Zahvaljujem.
Povreda Poslovnika, reč ima Vladimir Orlić.

Hvala.
Želeo sam da ukažem na sadržaj člana 107. pošto je prekršen po više osnova.
Dakle, ponovo smo imali i direktno obraćanje. Ponovo smo imali uvredljivo obraćanje narodnih poslanika drugim narodnim poslanicima. Neću tražiti da se o ovome izjašnjavamo, odmah mogu da vam kažem. Neću tražiti zato što ja razumem da vi vidite ono što vidimo i svi ostali ovde prisutni u sali, da od nekih ljudi ovde ne može se naprosto ni očekivati ništa bolje.
U skladu sa tim razumem i nešto širu toleranciju, ali mislim da oko pravila moramo da budemo precizni. Iako je nama svima ovde jasno da se od nekih ne može očekivati bolje do da pokušavaju da skandalima i igranjem na neke velike teme daju na važnost samima sebi, ovo već postaje u dobroj meri komično, uvredljivo, ali u istoj meri i komično. Mislim da to Narodna skupština ne zaslužuje, pa zato mislim da nije loše da podsetim na ovaj član, komično taman koliko možda i ona scena iz poučne priče o tome kako su se na nekom visećem mostu susreli slon i miš i kako je miš vrlo zadovoljan konstatovao kako se taj most dobro ljulja kad se njih dvojica tamo sretnu i sučele, komično, dame i gospodo.
Ali, opet, da mi zadržimo ozbiljnost ovog mesta na kome se nalazimo. Ne bi bilo loše da povedemo računa i o tome šta govorimo jedni drugima, a i o tome kakav utisak želimo da ostavimo ljudima koji sve ovo gledaju. Jer, znate, zbog nekih koji su se takvim stvarima bavili ranije, narod je prestao da ceni politiku u onoj meri u kojoj bi mogao i mnogi dobri ljudi nemaju danas želju da se politikom bave zato što su je oni, poput čoveka koji ovde nastupa sa druge strane sale, učinili neprivlačnom, naneli joj štetu i oduzeli joj ugled, pa mi svi da se zajedno zapitamo - da li želimo takvu sliku da šaljemo iz ove sale i dalje? Hvala lepo, gospodine predsedavajući.

Zahvaljujem.
(Balša Božović, s mesta: Poslovnik.)
Polako, kolega Božoviću, niste jedini koji traži reč po Poslovniku. Ima tu još kolega.
Vidim da stvari izmiču kontroli, pa sada određujem redovnu pauzu od sat vremena. Sa radom nastavljamo u 14,30 časova.
(Posle pauze)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Uvaženi ministre, od konstituisanja parlamenta i Vlade, ovo je prvi dan da ste vi ovde u ovom visokom Domu i da raspravljamo uopšte o prosveti i obrazovanju kroz izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju koje ste predložili.
S obzirom na moje profesionalno i radno iskustvo, mislim da je ovo dobra prilika i da mi, koji ćemo danas diskutovati u ovoj raspravi, kažemo nešto i uopšte o obrazovanju.
Ja se sa ovog mesta usuđujem da kažem da se do sada u prosveti uglavnom koketiralo sa reformom prosvete, a da se malo uradilo. Možda zbog toga što u ovom resoru nisu bili prepoznati i angažovani ljudi iz zanatskog dela struke i zbog toga, po mom mišljenju, što su zanemarivana dva osnovna pedagoška alata, a to su metodika i didaktika.
Šta nam to nedostaje u našem sistemu obrazovanja i prosveti? Po mom mišljenju, nedostaje nam integrisanje naših programa sa priznatim u svetu. Nedostaje nam prevazilaženje klasičnog i reproduktivnog sistema nastave i prelazak na funkcionalno znanje naših učenika, što smo mogli videti i na osnovu rezultata PISA testova iz 2012. godine, pa smo onda u Ministarstvu prosvete imali jedan administrativni i finansijski problem, pa nismo imali testiranje naših učenika u 2015. godini.
Prema informacijama koje imam, taj problem je prevaziđen i očekuje nas testiranje naših učenika u 2018. godini, što će biti prilika na osnovu čijih rezultata ćemo imati ključne informacije u vezi nivoa funkcionalnog znanja naših učenika.
Po mom mišljenju, mi imamo tri problema u našem obrazovanju i u prosveti. Prvi je što se ne primenjuju pozitivna svetska iskustva, drugi je što se ne ulaže mnogo u ljude u nastavi i što se primenjuju ustaljeni šabloni, a negativan rezultat je da se jako malo bavimo decom.
Verujem da ćete se složiti sa mnom da je ključ u dobro postavljenom sistemu u kojem mora da postoji otvoreni dijalog i poverenje. Zato naš cilj treba da bude da nam deca iz škole izađu kao izgrađene ličnosti i da imaju odlična znanja.
Zbog toga očekujem, uvaženi ministre, da ovaj problem o kojem govorim u Ministarstvu prosvete, bude prepoznat, da bude tretiran odgovarajućim zakonskim rešenjima. Moram ovom prilikom da kažem da je moja poslanička grupa, još u pretprošlom sazivu, Ministarstvu prosvete predala jedan zakon o učiteljskim vežbaonicama sa ciljem da se pokrenu reforme u oblasti prosvete.
Suština ovog zakona je kako da se obrazuju budući učitelji, jer oni moraju u stvari da prenesu znanje i da budu dobro obrazovani, ali o tome se na žalost, nije raspravljalo i nije bitno koja je to poslanička grupa podnela. Bitno je da smo mi prepoznali taj problem, ali nismo dobili na žalost nikakav odgovor. Smatrali smo da to zakonsko rešenje može da bude samo kao osnova za bolje obrazovanje učitelja, odnosno nastavnika koji prenose znanje.
Po mom mišljenju, reforma obrazovanja mora da promeni paradigmu znanja i ona počinje od predškolskih ustanova, preko osnovnog obrazovanja koji je osnovni temelj društva, pa do reformisanja kadrova koji u stvari treba da prenesu funkcionalno znanje.
