ekonomski interes.
Dakle, evo nekih načina kako bismo mogli da na drugi način zapravo pronađemo naše interese u savremenom svetu. Imate već jedno duže vreme poziv ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina da krenemo u razgovore i dogovore sa Evroazijskim ekonomskim savezom i da ostvarimo neke nove iskorake u pravcu izlaska na ogromno tržište evroazijskih integracija.
Zašto ništa ne radimo po tom pitanju? Da li zato što nas EU ucenjuje da ako želimo u EU ne možemo ići daljim putem u evroazijske, ekonomske ili neke druge integracije? Da li ćemo takve ucene dobiti kada su u pitanju kineski investitori? Pa, evo nećemo moći na ovakav način dalje da sarađujemo sa kineskim investitorima, jer jednostavno neko iz EU će staviti rampu, kao što je stavio rampu na Južni tok. Znači, ne možete da sarađujete sa Rusijom, čak i ako je to u vašem ekonomskom ili energetskom interesu, jer to nije u interesu EU, njenih, a posebno američkih multinacionalnih kompanija, koje zapravo drže monopol i na evropskom tržištu.
Dakle, ovo je jedno izuzetno važno pitanje i zato je poslanička grupa Dveri apsolutno orijentisana u pravcu podrške ovim geopolitičkim i ekonomskim alternativama. Znači, dosta nam je te prazne priče EU nema alternativa, dosta nam je tih famoznih pritisaka, ucena i maltretiranja sa zapada, dosta nam je tih uslovljavanja da moramo ovo ili ono da bismo dalje išli tim putem. Evo, jednostavno ne želimo, vraćamo to u vašu ulaznicu u EU u koju nas nikad niste istinski ni pozvali, već samo koristite to za razne vrste ucenjivanja Srbije i uništavanja naših nacionalnih, državnih i ekonomskih interesa.
I da tu budemo opet u duhu ovoga autentičnog tumačenja, nemamo mi iz Dveri ništa protiv saradnje sa EU. Mi samo nećemo da budemo članovi EU. Ne vidimo interes za Srbiju u svemu tome. Ako u bilo kom drugom smislu saradnja sa EU ima obostrani interes i za Srbiju i za Evropsku uniju, nemamo ništa protiv. Ali, da nas neko ucenjuje 16 godina, a možda još 16 godina, možda još 116 godina kao Tursku ili ne znam koga drugog, ne vidim da to ima ikakvog smisla i da mi naše vreme, naše resurse i naše planove za budućnost treba da trošimo na tako pogubne evropske integracije. Sa druge strane nam se nude neke alternative koje sami priznajete i te kako mogu biti korisne za nas.
Dakle, mislim da iz svega ovoga možemo da zaključimo jednu veoma jednostavnu stvar, da smo za ovih 16 godina ovog pogubnog puta Srbije u EU uložili toliko energije i toliko državnih resursa, u ove alternativne ekonomske i strateške ideje, sigurno bi nam bilo bolje, nego što je to danas. Da imamo ministarstvo za saradnju sa Kinom ili Rusijom ili zemljama BRIKS-a, da imamo kancelariju za evroazijske integracije, da imamo toliko državnih resursa usmerenih na saradnju sa tim državama, koliko smo 16 godina usmerili i bacili za džabe u saradnju sa EU. Sigurno bismo imali više ovakvih investitora i više ovakvih dobrih projekata i više ovakvih zajedničkih ekonomskih interesa. Da smo ranije prepoznali da nam je recimo jedna Belorusija ili jedna Kina ili Rusija mnogo bliža od nekih zapadnih prijatelja koji su nas bombardovali, možda bi te njihove investicije ranije dolazile ovde u Srbiju.
Dakle, to je nešto što mislim da je jedan od najdragocenijih zaključaka naše današnje diskusije, da smo shvatili, dakle, da Sunce ne izlazi na zapadu nego na istoku i da mi mnogo veći interes za svaku vrstu saradnje od političke, preko ekonomske do vojno bezbednosne, imamo na istočnoj nego na zapadnoj strani sveta.
Zato je ovaj primer Železare Smederevo toliko karakterističan i značajan, jer govori o tome da ne moramo uvek da budemo poslušnici zapada, da ne moramo uvek da radimo za interese zapada, da nije više taj svet toliko zapadni svet i da zapad sada određuje sve što će se dešavati na ovome svetu, već da postoje neke druge velike svetske sile, koje su nama prijateljske za razliku od zapadnih zemalja i da bi zaista bilo izuzetno glupo od strane našeg državnog rukovodstva da zanemarimo tu činjenicu.
Ono što je moja zamerka našem državnom rukovodstvu, ono još uvek nije prionulo ovim geopolitičkim alternativama već i dalje neguje evrofanatizam i ovo je pogubni put Srbije u EU i pristaje na ucene iz EU da mi zapravo ne smemo da mnogo više razvijamo našu saradnju sa Rusijom, sa Belorusijom, sa Kinom, sa zemljama BRIKS-a, jer će neko da nam ispostavi neku novu rampu na tom katastrofalnom putu Srbije u EU. Zato je veoma važan trenutak u čitavoj Evropi danas kada brojni evropski narodi zapravo kritikuju Brisel, kritikuju tu briselsku administraciju, kritikuju taj pritisak na nacionalne države, na oduzimanje suvereniteta, na nametanje ne znam kakvih naredbi iz Brisela. To neće više gotovo nijedan evropski narod.
Pogledajte političku scenu u Evropi i videćete da danas jačaju upravo političke opcije slične Dverima i ovim idejama za koje se Dveri zalažu. Opcije koje su evroskeptične, koje su protiv ovakvog Brisela, koje su za povratak nacionalne države, nacionalnog suvereniteta, nacionalne ekonomije, nacionalnog identiteta. To vam je danas politički trend u Evropi. Vi ste gospodo Naprednjaci danas nazadni u evropskom političkom smislu. Vi ste i dalje evrofanatici, a zapravo je danas evropska moda novi patriotizam, povratak nacionalnoj državi, kritika Brisela. Vi morate malo više da pratite evropske trendove. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić. Izvolite.

