Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo slušali jednu od žutih verzija stranke bivšeg režima, koji je nabrajao dugove „Železare“, dugove menadžmenta, itd. Pamćenje je čudna stvar. Kada pamtiš, onda treba da pamtiš malo duže. S obzirom da sam ja nekoliko mandata narodni poslanik, potrudiću se da moja memorija dopre malo dalje od 2013, 2014. godine, pa da se setimo, recimo, 2003. godine i „Sablje“, vreme „Sablje“, dugačka, oštra, ali se dešava privatizacija „Sartida“. Dug koji je država preuzela, to naravno pendžetirani obrazi neće priznati, je bio milijardu i sedamsto miliona dolara. Toliko je država preuzela na sebe, skidajući sve hipoteke, premeštajući, a to gospodin Arsić zna, mesnu nadležnost privrednog suda iz Požarevca na Beograd da bi u Beogradu na brzinu smućkali, kako se onaj zvao, Kolesar, u kabinetu tada već pokojnog premijera, koji je imao sasvim drugačiju ideju sa „Železarom“, to moram reći, jer su dugovi prema Nemcima bili enormni, a mislio je nešto da kompenzuje.
Gle čuda, baš kada je on poginuo, ožalošćeni kabinet prodaje na način koji sam opisao, skidajući hipoteke poveriocima, protivzakonito, itd. Od 1,7 milijardi dolara su skinute hipoteke. Da li se onaj sudija zvao Kljajević? I na takav način obaveze naših sirotih poreskih obveznika, koji su inače devedesetih godina zbog sankcija, a to je bilo ona tekovina, znate, demokratija ne može da bude imperijalni uvozni proizvod, koju sam ja zatekao, sankcije, bombardovanje, osiromašeni uranijum, itd, onda se kreće u pretapanje tenkova. Idealno, prodaćemo „Železaru“ za 26 miliona dok na građane, kao na mrtvu kobilu, 1,7 milijardi dolara i tako je „Železara“ promenila vlasnika i tako su Amerikanci bili u prilici da istope naše tenkove i da tačno znaju koliko su istopili.
Baš negde u to vreme pojavio se onaj Frank Miler o kome govori Bisljimi na rukama predsednika jedne od stranaka, od žutih verzija stranaka bivšeg režima, od trideset i nešto hiljada evra. Na njegovom mestu ja bi ruku nosio u sefu. Toliku vrednost nositi na ruci u ovako osiromašenoj državi mislim da nije moralno, a i opasno je.
Dakle, ja kad sam to govorio 2013. godine ustao je Srđan Milivojević i rekao da sam ja narušio bezbednost gospodina kako se već zvao, tadašnjeg ministra odbrane u stranci bivšeg režima, zato što sam saopštio vrednost njegovih satova. Evo, sad tvrde njegove partijske kolege da je to bilo tačno, i ja verujem da je tačno.
Gle čuda, pretopljeni su tenkovi, „Železara“ je eksploatisana i onda na jednoj telefonskoj sednici, ili kako se to zvalo, gospodine Martinoviću vi znate, SMS sednice, kako se to zvalo kad ste vi vladali SMS porukama?
Ono, da li ste za to da podelimo pare koje smo pozajmili, pa da svaka stranka bude zadovoljna? Onda ste SMS porukama rešili da kupite, tu ste napravili posao veka, „Železaru Smederevo“ za jedan evro ili jedan dolar. Da li je bio dolar ili evro? Greh na moju dušu, neka bude evro, da su dobili više. Ali, gle čuda kupuje se privatna kompanija koja ima dug od 600 miliona evra. Da. Tako kad neki pričaju o dugovima „Železare“ treba da znaju za te dugove koje kad sabereš dođu preko dve milijarde evra i slobodno mogu da kažem da tu nema nikakve uvrede. Da kada neki pripadnici bivšeg režima, stariji ili mlađi, kad pričaju o dugovima „Železare“ treba dobro da razmisle koliko je debela koža na tim obrazima kad možete da iznesete takve tvrdnje. Za jedan dolar ste kupili ili evro, 600 miliona evra dug koji naravno servisiraju buduće vlade.
Nije „Železara“ bila neka sreća, tu je navodno Josip Broz prolazio pa pitao - šta se ovde zbiva, čega ovde ima? A oni kažu - ima grožđa, a on kaže - majku ti božiju, gvožđe biće „Železara“. Tako kažu da je nastala. Dok „Železara“ nosi sve drugo što je nosila i država koju smo zatekli potpuno razvaljenu, politički obezglavljenu, vojno nemoćnu, ekonomski devastiranu, socijalno neodrživu, kuću golih zidova kao i „Železaru“. Ona treba da pravi u interesu tog grada i građana koji tamo rade i žive.
Mislim da su Kinezi pravi potez i ja pozdravljam sve one koji su se ujedinili oko te investicije i drago mi je što je tako. Ali moram da kažem da ja kao neko ko na istok gleda više srcem, a na zapad malo pažljivije očima, moram da kažem da bez zapada ne bi bilo ni istoka, odnosno da bi teško sa istoka neko investirao u „Železaru“ da nije pretenzije da kroz pristupni period, makar sad proširi svoje delovanje i tržište na EU. Pristalice EU, isključive, nisu mi dokazali da je raskidanje sa Rusijom ekonomski dobro za ovu državu. Takođe, pristalice istoka, isključive nisu mi dokazale da raskidanje sa EU koja je dve trećine tržišta i koja je šansa za investicije sa istoka, iz Rusije i Kine. Nisu mi dokazali da raskid sa EU može da bude ekonomsko i socijalno dobro za ove građane.
Mislim da je istina negde između, mislim da treba podržati ovo autentično tumačenje, da ne treba ništa komplikovati oko investicija, one su nam nužne, one su dobrodošle. Novac, ovi nisu znali, domaćini ljudi to znaju, novac se zarađuje. Ne možete da živite od zaduženog večno, to ima svoje limite. To ima svoje limite u količini kapitala kojim raspolažete. Dotle će vam neko pozajmljivati novac, posle više neće.