Podsetila bih vas, i gledaoce i sve nas, na ono što je rekao Čerčil kada je počinjao Drugi svetski rat i kada je na jednoj sednici Vlade svoje članove Vlade obavestio da Velika Britanija mora ući u rat, ali da nemaju dovoljno novca. Neko od prisutnih mu je rekao – pa uzmite od obrazovanja. A njegov odgovor je bio – pa šta ćemo onda da branimo. To je suština odgovornog odnosa prema obrazovanju.
Obrazovanje je spor proces, ali jedini proces koji daje dalekosežne odgovore i sigurno društvo i sigurna ekonomija se gradi upravo na obrazovanju i do sada je bilo raznih izazova, ali pravog iskoraka još uvek, na žalost, ne.
Ovo je momenat kada, mislim da ste toga i vi svesni, više ne možemo da čekamo i kada je i premijer Vučić u ekspozeu i pre nekoliko dana, na sednici Vlade u Nišu, rekao da očekuje siguran rad BDP-a u Srbiji. Sigurni rast BDP-a na jedan duži rok ne može biti bez ulaganja u obrazovanje. To je jasno svima nama koji imamo bilo kakve veze sa pedagoškom strukom.
Ono što je po mom mišljenju veoma važno, mi našem obrazovanju moramo da vratimo dostojanstvo, moramo da mu vratimo značaj, i to je nešto što narodni poslanici i građani Srbije očekuju od vas i vaših saradnika u narednom periodu, a nemate mnogo vremena, sa reformama se do sada mnogo kasnilo.
Koren sigurnog i stabilnog društva je svakako obrazovanje. Zašto moramo da vratimo funkcionalno znanje? Zbog toga što smatram da će onda naši učenici i naši svršeni studenti biti operativni i moći će da budu konkurenti na svim tržištima znanja, jer znanje je najveći resurs jednog naroda koji naravno ne može niko da nam oduzme i sa kojim ćemo uvek, sa bilo kojim problemom sa kojim se suočimo, upravo zbog dobro postavljenog sistema u obrazovanju, moći da se izvučemo.
Iz ove reforme koju ste i vi najavili, treba da se izborimo i sa svim oblicima korupcije u prosveti. Takođe, treba da se reformiše visoko obrazovanje sa morem problematičnih diploma iza kojih ne stoji znanje.
Ono što je po mom mišljenju takođe važno, moramo podizati vaspitnu ulogu škole, to je nešto što je naš generacijski problem, već nekoliko decenija unazad, jer moramo početi sa vaspitanjem naših generacija, da je u stvari, najveće i najvažnije javno dobro država.
Veoma cenim vaš prethodni minuli rad i vaše iskustvo kao direktora jedne državne škole i svo znanje i svo iskustvo koje ste posle primenili u svom privatnom poslu.
Moram da vam kažem da i članovi Odbora za nauku i obrazovanje i mi narodni poslanici veoma pažljivo pratimo sve vaše izjave i izjave koje daju vaši saradnici u oblasti reforme obrazovanja. Slažem se sa vašim najavama da smo uhvatili negde poslednji korak sa evropskim zemljama kada je u pitanju dualno obrazovanje, da se mora uvesti informatika u škole i da i od ove jeseni nismo uveli taj predmet, samo što to nije postavljeno na pravi način, ali verujem da će i ovih godinu dana biti jedan dovoljan okvir da sagledate koji su problemi tehničke prirode pre svega po školama, da bi sa nastavom informatike sledeće godine u septembru mesecu startovali mnogo pripremljeniji.
Naravno, preduzetničko obrazovanje i vaspitanje, ovo je godina kada je i Vlada Republike Srbije proglasila godinu preduzetništva. Moram da vam kažem da sam na početku prošlog mandata na neki način bila šokirana rezultatima Udruženja poslovnih žena Srbije koje su one sprovele nad uzorkom učenika osmog razreda koji su u tom istraživanju, preko 90% njih je u stvari istaklo da želi da radi u državnim strukturama.
Kada sam došla ovde u ovaj visoki dom, imali smo sednicu na kojoj su bili svi članovi Vlade i prethodnom ministru Verbiću sam to pitanje postavila – kada se planira uvođenje preduzetničkog vaspitanja u naše škole? Citiraću vam njegov odgovor: „Nisu nam potrebni novi predmeti, potrebni su nam novi sadržaji“. Do današnjeg dana, niti je bilo novih sadržaja u udžbenicima, niti ovog predmeta.
Rekli ste u Prokuplju, ukoliko se ne varam juče, odnosno prekjuče, da će u narednom periodu biti povećani kapaciteti školske uprave i inspekcije. Slažem se. Samo tražim dopunu od vas na koji način i koji rok. Takođe, slažem se sa vama da roditelj treba uključiti u cilju povećanja vaspitne uloge škole, jer negde u školi se najbolje vide svi problemi sa kojim se suočava porodica. Tačno je da smo izgubili tu osnovnu nit u vaspitanju naše dece između roditelja, učenika i nastavnika.
Svakako roditelje treba uključiti u vaspitne aktivnosti. Ne mogu, kao što ste rekli, da prolaze bez odgovornosti što se deca bahato ponašaju, što ne dolaze u školu. Ali vas pitam, takođe treba da daju i ocenu samih nastavnika, ali vas pitam da li je ministarstvo odredilo određene kriterijume na osnovu kojih će roditelji moći da ocenjuju nastavnike? Zašto vas to pitam? Zbog toga što se bojim određenih zloupotreba i od strane nekih roditelja i postavljam pitanje kako će, na primer, roditelj da ocenjuje nastavnika fizike? Po kom kriterijumu?
Takođe, interesuje me šta planirate sa udžbenicima? Šta planirate sa reformom gimnazija? Da li se priprema novi zakon o, ne novi, praktično zakon o reformi gimnazija? Moram ovom prilikom da vam kažem da ste, što se tiče strategije obrazovanja, po mom mišljenju dali jednu netačnu izjavu. Rekli ste da je ona kod nas usvojena od pre 16 godina. Mi imamo Strategiju obrazovanja koja je usvojena na Vladi 25. oktobra 2012. godine i koja se sprovodi do 2020. godine. Možda možemo da kažemo da ona nije dobra i da se ona dobro ne sprovodi, ali da nemamo strategiju obrazovanja to praktično nije tačno.
