Reč ima narodni poslanik Sanda Rašković Ivić.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, važan indikator razvoja jedne države i društva jeste posvećenost da podrži i osigura kvalitetno visoko obrazovanje. Prvi pokazatelj te posvećenosti jeste svakako procenat budžetskih sredstava koje jedna država odvaja i za nauku i za obrazovanje. To kod nas, nažalost, u Srbiji je u stalnom trendu opadanja. Pa, evo, za vas, gospodine ministre, jedne teme na kojoj bi bilo dobro da poradite.
Sistemi obrazovanja i socijalne zaštite u našoj zemlji nisu u potpunosti upodobljeni i to sprečava decu, naročito iz najsiromašnijih porodica, ne više iz vulnerabilnih porodica kao što je to nekada bilo, nego iz porodica srednje klase, pogotovo u unutrašnjosti, gde, kako je kolega maločas rekao, nema fakulteta da odustanu od daljeg školovanja i studiranja, pa bi bilo dobro da se i socijalni aspekt, kao i ekonomski aspekt, da isto tako i lokalna samouprava pita oko daljeg razvoja visokog obrazovanja u našoj zemlji Srbiji.
Takođe, kroz procedure upisa u visoke škole i u fakultete, još uvek je važan socio-ekonomski status, zato što postojeći sistemi kreditiranja i stipendiranja studenata nisu baš najbolji, odnosno nisu dovoljni da mladi ljudi koji su iz siromašnijih porodica mogu sami sebe da izdržavaju.
Ovo govorim zbog toga što je većina naših porodica, a to je srednja klasa koja ima prosečnu platu od 360 evra mesečno, i tu je jako teško onda izdržavati decu na fakultetu ili višoj školi, pogotovo u drugom gradu.
Takođe, naravno, treba voditi računa i o ovim projektima ekonomskog razvoja i videti šta je kurentno, šta se u našoj zemlji traži. Mi moramo da imamo na umu da je 1990. godine u Srbiji bilo milion i sto hiljada radnika. Danas imamo 250.000 radnika. Time ne samo da je nezaposlenost povećana, nego je i smanjena potreba za četiri ili pet puta za inženjerima, odnosno svim onim pratećim visokim i višim kadrovima koji su pratili ovoliki broj radnika.
Ja bih ponovo podcrtala tu ulogu ekonomije, odnosno ekonomskog razvoja i potrebe za ljudima. Poznat je slučaj jednog mladog lekara kojeg su u Nacionalnoj agenciji za zapošljavanje pitali da li bi on bio spreman da se prekvalifikuje. Znate, nakon šest godina jednog teškog i skupog studija, kako za studenta, tako isto i za njegove roditelje, pitanje o prekvalifikaciji bi bilo smešno da nije tragično.
Što se tiče samog zakona, ja ću reći da će naša poslanička grupa DSS podržati izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju uz jedan važan zahtev, a to je da se izjednači status studenata, magistarskih i doktorskih studija i po starom i po novom tzv. bolonjskom sistemu. Znači, mi podržavamo produženje roka za završetak studija onih studenata koji su upisali studije po starom sistemu. Imali su svoje razloge zašto su ovoliko odužili.
Dalje, naravno, podržavamo pravo studenata u školskoj 2013. i 2014. godini da zadrže mogućnost finansiranja iz budžeta najduže do godinu dana po isteku redovnog trajanja studija, a znači vraćamo nešto što se pre toga zvalo apsolventski rok i što je negde u moje vreme, a i kasnije takođe, bilo prisutno. Naravno, podržavam ovo pravo studenata da upisuju sledeću godinu sa 48, a ne sa 60 ESPB. Podsećam na to da je DSS pre tri godine, takođe, tražila ovo isto smanjenje.
Vi, gospodine ministre, niste, pod navodnike, krivi za ove sve dopune koje treba da se izvedu, ali ono gde ide moja primedba jeste da se malo kasni, s obzirom na to da je, evo, već sada treća nedelja oktobra i da su počele i vežbe i predavanja, i onda se stvorio jedan haos oko upisivanja studenata na visoke škole i na fakultete.
Znači, dodala bih još jednom da je DSS podnela amandman kojim zahteva da se izjednači status studenata, magistarskih i doktorskih studija i po starom i po novom sistemu, znači, i pre bolonje i od kada je bolonja prihvaćena od 2005. godine. Lista prioriteta kod mnogih ljudi koji su se zaposlili ili kod žena koje su se zaposlile, pa onda još i rodile jedno ili dvoje, ili bože daj troje dece, se promenila. Može se doktorirati i sa 50, i sa 45 godina, ali ne može se rađati prvo dete sa 45 ili sa 50 godina.
Pitanje je koliko se u našoj zemlji odista ceni znanje. Srbija po konkurentnosti, a po izveštaju globalnog indeksa konkurentnosti koji je radio Svetski ekonomski forum za 2016. i 2017. godinu je na devedesetom mestu među 138 zemalja. Po visokom obrazovanju i obukama ona je na 69 mestu. To znači negde na polovini, a po indeksu inovacija stojimo zaista tragično. Mi smo na 120 mestu. Zašto smo mi ovde na 120 mestu i zašto smo mi ovako nisko pali, što se tiče konkurentnosti i što se tiče inovacija i sofisticiranosti tehnologija? Mi tu stojimo jako loše zbog ogromnog odliva mozgova tzv. brain drain, koji jednu državu potpuno razoružava, što se tiče znanja, a kasnije i mogućnosti rada, doprinosa i razvoja.
Pada mi na pamet jedna rečenica iz sjajnog Sultanovićevog kabarea koji kaže – odliv mozgova je ono, oni koji su imali mozga i bili pametni, oni su se odlili u inostranstvo na bolje plate, a mi koji mozga nemamo, mi smo ovde ostali. Znate, nije dovoljno da mi svojoj deci, unucima, studentima, prijateljima recitujemo Šantićevu pesmu: „Ostajte ovde, sunce tuđeg neba neće vas grijat, kao što ovo grije. Grki su tamo zalogaji hljeba, gde svoga nema i gde brata nije“.
Predsednik SANU Vladimir Kostić je u jednom svom intervju, govoreći o odlivu mozgova rekao da će to za Srbiju biti jako veliki problem, jer za 15 godina mi bi mogli da dođemo do situacije u kojoj imamo ozbiljan deficit raspoloživih resursa, odnosno ljudi sa visokim obrazovanjem, pa ćemo morati takve da uvozimo, ali ne znam ko će nam doći.
Najčešće je ekonomska situacija uzrok odlaska, ali ona je kombinovana i sa lošom državnom upravom, i to je onaj faktor koji visoko stručne motiviše da odlaze. Kao podsticajni faktor mogli bismo imenovati tzv. oligarhijsku strukturu, korumpirane strukture koje su nedovoljno školovane, koje se zapošljavaju po partijskoj liniji, kojima pametni i školovani ljudi predstavljaju kritičare njih i kritičare sistema, i to naravno nije dobro došlo i zato se, čak i blagonaklono, u nekim sredinama gleda na odlazak mladih.
