Hvala.
Gospodine ministre, poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, želim pre svega na samom početku ovog izlaganja o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju da kažem da će naša poslanička grupa SPS podržati izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Smatramo da je Vlada, odnosno resorno ministarstvo, napravila jedan logičan potez, dala je mogućnost studentima koji do sada nisu završili osnovne studije u određenom roku, a izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju je predviđeno sledeće dve školske godine, a za studente integrisanih studija još jedna školska godina da završe započete studije. Na taj način Vlada postiže jedan cilj, suštinski – ti studenti koji do sada nisu to učinili imaće mogućnost da steknu novo znanje i novu stručnu kvalifikaciju koja će im pomoći bilo za napredovanje u poslu, bilo da zadrže postojeći posao. U svakom slučaju, Vlada čini ono što je logično – pomaže ljudima da steknu obrazovanje i suštinski, sa stanovišta visokog obrazovanja, dobro je da se poveća broj ljudi sa visokom obrazovanjem.
Mi smo kao poslanička grupa SPS podneli amandman kojim smo želeli da preciznije uredimo ovaj član zakona, ne samo vezano za studente magistarskih i doktorskih studija, pošto vidim da su to podnele sve poslaničke grupe, i nadam se, naravno, da će Ministarstvo prihvatiti te amandmane, nego smo želeli da uredimo i ovaj član na jedan, po nama, konkretniji način. Ali, suština jeste da se ovim zakonom i amandmanima koji nadam se da će biti prihvaćeni da mogućnost i studentima magistarskih i doktorskih studija da i oni završe započete studije.
Ono što je dobro i što je ministar pomenuo u svom izlaganju jeste da je Nacionalni savet za visoko obrazovanje dao svoje mišljenje, jer ako pogledate odredbe Zakona o visokom obrazovanju koje govore o nadležnostima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, on daje mišljenja o propisima koji se odnose na visoko obrazovanje i ima svoje mesto i ulogu vezano za upisnu politiku i za sistem visokog obrazovanja i dobro je da imamo mišljenje Nacionalnog saveta. Ovo govorim iz jednog prostog razloga što ostale odredbe ovog zakona koje se odnose na broj studenata nisu bile predmet razmatranja, bar nismo čuli za ovu konkretnu stvar, za broj bodova, ali je važno zbog javnosti pomenuti, nešto što se danas u razgovoru bar od većine kolega narodnih poslanika nekako ostavlja po strani, jeste da je mišljenje akademske zajednice u prilog izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Kada je reč o drugom delu ovog zakona, to je o studentima koji su postigli 48 bodova, kao dovoljan broj bodova za upis za naredne godine, moram da kažem i tu jednu stvar koja bi trebalo da bude nauk za sve nas. Naime, često smo danas u raspravi mi ili kolege narodni poslanici koji su učestvovali u raspravi nezasluženo na leđa ministra i Vlade postavili pitanje zašto je ovo ovako, zašto nije onako, zašto je urađeno ovo, zašto je ono, a zaboravlja se da za današnju raspravu, ako bi stvarno želeli da bude, kako je rekao i kolega Komlenski, depolitizovana i da bude celovita i da nema političkih primesa, nedostaju nam i studenti i nedostaju nam nastavnici. Da imamo i njih ovde, onda bi mogli da ovu priču, da kažem, otvorimo do kraja i da vidimo zašto neke stvari još uvek nismo rešili ili zašto ponavljamo, ako hoćete, gradimo.
Ovo govorim iz razloga što sam kao resorni ministar tri puta menjao Zakon o visokom obrazovanju, i 2008. i 2010. i 2012. godine. Godine 2008. smo konstatovali, kada kažem konstatovali, ne mislim na nas iz Ministarstva, kao čovek koji je tada vodio ministarstvo, nego cela akademska zajednica i Konus, konferencija državnih i privatnih univerziteta i svi univerziteti i studentske organizacije su se složili da su ciljevi koje smo kao država postavili u Zakonu o visokom obrazovanju iz 2005. godine, koji je počeo da se primenjuje 2006. godine, bili nerealni, da smo dosta toga, da kažem, ugradili u Zakon, ne vodeći računa da li možemo ostvariti i da se 2008. godine pokazalo da bi u septembarskom ispitnom roku stepen prolaznosti studenata bio 20-30% na univerzitetima u Srbiji i da smo morali izmeniti Zakon o visokom obrazovanju, smanjiti broj bodova potreban za upis studenata i tada smo postigli suštinski dva cilja i pomogli većem broju studenata da upišu narednu godinu, ali i pomogli visokoobrazovnim institucijama da imaju finansijska sredstva potrebna za rad.
