Zahvaljujem.
Gospodine ministre, predsedavajući, hteo bih da kažem da, bar po mom utisku, uz par izuzetaka i ispada, ovo danas je ličilo, ili bar po mom osećanju, na nešto kako bi trebalo da izgleda rasprava u Narodnoj skupštini. Možda zato što se većina slaže oko predloga, možda zato što nije bilo nekih vrućih političkih tema mnogo, ili možda volje, energije za velike polemike i zabavu, prikupljanje političkih poena. Mislim da su svi diskutanti bili konstruktivni, uključujući i zamerke.
Ja bih u tom smislu i pohvalio gospodina ministra na kratkom uvodnom izlaganju. Doduše, moguće je da je bio u tom smislu i previše ambiciozan i previše ekspeditivan, pa onda možda i nije najbolje reagovao na potpuno umesne primedbe poslanika, koji imaju i obavezu, ili makar pravo, da tu stvar vide i drugačije i, naravno, da izreknu svoj politički stav, kao i da u okviru izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, govore o problemu visokog obrazovanja, pa i problemu obrazovanja uopšte. U tom smislu, verujem da je to bila nenamerna reakcija, ali su tu kolege bile u pravu kada su zamerile.
Ali, zato i mi moramo biti pošteni pa reći da generalno gospodin ministar nije koristio i nije zloupotrebljavao svoju poziciju da govori posle svakog izlagača, posle svakoga i da onda koristi poslovničko pravo koje su mu neki drugi, nije on pisao taj Poslovnik, pa čak ni ova skupštinska većina, da to zloupotrebljava i da onda govori beskrajno i da sve to na kraju pretvori u svoj svojevrsni šou.
Dakle, ozbiljan posao, posao koji se možda mogao izbeći, ali, ja verujem da je ovaj predlog zakona palijatilan, to je očigledno, to je jedna prirodna mera, retroaktivna mera, ali mera za koju svi mislimo da treba da bude donesena.
Moje kolege i ja ćemo ovo podržati, ali, isto tako, treba da ozbiljno shvatite i upozorenja, dobronamerna upozorenja sa raznih strana ove sale i da primite k znanju i ove druge primedbe koje se ne tiču samo ovih par članova, jer bismo onda mogli završiti priču za pet minuta.
Ja neću zloupotrebljavati ovu govornicu za neke duge ili političke tirade i skupljanje političkih poena, ali bih iskoristio priliku da vas upoznam sa rezultatima. Puno je ovde činjenica i važnih i zabrinjavajućih podataka izrečeno od strane mnogih kolega. Te podatke moramo imati na umu. Ali, ima jedan koji bih ja prosto priložio i vama i ostalim kolegama, a tiče se istraživanja jednog pitanja u istraživanju javnog mnjenja, koje ja i moje kolege često postavljamo i koje nije obično u fokusu pažnje i fokusu interesovanja javnosti jer, naravno, javnost kao javnost, i mediji, pogotovo politička javnost, njih samo interesuju rejtinzi, kome raste, kome pada, kome je koliki procenat popularnosti i ostalo.
Dakle, ima jedno pitanje koje stavimo tako, više radi opuštanja i radi testiranja i sticanjem poverenja kod ispitanika, koje glasi – Da li biste ohrabrili svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku? Već nekoliko godina to pitanje postavljamo, nezavisno od toga šta je centralna tema i fokus istraživanja. Ja bih vas sada upoznao sa rezultatima, sa nekim brojkama iz toga i molim vas da ih ozbiljno shvatite i da u okviru svoje nadležnosti i svog budućeg rada u ministarstvu, učinimo, ne samo vi i vaše ministarstvo, nego svi mi ovde u sali, i oni u Vladi, da se ta stvar, koliko god je to moguće, promeni i popravi.
U aprilu mesecu 2015. godine, na to pitanje – Da li biste ohrabrili svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku – 60,6% građana je reklo „da“, a 28,8% je reklo „ne“. Dakle, praktično, skoro dve trećine ili malo manje od toga. U junu 2015. godine je 63%, dakle 3% više, reklo da bi ohrabrilo svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku. U oktobru 2015. godine je 64% reklo da bi podržalo i ohrabrilo svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku.