Ja kao profesorka Visoke strukovne zdravstvene škole se svakodnevno suočavam sa odlaskom mladih iz zemlje. Već na završnoj godini, a pogotovo na specijalističkim studijama, ona bolja deca i studenti i studentkinje već su im prišli razni agenti iz Italije, Nemačke, Norveške i nudi im se zaposlenje u inostranstvu. Kada se brane završni radovi, uvek su izmešana osećanja, jer uz zadovoljstvo i radost što je student završio školu i postao akademski građanin, istovremeno je to izmešano i sa suzama, jer mnogi od njih već imaju posao u Italiji, Kanadi, SAD, Nemačkoj i drugim zemljama Evrope i EU, da bi tamo odlazili da leče i neguju neke druge ljude.
Takođe, moj prijatelj sa Elektrotehničkog fakulteta kaže da su njemu sva bolja deca, sa poslednje godine studija, već bezecovana, a od 10 odbranjenih doktorata na hemiji, u poslednjih nekoliko godina, čak osmoro je našlo posao širom sveta i nisu ostali u našoj zemlji. Ako se i dalje bude nastavilo ovakvo zapošljavanje, preko partijskih knjižica i forsirali ljudi sa lažnim i kupljenim diplomama, mi ćemo se pretvoriti u zemlju u kojoj će svi mladi i školovani i pametni da odu, a ostaće samo neškolovana radna snaga da bude ovde roblje za strance.
Citirala bih jedan tekst Vladimira Grečića, koji je nedavno objavljen u Politici, a koji je izazvao vrlo veliku pažnju, a koji kaže da je broj ljudi koji je emigrirao iz Srbije u države OECD, to su Kanada, Amerika i 18 zemalja Evrope, u periodu od 2004. do 2013. godine iznosio prosečno 226 hiljada godišnje, 2013. godine je emigriralo 45 hiljada osoba, a 2015. godine imali smo zaista rekord sa 58 hiljada koji su emigrirali iz Srbije. Procenat sa visokom školom, po Grečiću, iznosi oko 15%, a po izveštaju OECD-a 2013. godine u državama članicama bila je 61 hiljada visoko obrazovanih koji su bili rođeni u Srbiji.
Naravno, ovde treba da kažemo nešto i o materijalnom položaju. Materijalni položaj profesora je različit, od više škole do fakulteta, pa se dešava da tamo gde se upisuje veliki broj studenata, a gde nemate potrebe za laboratorijskim vežbama, nemate rashode, da ti imaju mnogo veće plate od ovih drugih. Naravno, sada posle ove fiskalne konsolidacije, koja je poharala džepove profesora, ta situacija je još gora.
Treba napomenuti i to da fakulteti ne dobijaju dovoljno sredstava za grejanje i komunalne troškove i evo, imamo za vas jednu ideju, ministre Šarčeviću, da vi rešite finansiranje komunalnih troškova univerziteta hitnim zahtevom ka budžetskoj rezervi, da bi se onda ta sredstva, koja fakulteti dobijaju, mogla upotrebljavati za unapređenje nastave a ne za plaćanje grejanja.
Što se tiče samog odnosa prema Bolonji, znamo svi šta je Bolonja, deklaracija potpisana 1999. godine, 2003. godine potpisuje Srbija, 2005. godine imamo novi Zakon o obrazovanju. To je bilo dobro jer su tu prihvaćeni lako prepoznatljivi uporedni sistemi, koji se temelje na dva ciklusa. Jedan je dodiplomski, jedan je diplomski. Uvodi se bodovni sistem, ESPB, odnosno evropski sistem prenosa bodova, kao jedan priklani sistem u unapređenju najšire razmene studenata.
Što se tiče rezultata Bolonje u Srbiji, jeste tačno da je smanjena efikasnost studiranja, jer je smanjen broj godina studiranja, ali i prosek kod dece koja studiraju je viši nego što je to bilo pre, ali ima više diploma, ali ima mnogo manje znanja i mnogo manje osposobljenosti.
Ja ću ponovo citirati akademika Kostića, predsednika SANU, koji kaže da je recimo, 2000. na 2001. godinu, u Srbiji bilo 86 fakulteta, a deceniju kasnije bilo je 236 fakulteta, od kojih su 209 državni i 27 privatni sa 1228. studijskih programa, a pored toga 2010. godine, samo lista naziva menadžera sadrži 25 naziva, koje tržište rada ne prepoznaje.
Neko ko je profesor na visokoj strukovnoj školi zdravstvenih studija, mora da kaže da se nije još uskladilo prepoznavanje, pogotovo ne sestara i tehničara na četvrtoj godini, specijalističkoj godini, koja je i te kako potrebna, sa tržištem rada, pa čini mi se da je i to negde vaš posao da to upodobite, gospodine ministre.
Dramatičan skok je u odbranjenim doktorskim disertacijama. U 2006. godini imali smo 206 doktorskih disertacija, dok imamo u 2012. godini 770 doktorskih disertacija, znači broj je skočio za 374 procenta.
Naravno, loše je i to što je utvrđeno za neke, a za neke od visokih funkcionera ove države postavljena je sumnja da imaju kupljene diplome, da su falširali svoje doktorate, nikakvih sankcija nije bilo i time mladim ljudima koji vredno uče, žele da uče i koji bi hteli da ostanu u ovoj državi, na neki način šalje se jako loša poruka.
Dakle, da zaključim, mi ćemo kao poslanička grupa DSS podržati izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, s tim da tražimo da se dopune, kao što sam rekla, pravom na produženje rokova za magistrante i doktorante po starom i po novom sistemu. Svesni smo duboko da su ovo kozmetičke promene. Predlažemo zato da se prema visokom obrazovanju, a shodno sagledavanju u Bolonjskom sistemu, učine određene stvari i preduzmu odgovarajuće mere, a to je da se objektivno prati i analizira kvalitet nastave studijskih programa na višim školama i fakultetima. Tu spada, naravno, i kvalitet profesora i kriterijumi o kojima je ovde bilo reči, jer imate neke profesore koji drže 900 studenata i ne daju im da polože, a to im je poslednji ispit, a ima i nekih profesora koji se i ne pojavljuju na nastavi, koji ne predaju i kod kojih ljudi jako lako prolaze i nikakvo znanje se ne traži.
Takođe, tražimo analizu efikasnosti studiranja ne samo kroz skraćenje broja godina studija, nego takođe kroz evaluaciju osposobljavanja i znanja. Vrlo često mladi ljudi donesu diplomu s kojom ne znaju šta da počnu, jer niti šta znaju, niti su osposobljeni da rade.
Takođe treba evaluirati i studentsko opterećenje i sticanje ESPB-a, takođe treba uključiti i privredu i lokalnu samoupravu u priču uopšte i planiranje dugoročno visokog obrazovanja u Srbiji.
U međuvremenu ovim popustima treba da relaksiramo postojeći zakon. Zakon o visokom obrazovanju nije metodska jedinica, pa kada smo ga usvojili, završili smo, to je obrazovanje dinamička kategorija i potrebno je na njoj stalno raditi kao na instrumentu stalno vežbati i stalno unapređivati. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Hvala poštovani predsedavajući.
Gospodine ministre, kolege poslanici, evo posle više od dva i po meseca kako smo izabrali Vladi imamo ministra sa predlogom zakona po hitnom postupku, naravno i svega tri tačke u kojima se samo ponovo produžavaju u nedogled primene prelaznih i završnih odredbi zakona koji je usvojen još 2005. godine.