Evo, posle dugo vremena se vraćamo na ono što je tema. I u ovoj raspravi u pokušaju da dođemo do nekih informacija jer nažalost od predstavnika odbora smo čuli nešto informacija, otvarajući dileme i pitanja. Moguće da ta pitanja negde nisu bila moguća na pravom mestu, ali su otvorila ono što je nas interesovalo, jer ste na kraju rekli da se ovde radi o deset hiljada parcela. Da se radi i o tome da Vlada nije mogla da odgovori na takva pitanja. Mislim da je to jedan od suštinskih izvora ovog nerazumevanja da nismo imali predlog Vlade niti predstavnika Vlade, ministra koji bi odgovarao na sva ova pitanja i ove dileme koje su poslanici imali.

Ono što se provlačilo kroz ovu raspravu o ovoj važnoj temi, jer je tema imovina i način na koji se prenosi pravo korišćenja imovine, „Železare“ Smederevo novom vlasniku, je upravo ona dilema koja se otvorila, a to je suštinski problem, nerazjašnjeni imovinski odnosi u Srbiji.

Vi ste najčešće optuživali, naravno kao i svemu do sada, prethodnu vlast. Bilo je mnogo prethodnih vlasti, a ja želim da vas pozovem pre svega na razumevanje da, a to smo čuli i od jednom iskusnog poslanika, da se država ne gradi za četiri godine, da se ne gradi ni za deset godina, nego se gradi u kontinuitetu i odgovornosti u kojoj ćete preuzimati i dobre, ali i loše poteze prethodnih vlasti, prethodnika u kojoj god bili političkoj opciji.

Funkcionisati, svih ovih pet godina, od 2012. godine na ovamo, četiri i po, na način na koji ćete optuživati stalno neke prethodne, je višestruko štetno zato što se pokazuje nedovoljno spremnosti da se uzme odgovornost za sebe, da se suoči sa sopstvenim greškama i sopstvenom nedovoljnom efikasnosti, a ovde se vidi upravo nedovoljna efikasnost u upisu imovine i sprovođenju zakona koji je donošen 2011. godine, rekao sam 20. septembra, sveobuhvatna reforma svojinskih odnosa u Srbiji sa usvajanjem Zakona o javnoj svojini, sa usvajanjem Zakona o restituciji i sa usvajanjem Zakona o koncesijama i privatno-javnom partnerstvu.

To jeste bio iskorak. Ja nisam čuo ni jednu pohvalu za taj set zakona koji je trebalo da otvori mogućnosti za rešavanje svih ovih problema i efikasniji upis imovine – i lokalnih samouprava, javnih preduzeća i mnogih državnih sistema.

Ko je tu sada kriv? Najmanje je bitno ko je kriv. Ali, krivicu snosi za tih šest meseci od 20. septembra 2011. godine do maja meseca, kada su održani izbori, 2012. godine i kada ste uzeli skoro apsolutnu odgovornost za vođenje države, i na centralnom i na lokalnim nivoima, najveću odgovornost, naravno, snosite vi. Recite to sebi i priznajte da niste bili dovoljno efikasni da upišete tu imovinu, da bi ovaj ugovor bio na jedan efikasan način sproveden, da ne bismo, kao Skupština, došli sada, evo, u 12.10 časova, da odlučujemo o jednoj takvoj odluci, sa svim dilemama koje smo imali kao poslanici.