Za vreme njihove vladavine, evo sada spočitavaju „Železaru“, dve zarez nešto milijardi evra su nakrckali duga, za vreme njihove vladavine živelo se od zaduženog, a ne od zarađenog. Glavni proizvod države bila je obveznica države, dug. Ta dela i nedela će pokušati da otplate buduće generacije.
Ne mogu da odobrim njihovo spočitavanje tog dela opozicije, već znate o kome govorim, svaka čast ovim domaćinima, ljudima koji žele da shvate da je novac roba, da je novac sredstvo za razmenu robe i da moramo da proizvedemo robu, da je pokrivenost uvoza izvozom porasla sa 54 na 78, to gospodin Arsić zna malo bolje. Da mi u izvozu moramo da nađemo neku svoju šansu da servisiramo dugove, da ne smemo da se svađamo ni sa istokom, ni sa zapadom, ali da ne bi trebali ni da se delimo, jer moja omiljena izreka „ili ćemo uspeti zajedno, vremena su teška ili ćemo propasti podeljeno“. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić.

Da li mi dajete reč ili repliku? Reč jel da? Dobro, kratko ću reći na početku da ne bismo to zaboravili.
Pošto se stalno čuje i govorimo o „Železari“, vrtiću se naravno na autentično tumačenje, po ko zna koji put se čuje teza da su topljeni tekovi u „Železari Smederevo“. Mislim da verovatno celo Smederevo, a i deo Srbije zna da to tehnološki nije moguće, da su tenkovi pravljeni od legiranih čelika. Pitajte bilo koga u vojsci, pitajte bilo koga ko nešto zna o tome, pa onda govorite na takav način da se tope tenkovi u „Železari Smederevo“.
„Železara Smederevo“ radi isključivo sa ugljeničnim čelicima i to je nešto što ste mogli da pročitate u tekstu od pre pet dana u „Politici“. Informišite se o tome pre nego što ustanete i za ovom govornicom kažete nešto što je apsolutna neistina.
Autentično tumačenje, evo jedne značajne tačke, mislim da je više nego značajna i zaista imam pitanja za ovlašćenog predlagača. Zbog čega je nama uopšte bila potrebna ova tačka dnevnog reda u Skupštini, pošto se ta vrsta svojinskih prava može rešiti kroz ugovornu obavezu i pošto se navodi „Železara Smederevo“ kao vlasnik zemljišta i infrastrukture, zbog čega to jedinim običnim ugovorom nije rešeno?
To je pitanje svih nas. Vrlo jednostavno pitanje. Možda mi nismo takvi vrhunski stručnjaci, ali pošto nisam dobio odgovore u uvodnom izlaganju, o kojoj vrsti infrastrukture se sve radi? Da li je to deo komunalne infrastrukture, čega je najčešće vlasnik lokalna samouprava, recimo vodovoda, kanalizacije? Da li je to deo električne mreže, čega je najčešće vlasnik EPS? Da li je deo telekomunikacione infrastrukture čega je vlasnik „Telekom Srbija“ najčešće kao državni sistem? Da li je to gasovod, čega je vlasnik „Srbijagas“ itd?
Sve su to uglavnom državna javna preduzeća i sve je to državna imovina. To je pitanje zašto ćemo glasati za ovakvim donošenjem autentičnog tumačenja i kako ćemo svojim glasom uticati na imovinu svih tih javnih sistema? Da li imamo pravo da ovde podignemo ruku za jedno ovakvo rešenje ne znajući u stvari kakvu infrastrukturu i koju vrstu infrastrukture dodeljujemo na upravljanje novom vlasniku?
Još jednom kažem, svaki novi vlasnik, naravno i novi vlasnik „Železare“ će imati podršku DS za podizanje svojih kapaciteta i za upravljanje ovim sistemom i osvajanje novih tržišta, ali mi kao odgovorni ljudi u Skupštini treba da dobijemo informaciju o kojoj vrsti infrastrukture se radi?
Ja sada pitam, zbog toga što imam otvorenu sumnju – zbog čega to nije rešeno jednim običnim ugovorom, nego sada pred Skupštinu izlazimo sa nedovoljno informacija, da bismo mi ovde odlučivali o tome?
Nije jednostavno rešenje, pre svega, odgovor je u onome što ste vi delom i rekli, a to su neuređeni svojinski odnosi. Govorili ste i o prošlosti i bilo je najjednostavnije pokriti sada čitavu tu lepezu infrastrukture čiji su vlasnici različiti, ili se možda deo te infrastrukture upisao prema novom Zakonu o javnoj svojini, ali to nije bilo moguće jednostavno i dovoljno brzo rešiti, onako kako su preuzete odgovornosti u ugovoru sa novim kupcem.
Evo, ja sada to pretpostavljam, a da ne bismo pretpostavljali i da ne bismo imali dilemu kod glasanja, jer ja bih želeo da i Demokratska stranka i svi poslanici glasaju za jedno ovakvo rešenje, ali pod uslovom da dobijemo potpunu informaciju o kojoj se to infrastrukturi radi i kakve će posledice trpeti naša javna preduzeća, ukoliko mi delom umanjujemo njihovu vrednost time što ćemo izuzimati deo po deo infrastrukture? Imamo otvorenu sumnju zbog toga što nismo dobili precizan podatak o čemu se ovde radi.
Podsetiću vas, pošto se često govori o prošlosti, da je 20. septembra 2011. godine ovde u ovoj sali usvojen set zakona, a to su: Zakon o javnoj svojini, Zakon o koncesijama i privatnom javnom partnerstvu i Zakon o restituciji, koji su trebali da obezbede sveobuhvatnu reformu imovinskih odnosa u Republici Srbiji. Jer, ovaj set zakona zaista može da otvori mogućnosti za budući razvoj, i lokalnih samouprava, i javnih preduzeća, ali pod uslovom da se evidentira sva imovina koja, pored obrtnog kapitala, predstavlja jednu značajnu osnovu za i lokalni i ekonomski razvoj, ali i razvoj svih tih javnih preduzeća.