Za kraj moram takođe da vam uputim jednu zamerku, prosto mi je bilo nedopustivo da ste vi i vaši saradnici u predlogu ovog zakona izostavili doktorante i buduće studije magistarskih studija sa ovim produženjem roka. Prosto je nedopustivo da ste takav propust imali. Naravno, moje kolege narodni poslanici su podneli amandman koji će to ispraviti i možda i bolje što ste na početku imali ovakvu vrstu greške da praktično svoje saradnike bolje kontrolišete.
Na kraju, želim da vam kažem da će uz ovaj amandman poslanička grupa NS glasati za predložene izmene zakona. Želim takođe da vam kažem da ćete u ovom visokom domu imati podršku od nas narodnih poslanika za reforme u obrazovanju koje su nužne i za koje više ne možemo da čekamo. Ali, takođe morate biti sigurni da ćemo i mi u okviru naše kontrolne uloge kritikovati sve ono što ne budemo smatrali da je dobro, a dolazi od ministarstva. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Da li još neko do predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Jasmina Nikolić.

Zahvaljujem se.
Uvažena Skupštino, poštovani predstavnici predlagača zakona, poštovani građani, dozvolite mi prvo da konstatujem činjenicu da je Vlada Republike Srbije predložila, a Skupština primila Predlog zakona o izmenama i dopuna Zakona o visokom obrazovanju 4. oktobra tekuće godine tj. četiri dana nakon što su po sili važećeg Zakona o visokom obrazovanju studenti svih nivoa studija upisani po tzv. starom planu, izgubili pravo na to da studije i završe po starom planu.
Dakle, svi studenti svih nivoa studija, osim studenata integrisanih studija iz polja medicinskih nauka kojima rok ističe na kraju školske 2016/2017. godine izgubili su pravo. U tom smislu, konstatujem da je predlagač zakasnio sa ovim predlogom.
Kako to znamo? Član 123. stav 1. koji je predmet predloga zakona o izmenama i dopunama kaže da studenti upisani na osnovne studije i na studije na višim školama do stupanja na snagu ovog zakona mogu završiti ove studije po započetom nastavnom planu i programu u uslovima i pravilima studija, najkasnije do kraja školske 2015/2016. godine, odnosno do kraja 2016/2017. godine za studente integrisanih studija iz polja medicinskih nauka.
Dakle, školska 2015/2016. godina završena je 30. septembra, a nova školska godina 2016/2017. počela je ako je po zakonu i to po pravilu 1. oktobra tekuće godine, dakle, pre gotovo 20 dana.
U tom smislu dužnost mi je da konstatujem da pravne pretpostavke za blagovremenu primenu predloženih rešenja nisu obezbeđena, jer je rok istekao. Ujedno skrećem pažnju poslanicima, građanima kao i predlagaću na to da se u šestoj tački obrazloženja, tamo gde se govori o potrebi da se zakon objavi pre isteka roka od osam dana u „Službenog glasniku“, navodi nepotpuna odredba zakona. Kaže se da su razlozi zbog kojih se predlaže da zakon stupi na snagu pre osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ u činjenici da prema ovom zakonu, visokoškolska ustanova organizuje i izvodi studiju u toku školske godine, koja citira, po pravilu počinje u oktobru.
Ono što moramo znati jeste da školska godina po pravilu počinje 1. oktobra, dakle ne u oktobru i pretpostavljam da je propust nenameran, s tim što bih zamolila predstavnike predlagača da taj propust obrazlože da bi se otklonila svaka sumnja u to da je do propusta došlo iz nekog drugog razloga, jer ovaj zakon je očigledno sada zakon sa povratnim dejstvom i vrlo je važno da razumemo zašto je zakon došao sa zakašnjenjem.
Dakle, rok je istekao, Vlada je zakasnila, blagovremena primena predloženih rešenja nije moguća, šta više studenti su praktično izgubivši pravo da završe studije po starom, na kraju školske 2016/2017. godine izgubili i status studenta. Dakle, morali bi ponovo da ga steknu.
Što se tiče povratnog dejstava zakona koji sam pomenula, pošto smatram da ga ima, članom 197. Ustava Republike Srbije, izričito je zabranjeno povratno dejstvo zakona, izuzetno samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona.
Ovaj zakon ako bude usvojen stupiće na snagu nakon što su studenti već izgubili zakonsko pravo da završe studije po starom, odnosno nakon što je školska godina već počela. Konstatujem da ovako kasno predložen zakon sadrži odredbe s povratnim dejstvom, najmanje jednu, ako ne i sve, za koje nije utvrđen opšti interes koji bi zahtevao povratno dejstvo. Dakle, u samom obrazloženju nije utvrđen opšti interes, kao što nije ni predloženo povratno dejstvo zakona. Trebalo bi razmisliti o tome da se eventualno to uradi i šta više budući da dolazi sa tim zakašnjenjem on nanosi onda štetu o kojoj ću govoriti nešto kasnije.
Dakle, kako je predlagač zakon predložio, a Skupština primila, nakon isteka roka bilo je potrebno postupiti u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine Republike Srbije, član 151. stav 2. tačka 5) i navesti da se predlaže povratno dejstvo, kao i opšti interes zbog kojeg se predlaže povratno dejstvo.
Konstatujem da je predlagač to propustio da uradi i postavljam pitanje predlagaču – da li ste eventualno razmišljali o tome da je ovaj zakon potencijalno protivustavan i da bi ako bi se usvojio mogao dovesti do pokretanja inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti?
Moram da kažem mi ćemo ovaj zakon podržati pod uslovom da se on uvede u okvire ustavnog. Mi smo neke amandmane u vezi sa tim predložili, imaćemo priliku onda da o tome i diskutujemo kada dođe rasprava u pojedinostima.
Što se tiče neopravdanosti hitnog postupka, dozvolite mi samo da konstatujem da Vlada predlaže Skupštini da u skladu sa članom 167. Poslovnika, ovaj zakon usvoji po hitnom postupku. Da bi zakon bio usvojen po hitnom postupku, to zaista moramo znati kao poslanici, jeste da moraju biti ispunjene dve pretpostavke hitnosti, od kojih je jedna da je pitanje ili odnos koji se uređuje nastao usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a zatim, ako bi nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, a zatim bezbednost zemlje, rad organa i organizacija, kao i radi ispunjenja međunarodnih obaveza, itd. Dakle, radi se o veoma važnim pitanjima ugroženosti, prava na život i rad ili rad organizacija.
