Izvinjavam se, zbunio me je poslanik Krasić. Izvolite.

Hvala.
Moj amandman je imao cilj kao i svi ostali, da dođemo do rešenja koje će magistrantima i doktorantima omogućiti da okončaju istraživanje i odbrane naučne teze, obzirom da je ovo prihvaćeno u amandmanu gospodina Martinovića i SNS, sadržana je suština istog.
Nemam primedbe na odbijanje predloga. Svi smo išli ka istom cilju, samo su nam startne pozicije bile drukčije, odnosno u drukčijim putevima stigli smo na isti cilj. Posebno želim pohvaliti članove Odbora za obrazovanje, predsednika tog odbora i ministra koji su uvažili sve predloge opozicije, te ih inkorporirali u zaključak koji će postati sastavni deo zakona.
Važno je da ovaj sveopšti konsenzus narodnih poslanika predmetni studenti dožive kao podstrek društva da u novom roku okončaju sve svoje obaveze i zasluže akademske titule za koje apliciraju. Potom da iskoriste stečeno znanje progresivno i na dobrobit tog istog društva. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Goran Bogdanović, Nenad Konstantinović i Zdravko Stanković.
Reč ima Marko Đurišić.

Hvala poštovana predsednice.
Gospodine ministre, kolege poslanici i ako je u obrazloženju Vlade za ne prihvatanje našeg amandmana pisalo da se ne prihvata zato što je prihvaćen amandman kolege Martinovića, naš amandman nije ni približno isti. Samim tim je i to obrazloženje po nama nedovoljno. Naime, mi smo tražili produženje roka za doktorske studije, samo za dve godine.
Pre svega, uvažavajući argumente vašeg prethodnika gospodina Verbića koji je pre dve godine obrazlagao da je rok za završetak magistarskih studija, koji je postojao tada u zakonu, a to je školska godina 2015/2016. primeren, s obzirom da se od 2005, 2006. školske godine ne upisuju magistarske studije i da je tih prethodnih 10 godina bilo dovoljno po njegovom mišljenju da se te magistarske studije završe.
Vlada je prihvatila ovo rešenje da se produže magistarske i doktorske studije i to nije loše. Meni je loša argumentacija koju smo danas mogli da čujemo, a to je da je tada pre dve godine ovaj rok već bio produžen, onaj kako sada predlažemo za dve godine, da bi to demotivisalo ljude koji su trebali da završe u ove prethodne dve godine svoje doktorske i magistarske studije, da bi ih demotivisalo ako bi taj rok bio duži, nego ih taj rok koji je tada bio motivisao da završe brže.
Kolega Atlagić je govorio da se radi o 12.000 ljudi koji su u prethodne dve godine završili. Imam problem sa tom vrstom motivacije i onda se postavlja pitanje da li je ovo stvarno krajnji rok? Da li mi sada govorimo o roku od dve godine da bi ovih preostalih 10.000 – 12.000, koliko ih ima motivisali da završe u te dve godine ili ćemo za dve godine opet da dođemo u situaciju mi smo to samo pričali da vas motivišemo pa ćemo vam dati ponovo priliku i ponovo priliku i ponovo priliku.
Sa tom politikom, sa tim načinom razmišljanja naša poslanička grupa SDS-NPS ima problem. Pogotovo zato što se ovde radi o najobrazovanijem delu stanovništva Srbije. Mi danas raspravljamo o produžetku studija za doktorske i magistarske studije. Znači o najobrazovanijem delu stanovništva. Da li mi prema njima treba da se ophodimo na ovaj način, da im dajemo neke kratke rokove da bi ih motivisali?
Mislimo da je to pogrešno i mogu da razumem da vi gospodine ministre ne možete da kažete ovo je poslednji rok i ovo se više neće produžavati, jer ni vi ne znate da li ćete za dve godine biti na toj funkciji. Vaš prethodnik je verovatno mislio da će u oktobru 2016. godine on biti tu, pa se desilo da nije nego ste vi tu. Sada vi govorite dve godine nove, kao što je on govorio pre dve godine o dve nove godine. Ja se plašim da za dve godine, ako ni zbog čega drugog neko drugi će biti na vašem mestu da bi on mogao da kaže evo sada sam ja došao pa još dve godine.
Mislim da je to loše, da šaljemo lošu poruku i da ono što ste najavili u jednom od obrazloženja za ne prihvatanje nekog od amandmana, ne mogu tačno da se setim, rekli ste da će doći novi zakon koji će sveobuhvatno rešenje da donese, da stvarno dođemo do nekog novog zakona, da rešimo probleme koji postoje u visokom obrazovanju, neefikasnost naših studija, korupciju, sve ono što je neusklađeno sa tržištem radne snage. Da ćemo te probleme stvarno vrlo brzo ov de u parlamentu raspravljati i nešto uraditi kako bi podigli kvalitet za visoke studije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.