Dakle, očigledno da se to nije dovoljno efikasno radilo. I tu odgovornost je imala ta prethodna, prethodna, prethodna vlada, znači, ona tamo pre ove, tri poslednje, od 20. septembra do sredine maja meseca 2012. godine, to je nekih šest meseci. Nešto se tu radilo. Da li se radilo dovoljno brzo, dovoljno efikasno, to je pitanje, evo, može da se kritikuje tih šest meseci, ali je prošlo pet godina kada se, evo, toliko uradilo da bismo mi sada došli u situaciju da dajemo autentična tumačenja zbog toga što, pored ovako važnog ugovora sa stranim partnerom u Železari Smederevo, nema jasno definisanih imovinskih odnosa i nema jasno definisane imovine i nema prenosa ili upisa imovine.
Ja sada pretpostavljam sve to i postavljam ovo u formi pitanja vama. Nadam se da ćete dati pravi odgovor, da bismo mogli i sada odlučivali o tome sveobuhvatno, ne znajući u stvari šta radimo.
Mi smo 2015. godine, od novog menadžmenta, dakle, već pomenutog Petera Kamaraša, koji je obećavao u direktnom prenosu Vlade da će već do kraja godine, za šest meseci, podići na noge Železaru, da će je učiniti profitabilnom, da će podići kapacitete, međutim, šta smo dobili? Dobili smo još veće gubitke, za 39% veće gubitke nego u prethodnoj godini, od nekih 140 miliona evra gubitaka, što može da se proveri na APR-u, to su pristupačni podaci svima nama, dakle, ukupan dug koji je 2015. godine iznosio negde oko 260 miliona evra, ogromni dugovi koji su prikazani kroz verodostojne podatke. Ono što smo dobili - 35 menadžera, uglavnom rođaka, najuže familije, koja je dovedena sa tim spasiocima i velikim prijateljem premijera, što smo jasno čuli i u nekim javnim nastupima, a onda dođemo u situaciju da ovde odlučujemo po hitnom postupku o autentičnom tumačenju, zbog toga što oni, pored svih tih poslova, nisu imali mogućnosti, niti spremnosti, niti znanje, da urede imovinske odnose i pripreme fabriku za prodaju.
To je jedna apsurdna situacija u kojoj se svi mi nalazimo i mislim da i poslanici, a pre svega javnost i građani Srbije, očekuju tu vrstu odgovora od predlagača jednog ovakvog zakona koji treba, ili autentičnog tumačenja, koje treba ovde usvajati.
Još jednom ponavljam, a to je i forma predloga. U ovom osetljivom trenutku, kada smo govorili, a ja ne želim da zloupotrebljavam sada ovo vreme, o temi imovine i Telekoma i Elektroprivrede Srbije i Republike Srbije i na Kosovu, ali i u Srbiji, kroz ove forme budućih prodaja, potrebno je da se brže pristupi realizaciji i primeni Zakona o javnoj svojini, a razgovarali smo o tome i 2014. godine, pre dve godine, kada smo opet doneli Zakon o odlaganju primene Zakona koji je bio oročen na tri godine. Ne znam da li se sećate, ali, ovde smo sedeli, u ovoj sali, kada smo tada razgovarali o primeni Zakona o javnoj svojini i kada smo bili protiv produženja roka, jer ćemo opet doći u situaciju da donosimo neku novu odluku za produženje roka jer, evo, već, još malo, ističe i tih novih par godina, dakle, tri plus tri godine, ukupno šest godina, da od 2011. godine dođemo do 2017. godine, kada ćemo ponovo, verovatno, ovde odlučivati o produženju roka, jer nismo bili sposobni da upišemo javnu imovinu u našim javnim sistemima a i u lokalnim samoupravama.
Poziv je svima da radimo efikasnije na tome, a vama, predlagaču, ja još jednom postavljam pitanje – malo više preciznih podataka o kakvoj se konkretno imovini radi, o kojoj vrsti infrastrukture i ko je nosilac imovinskih prava nad tom infrastrukturom?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski.

Podsetiću vas da se radi o tumačenju člana Zakona koji ima sasvim jasan naziv – Zakon o sticanju prava svojine na zemljištu, objektima i vodovima privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železara Smederevo“ D.o.o. Smederevo. Iz samog zakona vrlo jasno proizilazi da se radi isključivo i samo o imovini „Železare Smederevo“, a vezano za član 6. stav 1. čije se autentično tumačenje ovde predlaže. Radi se o vodovima na kojima je investitor bila isključivo i samo „Železara Smederevo“, niko drugi.
„Železara Smederevo“ je na osnovu ovog zakona, ja ću samo jedan deo tog teksta pročitati, da pojasnim, i svima će biti jasno zašto se zakonom moralo rešavati ovo pitanje, jer kompleks „Železare Smederevo“ i svaki detalj koji se odnosi na samu „Železaru Smederevo“ je toliko širok, a uz nasleđe koje postoje poslednjih 40-50 godina, pa i duže, očigledno nije bilo drugog načina da se to na legalniji, zakonitiji, pravičniji, pravedniji i pošteniji način reši.
U članu 7. se kaže da „pravo svojine, u skladu sa ovim zakonom, stiče se na objektima koji su izgrađeni bez građevinske dozvole, objektima koji su izgrađeni na osnovu izdate građevinske dozvole od koje je odstupljeno tokom izgradnje, objekte za koje je izdata građevinska dozvola ali nije izdata upotrebna dozvola, na vodovima izgrađenim bez građevinske dozvole kao i na vodovima izgrađenim na osnovu građevinske dozvole od koje je odstupljeno u toku gradnje“, itd, itd.