Konačno, u septembru 2016. godine, dakle, ove godine u septembru 64,8%, znači 65% građana, ispitanika je reklo da bi to učinilo. Šta više, od toga najmanje jedna trećina otprilike odgovara u stilu – šta ohrabrio, već sam ga ohrabrio, već je tamo ili ga pakujem tamo ili se sprema da ode. To su, drage kolege, ozbiljni, zabrinjavajući podaci, nezavisno od toga ko sedi u kom delu ove sale. Ne mislim da je odgovornost za to niti jednog ministarstva, niti jedne vlade, ali isto tako je bilo pogubno zatvarati oči pred tom činjenicom.
Pazite, malo je onih koji zaista žele da se dopisuju sa decom i unucima preko skajpa i preko mobilnog telefona da se čuju ili vide. Dakle, muka je velika te ljude, bilo da je reč o mlađim ili starijima, koji kažu da bi ohrabrili, podržali svoje dete da ode i da napusti zemlju. Lepi su bili ovde pozivi i primeri koje smo slušali, navođeni primeri iz prošlosti, kako su odlazili mladi, pametni ljudi iz Srbije i vraćali se i unapređivali i donosili progres u Srbiji. Ali, ovo je, drage kolege, drugi slučaj. Ovo je slučaj da oni odlaze i da se ne vrate. Ne šalje ih država, nego odlaze sami upravo zato što su nezadovoljni i što ne veruju da će u okviru ove države imati sreće.
U tom smislu, samo bih pri kraju svog vremena, koje ne želim da trošim, ni da ga zloupotrebljavam, postavio par vrlo konkretnih pitanja, a vi odgovorite na ono što mislite da ima smisla i da je u domenu vaše nadležnosti. Sve je to u domenu vaše nadležnosti, ali se tiče možda ne direktno ovog zakona. Jedno se svakako tiče, tiče se Univerziteta u Prištini, tj. prištinskog Univerziteta sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Kakav je status tog univerziteta? Da li je opravdana bojazan nekih saradnika i nastavnika tog fakulteta, odnosno univerziteta, da bi mogli postati žrtva ili pasti kao žrtva promena ili ovih pregovora koji se vode u Briselu? Tim pre što je postojala jedna inicijativa o tzv. integrisanom univerzitetu da se napravi taj u Kosovskoj Mitrovici, što je, naravno, ideja koja ima smisla, ali loše i sumnjivo bi bilo da se sa tim počne baš od prištinskog Univerziteta i od Kosovske Mitrovice. Kolege su zabrinute i prosto treba videti. Ta inicijativa je u jednom trenutku krenula, pokrenuta je bila iz nekih institucija Vlade, pa bih voleo da čujem odgovor na to pitanje.
Drugo pitanje je isto vrlo kratko. Da li mislite i kako mislite da popravite kvalitet, odnosno ujednačite kvalitet studija u Srbiji, a znamo svi da je vrlo nejednak, a posebno ovaj sistem ovog ESPB sistema bodovanja koji je izuzetno, izuzetno neujednačen, izuzetno voluntaristički od fakulteta do fakulteta, pa čak i unutar istih fakulteta, od odeljenja do odeljenja, od katedre do katedre, potpuno je šaroliko i vrlo je rađeno onako, pošlo se u zavisnosti od interesa ili težine pojedinih nastavnika kada je to pravljeno.

Privodite kraju, kolega.

Poslednje pitanje, samo vrlo kratko - da li mislite i kako mislite u okviru svoje nadležnosti da popravite ponižavajući položaj prosvete i prosvetnih radnika u Srbiji? Da li se to može očekivati već od narednog budžeta? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vera Paunović. Izvolite.

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, Predlog izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju koji nam je Vlada uputila je sličan nekim ranijim predlozima, odnosno rešenjima koje smo usvajali u ovoj Narodnoj skupštini.
Primena zakona u praksi je pokazala i svoje pozitivne strane kada je reč o stvaranju jednog fleksibilnijeg sistema organizovanja nastave na visokoškolskim institucijama i mogućnosti za veću akademsku mobilnost studenata. Ali, s druge strane, nije uspela da otkloni ključni problem efikasnosti, tj. trajanja dužine studiranja. Upravo zbog toga nam je resorno ministarstvo i Vlada poslala predlog za izmenu pojedinih odredbi ovog zakona. Jedna od takvih odredbi je svakako ona iz člana 88. zakona, kojom se predviđa obaveza studenata da ako žele da budu na budžetu ostvare maksimalnih 60 bodova u školskoj godini, odnosno da u jednoj školskoj godini moraju da polože sve ispite predviđene nastavnim planom i programom studija.