Poštovana predsednice, zašto sam protiv da se ne prihvati? Zato što je prihvaćen duh onoga što su studenti rekli.
Da ne bi bilo nedoumica pošto nas studenti prate i profesori univerziteta. Od nekih narodnih poslanika, mislim da su to oni koji su napustili sednicu malopre, čulo se mišljenje i sumnja u produženju roka, da je malo problematično. Meni je drago da studenti, građani i profesori vide ko se zalaže za to, a ko ne.
Kada govorim o ovom članu 1. i metodologiji o kojoj je bilo reči, mislim da je ona ispoštovana. Nemam nameru da ministra branim. Ministar je to rekao i ranije, ali postoji stav Nacionalnog saveta kojeg smo mi birali ovde i Nacionalni savet mora na neki način i ministar da ispoštuje, ali Nacionalni savet za visoko obrazovanje je naše telo i ništa u metodologiji nije pogrešeno. Nama je važan duh zakona, da je ispoštovana suština.
Međutim, one reči koje smo čuli od nekih narodnih poslanika ko je kriv, nije ni bitno više ko je kriv za ukupno obrazovanje, ali ovo vam moram reći gospodo narodni poslanici, ne možete ovoj Vladi prigovoriti kada su u pitanju nastavni planovi i programi.
Upravo oni koji su kritikovali, verovali ili ne, evo, izvinjavam se što ovo moram reći, u slušanju muzike u trećem razredu osnovne škole našli su baš da izbace „Marš na Drini“, ili „Smrt Smail-age Čengića“, „Deseto pjevanje“, „Jama“ Ivana Gorana Kovačića iz srpskog jezika.
Ono što je uništeno 2000 godina, nećemo mi spasiti, naprednjaci. Mi ćemo pridoneti spasenju. Trebaće mnoge generacije iza nas i mnogi naraštaji da ispravljaju.
Gospodo, nije Srpska napredna stranka i gospodin Šarčević izbacio vaspitanje iz škola. Unazad tri godine nastavnici nisu smeli spomenuti reč vaspitanje…

Poslaniče, molim vas, o amandmanu.