Podvlačim, ne možemo sad reći da se radi o parovodu koji prolazi, na primer, ja nisam tehničko lice i napraviti tu vrstu specifikacije. Zakon je sam jako jasno predvideo na koji način će se utvrđivati i utvrđuje šta je tačno sve imovina na koju je investitor „Železara Smederevo“, a upravo ovim zakonom je potvrđeno, utvrđeno, pravo „Železare Smederevo“ na pravo službenosti, prolaza i pristupa, uz obavezu držaoca ili vlasnika zemljišta, da ne ometa upotrebu i održavanje tog objekta, odnosno voda. Znači, radi se isključivo o vodovima koji su nužni za rad i funkcionisanje „Železare Smederevo“, na kojima je ona bila investitor, na kojima je ona vlasnik, na osnovu ovoga zakona.
Ova službenost je konstituisana na osnovu zakona. Zakonske službenosti nisu obavezne da budu upisane u nekadašnje zemljišne knjige ili u list nepokretnosti katastra, kako je to današnja situacija, da bi postojale.
Kada je u pitanju pravni posao druge vrste, one moraju da budu upisane da bi bile konstituisane na odgovarajući način. Ne bih sada zaista ovde da držim predavanje na koje se sve načine, mislim da nema potrebe za tim, može steći pravo službenosti, ali da bi kupac bio zaista zaštićen, koji se iako pojavi i ovde zaista stoji „svagdašnjeg kupca“ tih vodova koji su nužni za rad, znači, ne sadašnjeg kupca, možda bi bilo jednostavnije napisati čak njegovo ime, ali ne, ovde je upotrebljena ona klasična zakonska formulacija, svagdašnjeg vlasnika tih vodova, pravo službenosti proističe na osnovu ovog zakona.
Jasna je potpuno intencija prilikom donošenja ovog zakona da se imovina Železare Smederevo prava službenosti, sve one stvari koje su regulisane zakonom zaista jednom za svagda na odgovarajući način ustroje. Da bi se otklonile bilo kakve moguće dileme, da bi budući kupac uživao istu zaštitu koju uživa i Železara Smederevo po osnovu ovog zakona, a što je očigledno bila intencija jer je to sasvim logično da ako nekome prenosite nešto, prenosite pravo svojine, prenosite mu pravo i da koristi, prenosite mu pravo i službenosti, koje inače zna da bude i restriktivno pravo u nekim drugim situacijama, koje se može čak i ukinuti ako prestane potreba za tim, je nešto što proističe iz samog načina na koji je zakon donesen i upućuje da to treba obezbediti. Da bi se otklonila bilo kakva dilema u mogućoj primeni, u zaštiti onoga, pa i vlasnika zemljišta ili korisnika zemljišta, ovo autentično tumačenje može samo izuzetno tome da doprinese, ni malo i ničim neće niti umanjiti, niti ograničiti vlasništvo, bilo poslužnog bilo poglasnog. Nadam se da sam bio jasan.

Zahvaljujem.
Reč ima Zoran Krasić.

Tačka dnevnog reda jeste autentično tumačenje, ali korektnosti treba da se kaže – autentično tumačenje treba da da onaj ko je doneo neki propis. Ja nisam učestvovao u donošenju ovog propisa, niti je SRS učestvovala, pa onda autentično tumačenje treba tumačiti kao naš doprinos zakonodavnog organu, odnosno Narodnoj skupštini da protumači ono što je Skupština izglasala i napisala u svom zakonu. To je prva konstatacija za koju smatram da je važna.
Druga važna konstatacija jeste što autentično tumačenje treba da izrazi volju zakonodavca, i to ne onu personalnu, nego onu materijalnu volju. Da bi se došlo do te materijalne volje, treba da se uzme predlog zakona kada je bio u proceduri, obrazloženje koje je tada bilo i da se pokupe sve diskusije povodom tog predloga zakona i naročito diskusija povodom člana 6. u to vreme predloga zakona. Onda kada se to sve stavi na sto i uporedi, može da se zaključi šta je bila prava volja zakonodavca ili većine koja je izglasala taj zakon.
Na žalost, taj put ne može u Narodnoj skupštini da se poštuje, taj put se čak ne poštuje i kada je u pitanju ocena ustavnosti nekog zakona jer i Ustavni sud je suočen sa velikim problemom kada ceni ustavnost nekog zakona. Zašto? Zato što u izvornim materijalima Narodne skupštine, znači u transkriptima, stenografskim beleškama, amandmanima, obrazloženjima itd. teško da može da se dođe do toga šta je motivisalo neke da glasaju za neko rešenje i kako se došlo do konačne verzije nekog člana zakona.
Kada se traži autentično tumačenje nekog propisa, tome se uvek pristupa restriktivno. Zašto restriktivno? Pa zbog toga što postoji mogućnost zloupotrebe autentičnog tumačenja. Moram da kažem da u praksi Narodne skupštine, ako pogledate za poslednjih 60 godina, retko kad je dato autentično tumačenje, doduše, nekada je to radio i Zakonodavni odbor na neki malo drugačiji način, ali retko se tome pristupalo. Zašto se retko pristupalo? Pa iz jednog prostog razloga, što se propisu da vremenski prostor da on zaživi i eventualno praksa u primeni tog zakona iznedri neka rešenja, a kasnije i neka sudska praksa.
Kod ovog zakona to očigledno nije moguće zato što je po samoj definiciji ovo poseban zakon ili, da budem precizniji, zakon za poseban slučaj. Da ne bih zbunio javnost povodom ovoga, izražavam stav SRS da ovu tačku dnevnog reda treba povući, odnosno preskočiti. Ovaj predlog treba povući jer ništa se ne dobija sa ovim autentičnim tumačenjem, ne daje se nikakav doprinos ni pravnoj nauci, niti nekom razjašnjenju jer opšta pravna načela koja važe, pre svega imovinskog prava, definišu i ovu situaciju koja je obuhvaćena članom 6. stav 1. ovog zakona. Ali, ako se i ovo tumačenje koje je predloženo prihvati kao autentično, smatram da ćemo imati veću štetu. Zašto? Zato što naša sudska praksa može da uzme ovo tumačenje pa da ga ne protumači da je za ovaj leks specijalis, nego za sve situacije kada dođe do nejasnoće uzrokovane time šta je stvarna službenost, šta je lična službenost, šta je ugovorena službenost, šta je zakonska službenost, a pogotovo šta su stvarni tereti.