Vi nas okrivljujete zbog toga što troje, četvoro poslanika opozicije imamo dovoljno spremnosti da sedimo u ovoj sali, otvarajući upravo pitanje i pokušavajući da saznamo šta je suština. Jer, imamo jednostavnu sumnju, zbog čega se to nije rešilo jednostavnim, ugovornim odnosom, ukoliko znamo šta je imovina, nego sada Skupština Republike Srbije treba da donosi odluku i pokriva moguće strah nekoga ko ne želi da uzme odgovornost i potpiše taj ugovor. Dakle, to je tema i to je ta dilema.

Žao mi je da tu nije ministar finansija, pošto je bio ministar privrede kada smo razgovarali o mnogim drugim temama, a to je to pitanje ekonomskog patriotizma, kada se ovde govorilo o privatizaciji, tada je bila aktuelna privatizacija „Telekoma“, a govorim sada u kontekstu efikasnosti stranog menadžmenta koji je najavljivan kao spasioc koji će za šest meseci, i o tome su mnogi govorili, rešiti sve probleme u „Železari Smederevo“. Videli smo šta je bila najava – Kamaraš i njegova rođačka ekipa, 35 menadžera, imali su izuzetno visoke plate i naša poslanička grupa je u jednom trenutku, sećate se toga, verovatno, je postavila pitanje – da li je neko iz tog menadžerskog tima platio dinar poreza na zarade koje je primao vodeći „Železaru Smederevo“ u tom periodu u kome je napravljen rekordni gubitak, godišnji gubitak od 155 miliona evra, 39% više od prethodne godine?

Mi smo to pitanje postavljali, a mislim da i sebi treba da postavite to pitanje, da ne biste dalje grešili – da nije po definiciji taj stranac i strani menadžer uvek efikasniji i od ljudi koji imaju ovde u Srbiji dovoljno znanja i mogućnosti da vode te sisteme. Zašto ne bi neko od vas vodio taj sistem? Zašto ne bi neki profesionalci, koji već rade, desetinama ili 20-ak godina u „Železari“ ili u nekim drugim sistemima, onako kako je bilo strahovanja da će se kroz najavu privatizacije „Telekoma“ takođe tražiti neko slično rešenje, a ja mislim da je upravo važno da se tom vrstom ekonomskog patriotizma i poverenja koje treba ukazati našim ljudima i izbegavajući sve, tražeći neka rešenja i iz tog osećaja da je uvek život negde drugde bolji i da su uvek neki drugi menadžeri bolji i dovoditi neke ljude koji su u stvari dokazali svoju nesposobnost. A mnoge kolege su dokazivale i moguće dileme oko načina i nabavki i onoga što je nanelo veliku štetu, a evo, videli smo ishod – 52 milijarde dinara gubitaka „Železare Smedrevo“, 450 miliona evra. Niko to nije demantovao.

Dakle, to su problemi za sve nas, za državu, kako za vas, tako i za nas u opoziciji. Nemojte samo da nam spočitavate da ne želimo dobro tim ljudima, njih 5.000 ljudi, ili iz „Železare“ ili u bilo kom sistemu u Srbiji. Mi živimo u ovoj zemlji i naravno da se radujemo svakom uspehu. Ali, neće biti uspeha ukoliko verujemo samo u tuđe mogućnosti, ukoliko ne verujemo svojim ljudima i ukoliko stavljamo glavu u pesak, ne želeći da vidimo ove jednostavne podatke.

To su bili ljudi kojima se slepo verovalo, koji su se predstavljali kao prijatelji premijera, koji su u direktnom prenosu na Vladi rekli – za šest meseci izlazimo iz gubitaka, a onda dobijamo egzaktne podatke koji pokazuju izuzetan neuspeh. Hajmo da naučimo nešto iz toga. To je to pitanje koje se otvaralo, i o želji i o tome kako vidimo budući razvoj Srbije. Vidimo upravo u tom samopouzdanju koje treba dati, pa makar bili i opozicija, makar bili ljudi koji različito razmišljaju, koji govore javno i otvoreno o tim problemima, jer ćete na takav način angažovati čitavu energiju društva.

Sa ovakvim porukama u kojoj ste po definiciji domaći izdajnik i strani plaćenik, zbog toga što govorite nešto što se vama ne sviđa u ovom trenutku, vi jedan značajan deo, neka to bude 5%, neka bude 10% ljudi u Srbiji, odbijate i demotivišete. U ovom trenutku, u svakom trenutku je potreban svaki atom energije ljudi u Srbiji koji nečim mogu da doprinesu. Sa ovakvim porukama se samo kruni ta energija i odbija jedan po jedan deo ljudi koji bi želeli, ali su prosto primorani da se otklone od takve vrste dijaloga i takvog pristupa.