U slučaju ovog zakona, ja zaista smatram da pretpostavke i hitnosti nisu ispunjene i sada ću to obrazložiti. Okolnosti su svakako mogle da se predvide. Mislim da tu sumnje nema nikakve. Produženje roka za završetak studija do sada je usvojeno četiri puta u zakonima o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Inicijalni rok iz 2005. godine da se studije moraju završiti najduže za dve godine po isteku redovnog trajanja studija, koji je ovde više puta spominjan, promenjen je prvo 2008. godine do kraja 2011/2012. godine, zatim 2010. godine do kraja 2013/2014, pa 2012. do kraja 2015/2016. godine.
Dakle svaki put na dve godine u vrlo pravilnom ritmu i bilo je sasvim za očekivati da će se to isto dogoditi i ove školske godine, budući da se u međuvremenu nije dogodilo ništa što bi ovo predupredilo. Pravilnost je sasvim uočljiva.
U tom smislu, okolnosti su mogle da se predvide i to nije razlog za donošenje zakona po hitnom postupku. Zamolila bih predlagača da obrazloži eventualnu neku hitnu okolnost koju smo imali a da je nismo mogli predvideti. Nismo je čuli u prethodnom obrazloženju. Možda postoji, tako da možda ne bi bilo loše da čujemo to obrazloženje kako bi poslanici mogli da se ispravno odrede prema zakonu.
Napominjem da se u svim prethodnim slučajevima takođe radilo o blagovremenim izmenama. Ovo je prvi put da izmena nije blagovremena. Zanemariću 2008. godinu pošto tamo rok nije bio vezan za kraj školske godine, već za sedam godina od početka trajanja studija. Dakle, vrlo individualno prema pojedinačnim studentima. Nije bio fiksni rok.
Ovo je prvi put da se kasni sa Predlogom zakona. Godine 2010. usvojen je 30. juna, godine 2012. usvojen je 28. septembra, godine 2014. usvojen je 19. septembra i mislim upravo zbog ovog da bi bilo jako važno objasniti da li su postojale neke apsolutno nepredvidive okolnosti koje su dovele do toga da ovo mora ovako da se uradi i koje bi sada poslanicima mogle otkloniti sumnju da se ne radi zapravo o kašnjenju usled neke vrste nehata ili o nekoj ad hok intervenciji koja rešava problem na eventualno pogrešan način.
Moguće je pak da ono što nije moglo da se predvidi, pošto govorim o nepredvidivosti, jeste promena obuke prethodne Vlade i sadašnje Vlade u pogledu toga da li će se rok produžiti. Naime, prethodna Vlada je kao i nadležna tela, uključujem Nacionalni savet za visoko obrazovanje, da tako kažem, postavila očekivanja i studentima i organizacijama da rok neće biti produžen. Ta očekivanja su ispunjena. Rok nije produžen 30. septembra, odnosno 1. oktobra kada je počela nova školska godina i praktično ovim zakonom, ovim Predlogom zakona mi sada, moram tako da kažem, izneveravamo očekivanja i verujem da su očekivanja koja su se potvrdila dovela i do nekakvih ponašanja, o kojima ću govoriti kada budem govorila o štetnim posledicama.
Dakle, pitanje je – zašto Predlog zakona nije urađen blagovremeno? Koji sitni razlozi su opredelili ovu Vladu da tako postupi?
Što se tiče štetnih posledica, druga pretpostavka hitnosti takođe je upitna. Pre svega iz obrazloženja nije jasno koje će štetne posledice prouzrokovati nedonošenje zakona, jer nema adekvatne analize štetnih posledica. Mi prosto ne znamo koje su to štetne posledice. Ne možemo ih pretvoriti ni u kakav merljiv pokazatelj koji bi nam rekao šta je to i kolika je to šteta i kome je ta šteta onda naneta, a to je moralo da se uradi, ponavljam, po Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, član 151. – kada predlagač predlaže zakon, pogotovo ako je on po hitnom postupku, onda mora obrazložiti i štetne okolnosti koje nastaju usled ne stupanja.
Međutim, šta imamo dalje ovde? Štetne posledice i ako nisu obrazložene i pod pretpostavkom da ih zaista ima, ne znam da li ih ima, moramo videti analizom ima li ih, one su svakako već nastale, jer član 123. stav 1. nije blagovremeno izmenjen. Tako da ne stoji ono što je u obrazloženju predlagač naveo, da je važno izmeniti odredbe koje su predmet izmena pre nego što počne školska godina. Ona je počela. Ovo više nema važnosti.
U tom smislu moje pitanje predlagaču glasi – koje su štetne posledice uočene, kada su one uočene i ovo se naravno nadovezuje na temu hitnosti, da li su one uočene u nekom poslednjem trenutku koji je onda vas prosto opredelio za to da predložite ovaj zakon sa probijenim rokom?
Šta više, donošenje zakona sa povratnim dejstvom potencijalno će doneti još štetnih posledica koje bi se morale utvrditi analizom i za koje bi se morala predvideti sanacija. Čekajući da se reši pitanje roka i studenti i visokoškolske ustanove, danas smo imali prilike to da čujemo, razvili su nekoliko strategija da preduprede posledice neproduženja roka.
Sada se postavlja pitanje, pošto će rok očekivano biti produžen, jesu li napravili strategije za saniranje posledica preduzetih radnji nastalih usled toga što su mislili da rok neće biti produžen? Vrlo konkretnu stvar pitam. Neki studenti su se već upisali na studije po novom. Šta će biti sa tim studentima? Hoće li ti studenti sada da se vrate na studije po starom? Verovatno ćemo produžiti rok magistrima i doktorima tj. studentima magistarskih i doktorskih studija i onda moje pitanje glasi – šta ćemo uraditi sa studentima doktorskih studija koji su mogli da nastave da završe po starom, ali su onda u strahu da će isteći rok zapravo otišli i upisali studije po novom i prebacili se na nove studijske programe po Bolonji?
Kako će sada funkcionisati sistem i rad organizacije koja te studente treba da drži u sistemu i kao studente po novom i kao studente po starom ili da razvije neki mehanizam, neki akt, neko rešenje kojima će te studente onda vratiti na studije po starom ili zadržati na studijama po novom?