Bukvalno rečeno, član 6. otvara kompletno problem ovih pravnih principa, a do toga se došlo pre svega zato što kada se pravi poseban zakon, onda se ide sa restriktivnim pristupom, da samo ono što je izuzetak ulazi u zakon, da se ne remete ona opšta pravna načela. Ovde je očigledno neki amater pisao, pa je hteo da da doprinos razvoju pravne nauke, stvarnog prava, pa je izbrkao šta je to stvarna, šta je lična službenost, šta je ugovorena službenost i šta su to tzv. stvarni tereti. Stvarno, u članu 6. stavu 1. imate sve ove institute i ništa nije jasno.
Međutim, prvo moram da kažem da meni uopšte nije jasno, još nisam čuo ko je otvorio pitanje nedoumice primene ovog zakona. Ja to još nisam čuo. Nedoumicu je otvorilo, ne znam, Ministarstvo finansija, neki budući kupac, katastar, grad Smederevo, sindikat. Ja još nisam čuo ko je otvorio ovu temu i da kaže – postoji nedoumicu. Tu treba biti oprezan. Evo, ne odskačem mnogo od teme. Meni je lično poznato da postoji takođe nešto „nedoumica“, ali ona nije pravne prirode. Ona je nedoumica zato što jedna žena u katastru u Čačku sprovodi neku svoju samovolju i ona kaže – ja ne prihvatam ni odluku Vrhovnog kasacionog suda, ni jednog suda. I to se stalno vrti od katastra do ministarstva. Sada, posle šest puta vraćanja, sada je došlo do Upravnog suda. A žalbe i tužbe, krijući tom svom prijatelju, pisala je skoro sve sudije i svi tužioci u Čačku, jer jedna žena u katastru je postala veća sila. Sada bi neko rekao da treba da se protumači neki zakon. Ne treba da se tumači zakon.
Slična je situacija i kod člana 6. Smatram da autentično tumačenje uopšte nije potrebno. Zašto nije potrebno? Krenuću redom. Prvo, zakon kaže se, ima naslov – Zakon o sticanju prava svojine na zemljištu, objektivna i vodovima privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železara“ Smederevo d.o.o. Beograd.
U prvom članu se neko setio da postoji Ustav Republike Srbije, pa je predmet zakona definisao na drugačiji način. Slušajte sad tu igru reči, to je taj doprinos razvoju prava, kaže – Ovim zakonom uređuju se uslovi i način pod kojima privredno društvo, pa sada „Železara“ stiče pravo svojine na objektima, pazite, na objektima definisanim u smislu zakona kojim se uređuje planiranje i izgradnja zemljišta, znači samo objekat u smislu Zakona o planiranju i to je ta nepokretnost objekat, i zemljištu na kojem su ti objekti izgrađeni kao i na neizgrađenom zemljištu. Iz ove formulacije vi stičete utisak da nepokretnost su objekti.
Stav 2. kaže – Ovim zakonom uređuju se uslovi i način pod kojim „Železara“ stiče pravo svojine na vodovima, to su već instalacije. Pravo svojine na vodovima su veće instalacije. I, kad taman zamislite da je to sve završeno, onda u sledećim članovima ovog predloga zakona, pominju se katastarske parcele, ali se ne pominje zemljište, nego se da zaključiti čime katastarska parcela da se odnosi na zemljište, pa ovde su otvorili pitanje prava svojine na zemljištu. To pitanje se reguliše sa još nekoliko članova. Pa, se propisuje čak i naknada koja treba da se plati, pa se čak i daje obaveza gradu Smederevu u smislu pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Sve se to trpa na neko, neka velika brzina, itd, i onda dolazimo do člana 6. koji u suštini treba da odrazi pravo službenosti.
Pravo službenosti po definiciji podrazumeva, da postoji povlasno dobro i poslužno dobro, nema veze ko je tu vlasnik kog dobra. Poslužno dobro trpi nešto i daje pravo povlasnom dobru, i uopšte nije bitno ko je vlasnik, kada je u pitanju stvarna službenost. A ovde se ulazi u priču, pa u jednom trenutku se „Železara“ tretira kao d.o.o. pravno lice, u jednom trenutku se „Železara“ tretira kao objekat privredni, kao građevinski objekat i sa ovim tumačenjem ide se još dalje i neko ko se i malo razume u ove stvari on postavlja pitanje – a šta će nam tumačenje? Kada sama logika poslužnog i povlasnog dobra sve ovo reguliše.
Onda se ide korak dalje, pa se kaže – zakonom konstituisana službenost ima neku prednost itd, itd. Pa sve službenosti se upisuju, samo što je kod jedne osnov za upis ugovor kod ugovorne, a kod zakonske zakon. Zakon zamenjuje ugovor, i u katastru mora da se upiše svaka službena, zato što je to javni registar, da bi treća lica znala šta je šta.
Znači, ovde se radi o tome da je neko napravio nepotrebno zbrku u svojoj glavi, ne u zakon. Zakon ima nekih svojih nedostataka, ali opšti pravni principi definišu ovu situaciju i nalaze prava rešenja za ovo. Zamislite šta su otvorili kao problem? Pa, „Telekom“, pa gradske toplane, pa vodovod i kanalizacija, pa hiljade kilometara vodova postoji pod zemljom i to je tzv. stvarni teret. Prolazi kroz tuđe zemljište, u postupku eksproprijacije je rešena je naknada kada se to gradilo, postavljalo, kad se to lepo završilo vlasnik zemljišta i dalje trpi teret. U kom smislu? Ne sme da buši dublje od 60 santimetara, da ne bi poništio te vodove, itd. Dužan je da omogući intervenciju kada nešto pukne tu, da onaj koji dođe, taj koji vrši intervenciju mora da plati naknadnu štetu, to su sveopšti pravni principi koji postoje. Nema potrebe za tumačenjem. Bilo ko će da vam kaže, to postoji, a ovde se insistira posebno na tumačenju.