Ne želim da ulazim u analizu uzroka zašto na našim visokoškolskim ustanovama samo određeni broj studenata uspeva da ispuni ovaj zahtev, da li je to iz razloga obimnosti materije ili činjenice da je reč o mladim ljudima koji žele da uživaju u svojim godinama, pa pored studija imaju i druge životne želje, probleme i interesovanja.
Ono što je činjenica je da mi, iako su svi prelazni periodi za primenu ovog zakona odavno prošli, i dalje stalno pomeramo ovaj rok za punu primenu zakona za godinu-dve dana u budućnost. Smatram da takva praksa nikako nije dobra i da ona obesmišljava suštinu zakonskog teksta.
Stoga, iako će poslanička grupa PUPS-a podržati ovaj predlog zakona, mišljenja sam da bi konačno trebalo uraditi jednu od dve stvari - ili da u ovoj Skupštini resorno ministarstvo po isteku naredne dve godine napokon zauzme čvrst stav da se više neće dozvoljavati nikakva produžavanja ovih olakšica za upis u svojstvu budžetskog studenta ili da se u osnovnom tekstu zakona promeni član 88. i trajno smanji broj bodova i ispita koji se zahtevaju za budžetski upis.
Druga izmena koja je predložena ovim zakonom je ona koja se odnosi na tzv. večite studente koji su se na fakultete upisali pre 2005. godine, odnosno pre stupanja na snagu sada važećeg Zakona o visokom obrazovanju. Oni predstavljaju drugačiju kategoriju studenata i rade po starim nastavnim planovima i programima.
Različiti su razlozi zbog kojih su oni toliko otegli svoje studije. Svako od njih ima svoju životnu priču i mišljenja sam da se na njih možda pomalo i neopravdano podigla vika u javnosti. Smatram da oni nikome ne smetaju i nikoga ne ugrožavaju svojim nastavkom studija po starim programima i da čak ni ne treba postavljati rokove za završetak studija, tim pre što oni nisu opterećenje za državni budžet, jer nemaju ili ne mogu da imaju gotovo nikakvih zahteva ni prema fakultetima, ni prema ustanovama studentskog standarda.
Studentkinje i studenti koji se nalaze u takvoj situaciji moraju sami da shvate da što budu bili efikasniji u procesu studiranja, to će imati više šansi da dobiju zaposlenje i da razvlačenje studija iz opravdanih ili neopravdanih razloga u krajnjoj liniji može da šteti jedino njima lično.
Iako su se o tome vodile polemike u javnosti, a kako vidim da to rešenje nije postalo deo predloga zakona, mišljenja sam da bi trebalo dati podršku za usvajanje amandmana kojim bi se produžio rok za završetak studija za studente starih magistarskih studija i za doktorante. Naime, za razliku od svojih kolega sa osnovnih studija, oni su velikom većinom iz objektivnih i opravdanih životnih okolnosti, brak, deca, zaposlenje, rastegli svoje studije, izradu svojih teza i za njih se mora imati više razumevanja, tim pre što su procesi izrade naučnih radova u brojnim prirodnim, a sve češće i društvenim naukama, veoma složeni i zahtevaju posmatranje i kontinuirano praćenje različitih procesa i pojava koje često mogu trajati i po više godina, pa bi bilo šteta da istraživanja i naučni radovi propadnu samo zbog određenog vremenskog roka.
Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poslanička grupa PUPS u danu za glasanje će dati podršku usvajanju ovog zakonskog predloga i time omogućiti da se prevaziđu nesporazumi i nedoumice koje postoje u ovoj oblasti, ali smatramo da bi trebalo analizirati primenu celog zakona u praksi i u dogledno vreme pristupiti njegovoj temeljnijoj doradi. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branimir Jovanović.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, podatak da je oko 10.000 studenata zainteresovano, a da je nekoliko hiljada putem peticije zatražilo da se produži rok za završetak studija, ukazuje da treba uslišiti njihov zahtev. Predlog izmena Zakona, odnosno Zakon o visokom obrazovanju taj rok prolongira do kraja 2017, 2018. godine, zapravo do kraja školske 2017, 2018. godine i treba ga usvojiti, jer je u interesu studenata i države. Na ovaj način studenti će izbeći dodatne troškove, jer bi verovatno u suprotnom morali da ponovo plaćaju upis, da ponovo plaćaju priznavanje ispita i polaganje diferencijalnih ispita.