Da ne širim, takvih primera ima mnogo. Verovatno ima i dosta diskriminacije. Ima puno dovijanja visokoškolskih ustanova. Znam da je Univerzitet u Beogradu nešto radio. Danas smo čuli da je bio i nekakav predlog da se radi, nisam to videla svojim očima, tako da ne mogu da kažem detaljno o čemu se radi, ali sam sigurna da su ustanove probale da rad učine efikasnim tako što će se pripremiti za eventualno probijanje roka.
Dakle, moje pitanje glasi – kako će se sanirati ove štetne posledice nastale i probijanjem roka sa jedne strane, a zatim i implementacijom rešenja u probijanom roku kada se zakon donese sa zakašnjenjem? Nadam se da sam bila dovoljno jasna.
Što se analiza tiče, koju je predlagač dužan da dostavi Narodnoj skupštini Republike Srbije, u članu 151. Poslovnika stav 2. tačka 2) kaže se da je prilikom navođenja razloga za donošenje propisa posebno važno navesti analizu sadašnjeg stanja. Znamo da je nemamo. Moram da konstatujem da je analiza u potpunosti izostala, te bih zamolila predlagača da poslanicima predoči vrstu eventualnog obavljanja analize, mada jeste ministar to na početku rekao, ali bih volela da možete ponovo da se osvrnete na to.
Dakle, o kom se broju studenata radi? Važno je da znamo. Kakva je njihova struktura? Dakle, znamo li da li se radi pretežno o apsolventima? Kojih godina su oni upisali studije? Da li je to bilo do 2002. godine kada je stupio na snagu Zakon o univerzitetu ili pre toga i uopšte u kojoj su situaciji studenti koji su upisali iza 2000. godine, jer se oni pojavljuju na ispitima i na drugoj i na trećoj i na četvrtoj godini studija, naravno, ne slušaju nastavu na tim predmetima.
Da li visokoškolske ustanove izvode nastavu? Mi ne znamo, možda izvode, možda ne izvode. Da li su sve zainteresovane strane imale priliku da se izjasne? Ovo mi je jako važno. Dakle, da li su sve zainteresovane strane, mislim na visokoškolske ustanove i studente, studenti jesu, ali visokoškolske ustanove, imale priliku da se izjasne o propisu i koje će se mere tokom primene propisa preduzeti u dogovoru sa njima?
Da li je odluka da se magistarske i doktorske studije zasnovana na objektivnoj analizi? Čuli smo objašnjenje. Jasno je da je Nacionalni savet doneo takvu odluku. Mi smo takođe podneli amandman da se magistarske i doktorske studije uključe zajedno u produženje roka sa studentima osnovnih studija. Ono što nam je važno je, recimo, da čujemo argumente Nacionalnog saveta, pod pretpostavkom da ih znate. Dakle, zašto su studenti magistarskih i doktorskih studija isključeni, jer svaki put kad se produžavao rok studentima osnovnih studija, produžen je i studentima magistarskih studija? Kasnije ću govoriti o tom amandmanu.
Ono što moram da kažem jeste da moramo biti jako oprezni ovde jer postoje još dva člana zakona. Jedan je samostalni član 32. Zakona o izmenama i dopunama iz 2010. godine, koji produžava rok magistrima koji su magistrirali po starom zakonu i koji je u koliziji sa članom 128. važećeg zakona, zakona koji kaže – da student koji je magistrirao pre donošenja novog zakona mora da završi doktorske studije u roku od sedam godina. Dakle, moramo obratiti pažnju na to i o tome ću govoriti kada budem govorila o amandmanu.
Konačno pitanje glasi, pretpostavljam da je odgovor inercija, zašto je rok produžen za još dve godine? Dakle, zašto nije produžen za godinu dana? Zašto nije produžen za tri, četiri, itd?
Finansiranje iz budžeta. Imala bih nekoliko pitanja u vezi sa ovim, pošto je izostao niz efekata propisa, u pogledu toga da li su pozitivne posledice donošenja propisa takve da opravdavaju troškove koje će on stvoriti. Imam pitanje u vezi sa članom 2. Predloga zakona, kaže se da se za studente upisane u prvu godinu osnovnih studija, zaključno sa upisom u 2013/2014. godinu, utvrđuje pravo da, citiram – da se finansiraju iz budžeta najduže godinu dana po isteku redovnog trajanja studija. Zatim se kaže da je pravo finansiranja iz budžeta, opet citiram – ne zahteva dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije.
Ja bih sad zamolila takođe predlagača da objasni kako je moguće da se neko finansira iz budžeta, a da to ne zahteva dodatna sredstva u budžetu, jer onda ili to finansiranje niko ne plaća ili to onda neke troškove pokriva. Da li su to studenti, da li su to visokoškolske ustanove iz sopstvenih prihoda i, na kraju krajeva, da li i kako to utiče na kvalitet jer se može dogoditi da ovom odredbom jedan profesor pokrije rad više studenata?
Što se tiče člana 3, a odnosi se na pravo finansiranja iz budžeta za studente koji su stekli 48 bodova u Predlogu zakona obrazlaže se da su troškovi 22, nešto malo više, 22 milijarde dinara, odnosno 190 miliona evra. Zamolila bih predlagača da obrazloži opravdanost troška i njegove efekte. U pitanju je, svakako se slažemo sa tim, veliki trošak. Poređenja radi, evo, danas smo i spomenuli tu bolnu tačku svih nas, jeste da smo penzionerima uzeli 180 miliona evra, a evo ovde ćemo potrošiti 190 miliona evra, bez praktično ikakve analize efekta.
Ustavom Republike Srbije, Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u raznim oblastima, pa i u oblasti obrazovanja. Donošenje zakona po hitnom postupku, i to nakon što je rok prošao, uz relativizaciju datuma i bez analize potreba i opcija, rešenja, i tako godinama, sigurno ne vodi uređenju i obezbeđenju sistema. Moram da naglasim da su pritom studenti za to najmanje odgovorni. Hvala.
Ostaviću vreme za kasnije.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović. Izvolite.

Hvala.