Stičem utisak da je neko namerno ovu temu postavio u vreme kada se tema „Trepče“ na jedan drugi način, ali donekle približno je sličan način otvara tamo. Neko je napravio autogol, autogol ne ovima koji su na vlasti, oni su skloni autogolovima, nego ovo je autogol za Srbiju ljudi. Donosili ste poseban zakon da navučete tog investitora, doneli ste taj zakon, a onda kažete - e, moramo da se sretnemo ali nećemo da menjamo zakon, nego da damo autentično tumačenje.
Pa, što se tiče procedure u Narodnoj skupštini ona je gotovo identična kada je u pitanju izmena zakona i kada je donošenje autentičnog tumačenja. Ne znam kome je trebala ova medijska galama povodom ovoga. Član 6. je u potpunosti jasan, ne treba nikakvo autentično tumačenje, tim pre što mi sada stvaramo tumačenje. Po definiciji autentično tumačenje znači da mi kažemo ono što je postojalo prilikom donošenja zakona, tada to ništa nije postojalo. Mi sada nadograđujemo to i kažemo treba da se tumači tako, kako da se tumači uz skladu sa opštim pravnim principom imovinskog prava i stvarnog prava koji godinama važe u Srbiji.
Kaže, kod nekog je stvorena nedoumica. Kod koga je mogla da se stvori nedoumica? Kod koga? Koliko vidim ovde je najveća nedoumica kod autora zakona. Samo kod autora zakona postoji nedoumica, tekstopisca. E, sad pošto ste otvorili tu temu, šta da vam radim, tako je, ovaj zakon to moram da vam kažem, niti propisuje uslove, niti propisuje način kako je navedeno u tekstu i u naslovu ovog zakona. Ovde sadrži odredbe koje govore o tome, ovim zakonom se prenosi, ovim zakonom se daje i tako dalje. Ne ulazim u to, to je većina tada odlučila, zadržavam se samo na autentičnom tumačenju.
Znači, logika stvarnog prava, logika prava službenosti i logika prava stvarnih tereta podrazumeva povlasno i poslužno dobro. Poslužno dobro mora da trpi određene terete radi koristi i korišćenja na povlasnom dobru. To je u domenu stvarnih službenosti. Nema nikakav uticaj ime i prezime, ne vezuje se, vezuje se za vlasništvo, odgovarajuće nepokretnosti. To može biti i objekat. Otvorili ste temu zemljište i objekat. Otvorili ste temu nepromenljivosti Zakona o javnoj svojini. Otvorili ste temu, onih odredbi koje govore o privatizaciji građevinskog zemljišta. Otvorili ste mnoge teme potpuno nepotrebno u ovom trenutku, potpuno nepotrebno.
Ako je ovo bio interes druge ugovorne strane koja je htela da kupi imovinu, onda pored ovog zakona mnogo važniji su neki drugi propisi koje ste morali da imate u vidu. I, neću da ulazim u to, samo ću da se skoncentrišem na ovo što ste stavili kao tačku dnevnog reda.
Predlog ovog autentičnog tumačenja, predlažem vam da povučete iz procedure, da zaboravimo šta smo pričali o ovome. Nepotrebno je ovo tumačenje. To je važeće tumačenje po opštim propisima koji postoje. To bi moglo da bude, što se ono kaže, tačka.
Pošto su sada otvorene neke teme vezano za „Železaru“, a krenula je priča Tito se šetao pa je rekao ovde može da uspeva grožđe, a oni protumačili gvožđe, pa napravili železaru, malo šale da unesem i tako dalje. Železara je nešto što postoji i postojala je još u vreme sankcija, pa je bila čuvena, kako se zvaše onda, način proizvodnje Matkovićev gvozden, kad se struja topila sa strujom i tako dalje. Svašta se ispričalo o toj „Železari“. Međutim, ono što ste uzeli u Zakon o budžetu Republike Srbije za 2016. godinu, to je član 3. Zakona o budžetu. Samo da vas podsetim, član 3. tog zakona, taj član 3. ima 34 strane teksta. To je najduži član u istoriji koja je ikada napisana.
Vidite, za Železaru Smederevo, vi ste napisali da, samo trenutak, teško čovek može da se snađe, indirektne obaveze, to je, vodite ga kao unutrašnji dug, pa postoji Komercijalna banka, Garancijski fond 12,5 miliona evra, koji mora da se isplati do 9. oktobra ove godine. Pa, onda imate Banka Inteza, isto za „Železaru Smederevo“ pet miliona evra, imate rok 19. decembar 2016. godine, pa isto Komercijalnoj banci do 11. januara 2017. godine morate da isplatite još tri miliona evra. I, ima tamo poseban idiotski način obračuna kamate tromesečni euroribor plus 6,75%.
Onda imate kod Poštanske štedionice obavezu do 12. januara 2017. godine pet miliona evra, pa imate kod Poštanske štedionice po osnovu garancija Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije takođe još pet miliona, to je do 2. februara 2017. godine. To je ono što je vlast verifikovala i priznala. Kakve ovo veze ima sa koprodukcijom vezanom za „Železaru Smederevo“, možemo samo da nagađamo, da sumnjamo, to vi dobro znate. Ali, kada se prodaje imovina nekog pravnog lica, ja bih vam skrenuo pažnju da je zemljište u posebnom pravnom režimu. Objekti su takođe u jednom drugom pravnom režimu.
Zato mislim da ovu tačku dnevnog reda trebate da skinete i da se odustane od ovog autentičnog tumačenja.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Saša Radulović. Izvolite.

Hvala.
Ovde je nekoliko puta predlagaču postavljeno pitanje u vezi ko su vlasnici zemljišta na koje će ovaj zakon da utiče. Predlagač se, ne znam, ili pravio neveštim, ili nije razumeo pitanje, pa ću ja morati da objasnim još jednom ne bi li bili kristalno jasni i možda dobili odgovor od predlagača, a takođe mislim da je bitno i za građane Srbije da razumeju o čemu se ovde u stvari radi.