Ministar je sam u svom izuzetno kratkom izlaganju, doduše u skladu sa dužinom zakona, četiri minuta obrazložio da u stvari on nije inicijator ove izmene, da eto, preko leta su se organizovali sami studenti kojih se tiču konkretno rešenja o kojima danas razgovaramo i kako je ministarstvo samo bilo protočni bojler odakle su inicijative otišle prema Visokom savetu obrazovanja i odatle je stigla saglasnost za ovakve izmene i dopune.
Sada, moram da kažem, jeste ministar je izabran pre dva i po meseca, možda je i bilo nerealno očekivati od njega i njegovog tima, ukoliko je i uopšte sastavljen do kraja, da sada dođe sa nekim ozbiljnim izmenama ili eventualno novim zakonom u skladu sa Strategijom o visokom obrazovanju do 2020. godine, koja je usvojena još 2012. godine i da vidimo da li se ona sprovodi, da li je realna, da li tu nešto treba menjati pa samim tim i zakone.
Dobili smo ovaj predlog i ja bih dao neke komentare i postavio neka pitanja. Zanima me koliko je to ljudi iniciralo ovu izmenu kada je ministar prihvatio da je prosledi Visokom savetu obrazovanja, da li je to pet, deset, pedeset? Koliko je uopšte ljudi, s obzirom da smo poslednje izmene kojima je produžen ovaj rok o kome danas opet govorimo da treba da se produži za još dve godine, one su usvojene pre dve godine.
Pre dve godine smo produžili rok za dve godine i zaključno sa školskom 2015/2016. god. su ti studenti koji su započeli svoje studiranje po starom sistemu trebali da završe svoje studije. Podsećam vas kada je usvojen zakon 2005. godine. rok je bio dve godine po završetku roka od redovnog studiranja, pa je to onda menjano četiri puta. Ovo je peta takva izmena.
Postavljam pitanje ne samo ministru, nego svima nama, pre svega vladajućoj većini – šta je za ovih pet godina radila da se ova stvar završi? Da li ćemo za dve godine ponovo imati nekog novog ministra, jer vi ste ministre četvrti ministar koga je ova većina izabrala, što takođe govori o odnosu SNS i koalicionih partnera prema obrazovanju u Srbiji.
Pre dve godine je ovde bio vaš kolega Verbić i isto je tako govorio da to moramo, ljudi nisu stigli, sigurno da možemo da nađemo dovoljno primera ljudi koji iz krajnje objektivnih razloga nisu mogli da završe studije i redovne i doktorske i magistarske koje doduše ovaj zakon ne tretira, koji su mogli i morali da završe pa nisu, pa hajde da im izađemo u susret, ali da li je napravljena neka analiza o kojem broju ljudi se radi? Mene zanima za ove dve godine, koliko je ljudi kojima smo dali šansu, završilo te studije?
Ovaj zakon je, da kažem u političkom žargonu, kupovina mira među studentima. Izlazite u susret zahtevima studenata da tu ne bi bilo nekih problema, nekih protesta, ali ja mislim da ona ponovo ide na uštrb kvaliteta studiranja.
Ja se nadam, ministre, da ćete vi imati hrabrosti, jer ova Vlada je izabrana kao nova, hrabra Vlada koja će da krene u reforme, doduše, i ona prethodna, i vaš prethodnik je isto bio deo jedne takve hrabre Vlade i moj utisak je da je za dve godine njegov najveći uspeh bio da uz pomoć BIA, policije, ne znam ni ja koga, sačuva pitanja za malu maturu. To je bio najveći uspeh prethodnog ministra.
Ono što jeste problem visokog obrazovanja u Srbiji, neke kolege su govorile u prethodnim govorima o tome, i ja ću se tu isto i nadovezati, da ovaj zakon naravno ne tretira sva ona bolna mesta koja imamo danas u visokom obrazovanju. Tu pre svega mislim na nepovezanost sa zahtevima tržištima rada. Mi danas imamo ljude koji se obučavaju, studiraju za struke koje uopšte ne postoje na tržištu rada.
Postavlja se pitanje – šta će biti sa tim ljudima kada završe fakultete, oni onda dođu i kažu – pa evo, mi smo studirali juče, nešto hoćemo da radimo, a vidite na tržištu rada, za takvim radnim mestima jednostavno nema potrebe.
Da li će se nešto konačno uraditi po tom pitanju, da se prilagode programi na visoko-obrazovanim ustanovama, da odgovaraju tržištima rada? Evo danas slušamo sa jedne strane da u toj IT industriji, koja je jedan od potencijalnih grana privrede u kojima Srbija može brzo da napreduje i da bude konkurentna, nedostaje 15 do 30.000 obrazovanih ljudi. Da li će se tu nešto promeniti?
Sporo studiranje i dalje postoji. Ponovo, umesto da nagrađujemo one koji studiraju u roku, koji vredno daju sve ispite, mi opet ovu granicu od 60 kredita smanjujemo na 48. Dobro je, to je popularno verovatno među studentima, ali koliko to doprinosi kvalitetu visokog obrazovanja u Srbiji?
Naravno, korupcija. Kupovina ispita i diploma, doktorata. Jedna devalvacija uopšte naučnog rada, hiper produkcija doktora i to je bila tema ovde i političkih rasprava, jer se govorilo o sumnjama fakultetskih i doktorskih diploma najviših državnih funkcionera.
Imamo i dalje neintegrisan univerzitet. Imamo nedostatak podrške za projekte – razmenu i razvoj. To možda nije konkretno tema ovog zakona, ali i danas je kolega prof. Mićunović postavio pitanje – šta je sa konkursima za naučna istraživanja? Dve godine nisu objavljeni konkursi. Država ne finansiranja naučne radnike u Srbiji.
Onda polemišemo da li su tačne cifre o tome koliko je ljudi obrazovanih, visoko obrazovanih ili uopšte napustilo Srbiju poslednjih godina. Akademik Kostić je govorio o 27 hiljada visoko obrazovanih ljudi koji su u poslednjih šest godina napustili Srbiju.
Da li mi kao država, kao zemlja možemo uopšte da imamo budućnost sa ovakvim odlivom ljudi? Šta će ova Vlada da uradi po tom pitanju?
Na ovoj listi konkurentnosti o kojoj je koleginica Rašković Ivić govorila ima lista koja govori o tome koliko je zemlja sposobna da zadrži talentovane obrazovane ljude. Tu smo na pretposlednjem mestu. Od svih zemalja u svetu, tu smo drugi od pozadi, kako se kaže.
To su stvari o kojima, ja mislim, da mi vrlo brzo moramo da razgovaramo ovde. Ministar je preuzeo jednu veliku obavezu, jedan vruć krompir, kako se kaže, s obzirom na stanje generalno u obrazovanju. Mislim da ćete imati veliki problem da popravite stanje ako nemate podršku Vlade, stručne javnosti, pa da kažem i celog društva, jer mislim da naši problemi u obrazovanju počinju od škole, od odnosa roditelja, preko roditelja đaka prema nastavnicima, države prema nastavnicima, njihove motivisanosti da rade.