Gospodine ministre, poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, želim pre svega na samom početku ovog izlaganja o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju da kažem da će naša poslanička grupa SPS podržati izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Smatramo da je Vlada, odnosno resorno ministarstvo, napravila jedan logičan potez, dala je mogućnost studentima koji do sada nisu završili osnovne studije u određenom roku, a izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju je predviđeno sledeće dve školske godine, a za studente integrisanih studija još jedna školska godina da završe započete studije. Na taj način Vlada postiže jedan cilj, suštinski – ti studenti koji do sada nisu to učinili imaće mogućnost da steknu novo znanje i novu stručnu kvalifikaciju koja će im pomoći bilo za napredovanje u poslu, bilo da zadrže postojeći posao. U svakom slučaju, Vlada čini ono što je logično – pomaže ljudima da steknu obrazovanje i suštinski, sa stanovišta visokog obrazovanja, dobro je da se poveća broj ljudi sa visokom obrazovanjem.
Mi smo kao poslanička grupa SPS podneli amandman kojim smo želeli da preciznije uredimo ovaj član zakona, ne samo vezano za studente magistarskih i doktorskih studija, pošto vidim da su to podnele sve poslaničke grupe, i nadam se, naravno, da će Ministarstvo prihvatiti te amandmane, nego smo želeli da uredimo i ovaj član na jedan, po nama, konkretniji način. Ali, suština jeste da se ovim zakonom i amandmanima koji nadam se da će biti prihvaćeni da mogućnost i studentima magistarskih i doktorskih studija da i oni završe započete studije.
Ono što je dobro i što je ministar pomenuo u svom izlaganju jeste da je Nacionalni savet za visoko obrazovanje dao svoje mišljenje, jer ako pogledate odredbe Zakona o visokom obrazovanju koje govore o nadležnostima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, on daje mišljenja o propisima koji se odnose na visoko obrazovanje i ima svoje mesto i ulogu vezano za upisnu politiku i za sistem visokog obrazovanja i dobro je da imamo mišljenje Nacionalnog saveta. Ovo govorim iz jednog prostog razloga što ostale odredbe ovog zakona koje se odnose na broj studenata nisu bile predmet razmatranja, bar nismo čuli za ovu konkretnu stvar, za broj bodova, ali je važno zbog javnosti pomenuti, nešto što se danas u razgovoru bar od većine kolega narodnih poslanika nekako ostavlja po strani, jeste da je mišljenje akademske zajednice u prilog izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Kada je reč o drugom delu ovog zakona, to je o studentima koji su postigli 48 bodova, kao dovoljan broj bodova za upis za naredne godine, moram da kažem i tu jednu stvar koja bi trebalo da bude nauk za sve nas. Naime, često smo danas u raspravi mi ili kolege narodni poslanici koji su učestvovali u raspravi nezasluženo na leđa ministra i Vlade postavili pitanje zašto je ovo ovako, zašto nije onako, zašto je urađeno ovo, zašto je ono, a zaboravlja se da za današnju raspravu, ako bi stvarno želeli da bude, kako je rekao i kolega Komlenski, depolitizovana i da bude celovita i da nema političkih primesa, nedostaju nam i studenti i nedostaju nam nastavnici. Da imamo i njih ovde, onda bi mogli da ovu priču, da kažem, otvorimo do kraja i da vidimo zašto neke stvari još uvek nismo rešili ili zašto ponavljamo, ako hoćete, gradimo.
Ovo govorim iz razloga što sam kao resorni ministar tri puta menjao Zakon o visokom obrazovanju, i 2008. i 2010. i 2012. godine. Godine 2008. smo konstatovali, kada kažem konstatovali, ne mislim na nas iz Ministarstva, kao čovek koji je tada vodio ministarstvo, nego cela akademska zajednica i Konus, konferencija državnih i privatnih univerziteta i svi univerziteti i studentske organizacije su se složili da su ciljevi koje smo kao država postavili u Zakonu o visokom obrazovanju iz 2005. godine, koji je počeo da se primenjuje 2006. godine, bili nerealni, da smo dosta toga, da kažem, ugradili u Zakon, ne vodeći računa da li možemo ostvariti i da se 2008. godine pokazalo da bi u septembarskom ispitnom roku stepen prolaznosti studenata bio 20-30% na univerzitetima u Srbiji i da smo morali izmeniti Zakon o visokom obrazovanju, smanjiti broj bodova potreban za upis studenata i tada smo postigli suštinski dva cilja i pomogli većem broju studenata da upišu narednu godinu, ali i pomogli visokoobrazovnim institucijama da imaju finansijska sredstva potrebna za rad.
Malo ljudi zna da su sredstva koja se obezbeđuju od strane Ministarstva za fakultete i visoke škole strukovnih studija vrednija od novca, u smislu, veća od novca koji se obezbeđuju preko samofinansirajućih studenata i da je, naravno, za svaki fakultet i te kako važno da se unutar kvote koju država odobri za upis studenata da se svi oni studenti upišu i da država, da kažem, redovno isplaćuje taj novac za finansiranje studenata. Podaci iz nekih godina pre, a ne verujem da se išta promenilo, govore da preko 52%, 53% studenata na državnim univerzitetima i visokim školama strukovnih studija se finansira, odnosno studira o trošku države ili uz pomoć države. To je nešto o čemu treba voditi računa.
Naravno, jedan podatak na koji me je podsetio jedan kolega danas u raspravi, kada uzmemo strukturu našeg budžeta, mi imamo nepovoljnu strukturu budžeta vezano za troškove, odnosno za rad Ministarstva prosvete. Ako 95%, 96% sredstava ide za plate zaposlenih u sistemu obrazovanja, a svega 5% za sve ostalo ili 4%, ili 6%, svejedno, a to je jako mala suma u odnosu na ono što bi sve trebalo finansirati, a onda se postavlja kao limitirajući faktor i visina sredstava potrebna za rad visokoškolskih ustanova. Zato su i neke kolege i pomenule danas potrebu da ako je moguće da se pomogne i univerzitetima, vezano za određene troškove, ali moram vam reći da to nije samo stvar Ministarstva, to je stvar i lokalne samouprave, jer i pojedini gradovi i opštine Srbije su pomogle pojedinim fakultetima vezano za cene komunalnih usluga ili slično, sve ono što je deo troškova za rad određenog fakulteta ili univerziteta i sa tog stanovišta treba videti da li Vlada može da preporuči lokalnim samouprava, s obzirom da i oni kubure sa novcem, to je generalno problem cele Srbije, da li oni mogu pomoći da se još neki problem reši.