Znači, ovde imaju tri strane na koje se odnosi ovaj predlog za autentično tumačenje, na koje se odnosi zakon. Jedna je „Železara Smederevo“ koja je vlasnik imovine, druga strana je kupac, kineska kompanija „Hestil Srbija US Stil doo“, koja je ima osnivački kapital od 24 hiljade dinara i koja je u vlasništvu „Nju Silkroud Holding“ iz Hon Konga. Imamo treću stranu, a to su vlasnici, odnosno držaoci nekih parcela nekog zemljišta kroz koje, odnosno gde ispod zemlje prolaze neki podzemni vodovi „Železare Smederevo“ i tiče se u stvari prava pristupa i prava službenosti oko tog zemljišta nad tim podzemnim vodovima.
Više puta je postavljeno pitanje na koga se to tačno odnosi, da dobijemo spisak ljudi, pošto bi ta pravna i fizička lica iz Smedereva trebala da znaju da razgovaramo u stvari o njima i o njihovom zemljištu na koje se odnosi ova službenost.
Jedan od velikih problema naše privatizacije, verovatno i centralni problem, su potpuno nesređeni imovinsko pravni odnosi, i to je u stvari ključni razlog koji je doveo do pljačkaške privatizacije koja je nastavljena do danas. Pošto sistemski nijedna vlast nije bila u stanju da reši ovaj problem i da dobijemo sistemsko rešenje, ovde se pribegava ovim leks specijalis rešenjima, gde za svaki pojedinačni slučaj vlast koja nije u stanju da napravi sistem donosi zakon koji se odnosi samo na taj specifičan slučaj. Primer je npr. „Beograd na vodi“, drugi primer je Železara i ako vlast pogleda blagonaklono neku od firmi koje su u problemu, gde imamo nerešene imovinsko-pravne odnose i donese poseban zakon za njih, onda možda će tu situacija biti rešena, a za sve ostale imaju opšte zakone koji očigledno ne funkcionišu, jer da oni funkcionišu uopšte ne bi razgovarali o ovome.
Kako smo došli u ovu situaciju što se „Železare“ tiče? Pričano je u aprilu mesecu kako je konačno pronađen spasilac i taj spasilac će sada da kupi „Železaru“. Sad ovde konačno vidimo jasno priznanje da „Železara“ nije prodata, nego je prodata imovina „Železare“, a „Železara“ je ostala nama poreskim obveznicima, građanima Srbije, sa sve dugovima koje ćemo morati izgleda da saniramo.
Ovo je bilo i 2011. na 2012. godinu, kada je pametnom odlukom prethodne vlasti kupljena „Železara“ za onaj magični jedan dolar. Usput je bilo nekih 40 miliona evra duga koji je bio saniran, a pored toga smo imali značajno saniranje drugih dugova ne bi li „Železara“ opstala. Nakon toga su počeli da se zidaju dugovi, pa smo, negde 2013. godine sam kao ministar privrede tražio, i građani se sigurno sećaju, da uradimo te lične karte, da popišemo imovinu, da popišemo obaveze, da vidimo šta je uknjiženo, šta nije, da se taj posao završi.
Nesposobni menadžment ne samo „Železare“, nego i mnogih drugih preduzeća, nije hteo to da radi. Vlada nije htela to da podrži. Ja sam na kraju i podneo ostavku i ovo stanje nam je ostalo.
Sad, da pogledamo malo koliko nas je sva ta neodgovornost koštala od tada do danas, pa do donošenja ovog najnovijeg zakona. U 2014. godini „Železara“ je napravila gubitak od 98 miliona evra. Na taj gubitak je dodato 36 miliona evra subvencija, tako da je ukupan gubitak bio 134 miliona evra.
Da bi građani Srbije mogli da ocene koliko je to novca, ovo protivustavno otimanje penzija je ukupno uzelo od penzionera nekih 180 miliona evra na godišnjem nivou, odnosno nekih 20 milijardi dinara. Vidite kolika je proporcija između te dve stvari. Nakon toga je doveden spasonosni menadžment, za koji je rečeno da, citiraću premijera – sad ste u sigurnim rukama. To je bilo 22. marta 2015. godine. I u tim sigurnim rukama u 2015. godini je napravljen gubitak od 142 miliona evra. Kad saberemo sa ovih 134, dobijate preko 270 miliona evra. To je mnogo više nego što je uzeto penzionerima.
E, onda je napravljen ovaj leks specijalis za imovinu „Železare“, pri čemu je sve ono što „Železara“ nije mogla sama da reši, a to je da se uknjiži na objektima, na imovini, da reši pitanja službenosti zato što ti neki vodovi koje ima ispod zemlje, koji prolaze ispod zemlje drugih pravnih i fizičkih lica nisu mogli da reše taj problem, pa su mislili ovim leks specijalisom da to preseku i da sva ta prava daju „Železari“, bez obzira na to npr. da li ima neki vod tu ispod zemlje koji ničemu ne služi i ne bi trebalo da ima ni službenost, niti bilo kakvih drugih prava na njemu, nego to tako đuture dato.
Tu se verovatno pojavio problem da kineski investitor nije zadovoljan, pa je tražio ovo autentično tumačenje, ne bi li, kako oni verovatno misle, dobio neku pravnu sigurnost. To je, naravno, jedan privid, objasnili su prethodni govornici, da tu pravne sigurnosti nema, kad vam ti opšti zakoni ne važe, onda pravne sigurnosti ne može ni da bude. Nijedan ovakav leks specijalis ne rešava problem, nego pravi problem još većim. Pa, pokušavaju sada da tim autentičnim tumačenjem u stvari zaštite svoje interese.