Malo ljudi zna da su sredstva koja se obezbeđuju od strane Ministarstva za fakultete i visoke škole strukovnih studija vrednija od novca, u smislu, veća od novca koji se obezbeđuju preko samofinansirajućih studenata i da je, naravno, za svaki fakultet i te kako važno da se unutar kvote koju država odobri za upis studenata da se svi oni studenti upišu i da država, da kažem, redovno isplaćuje taj novac za finansiranje studenata. Podaci iz nekih godina pre, a ne verujem da se išta promenilo, govore da preko 52%, 53% studenata na državnim univerzitetima i visokim školama strukovnih studija se finansira, odnosno studira o trošku države ili uz pomoć države. To je nešto o čemu treba voditi računa.
Naravno, jedan podatak na koji me je podsetio jedan kolega danas u raspravi, kada uzmemo strukturu našeg budžeta, mi imamo nepovoljnu strukturu budžeta vezano za troškove, odnosno za rad Ministarstva prosvete. Ako 95%, 96% sredstava ide za plate zaposlenih u sistemu obrazovanja, a svega 5% za sve ostalo ili 4%, ili 6%, svejedno, a to je jako mala suma u odnosu na ono što bi sve trebalo finansirati, a onda se postavlja kao limitirajući faktor i visina sredstava potrebna za rad visokoškolskih ustanova. Zato su i neke kolege i pomenule danas potrebu da ako je moguće da se pomogne i univerzitetima, vezano za određene troškove, ali moram vam reći da to nije samo stvar Ministarstva, to je stvar i lokalne samouprave, jer i pojedini gradovi i opštine Srbije su pomogle pojedinim fakultetima vezano za cene komunalnih usluga ili slično, sve ono što je deo troškova za rad određenog fakulteta ili univerziteta i sa tog stanovišta treba videti da li Vlada može da preporuči lokalnim samouprava, s obzirom da i oni kubure sa novcem, to je generalno problem cele Srbije, da li oni mogu pomoći da se još neki problem reši.
Sad se vraćam na 2008. godinu, tada smo imali apsolutno saglasnost cele akademske zajednice, kao i 2010. kao i 2012. godine. Podsetio sam se danas na odredbe tih zakona, mi smo tada bili predvideli da 2015, 2016. a sad smo već ušli u 2016/17. da 2015/16. bude zadnja godina kada će, da kažem, određen broj bodova važiti kao osnov za upis naredne godine i da tada već 2015/16. godine 60 bodova bude, da kažem, onaj početak i kraj uslova za upis nove godine.
Svi u akademskoj zajednici smo očekivali da se određene stvari dese i u samoj akademskoj zajednici, jer jedna je stvar šta mi govorimo o univerzitetima i fakultetima, a druga je stvar kako se unutar samih tih visokoškolskih institucija, da kažem, vrši izmena studijskih programa, kako se izvodi nastava, u kojoj meri studenti učestvuju, izađu na nastavu, u kojoj meri studenti učestvuju zajedno sa profesorima u proveri njihovog znanja, na koji se način vrši ta promena znanja. Kakvog su kvaliteta udžbenici, sve ono što je deo autonomnosti visokoškolske institucije. To je nešto što stoji, da kažem, kao pitanje na koje treba dati odgovor ali nismo mi narodni poslanici ove Skupštine kompetentni da damo odgovor na to pitanje, to treba da kažu sami fakulteti i univerziteti na KONUS-u i da budu pošteni jedni prema drugima i da kažu gde stvari ne idu. Ako stvarno zbog jednog profesora, kolege, 900 studenata ne može da položi jedan ispit, onda nije problem u studentima, pre će biti da je reč o problemu koji postoji u kolegi koji izvodi taj predmet. Kakav je sistemski pristup rešavanju tog predmeta. Zašto mi godinama produžavamo ovih 48 bodova, da li to produžavanje visine broja bodova govori o kvalitetu našeg visokog obrazovanja, ne, ali može da utiče. Ovo govorim zato što je naše visoko obrazovanje veoma kvalitetno i ja se pridružujem onim narodnim poslanicima koji su danas ovde govorili o potrebi da o našem visokom obrazovanju i o našem obrazovanju generalno govorimo sa pozitivnim tonovima, uprkos svemu onome što postoji u sistemu i što se može kvalifikovati kao negativno.
Kad pogledate, izvinite kolege narodni poslanici, naše visoko obrazovanje i naša nauka jesu nešto što ipak pored sporta služi na čast našoj Republici i čime možemo da budemo ponosni. Ako pogledate Beogradski Univerzitet je i ove godine među 23.000 univerziteta, na 250. mestu, 2012. je bio između 400. i 500. mesta, 2013. postigao je još bolji rezultat.