Sad se vraćam na 2008. godinu, tada smo imali apsolutno saglasnost cele akademske zajednice, kao i 2010. kao i 2012. godine. Podsetio sam se danas na odredbe tih zakona, mi smo tada bili predvideli da 2015, 2016. a sad smo već ušli u 2016/17. da 2015/16. bude zadnja godina kada će, da kažem, određen broj bodova važiti kao osnov za upis naredne godine i da tada već 2015/16. godine 60 bodova bude, da kažem, onaj početak i kraj uslova za upis nove godine.
Svi u akademskoj zajednici smo očekivali da se određene stvari dese i u samoj akademskoj zajednici, jer jedna je stvar šta mi govorimo o univerzitetima i fakultetima, a druga je stvar kako se unutar samih tih visokoškolskih institucija, da kažem, vrši izmena studijskih programa, kako se izvodi nastava, u kojoj meri studenti učestvuju, izađu na nastavu, u kojoj meri studenti učestvuju zajedno sa profesorima u proveri njihovog znanja, na koji se način vrši ta promena znanja. Kakvog su kvaliteta udžbenici, sve ono što je deo autonomnosti visokoškolske institucije. To je nešto što stoji, da kažem, kao pitanje na koje treba dati odgovor ali nismo mi narodni poslanici ove Skupštine kompetentni da damo odgovor na to pitanje, to treba da kažu sami fakulteti i univerziteti na KONUS-u i da budu pošteni jedni prema drugima i da kažu gde stvari ne idu. Ako stvarno zbog jednog profesora, kolege, 900 studenata ne može da položi jedan ispit, onda nije problem u studentima, pre će biti da je reč o problemu koji postoji u kolegi koji izvodi taj predmet. Kakav je sistemski pristup rešavanju tog predmeta. Zašto mi godinama produžavamo ovih 48 bodova, da li to produžavanje visine broja bodova govori o kvalitetu našeg visokog obrazovanja, ne, ali može da utiče. Ovo govorim zato što je naše visoko obrazovanje veoma kvalitetno i ja se pridružujem onim narodnim poslanicima koji su danas ovde govorili o potrebi da o našem visokom obrazovanju i o našem obrazovanju generalno govorimo sa pozitivnim tonovima, uprkos svemu onome što postoji u sistemu i što se može kvalifikovati kao negativno.
Kad pogledate, izvinite kolege narodni poslanici, naše visoko obrazovanje i naša nauka jesu nešto što ipak pored sporta služi na čast našoj Republici i čime možemo da budemo ponosni. Ako pogledate Beogradski Univerzitet je i ove godine među 23.000 univerziteta, na 250. mestu, 2012. je bio između 400. i 500. mesta, 2013. postigao je još bolji rezultat.
Ovo govorim, zato što među tolikim brojem univerziteta, kada naš Beogradski univerzitet je tako rangiran, to ipak govori o kvalitetu visokog obrazovanja, ali nije samo Beogradski, tu je i Novosadski, tu je univerzitet u Nišu, Kragujevcu. Znači, imamo mi čime da se pohvalimo. Drugo je pitanje na koje ne može da odgovori ovo ministarstvo niti čak ni Vlada, jeste da li možemo da obezbedimo za sve studente koji završe studije, da li možemo i kako da obezbedimo posao. Zato su bitne izmene koje će se vršiti u celom sistemu obrazovanja ali ne samo obrazovanja nego i u celom društvu.
Da završim ovu priču o studentima i o 48 bodova. Dobro je što je Ministarstvo usvojilo ovu odluku, ali gospodine ministre, iz nekog iskustva koje imam, a verujte mi da je bogato, mislim da će se ovo pitanje moći rešiti samo novim Zakonom o visokom obrazovanju i uz, da kažem, potrebu da se čuje mišljenje cele akademske zajednice. Da se ne bi onda Ministarstvu ili Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje pripisivalo da je preduslov odgovarajućih koraka da ili da nisu čuli studente, jer je veoma važno.
Zašto? Ministri su kao i Vlade prolazna kategorija, studenti neki završavaju neki ne završavaju ali studentske organizacije u svakom ciklusu žele, da braneći prava studenata da postignu određene ciljeve. Zato mi, ne vodiće računa ponekad o uzrocima, mi prihvatamo određena rešenja, ali se mora reći da je Ministarstvo neko ko u ovom slučaju služi studentima, služi fakultetima, služi Nacionalnom savetu, jer struktura odlučivanja u visokom obrazovanju je takva da pored Ministarstva postoji Nacionalni savet za visoko obrazovanje, postoji Konus i sistem je tako napravljen da je logično da Ministarstvo na osnovu mišljenja ovih institucija preduzme odgovarajuće korake.
Znači, to je jedno rešenje koje je postojalo i u godinama pre, ali nismo nažalost, do kraja nikada dobili pitanje zašto u nekim visokoškolskim institucijama nije napravljen onaj kvalitativni korak napred ka podizanju nivoa obrazovanja. A da kvalitet postoji ne govori samo negiranje naših univerziteta unutar određenih različitih da kažem, sistema provere kvaliteta visokoškolskih institucija, nego i rezultati koji postižu studenti od 2011, 2012. godine. Evo, juče smo u Politici, čini mi se, imali priliku da pročitamo o studentima Arhitektonskog fakulteta čiji je jedna projekta uvršćen među 28 najboljih koji će za dve godine imati mogućnost da se praktično realizuje. Godine 2011. i 2016. godine studenti FON su osvojili prvo mesto u svetu rešavanjem metode studije slučaja. Studenti Arhitektonskog fakulteta takođe na određenom takmičenju u Berlinu 2011. godine, sa sistemom napajanja mobilnih telefona sa određenom energijom. Znači, puno je tih inovacija. Studenti Mašinskog fakulteta sa modelom Formule jedan, što govori da imamo kvalitet, ali je potrebno taj kvalitet pretočiti, da kažem, i u studijske programe i naravno te inovacije koje se postižu da budu deo naše proizvodnje i da unaprede kvalitet života građana Republike Srbije.