Šta je u stvari trebalo da se desi u „Železari“? Ono što smo trebali da uradimo kao država, što Vlada nije htela da uradi. Ovo sad važi ne samo za ovu Vladu, i prethodnu, i prethodnu, i sve nazad do 5. oktobra, i pre toga, da rešimo imovinsko-pravne odnose, da rešimo svojinska prava, da se to upiše i uknjiži, da popišemo imovinu svih tih preduzeća koje bi da privatizujemo, da popišemo obaveze, da se napravi neki finansijski plan, a onda da se pristupi privatizaciji, i da to bude tako da imamo javne tendere, gde kupci koji se javljaju, i sasvim je svejedno da li se javljaju iz Rusije, Kine, ili sa zapada, ili su neki domaći investitori uz podršku, recimo, stranih fondova. Međutim, kad znate, odnosno imate čistu situaciju u firmi, onda ćete i dobiti kvalitetne investitore. Naravno, ništa od toga nije urađeno, nego u jednom tajnom dogovoru je napravljen dil, koji onda povrh toga i Skupština treba da aminuje specijalnim zakonima za specijalnog investitora. Naravno, mi nemamo ništa protiv ni kineskih investitora, ni ruskih investitora, ni investitora sa zapada.
Međutim, problem je u stvari sa našom državom i našom vlašću koja nije u stanju da uvede red, ko nije u stanju da dobije čistu situaciju u bilo kojoj firmi koja se privatizuje, pa mora da poseže za ovim leks specijalis zakonima ne bi li nekako presekla i stvorila barem neki priliv pravne sigurnosti. Glavni razlog zašto Srbija propada je zato što nemamo sistem. Ovakvi leks specijalis zakoni u stvari i govore da država priznaje da nema sistem i da nije u stanju da uvede red. Posledice toga najviše osećaju u stvari domaći privrednici, domaća, pravna i fizička lica koja imaju potpunu nesigurnost, takođe, i veliki ozbiljni strani investitori koji bi investirali u zemlji, kao što je Srbija, da imaju jasne imovinske odnose, jasnu pravnu sigurnost, sudove koji rade svoj posao.
Pošto ništa od toga nema, onda dolazimo u ovakve situacije gde se prave posebni zakoni za svaki pojedinačni slučaj. Ovo vam je definicija države koja ne funkcioniše, definicija države u kojoj ne postoji sistem u kojoj nema vladavine prava. Nije pitanje da li zatvarati „Železaru“ ili ne, nego je pitanje uvesti red, biti odgovoran, imati menadžere, odnosno postaviti ih da urade posao koji je potreban i onda otvoriti postupak prijave investitora ne bi li odabrali najboljeg, ali pre toga, naravno, moramo da znamo šta uopšte hoćemo da postignemo.
Mi ćemo biti, naravno, protiv ovog zakona zato što je duboko pogrešan, zato što ovo nije način da se rešavaju ova pitanja. Ono što bi predlagač trebao da uradi jeste da nam odgovori na pitanje – da li uopšte znaju na koja pravna i fizička lica će se odnositi ovaj zakon, pošto on utiče na njihova prava, da znaju tačno o kojim vodovima se radi koji prolaze ispod zemljišta nad kojim oni imaju ili državinu ili pravo vlasništva, kako bi svi ti naši građani znali šta to Skupština radi?
Inače, bojim se da će ovaj zakon napraviti još veći problem i da će na kraju ponovo teret morati da padne na leđa poreskih obveznika, verovatno nakon nekih izbora i nakon neke nove vlasti.
Još jedna stvar koja je jako bitna, a ona se tiče kineskog investitora koji ima još jednu dodatnu pravnu nesigurnost na koju mu izgleda još niko nije ukazao. Kada imate firmu, kao što je „Železara“, koja ima 52 milijarde dinara dugova „Železara Smederevo“ d.o.o, to vam je oko 450 miliona evra, ono što Vlada nije rekla jeste da će poreski obveznici moraju da saniraju taj dug od 52 milijarde evra. Dok smo prodali imovinu „Železare“, odnosno govori se o tome za 46 miliona evra, koja u finansijskim izveštajima iznosi 100 miliona za stalnu imovinu, a 100 miliona za obrtnu imovinu. Kada u takvoj situaciji prodate imovinu, a niste još sanirali dugove, onda poverioci „Železare Smederevo“ d.o.o. imaju pravo da potražuju naplatu svojih potraživanja i od kupca ove imovine zato što obaveze putuju zajedno sa imovinom.
Jedini postupak u kome se mogu odvojiti imovina i obaveze jeste stečajni postupak, a tim putem niste krenuli. U tom postupku je moguće napraviti popis imovine, to je sudska obaveza, napraviti procenu imovine i onda u jednom transparentnom postupku zvati investitore da vam kupe imovinu. Ono u šta je ušao kineski investitor sa ovim ugovorom je jedna situacija u kojoj Vlada pokušava da simulira stečajni postupak van stečajnog postupka, da odvoji imovinu od obaveza, da posebno proda imovinu, a posebno nakon toga sanira ovih 450 miliona evra dugovanja. Ovo vam je praktično sprovođenje jednog posebnog postupka, gde će stečaj biti sproveden od strane Vlade.
Problem je takođe i za zaposlene u „Železari“. Pošto nije kupljena „Železara“, „Železara“ će na kraju morati biti ugašena od strane Vlade Republike Srbije, tako da svi zaposleni moraju da napuste „Železaru“ i moraće da budu zaposleni kod novog vlasnika, ako ih uopšte bude hteo, a to je „Hestil Srbija – iron and steel“. „Železara Smederevo“ d.o.o. će očigledno biti ugašena.
Još jedno pitanje koje postaje potpuno otvoreno je pitanje – šta je još obećano investitoru, da li su obećane neke subvencije, da li je obećano oslobođenje od poreza koji će plaćati, da li je pregovarano oko cene gasa, struje, oko cene železničkog transporta, itd? Znači, nemamo jasnu i transparentnu sliku i zbog toga uvek upadamo u probleme i godinama upadamo u probleme. Rešenje svih naših problema je u transparentnosti i postavljanju sistema. To je očigledno nešto što Vlada, ne samo ova, nego sve kada ih gledamo unazad, nije u stanju da uradi, nego poseže za nekim leks specijalis rešenjima. Takođe, mislimo da ovaj predlog za autentično tumačenje treba povući i da se treba vratiti na normalan sistemski rad na ovom pitanju, a to su ugovori i rešenje problema tim putem. Hvala.