Činjenica da je danas obrazovanje postalo i unosan biznis, što nije sporno, ali mi imamo obavezu ustavnu da osnovno obrazovanje bude besplatno i obavezno, obavezno i besplatno. Naše mišljenje je da u tom slučaju država mora da ponudi besplatne udžbenike svim đacima u osnovnim školama, a ne da se tu prave ogromne milionske zarade. Izrada jednog udžbenika košta pedeset dinara, a on se prodaje za 700 ili 800 dinara. Govorim fizički koliko košta. Naravno da treba platiti i autore i sve to se podrazumeva. Nije sporno. Ali da li je to mesto za uvođenje tržišta ili ćemo omogućiti svim đacima besplatne udžbenike kako bi oni mogli da ono što je proklamovano u Ustavu o obavezno i besplatnom osnovnom obrazovanju stvarno i ostvare?
Kažem da ovo nije tema ovog zakona. Mi ćemo verovatno na kraju podržati ovaj zakon. Predložili smo jednu izmenu vezano za produženje roka za doktorske studije obzirom da smatramo da onim ljudima koji su pokazali da imaju znanje i završili su redovne studije i želeli su da nastave dalje da se bave naučnim radom, treba omogućiti i ostaviti tu mogućnost i nadam se, vidim da takvi amandmani i slične sadržine dolaze od strane mnogih poslaničkih klubova, da ćemo do kraja doći do nekog rešenja koje će omogućiti tim ljudima, za koje je možda i najmanje sporno da imaju znanje, jer su već stekli fakultetsku diplomu, ali žele i dalje da se usavršavaju i da doprinesu u naučnom radu, da ćemo i njima izaći u susret.
Iskreno stvarno verujem i želim da je ovo poslednji put da razgovaramo o produženju ovog roka. Kažem, 2005. godine zakon je usvojen sa idejom da u roku od tri godine se završi studiranje po starim programima, svi oni koji su u tom trenutku studirali. Sada produžavamo taj rok na školsku 2018/2019. godinu i takođe se nadam, ministre, da nećemo doći u situaciju koju imamo danas, a to je da je praktično prestalo pravo na studiranje po sili zakona, jer zakon kaže do kraja školske 2015/2016. godine da mogu da se završe, odnosno da mogu da se završe studije.
Počela je nova školska godina 2016/2017. Ova se završila 1. oktobra a mi danas raspravljamo i verovatno tek krajem ove nedelje ćemo usvojiti ove izmene, da ne radimo to više ni onima koji studiraju, ali pre svega da se okrenemo razmišljanju o budućnosti ove zemlje koja da bi mogla da opstane mora da pre svega vodi računa o svojim najobrazovanijim i najtalentovanijim građanima. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Đurišiću.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.     
Gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, ovo što je danas tema jeste ad hod rešenje kada su u pitanju studenti koji su upisali po starom sistemu studije i jednostavno želimo da im produžimo rok na dve godine i odmah da kažem da se poslanička grupa DS slaže sa predlogom ministarstva i da ćemo mi te izmene podržati.
Ono što je veoma zanimljivo jeste da ja danas toliko neću upirati prstom u vas, s obzirom da ste ministar koji je tek stupio na dužnost, ali svakako politiku vaše Vlade koja postoji od 2012. godine, politiku Vlade, iako ste izjavili tokom jučerašnjeg dana, da imamo strategiju obrazovanja koja je stara 16 godina.
Politika Vlade 2012. godine je bila takva da je podržala jednu strategiju i 2012. godine, posebnu strategiju o reformi obrazovanja u Srbiji. Mislim da od te 2012. godine do danas nismo uradili ništa da bi sistemski promenili stvari na bolje. Sistemskih rešenja nema, ni odgovora na pitanje šta mi zapravo želimo sa visokim obrazovanjem u Srbiji. Koji je cilj visokog obrazovanja? Šta mlad čovek danas kada završi fakultet sa jedne strane zna da li negde može da se zaposli i kakve su mu u globalu perspektive opstanka u ovoj zemlji? To je ono suštinsko pitanje na koje morate vi kao novi ministar da date odgovor. Mislim da vam je zadatak verovatno najteži u ovoj Vladi Republike Srbije. S obzirom da ste nov ministar, imaćete ne samo ogroman posao na vašim leđima, već ćete morati da nadoknadite sve ono što za ove četiri godine ova Vlada zapravo je propustila da uradi.
Zašto imamo studente koji završavaju fakultete, a da pri tome, i sami ste svesni, vrlo česti ne znaju ni šta su studirali? Ako uzmemo u obzir da imamo nastavnike koji predaju na fakultetima, a da ne znaju šta se u modernoj pedagogiji desilo zadnjih 30 godina. Zašto su nam univerziteti, na primer, tako loše kotirani? Zašto su nam planovi loši i zastareli, a profesori opet, s druge strane, nisu spremni na bilo kakvu promenu niti izmenu? Zašto ne možemo, na kraju, da rešimo pitanje kontrole kvaliteta, i ne samo kada je u pitanju ulazak na univerzitet, nego i kada je u pitanju i izlaz sa univerziteta? Šta je to što jedan student kada završi fakultet ima, kao diplomirani, u svojim rukama, da li je on kvalifikovan na tržištu radne snage i da li tržište radne snage prepoznaje njega kao potrebu, da bi sutra neko od njih zadržan bio u zemlji i da bi to znanje mogli da upotrebimo za buduće generacije? Šta je sa nostrifikacijom diploma naših, hajde tako da kažem, možda i najobrazovanijih ljudi koji su završili prestižne univerzitete u inostranstvu? Zašto imamo poplavu lažnih doktorata, plagijata, kupljenih diploma?
To su sve pitanja koja se tiču pre svega vas, iako niste odgovorni lično. Pristali ste da budete deo jedne politike koja je dovela do priličnog haosa u visokom obrazovanju. Mi danas imamo studente koji su sa svojim pritiskom vas naterali da date jednu izmenu i dopunu Zakona, ali ne možemo a da ne rešimo problem sistemski u nekom narednom periodu. Studenti koji su pisali po starom programu su ti koji su ovo inicirali, i ponavljam, mi ćemo podržati, ali naravno uz vaše obećanje da će sledeći put u Skupštinu ući ne izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, nego nov zakon o visokom obrazovanju.
Kada su u pitanju postdiplomci, iako ste prvobitno i vi kao ministarstvo bili, malopre ste i objasnili, Savet za visoko obrazovanje se nije složio sa tim, nisu mi dalje jasni razlozi zbog čega, ali mi želimo dogovor danas da sa svim poslaničkim grupama, sa vama kao ministrom i naravno Odborom, da se dogovorimo da se usvoji amandman kojim bi rok za završetak bio produžen i postdiplomcima. Zbog čega? Ako uzmemo u obzir, kao što i sami znate da je rok bio 31. decembar 2013. godine za prijavu teme, a da se do sredine 2014. godine potvrđivala i tema i podobnost, njima ni dve godine nisu ostale da kvalitetno završe svoju doktorsku disertaciju. To samo ne da nije fer i kada se uzme u obzir da je nekima ostalo možda mesec, dva ili tri dana da završe svoj posao, mi bi, ukoliko im ne bi produžili, zaista doveli do katastrofalne štete koju ne bi mogli da izmerimo čak ni novcem.