Dakle, poruka nas iz Demokratske stranke je bila i na početku, to sam rekao i na početku i u uvodnom izlaganju – naš cilj je bio da otvorimo i da dobijemo odgovore na mnoga pitanja. Mi nismo protiv privatizacije „Železare Smederevo“ i drago nam je da je došao strateški partner i navijamo da uradi tehnološki napredak koji će omogućiti u tehnološkom smislu i investirati ono što je obećao i napraviti novi prodor ka tržištu, ali je ono što smo čuli od naših poslanika suštinski važno – ne treba graditi perspektivu Srbije na taj način što ćemo otvarati prostor, oko toga je bilo najveće polemike, samo za investicije koje će ljude u Srbiji pretvoriti samo u puku fizičku radnu snagu koja ne zahteva angažovanje, ne zahteva visoko tehnološko obrazovanje. O tome smo govorili.

Zahvaljujem gospodine Ćiriću.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Zahvaljujem.
Molim moje kolege narodne poslanike da ova, uslovno rečeno, završna reč, ne zvuči pretenciozno. Očigledno je da još uvek nije data jasna politička poruka građanima Republike Srbije sa ove sednice, a ta politička poruka sa ove sednice nije ni ono što su rekli narodni poslanici koji predstavljaju političku orijentaciju i grupu iz „Dveri“, nije to ni ono što su rekli poslanici iz DS. Nismo bili dužni da dajemo bilo kakve odgovore, jer smo imali jedan jasan cilj.
Taj cilj podrazumeva da damo autentično tumačenje jednog zakona, i to jedne odredbe zakona. Šta to, poštovani građani Srbije, znači? To znači da smo potvrdili da naši zakoni, konkretno zakon koji smo nedavno usvojili, pruža pravnu sigurnost do sada „Železari“ Srbije, od sada kupcu dobara „Železare“ Srbije, koji će nakon sticanja prava svojine na tim dobrima, ma bili oni objekti, ma bili podzemni vodovi, ili druga dobra, imati pravo službenosti ili, preciznije reći, korišćenja zemljišta da mogu doći do tih dobara, da ta dobra mogu održavati, da ih mogu popravljati i sanirati, što podrazumeva u pravnom smislu reči stvarnu službenost, koja se prenosi. To opet znači da će posle kupca „Železare“ i svaki sledeći kupac tu pravnu sigurnost ostvarivati upravo preko ovog zakona.
I to je bio cilj. Nije bio cilj uvođenje u stečaj. Mi smo stečaj, hvala bogu, izbegli. Nije bio cilj bilo kakva reorganizacija u stečaju, i to smo hvala bogu izbegli. Bio je cilj pronaći strateškog partnera, anulirati sve ono što do sada decenijama nije bilo urađeno, što je decenijama propuštano da bude urađeno, od uvođenja u katastar zemljišta do regulisanja imovinsko-pravnih odnosa. I taj cilj smo ostvarili donošenjem zakona.
Sada pružamo pravnu sigurnost svima onima koji nakon ostvarenja ovog cilja žele da kao strateški partneri Vlade Republike Srbije, države Srbije i u interesu građana Srbije budu vlasnici onoga što bude predmet ugovora o prodaji, što bude predmet prenosa prava svojine i što ude predmet korišćenja zemljišta da bi se ta dobra mogla održavati, eksploatisati i od toga ostvarivati prihod. To je bio cilj i to je veoma jasno sadržano u zakonu i sve ono što podrazumeva odredbe zakona mi nismo ni u kom slučaju povredili. Nismo povredili odredbe Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Nismo povredili odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, jer smo to isto mogli da rešimo i kroz institut zemljišta za redovnu upotrebu objekata. Našli smo da je ovo rešenje pravno prihvatljivije i na taj način obezbedili ovaj put „Hestilu“, posle „Hestila“, daj bože dugo „Hestilu“, nekom drugom koji će ova prava i ovu pravnu sigurnost ostvariti.
Da li će ova službenost biti upisana u katastar ili neće? To zavisi isključivo od sticaoca i apsolutno je lažna predstava koja je ovde stvarana da se ne upisuje u katastar. Nije tačno. Upisaće se u katastar, ukoliko to sticalac bude hteo, a logično je da će imati interes za tako nešto, jer je u pitanju javna evidencija, u pitanju je transparentnost na koju mnogi ukazuju, cela ova naša struktura poslanika iz našeg parlamenta, i na taj način smo konačno došli do onoga do čega je trebalo doći pre 15, 20, možda 30, 40 godina.
Ja vam se zahvaljujem. Još jednom je veliko zadovoljstvo što poslanička grupa SPS, koja participira u vlasti države, odnosno Vlade Republike Srbije, donosi ovakvo autentično tumačenje. Zahvaljujem se.