Ovo govorim, zato što među tolikim brojem univerziteta, kada naš Beogradski univerzitet je tako rangiran, to ipak govori o kvalitetu visokog obrazovanja, ali nije samo Beogradski, tu je i Novosadski, tu je univerzitet u Nišu, Kragujevcu. Znači, imamo mi čime da se pohvalimo. Drugo je pitanje na koje ne može da odgovori ovo ministarstvo niti čak ni Vlada, jeste da li možemo da obezbedimo za sve studente koji završe studije, da li možemo i kako da obezbedimo posao. Zato su bitne izmene koje će se vršiti u celom sistemu obrazovanja ali ne samo obrazovanja nego i u celom društvu.
Da završim ovu priču o studentima i o 48 bodova. Dobro je što je Ministarstvo usvojilo ovu odluku, ali gospodine ministre, iz nekog iskustva koje imam, a verujte mi da je bogato, mislim da će se ovo pitanje moći rešiti samo novim Zakonom o visokom obrazovanju i uz, da kažem, potrebu da se čuje mišljenje cele akademske zajednice. Da se ne bi onda Ministarstvu ili Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje pripisivalo da je preduslov odgovarajućih koraka da ili da nisu čuli studente, jer je veoma važno.
Zašto? Ministri su kao i Vlade prolazna kategorija, studenti neki završavaju neki ne završavaju ali studentske organizacije u svakom ciklusu žele, da braneći prava studenata da postignu određene ciljeve. Zato mi, ne vodiće računa ponekad o uzrocima, mi prihvatamo određena rešenja, ali se mora reći da je Ministarstvo neko ko u ovom slučaju služi studentima, služi fakultetima, služi Nacionalnom savetu, jer struktura odlučivanja u visokom obrazovanju je takva da pored Ministarstva postoji Nacionalni savet za visoko obrazovanje, postoji Konus i sistem je tako napravljen da je logično da Ministarstvo na osnovu mišljenja ovih institucija preduzme odgovarajuće korake.
Znači, to je jedno rešenje koje je postojalo i u godinama pre, ali nismo nažalost, do kraja nikada dobili pitanje zašto u nekim visokoškolskim institucijama nije napravljen onaj kvalitativni korak napred ka podizanju nivoa obrazovanja. A da kvalitet postoji ne govori samo negiranje naših univerziteta unutar određenih različitih da kažem, sistema provere kvaliteta visokoškolskih institucija, nego i rezultati koji postižu studenti od 2011, 2012. godine. Evo, juče smo u Politici, čini mi se, imali priliku da pročitamo o studentima Arhitektonskog fakulteta čiji je jedna projekta uvršćen među 28 najboljih koji će za dve godine imati mogućnost da se praktično realizuje. Godine 2011. i 2016. godine studenti FON su osvojili prvo mesto u svetu rešavanjem metode studije slučaja. Studenti Arhitektonskog fakulteta takođe na određenom takmičenju u Berlinu 2011. godine, sa sistemom napajanja mobilnih telefona sa određenom energijom. Znači, puno je tih inovacija. Studenti Mašinskog fakulteta sa modelom Formule jedan, što govori da imamo kvalitet, ali je potrebno taj kvalitet pretočiti, da kažem, i u studijske programe i naravno te inovacije koje se postižu da budu deo naše proizvodnje i da unaprede kvalitet života građana Republike Srbije.
Sada se tu, gospodine ministre postavlja jedno pitanje koje se ili bar danas nismo čuli nijedno, da kažem, neki ponuđeni odgovor, pa ću se usuditi ja da uđem u tu sferu, a pozivam i vas i ostale kolege poslanike da obrate pažnju i na taj detalj. Obrazovanje koliko god bilo kvalitetno ne može biti ovako kvalitetno i potrebno državi ukoliko nema podršku privrede i ukoliko privreda ne daje svoje inpute, ne predlaže visokom obrazovanju ili ostalim nivoima obrazovanja sve ono što je potrebno privredi. Ovo govorim iz razloga što 2009. godine mi smo imali jednu međunarodnu konferenciju sa Svetskom bankom i tada je nama bilo rečeno da u svetu, u zemljama u tranziciji nije moguće napraviti obrazovni sistem koji bi mogao odgovoriti na potrebe tržišta rada i da se ne zna tačno šta je tržište rada u zemljama u tranziciji. To je toliko logično da mislim da ne treba mnogo dokazivati.
Postavlja se pitanje zašto naša privreda u kakvom god da je stanju, a u užasnom je stanju nakon svih onih stvari koje smo imali sa pogrešnom privatizacijom i sa svetskom ekonomskom krizom, zašto ne daje veću podršku, ako hoćete i finansijski, jer Vlada Mađarske je čini mi se imala pre nekoliko godina jedno rešenje da se od ukupnog prihoda preduzeća odvaja jedan posto za inovacije u oblasti obrazovanja, odnosno primenu tih inovacija kasnije u proizvodnji.