Imamo u vidu da su, na primer, 30 ili 60 dana mnogi bili na kolektivnim godišnjim odmorima. Neko čeka javni uvid, neko čeka senat, neko ima sve, a s druge strane, ukoliko im ne produžimo ovaj rok, ispašće da sve ono što su pošteno uradili tokom poslednje dve godine mi kao institucija ne cenimo. Mislim da to moramo da produžimo i mislim da moramo da se usaglasimo da je to u interesu pre svega naše države.
Cenovnici, ako pominjemo njih, pretpostavljam da kao ministar ste i više nego upoznati da odbrana disertacije košta i preko 100.000 dinara, da godina na doktorskim studijama košta i do 150.000 dinara. Ako uzmemo u obzir i ostale troškove, ako uzmemo u obzir čestu kupovinu knjiga koje su iznad proseka kada je cena u pitanju u odnosu i na region, mi dođemo u nekim slučajevima i do cifre od pola miliona dinara da bi neko doktorirao. Pa kako to onda može da doktorira u Srbiji samo onaj, očigledno, koji se bavi privredom i očigledno je jači privrednik? Dakle, sa tim novcem, bez stipendiranja, ne može niko da dobije šansu da svoj talenat iskoristi i da to znanje koje stekne iskoristi ova zemlja u kojoj taj neko živi.
Kada su u pitanju doktori nauka i magistri, koji su do sada svojim radom zaista sve pošteno stekli, jesu li oni kao ljudi sa svim znanjem koje su stekli tokom svih ovih godina zaista na kraju i potrebni našem društvu, ukoliko imamo takav odnos prema njima? Ono što je veoma važno, tu dolazimo do ključnog pitanja – kakvo društvo mi na kraju želimo? Šta će se dogoditi ako odlaze najbolji iz Srbije i ako konstantno znanje odlazi iz Srbije? Ukoliko znanje ne ostane u našoj zemlji, da li imate predstavu koliko je to gubitka i koji je to gubitak u novcu? Koliko je milijardi evra izašlo iz Srbije, ako znamo da jedini kapital koji ova zemlja ima, a on je najvredniji, jeste ljudski kapital i sa znanjem koje ti ljudi imaju, a koriste ga neke druge zemlje umesto Srbije?
Naša poslanička grupa je uložila amandman kojim se predlaže da se i postdiplomcima produži rok za završetak svojih disertacija. Molim vas, kao ministra, da to podržite i vi.
Treća kategorija jesu studenti koji su upisali po Bolonji. Bolonja koja je, i sami znate, silom penetrirala u visokoškolski sistem kod nas, ona ne postoji čak ni u Bolonji, ukoliko se ne varam. Mnogi od tih studenata nisu uspeli da završe svoje studije jer su morali pre svega da rade. Morali su ne samo da od svojih roditelja traže da ih finansiraju, nego je pre nekoliko dana bio jedan porazni članak u medijima koji je govorio o nepovoljnim keš kreditima koji njihovi roditelji moraju da uzimaju i koji njihove roditelje teraju bukvalno u dužničko ropstvo. Kakav je to sistem i kakva je to institucija samofinansiranja, ukoliko na kraju taj neko završi u dužničkom ropstvu? Dakle, roditelji tih studenata daju sve. Ukoliko njima takođe ne produžimo i ukoliko i njih ne stavimo u istu ovu kategoriju kao prethodne dve pomenute grupe, mislim da ćemo ne samo finansijski devastirati veliki broj porodica u Srbiji, koje su mnogo uložile da bi neki student završio svoje studije, a pored toga su i oni radili i bili zaposleni. Pored toga, mnogi od njih su, pretpostavljam, pisali i vama i mnogim poslaničkih grupama, sasvim sam siguran, i svim narodnim poslanicima, insistirajući na tome da se ceni i uvaži ono što su oni uradili i stekli tokom svog školovanja. Nekoliko njih, evo, pročitaću samo nekolicinu.
Jedan od studenata sa Univerziteta u Novom Sadu govori da će taj broj dodatnih ispita i reupis značiti novu školarinu i verovatno ponovno slušanje novih ispita, koji su inače kopija već onih ispita koji su položeni ili polovina istih ili drugi naziv istih knjiga, a potpuno, naravno, istih profesora. Samim tim, većina nas, kako kažu, koji nisu u mogućnosti da uplate 700 ili 1.000 evra će pred sam kraj studiranja napustiti studije. To je trošak za našu zemlju. Nisu oni krivi što se nisu snašli u haosu našeg visokog obrazovanja, verujte mi na reč, ni oni, ni njihove porodice koje skupo plaćaju njihovu budućnost. Mnogi drugi su, naravno, pisali i apelovali na vas kao ministra i na nas kao narodne poslanike da i njima omogućimo završetak studija, kako sutradan ne bi otišli u inostranstvo i kako ne bi tražili da se obrazuju u nekom drugom mestu.
U suprotnom, gospodine Šarčeviću, ukoliko to ne uradimo doprinećemo kontinuiranom odlasku znanja iz Srbije. To će na kraju biti poguban efekat u pokušaju da naša zemlja ostane akademski relevantna, ne samo kada je u pitanju region već kada je u pitanju ceo svet.
Zaključak je sledeći, ne možemo da nemamo novca za ove mlade ljude. Ne možemo da imamo 74 milijarde dinara koje netransparentno Vlada raspolaže svojim zaključkom na razne privatne mahinacije, kombinacije, privatne televizije, privatne firme i preduzeća i nekome iz državne kase daje veliku pomoć i subvencije. Ne možemo da koristimo 17 milijardi dinara za zapošljavanje partijske vojske u momentu kada smo se dogovorili da štedimo i kada nema više zapošljavanja u javnom sektoru. Podsetiću vas da je to negde oko 30 hiljada ugovora o delu. Ne možemo da imamo za projekte poput „Beograda na vodi“ 220 miliona evra keša koji direktno u naš budžet uplaćuje tom zajedničkom preduzeću za taj projekat koji će služiti samo jednoj nekolicini ljudi da bi se obogatila, koja već ima ogromne svote novca, da bi gradila stanove od 3500 evra po kvadratu.
sa druge strane, da nemamo za ove mlade ljude koji se na koncu, čini mi se, drže u Srbiji i ostaju u njoj. Mislim da njima moramo sa tim novcem da pomognemo. Taj novac je dovoljan, ne samo da izvršimo finansijske konsolidacije koje su na primer vraćanje penzija, ne samo reforma visokog obrazovanja, taj novac je dovoljan i da svaki toalet u osnovnoj školi, srednjoj školi, na fakultetu renovirate o državnom i da jednostavno i od škole osnovne, srednje i fakulteta napravimo instituciju. Jedan đak mora školu da doživljava kao instituciju. A da bi je tako doživljavao on u toj školi mora da ima toalet koji je bolji od toaleta koji ima kod kuće. Moramo da ulažemo u infrastrukturu. Moramo da ulažemo u njihovo znanje i moramo zaista da im omogućimo takve uslove da oni svoje znanje sutra mogu da iskoriste i kapitalizuju ali u našoj zemlji. Moramo da im omogućimo zapošljavanje. Moramo da približimo tržište rada visokom obrazovanju.