Siguran sam da je jedan broj studenata opravdano bio sprečen da diplomira u jednom razumnom roku, ali mislim da im upravo zbog toga treba dati drugu šansu. Takođe, mislim da produženje roka za završetak osnovnih studija ide najviše na ruku onim studentima koji su proces studiranja doveli do pred sam kraj. Onim studentima koji nisu odmakli dalje od druge ili treće godine fakulteta ovaj produžetak roka neće ništa značiti, odnosno oni od njega neće imati nikakav konkretan interes.
Opravdan je i predlog izmene Zakona o visokom obrazovanju u delu kojim bi se omogućilo da se studenti koji studiraju po bolonjskom modelu mogu finansirati iz budžeta ako su u prethodnoj školskoj godini ostvarili najmanje 48 bodova. Zaista je mali broj studenata koji tokom jedne školske godine ostvare 60 bodova. To je otprilike nekih 10%. Ako to uporedimo sa studiranjem pre uvođenja Bolonje, odnosno sa starim programom, videćemo da je i tada bio mali broj studenata koji su očistili godinu, kako to studenti popularno kažu, odnosno položili sve iz prethodne godine i upisali sledeću da bi se finansirali iz budžeta. To je jedan problem koji očigledno datira mnogo godina od ranije. Treba ga analizirati i treba naći jedno dugoročno rešenje. Verujem da je naše visoko obrazovanje kvalitetno, ali ovo je problem sa kojim ćemo morati da se suočimo u nekom narednom periodu.
Takođe, smatram da je možda propust napravljen pre nekoliko godina kada su fakulteti jednostavno usvojili bolonjski model studiranja, a da pritom nisu imali ni jedan period adaptacije, da se prilagode takvom modelu.
Poštovane kolege, investiranje u ljude, investiranje u obrazovanje je najbolja dugoročna investicija. Ne smemo da zaboravimo da su upravo takvi ljudi, obrazovani ljudi pokretačka snaga jednog društva. Ako već možemo da utičemo na nečiju budućnost, predlažem da utičemo pozitivno i da ovim studentima omogućimo da lakše privedu svoje školovanje kraju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Jovanoviću.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović, a neka se pripremi narodni poslanik Žarko Bogatinović.

Poštovani gospodine ministre, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o Zakonu o visokom obrazovanju, tačnije rečeno o izmenama i dopunama ovog zakona koji je donet još 2005. godine. U međuvremenu je bilo više izmena i dopuna ovog zakona, a dosta tih izmena se odnosilo zapravo na produženje rokova studiranja. Jedna od tačaka i članova koji se ovim zakonom menja govori o produženju roka za završavanje osnovnih studija i ovim članom se tretiraju prava studenata koji studiraju po starom programu, tzv. bolonjskom programu i ovim predlogom se treba produžiti taj rok za dve godine.
Razlozi za produženje rokova kao i razlozi za produženje prava studenata za budžetsko finansiranje, kao i za broj bodova kojim stiču pravo za budžetsko finansiranje, što takođe tretira ovaj zakon, nalazi se u tome da najveći broj studenata, predbolonjaca su apsolventi ili su u završnoj fazi studiranja. Svakako da bi dve godine bile realno potrebne da najveći broj tih studenata završi svoje studije.
Naravno, ne usvajanje ovog predloženog zakona proizvodi mnoge probleme, a ti problemi su pre svega problem ekvivalencije, morali bi da polože programsku razliku koja se ogleda u polaganju diferencijalnih ispita, a opet sa svoje strane bi učinilo da se mnogi studenti vrate unazad na prethodne godine studiranja. Zatim, ne usvajanje ovog zakona, odnosno njihovo prebacivanje na bolonjski proces, na bolonjsku nastavu izazvalo bi problem u tome da treba da ispune određene predispitne obaveze, a mnogi studenti su već napustili fakultetske centre, već se nalaze u drugim gradovima, osnovali su porodice ili zasnovali radni odnos itd. Tu su i troškovi administrativne obrade i ekvivalencije i oni bi bili previsoki, a studenti bi ostali u statusu samofinansiranja, bez uslova za korišćenje smeštaja u domovima i korišćenja pogodnosti oko ishrane.