Znači, napravi se sprega. Mi smo izgubili davno vezu ili bar u velikoj meri je izgubljena ta veza između visokog obrazovanja i privrede. Posledica tome nije samo razbijanje i raspad Jugoslavije i bombardovanje 1999. godine i privatizacija. Mnogo je razloga ponovo uspostaviti tu vezu. Nije uopšte jednostavno. To je nešto na čemu treba apsolutno raditi i u godinama koje dolaze.
Ja sam vrlo svesno spomenu i ovaj detalj, zato što i predsednik Vlade Vučić i ministar su govorili o potrebama promene i u srednjem obrazovanju. Naravno da je i to potrebno, jer bez kvalitetnog srednjeg obrazovanja i taj nivo obrazovanja treba da proizvede stručne ljude koji će biti potrebi privredi Srbije. Ali, i tu nam je potrebna takođe saradnja sa privredom. Ovo govorim zato što znam da tržište rada i Privredne komore daju tokom godine predloge za otvaranje novih profila, ali neko treba da preuzme i odgovornost kada se neki novi profil primeni u obrazovanju, šta se dešava sa tim đacima u određenom vremenskom roku. Znači, sve ima svoje za i protiv.
Gospodine ministre, neko je pomenuo danas da smo 2012. godine na pravili Strategiju obrazovanja. Ja vas molim kolegijalno, ne kao član vladajuće koalicije, nego kolegijalno, pogledajte taj dokument, jer to su radili kompetentni ljudi. Ako nešto ne valja, onda promenite, neka se napravi bolje, a ako valja, pokušajte da primenite. Ako ima otpora u primeni, onda uperite prstom u onog ko treba da nam kaže ko sprečava promene u sistemu obrazovanja, jer promene su nužne. One se ne mogu desiti preko noći. Ni jedna reforma ne podrazumeva da kažete – e, sada sam počeo reforme i završiću 1. januara. To je jedan dugoročan proces. U svakom slučaju, budućnost Srbije zahteva da imamo kvalitetno visoko obrazovanje.
Ako smo mogli da postanemo deo evropskog sistema visokog obrazovanja, gde postoji 47 zemalja i da damo mogućnost našim studentima, nastavnicima, nastavnom osoblju da svoje znanje i sposobnosti, da kažem, u različitim delovima Evrope može da promoviše i da nastavi studije, onda nema razloga da i kod nas ne kažemo – ako neke stvari ne valjaju, zašto ne valjaju. Ovo govorim zato što ta Strategija obrazovanja podrazumeva više stvari na svim nivoima obrazovanja i na nivou predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja. Jednostavno, mislim da je reč o kvalitetnom dokumentu koji može da se primeni. Donet je i Akcioni plan. I ima puno razloga, sa svim ovim što Vlada čini u oblasti ekonomije i u oblasti, ako hoćete, i zakonodavstvo i stvaranja uslova za brže i bolje zapošljavanje i za mogućnost da strane kompanije dođu na prostor Srbije, da i taj sektor stavimo u funkciju razvoja Srbije.
Moram ovde pomenuti još jednu stvar, koja se često prenebregava. Naš sistem obrazovanja ne služi samo za potrebe tržište rada i nije samo za proizvodnju. Znate, poštovane koleginice i kolege, onaj ko završi naš sistem obrazovanja, među njima se nalazi neki budući Meša Selimović ili Ivo Andrić ili Nadežda Petrović ili slično ili neki budući pronalazač. Neće sve biti samo stvar potrebe proizvodnje. Visoko obrazovanje i sistem obrazovanja generalno moraju da imaju svoj kvalitet, jer je potreban zemlji, i to različite vrste kadrova.
Ta stvar se vrlo prosto rešava. U strukturi studenata na visokoškolskim institucijama, bar u proteklih nekoliko godina, 83%, 84% studenata su bili studenti državnih fakulteta i državnih visokih škola strukovnih studija, a 16%, 17% je bilo na privatnim fakultetima i univrzitetima, bez obzira na broj tih univerziteta ili fakulteta.
Ima još jedna stvar koja je važna. Svi ti studenti koji upisuju određeni fakultet su punoletni ljudi i sami odlučuju šta će upisati. Osnovna je stvar da država svojom strategijom i Vlada svojom politikom i projekcijom budućnosti kaže šta je potrebno Srbiji, a vaš je zadatak sa kolegama iz ministarstva da nađete odgovarajuća rešenja. Neće vam uopšte biti lako. Videćete, što više budete vremena proveli na toj stolici, sve će biti teže i teže, ali vam dajem jedan kolegijalni savet, uvek tražite mišljenje akademske zajednice. Zašto?