Ne možemo da dozvolimo da se sukobima na pojedinim katedrama, pojedinih fakulteta godišnje proizvede manje, odnosno izađe manje programera nego što je to zaista potrebno jednoj industriji koja je u razvoju, a to je IT sektor. Mi moramo da budemo spremni da napravimo plan, da preskočimo razvoj koji teče danas po ustaljenom obrascu pojedinih afričkih zemalja. Mi nemamo vremena za to. Mi moramo da preskočimo 50 godina sa visokim tehnologijama, sa IT sektorom, sa sofisticiranim industrijama. Tu negde Srbija mora da nađe svoj alternativni pravac i put, da ne trošimo novac na gluposti. Novca, tu me uhvatila jeza, očigledno ima samo mi nemamo dobre prioritete i vi kao ministar morate da se izborite svojim autoritetom, podrškom tih mladih ljudi i nas kao narodnih poslanika da taj novac bude pametno utrošen. Jer ako ulažemo u nauku i visoko obrazovanje nadam se da će sledeći put ministarstvo da se tako i zove, da jednostavno imamo reformisano školstvo, reformisano obrazovanje, reformisano visoko obrazovanje. Nauku koja zaista daje konkretne rezultate gde imamo merila kvaliteta na izlasku sa univerziteta.
Smatram da je to važno kako bi ovo društvo ostalo društvo građana, a ne društvo robova i kako bi zaista uspeli da taj mladi svet sačuvamo jer odliv mozgova, verujte mi da nema cenu. Ako budete u stanju da ga izračunate, videćete da ste potrošili milijarde evra i propustili da ih iskoristite time što su oni najbolji, najtalentovaniji, koji možda nisu imali mogućnost da završe studiranje u Srbiji otišli negde u neku drugu zemlju i tamo kapitalizovali svoj talenat.
To je problem našeg obrazovnog sistema i visokog obrazovanja i iskreno se nadam da ćete imati sluha za sve kategorije ljudi koje smo danas pominjali i da ćete zaista izaći u susret onima kojima je vaša pomoć preko potrebna. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine Božoviću.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski.

Zahvaljujem predsedavajući.
Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi ministre sa saradnicima, poslanička grupa PS-NSS-USS podržaće Predlog ovog zakona, jer smo potpuno svesni razloga bitnosti i hitnosti donošenja ovih propisa. O tome ne bih posebno govorio dalje, jer mislim da ste kroz obrazloženje i uvodni deo dali jasne i iskrene razloge i motive za predlaganje ovih zakonskih izmena.
Ono što želim da kažem jeste da mi je jako žao što kao bitan za nacionalni interes nije svrstana i rasprava o obrazovanju. Evo iz kog razloga, čak bih zaista i iskreno predložio da se iza ovakve sednice kada je obrazovanje u pitanju, zabrane TV prenosi da bi se izbeglo politikanstvo koje očigledno nikako da se zaobiđe ni kod ovih najvažnijih tema koje su nam navodno svima izuzetno važne i izuzetno bitne i svi želimo da doprinesemo da bude što bolje kada je u pitanju obrazovanje.
Obrazovni deo je jedan segment, a ono što mene posebno brine i što očekujem od ovog ministarstva u budućem periodu jeste da obrazovnom sistemu vrati i vaspitnu ulogu. Mislim da je to srž koja je jako važna kada je u pitanju obrazovanje, nekada smo znali da je škola vaspitno-obrazovna ustanova, danas smo to pretvorili samo u tržište rada, fikcije, o mogućim radnim mestima, neispunjene želje ili ispunjene želje, najkraćim putem ili prečicom.
Jasno treba razgraničiti šta je potreba tržišta rada i to je težak posao vašeg Ministarstva, a šta je to što održava kroz državne fakultete, kroz programe koje oni imaju mora da obezbedi za neki budući period predviđajući unapred šta je sve to i u kojoj meri ovoj državi neophodno. Ne samo što je neophodno, nego mora se pružiti mogućnost svakome ko želi da studira, da studira pod istim uslovima i da stekne znanje određenog standarda.
Pitanje standardizacije očigledno je nešto što je loše urađeno sa zakonom iz 2005. godine bez namere da bilo kome šta spočitava. Očigledno je da je bilo na pojedinim visokoškolskim ustanovama ogromnog otpora, tihog ili javnog, uvođenju Bolonje, a neki fakulteti su Bolonju vrlo brzo i efikasno primenili. Na vama je zadatak da procenite šta je to za prethodnih 11 godina bio ključni problem. Zakon ili primena zakona?
Ono što se ne sme dopustiti ni sa novim Zakonom o visokom školstvu i svim novim zakonima kada je obrazovanje u pitanju jeste da ostane bilo šta nedefinisano, nerazjašnjeno i da onda, uslovno rečeno, iznuđeno ovakvim potezima pojedine stvari koriguju. Znam da je to gotovo nemoguća misija, ali se mora tome posvetiti ozbiljna pažnja kako bi se slični metodi korekcije uočenih grešaka u budućnosti izbegli.
Jako je važno da svako ko danas upisuje prvi razred osnovne škole, upisuje srednju školu, želi da upiše ili upisuje fakultet, državni ili privatni, svejedno, ima apsolutnu izvesnost pod kojim uslovima može da studira i da ti uslovi budu vrlo jasni i precizni za svo vreme koje mu se garantuje u tom nekom periodu gde će biti nepromenjeno. To je jako važno, jer onda ne bismo došli u situaciju da sada procenjujemo šta je veća šteta za državu da li to što pojedini studenti koji su studirali na državnim fakultetima iz raznoraznih razloga nisu uspeli da završe u rokovima koji su ranije postavljeni, da li je to veća šteta ili je veća šteta po obrazovni sistem beskonačno produžavanje rokova.
Jako je teško naći tu pravu meru, jer svaki slučaj je jako specifičan za sebe i tu možda i nećete biti pravični prema svakome u predlogu, ili mi nećemo biti pravični prema svakome u tom predlogu nekih novih budućih zakona, ali zakoni moraju biti vrlo jasni i pravični do one more prema svakom koliko je to moguće.
U ovom trenutku mislim da mi nemamo izbora, jer jednostavno, takve stvari su postavljene 2005. godine kako su postavljene, išle su nekim svojim tokovima, nego da ove zakonske izmene usvojimo. Šta ćemo sa amandmanima i kako ćemo se postaviti u odnosu na njih, čućemo nakon rasprave o istima.
Vaspitanje je nešto što podvlačim da nam je nužno. U vreme kada roditelji sve manje imaju vremena za svoju decu, jer smo pomerili radno vreme od devet do pet, nismo kod kuće, nismo u stanju da ih pratimo, škola mora, ne da vrati nekadašnji, pređašnji nivo vaspitne uloge, nego da ga i prevaziđe u pozitivnom smislu. Treba razmisliti i o praktičnim stvarima, kao što su đačke uniforme, uvođenje striktne discipline i reda u školama. Možda nekome izgleda i banalno, ali čak i sa obavezom da se svaka smena u školi započinje postrojavanjem dece, sa intoniranjem himne, ulaskom sa određenim redom i redosledom u školske učionice. O tome neka neko drugi da krajnju ocenu i procenu koliko to ima pozitivnog uticaja kod mladih na jednostavno usađivanje poštovanja prema radu, prema disciplini, a samim tim i prema pravilnom usvajanju onog znanja koje im se nudi.