Jedan broj fakulteta još uvek nema definisane modele prebacivanja na modele nastave u bolonjskom procesu, tako da je i tu veliki problem. Dalje, nisu svi fakulteti po bolonjskom programu istovremeno otpočeli sa nastavom. Obično početna godina za bolonjski proces, odnosno za uključivanje u bolonjsku nastavu bila je 2006. godina. Međutim, ima fakulteta koji su to započeli 2007, pa čak i 2008. i 2009. godine. Ti studenti, koji nisu završili, su danas u najgoroj situaciji, u najgorem položaju.
Verujemo da će ovo produženje rokova i ove izmene i dopune svakako učiniti da u naredne dve godine najveći broj studenata završi studije. Više puta je ovo bilo pomerano, ali može se reći da i ovo pomeranje uslova, produžavanje, davanje pogodnosti za studiranje po starom programu ne treba i ne može da ide u nedogled.
Ove izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju omogućavaju i veći obuhvat studenata za korišćenje budžetskih sredstava, što znači da time budžet ostvaruje svoju socijalnu funkciju kada je reč o davanju pogodnosti studentima.
Podsetiću, iz budžeta danas se finansira oko 28.000 studenata, od toga je na osnovnim studijama 16.000, na strukovnim studijama oko 5.700, na doktorskim studijama 775 studenata. Nema mi ne bude zamereno, ali reći ću i to i podsetiću da je sa budžetskim finansiranjem master i doktorskih studija započeto za vreme ministra prof. dr Žarka Obradovića 2009. i 2010. godine. Tada je započet i program besplatnih udžbenika, a sa kojim svakako treba nastaviti.
Ovim izmenama i dopunama nisu obuhvaćena prava, uslovi i pravila studiranja doktorskih studija. Smatramo, kao poslanička grupa SPS, da i to treba staviti u ovaj zakon. Podneli smo amandman koji reguliše ovo pitanje. Naravno, podneli su i drugi. Nemamo sa tim problem da li će naš amandman biti prihvaćen ili amandman neke druge poslaničke grupe, već je važno da se to pitanje i taj obuhvat učini i za ove studente. Tu takođe ima mnogo razloga, jer najčešće je veliki broj studenata, da tako kažem, post diplomaca pred kraj završavanja svoje doktorske disertacije ili su je već završili i zaista u kratkom roku bi to mogli da završe.
Naravno, u protivnom njima propada mnogo štošta, mnogo novca, mnogo truda i napora, bačeno vreme itd, jer sve je to koštalo istraživanja, prijavljivanje doktorske teze i ocena od strane komisije koja to ocenjuje itd. Prema tome, smatramo da je to zaista potrebno.
Takođe, smatramo da ako je neko mislio da ovim izuzimanjem doktorskih studija bi se sprečila inflacija u sticanju akademskih zvanja da to sad sigurno nije mehanizam koji to može da spreči ili pravo rešenje, već su sasvim drugi mehanizmi koji treba to pitanje da regulišu.
Konačno ja ću pomenuti još jednu kategoriju studenata, a to su prvi bolonjci koji su upisali 2006, 2007. i 2008. godine i koji sada podležu reupisu, a taj reupis je sticanje novog indeksa, iziskuje mnogo novca i velike troškove. Znači, mi nismo mogli da podnesemo amandman na član 94. koji reguliše ovo pitanje, jer predmet podnetog Predloga zakona koji danas rešavamo nije taj član 91. Znači, naplaćuju se troškovi reupisa, izdavanje novog indeksa, reupis proizvodi različita prava na različitim fakultetima tako da on važi za Pravni fakultet u Beogradu dve godine, za ekonomski osam godina. Troškovi reupisa se razlikuju od fakulteta do fakulteta.
Smatramo, gospodine ministre, da ako već ovo nije rešeno zakonom, a konačno ti studenti mogu da nastave studije ponovnim upisom, znači, ne može se u pravom smislu povući paralela između ovih starih studenata i ovih bolonjaca, ali u svakom slučaju treba obratiti pažnju na velike troškove koji fakulteti propisuju za reupis. Ako bi to moglo da se snizi, da se primeri današnjoj materijalnoj situaciji studenata mislim da bi oni bili zadovoljni.
Poslanička grupa SPS će svakako glasati za ovaj zakon i za ove izmene. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine Mihajloviću.
Reč ima narodni poslanik Žarko Bogatinović, neka se pripremi narodna poslanica dr Dijana Vukomanović.
Narodni poslanik Žarko Bogatinović nije prisutan.
Reč ima narodna poslanica dr Dijana Vukomanović, neka se pripremi narodna poslanica Snežana Bogosavljević Bošković.
Izvolite.