Sada se tu, gospodine ministre postavlja jedno pitanje koje se ili bar danas nismo čuli nijedno, da kažem, neki ponuđeni odgovor, pa ću se usuditi ja da uđem u tu sferu, a pozivam i vas i ostale kolege poslanike da obrate pažnju i na taj detalj. Obrazovanje koliko god bilo kvalitetno ne može biti ovako kvalitetno i potrebno državi ukoliko nema podršku privrede i ukoliko privreda ne daje svoje inpute, ne predlaže visokom obrazovanju ili ostalim nivoima obrazovanja sve ono što je potrebno privredi. Ovo govorim iz razloga što 2009. godine mi smo imali jednu međunarodnu konferenciju sa Svetskom bankom i tada je nama bilo rečeno da u svetu, u zemljama u tranziciji nije moguće napraviti obrazovni sistem koji bi mogao odgovoriti na potrebe tržišta rada i da se ne zna tačno šta je tržište rada u zemljama u tranziciji. To je toliko logično da mislim da ne treba mnogo dokazivati.
Postavlja se pitanje zašto naša privreda u kakvom god da je stanju, a u užasnom je stanju nakon svih onih stvari koje smo imali sa pogrešnom privatizacijom i sa svetskom ekonomskom krizom, zašto ne daje veću podršku, ako hoćete i finansijski, jer Vlada Mađarske je čini mi se imala pre nekoliko godina jedno rešenje da se od ukupnog prihoda preduzeća odvaja jedan posto za inovacije u oblasti obrazovanja, odnosno primenu tih inovacija kasnije u proizvodnji.
Znači, napravi se sprega. Mi smo izgubili davno vezu ili bar u velikoj meri je izgubljena ta veza između visokog obrazovanja i privrede. Posledica tome nije samo razbijanje i raspad Jugoslavije i bombardovanje 1999. godine i privatizacija. Mnogo je razloga ponovo uspostaviti tu vezu. Nije uopšte jednostavno. To je nešto na čemu treba apsolutno raditi i u godinama koje dolaze.
Ja sam vrlo svesno spomenu i ovaj detalj, zato što i predsednik Vlade Vučić i ministar su govorili o potrebama promene i u srednjem obrazovanju. Naravno da je i to potrebno, jer bez kvalitetnog srednjeg obrazovanja i taj nivo obrazovanja treba da proizvede stručne ljude koji će biti potrebi privredi Srbije. Ali, i tu nam je potrebna takođe saradnja sa privredom. Ovo govorim zato što znam da tržište rada i Privredne komore daju tokom godine predloge za otvaranje novih profila, ali neko treba da preuzme i odgovornost kada se neki novi profil primeni u obrazovanju, šta se dešava sa tim đacima u određenom vremenskom roku. Znači, sve ima svoje za i protiv.
Gospodine ministre, neko je pomenuo danas da smo 2012. godine na pravili Strategiju obrazovanja. Ja vas molim kolegijalno, ne kao član vladajuće koalicije, nego kolegijalno, pogledajte taj dokument, jer to su radili kompetentni ljudi. Ako nešto ne valja, onda promenite, neka se napravi bolje, a ako valja, pokušajte da primenite. Ako ima otpora u primeni, onda uperite prstom u onog ko treba da nam kaže ko sprečava promene u sistemu obrazovanja, jer promene su nužne. One se ne mogu desiti preko noći. Ni jedna reforma ne podrazumeva da kažete – e, sada sam počeo reforme i završiću 1. januara. To je jedan dugoročan proces. U svakom slučaju, budućnost Srbije zahteva da imamo kvalitetno visoko obrazovanje.
Ako smo mogli da postanemo deo evropskog sistema visokog obrazovanja, gde postoji 47 zemalja i da damo mogućnost našim studentima, nastavnicima, nastavnom osoblju da svoje znanje i sposobnosti, da kažem, u različitim delovima Evrope može da promoviše i da nastavi studije, onda nema razloga da i kod nas ne kažemo – ako neke stvari ne valjaju, zašto ne valjaju. Ovo govorim zato što ta Strategija obrazovanja podrazumeva više stvari na svim nivoima obrazovanja i na nivou predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja. Jednostavno, mislim da je reč o kvalitetnom dokumentu koji može da se primeni. Donet je i Akcioni plan. I ima puno razloga, sa svim ovim što Vlada čini u oblasti ekonomije i u oblasti, ako hoćete, i zakonodavstvo i stvaranja uslova za brže i bolje zapošljavanje i za mogućnost da strane kompanije dođu na prostor Srbije, da i taj sektor stavimo u funkciju razvoja Srbije.
Moram ovde pomenuti još jednu stvar, koja se često prenebregava. Naš sistem obrazovanja ne služi samo za potrebe tržište rada i nije samo za proizvodnju. Znate, poštovane koleginice i kolege, onaj ko završi naš sistem obrazovanja, među njima se nalazi neki budući Meša Selimović ili Ivo Andrić ili Nadežda Petrović ili slično ili neki budući pronalazač. Neće sve biti samo stvar potrebe proizvodnje. Visoko obrazovanje i sistem obrazovanja generalno moraju da imaju svoj kvalitet, jer je potreban zemlji, i to različite vrste kadrova.
Ta stvar se vrlo prosto rešava. U strukturi studenata na visokoškolskim institucijama, bar u proteklih nekoliko godina, 83%, 84% studenata su bili studenti državnih fakulteta i državnih visokih škola strukovnih studija, a 16%, 17% je bilo na privatnim fakultetima i univrzitetima, bez obzira na broj tih univerziteta ili fakulteta.
Ima još jedna stvar koja je važna. Svi ti studenti koji upisuju određeni fakultet su punoletni ljudi i sami odlučuju šta će upisati. Osnovna je stvar da država svojom strategijom i Vlada svojom politikom i projekcijom budućnosti kaže šta je potrebno Srbiji, a vaš je zadatak sa kolegama iz ministarstva da nađete odgovarajuća rešenja. Neće vam uopšte biti lako. Videćete, što više budete vremena proveli na toj stolici, sve će biti teže i teže, ali vam dajem jedan kolegijalni savet, uvek tražite mišljenje akademske zajednice. Zašto?

Privodite kraju.