Upravo iz tog razloga, iako traje tv prenos, molim svoje kolege da danas izbegnu slanje jako ružnih poruka mladima. Znate, ako je već tako, neka budu vrlo u jasni u svojim komentarima. Malopre smo čuli komentar da nam je visoko školstvo nekonkurentno, a onda u sledećoj rečenici da se otimaju za naše visokoškolce, za naše fakultetski obrazovane mlade ljude i nije to ništa novo da su oni koji su moćniji i bogatiji od nas to radili i u davna, davna vremena.
Kompleksno je stanje u zemlji Srbiji i ne možete ga vi rešiti kad je u pitanju stvaranje želje mladih ljudi i podsticanja želje da ostane, osim kroz vaspitni deo, što je takođe jedan od bitnih elemenata koji će uticati sutra na odluku mladog čoveka da li će ostati u svojoj zemlji ili ne, osim onog ekonomskog dela. O tome neko drugi treba da vodi računa. Ali, Vlada kao tim treba da vodi jednu kompaktnu politiku, koja će biti sistematična i stvoriti takve uslove.
Mi od vas očekujemo ozbiljne i korenite promene u obrazovnom sistemu u budućem periodu. Meni su poznata vaša iskustva u praksi, gde ste sve radili i to podvlačim s punim pravom i sa razlogom očekujem da se u Srbiji napokon, kada je obrazovanje u pitanju, nešto ozbiljno pomeri na bolje.
Molim vas uvažene kolege da danas ne šaljemo ružne poruke mladima koji se odlučuju da li će upisati fakultete ili neće neodmerenim izjavama o navodno lažnim diplomama, o navodno lažnim doktoratitima. Pitam se samo da li ste svesni koliko to može uticati na vaspitanje mladih? Ministre, vi možete uticati na vaspitanje omladine za budući period uvođenjem jasnih standarda u škole. Nas ne možete vaspitati. Ja samo mogu da zamolim kolege da povedu računa o tome. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama predlog veoma suženih izmena i dopuna već postojećeg Zakona o visokom obrazovanju. Naravno, i ovu priliku koristimo da kažemo nešto šire o samom zakonu i o načinu njegove realizacije, jer kad bismo sve sveli na ono što sadrži predloženi zakon o izmenama i dopunama, onda rasprave ne bi ni bilo. Nije loše što to radimo.
Mene iznenađuje što ministar nije izašao pred Narodnu skupštinu sa predlogom rešenja za studente koji su se upisali po ranijim zakonima, a još nisu okončali školovanje. Rok im je bio do septembra ove godine. Mislim da bi tu trebalo jedno radikalnije rešenje uvesti da položeni ispit bude položeni ispit za sva vremena i da važi 40, 50 godina, jedan ispit koji je položen i da se to ne dovodi u pitanje i da ne može niko da poništi ako je neko završio dve trećine, tri četvrtine studija, pa nije stigao da diplomira.
Ono što je završeno, završeno je, ono što je potpisano, potpisano je. Ono što nama nedostaje je nedostatak volje ove naprednjačke vlasti da se zaista stvari suštinski menjaju u sferi visokog obrazovanja.
Vi ste sada kao novi ministar u situaciji da dokažete da to nije tako. Ja bih se obradovao. Ali, zašto tvrdim da ova vlast nije pokazala? Pre godinu dana biran je sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Izabran je predsednik. Znate li ko je izabran, jeste li čuli, ministre? Dejan Popović. Nemoralnijeg profesora na Beogradskom univerzitetu nema. On je prvi počeo da zastupa taj koncept Bolonje, koji nas je zapravo upropastio. Ali, na stranu to, nisu razlike u konceptu. O Dejanu Popoviću akademik Kosta Čavoški je napisao knjigu pod naslovom „Kameleon“. Mogao je i kamenolom, pošto otprilike tako deluje. Dejan Popović je bio pomoćnik ministra finansija Božidara Đelića, zamislite, redovni profesor univerziteta. Pristao je da bude pomoćnik ministra. Dejan Popović je izradio onaj čuveni koncept poreza na ekstra profit koji se naplaćuje retroaktivno. Nema države na svetu gde se retroaktivno naplaćuje porez. To su nam Božidar Đelić i njegov pomoćnik Dejan Popović uveli. Sada Dejan Popović da bude ličnost od najvišeg autoriteta u sferi visokog obrazovanja. Onda je njemu dat veći autoritet nego što imaju rektori univerziteta. To je nepodnošljivo.
Sećamo se tog Dejana Popovića još dok je bio član predsedništva Centralnog komiteta Saveza Komunista Srbije. Lično sam proučavao njegove govore, apologetske tirade Slobodanu Miloševiću na tim sednicama je objavio u svojoj knjizi „Dosmanlijski sejmeni“ na pravnom fakultetu, a onda se on pretvorio u najoštrijeg kritičara Miloševića i krenuo na suprotnu izdajničku stranu, dosmanlijsku, i bio pomoćnik jednog od najpokvarenijih dosmanlijskih ministara koje smo imali, koji pukim čudom još nije u zatvoru.
To mora da se promeni. Inače, koncept Nacionalnog saveta po mom mišljenju nije dobar. Ima previše velika ovlašćenja. Onoliko koliko su njegova ovlašćenja prevelika, utoliko je Ministarstvo uskraćeno za svoja normalna ovlašćenja koja bi trebalo da ima.
Ne može Vlada da daje nekom paradržavnom savetu ovlašćenja koja su primarno ovlašćenja ministra.
Treće, imamo dosta razloga da govorimo o profilisanju naših studija. Imamo veliki broj državnih univerziteta, još veći broj, izgleda, privatnih univerziteta, ali nemamo jasno profilisane studije. Na primer, pravni studiji razlikuju se od fakulteta do fakulteta, od grada do grada. Nemamo opšti profil pravnika, koji mora da se školuje na svim pravnim fakultetima. Tako za ekonomistu, tako za politikologa, tako za filozofa, istoričara i sve ostale.
Fakultet treba da da opšte i osnovno obrazovanje, a sve ostalo treba da bude stvar specijalističkih kurseva, postdiplomskih studija itd. Kod nas je svaki fakultet vlastan da sam određuje predmete u nastavnom planu i onda se izmišljaju predmeti prema strukturi profesora na fakultetu i ti novo izmišljeni predmeti obično nikada ne postanu ozbiljni predmeti, najlakše se polažu ispiti iz tih predmeta, oni su proforme uvedeni, a pravnik završi pravni studij nekad, a da uopšte nije imao predmet filozofija prava, da nije imao predmet pravnu sociologiju, da nije imao predmet socijalnu psihologiju, itd. Dakle, moralo bi Ministarstvo da izradi profil svih studija na visokoškolskim ustanovama, a da se onda visokoškolske ustanove tome prilagode.
Ovde se traži, u ovom zakonu, od svih profesora da imaju napisan udžbenik, a toliko imamo profesora na univerzitetu kojima bi trebalo dekretom zabraniti da pišu udžbenik. Udžbenik mogu da pišu samo najbolji i da se obnavljaju periodično konkursi za najbolje udžbenike iz svih predmeta, pa onda da veličamo onoga ko je zadovoljio kriterije i čiji je udžbenik prihvaćen onda za sve fakultete iz određene oblasti. Dakle, mora da bude slobodna konkurencija, a ne zadatak da na jednom fakultetu imate tri, četiri udžbenika i onda student bira po kom će udžbeniku. Imate kvalitetan udžbenik koji je napisao akademik i imate sklepani udžbenik. Ja znam na Pravnom fakultetu, na primer iz istorije političkih pravnih teorija, nastavnik nije stigao da napiše nešto o svim teoretičarima prava, pa je pojedine delove uzimao iz tuđih udžbenika, označio doduše da je to preuzeto odatle i odatle. Šta će onda njemu udžbenik? Mogao je celi taj udžbenik, koji je preuzimao delimično da propiše kao glavni udžbenik za taj predmet. Bolje je da i dalje važi udžbenik Radomira Lukića, nego da se neko muči da sklepa nešto što ne liči na udžbenik.
Mi moramo što pre da stvorimo uslove da se ujednači značaj privatnih i državnih univerziteta. Još uvek privatni univerziteti ulivaju nepoverenje. Jedan od razloga za to je nedostatak profilisanosti studija, jer ko formira razne fakultete, daje im samostalne nazive, i samostalno određuje koji će se predmeti na njima predavati. Tamo treba intervenisati, napraviti popis studija koji su potrebni Srbiji, šta sadrže nastavni planovi tih studija i naterati sve fakultete da to striktno poštuju.
Propast je za fakultete otvaranje opcionih grupa, smerova i sličnih izuma, i to je način da se uvode novi predmeti, koji suštinski nisu potrebni i na kojima se ozbiljna nastava uopšte ne izvodi, ali imamo na broju ogroman broj predmeta.
Što se tiče studenata, svake godine mi imamo ogromne probleme oko upisa, upisnih rokova, polaganja prijemnih ispita, itd. Prijemne ispite treba sasvim ukinuti. Čemu prijemni ispit, ako je neko završio gimnaziju ili drugu neku srednju školu? Onda nam gimnazije ne valjaju, onda nam srednje škole ne valjaju, pa ukinimo srednje škole i da idemo odmah na prijemne ispite. To logika nalaže.
Ja znam da sve srednje škole nisu istog kvaliteta. Znam da i tamo ima korupcije, da se nekada te škole završavaju bez adekvatnog znanja, ali zato ima rešenja. Na svim fakultetima, na prvoj godini, da se dozvoli upis svima koji žele da studiraju na tom fakultetu, i na medicinskom, i onda im na prvoj godini dati osam predmeta opšte-teorijskih i ko to položi u roku ide dalje, a ko ne položi nek se snalazi. Onda svi imaju šansu, i onaj ko je morao da završava srednju školu za koju se kaže da je teška, da ima stroge kriterijume, da ima stroge profesore, itd, i za onoga koji je plaćao neki ceh mladosti. Znamo kakvo je srednjoškolsko doba, sa kakvim se sve problemima susreću mladi ljudi i kada dođu pameti ne mogu da nadoknade ono što su izgubili. Hajde da im damo to, da sednu, zagreju stolicu i nadoknade.
Kada su čisto teorijski predmeti na prvim godinama svih studija, onda tu nema dodatnih troškova, onda samo profesori imaju ogromnih problema oko ispita, ali može se povećati broj profesora, a i lakše im je bar da izvode nastavu iz teorijskih predmeta, pa to što im je lakše u nastavi, nek im bude teže na ispitima. Time bismo dosta stvari promenili.
Ima fakulteta koji su uveli jednosemestralne predmete. Svi su im predmeti jednosemestralni. To je najlakše na fakultetima društvenih nauka i dosledno treba sprovesti. Na nekim fakultetima to nije moguće, kao na medicinskom, na nekim fakultetima tehničkih nauka, itd, nije bitno, ali na svim fakultetima je moguće da prva godina bude eliminatorna. Ono što se radi na prijemnim ispitima, zapravo, da se uradi na prvoj godini studija. Mnogo kvalitetnije. Osam predmeta, ko položi, svaka mu čast. Osam opšte-teorijskih predmeta, i tu je već selekcija bar 30%, a možda i više. Na medicini bi bila i više.
Mi imamo situaciju da se povećava cena školovanja, da studenti nisu u mogućnosti da plaćaju školovanje ako se samostalno finansiraju, da nekada nisu u mogućnosti iz raznoraznih razloga da dobiju pravo na budžetsko finansiranje. Sve bismo te probleme rešili sa konceptom ovakve prve godine i onda jednostavno obavezu da se fakultet završava godina za godinom.
Mogu se preneti npr. dva ispita, ali na kraju ako je propisano da studije traju četiri godine, može se dodati još jedna godina apsolventskog staža ili pola godina i dovoljno je. To država da pruži besplatno. Onaj koji nije u stanju da iskoristi šansu koju mu pruža država taj neka plaća sve. To je pravedno. Zašto bi ovo trebalo uraditi? Da bi se opet povratila prirodna selekcija unutar naše omladine.
Selekcija je potrebna, nije svakoga bog stvorio jednako sposobnog za sve poslove. Nekoga je stvorio za intelektualni rad, nekoga za zanat, nekoga za umetnost itd. Svako mora da nađe sebe u društvu, ali ne smeju se ispunjavati želje i prohtevi onih koji bi na silu da postignu nešto za šta ih bog nije dao. Postoje oni koji mogu sto godina da uče a da ne savladaju određenu materiju. Kada uvedemo prirodnu selekciju, kada uvedemo konkurenciju i kada ta selekcija bude na prvoj godini, kada se konkurencija realizuje na prvoj godini, onda je posle sve lakše.
Dalje, imamo probleme sa ocenjivanjem. Uvek sam bio protiv pismenog ocenjivanja ukoliko to nisu oni blic testovi koji se završavaju 15-20 minuta najviše pola sata, kao pomoćni deo ispitivanja. Ispitivanje mora biti usmeno, naravno na fakultetima tehničkih i prirodnih nauka, uz to da bude obogaćeno još nekim drugim vidom ispitivanja, da ne govorim napamet, rukovanje nekim spravama, da se učestvuje u eksperimentima i slično.
Ne smemo doći u situaciju sećam se bilo je to davno, ideja nekih mojih kolega da se na Fakultet političkih nauka uvede daktilografija na smeru žurnalistike. Kao, novinar ne može ako ne poznaje daktilografiju. Tačno je da ne može, ali to je nešto što mora sam da savlada, da upiše kurs i da naporno trenira. Ne na fakultetu da uči nešto što nije fakultetska materija. Na fakultetu da budu samo predmeti koji su striktno naučni i tome da se dodaju strani jezici itd.
Kod stranih jezika opet postoje razni problemi. U vreme komunizma kod nas je proterivan sistematski ruski jezik. To je nastavljeno i pod dosmanlijskom vlašću. Ruski jezik mora da se vrati kroz širom otvorena vrata, zatim mora se ići na propagiranje učenja kineskog jezika, arapskog jezika, španskog, uz nemački i francuski koji su i te kako prisutni.
Dakle, ne sme da se nameće ni jednom visokoškolcu koji će jezik da uči, ali da mora dva da savlada u toku studija, po njegovom izboru. Ko uči arapski ili kineski njemu će biti teže, biće slabiji kriterijum, a ko uči engleski ili ruski, moraće da zadovolji neke više kriterijume jer je te jezike mogao da uči u osnovnoj i srednjoj školi itd. Još uvek imamo fakultete bez obaveznog stranog jezika, ili imamo fakultete gde se to pro forme izučava.