Evo, vraćam se.
… nego upravo oni koji su malo pre kritikovali.
U to ime, zaista mi je drago što imamo saglasnost.
Molim vas, oko amandmana, da raščistimo. Pitali su za broj. Ja imam tačan broj, možda varira u 100 studenata. Za dve godine, gospođo predsednice, završilo je 12.000 studije od 22.000. Malo li je? I ovih 12.000 će završiti. A doktorantske studije i magistarske, bilo ih je dosta manje, ali su došli pred kraj i fali im jedan dan, ne krivicom tih studenata, doktoranata, nego profesora, evo, ja sam profesor i imam hrabrost da kažem da smo mi krivi, držeći u ladici po šest meseci i po dve godine prijave, doktorate, kad su gotovi, jer smatramo da smo mi gospodari života i smrti tih studenata. Zbog toga ću se stalno zalagati da im se produži.
Pošto ja po vokaciji nisam samo istoričar nego i pedagog, prvi put vam saopštavam, imam dosta radova iz pedagogije, ali, istoriju pedagogije dobro poznajem i pišem. Od 1946. godine, da bi bilo jasnije sada svima nama, do danas, sve reforme koje su sprovođene, svi studenti kada su provođeni zakoni donošeni, uvek su nastavljali po prethodnom nastavnom planu i programu. Šta mi imamo protiv da naši studenti studiraju? Zagovaramo li doživotno vaspitanje i obrazovanje? Pustimo decu da studiraju. Želeli su prethodnici ograničenja da bismo ih malo ubrzali. Hvala vam i izvinite na ovoj intervenciji.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela poslanica Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
U ovom trenutku rasprave pretresa u pojedinostima imamo meni nikad do kraja jasnu proceduru. Dakle, slučaj je da je na oba odbora, na Odboru za obrazovanje i Odboru za ustav i zakonodavstvo prihvaćen jedan amandman, da ga je prihvatio i predlagač i da je on postao sastavni deo Predloga zakona. Jedno od tumačenja je da nit postoji više amandman, nit postoji više član, kao u osnovnom predlogu zakona i to je logično.
Amandman naš Poslovnik nikad do kraja, nažalost, nije razrešio - šta dalje biva sa amandmanima, da li imamo samo priču radi priče ili zaista možemo nešto doprineti i mi koji smo podnosioci amandmana, a da nije prihvaćen, što je potpuno i legitimno i legalno od strane predlagača i odbora.
Zašto kažem da je to problem? Zato što je lako odgovoriti da će taj član, koji je sada izmenjen prihvaćenim amandmanom, stupiti na snagu kada bude objavljen u „Službenom glasniku“. To znamo. Ali, pitanje je o čemu sada raspravljam, ako hoću da budem u okviru pretresa u pojedinostima?
Na stranu te sumnje o tome kakav je član u pretresu i da li ima smisla o amandmanima govoriti u ovom pretresu, ja hoću da dokažem ovim amandmanom koji sam podnela na član 1. da i te kako brinem o tome da ministar ima manje problema nego što mu sledi. Dakle, moj predlog je bio da se ostavi mogućnost studentima, postidplomskim, koji žele, da upišu treću godinu ove školske godine. Zašto ćete se setiti ovog mog predloga? Zato što ćete za 20 meseci od danas doći da produžavate rokove.
Moja jedina ideja je bila da spasim čoveka bar jedne grupe postdiplomaca da oni znaju danas da obrazloženjem o svom istraživačkom radu mogu da upišu treću godinu. Sada to rešenje nemate. I jedina ideja je bila da vama pomognem, u nadi da ćemo u ovom sazivu drugačije razgovarati o visokom obrazovanju.
Na moju veliku žalost, ne razgovaramo drugačije. Na moju veliku žalost, ko kande nećemo da imamo u vama, ni partnera, ni stranu u dijalogu, ali to ne znači da ćemo ikada odustati da tražimo dijalog o važnim temama, kao što je obrazovanje, visoko obrazovanje, srednje ili predškolsko obrazovanje.
Amandmane koje smo usvojili i čime smo poboljšali tekst Predloga zakona, u načelnoj raspravi sam rekla, potpuno mi je nebitno ko je amandman podneo. Ali mi je bitno da se u raspravi vređa institucija Narodne skupštine. Amandmane ne podnose poslaničke grupe, ne glasaju poslaničke grupe, sramota je ovde govoriti da glasa poslanička grupa. To znači da nismo pročitali Ustav, da nismo pročitali Zakon o Narodnoj skupštini. Sramota je potpisivati amandman i govoriti da potpisuje poslanička grupa. To je pitanje procedure i poštovanja, fine razlike između onoga da se zna šta je integritet narodnog poslanika i nespornog prava da se kaže – ja imam integritet zato što pripadam jednoj poslaničkoj grupi i jednoj političkoj stranci. Ta fina razlika će nastaviti da nas razlikuje od uspešnih društava. Jer, ko nauči tu finu razliku, taj ume da stupi u dijalog sa drugim ljudima, što se nama u ovoj raspravi nije dogodilo.
Činjenica je da ako išta dobro iz ove rasprave izađe, to je da ja imam molbu ministru da zapamti tempo ove rasprave, atmosferu, svoje čuđenje s vremena na vreme kada je prvi put praktično na zasedanjima sednica Narodne skupštine, jer će to biti važno za buduće zakonske projekte koje budete unosili, za buduće manjkavosti procedure, kojih budete žrtva, u suštini, kao izvršna vlast i za, nadam se, ne u budućnosti, ovoliki nedostatak volje da zaista imamo fokusirani dijalog o jednoj veoma važnoj temi.
Za posledice primene ovog zakona ja unapred govorim da treba i da imate pravo, i vi i većina, da javno, u stručnim krugovima, u javnosti, dajete izjave – zbog nas je vama studentima rešen problem. To je legitimno i legalno. Nije legitimno oglušiti se o kritički savet ili o sugestiju bilo koga drugog. To je zajednička šteta i to nam se stalno dešava.
Čula sam ovde jednog narodnog poslanika koji kaže da njegov amandman nije u skladu sa jedinstvenim metodološkim pravilima. Znate, ne bi smeo da bude u proceduri. Ali, to vam pokazuje kao paradigma o čemu mi o stvari govorimo, nažalost, umesto da govorimo o tome šta će ministar za sledećih 20 meseci. Koliko god želim da ovo produžavanje roka uspe, toliko vama želim da ja ne budem u pravu i da se za 20 meseci ne vidimo ovde, sa amandmanom koji sam ja podnela danas na raspravu, a 6. oktobra u proceduru, i da ne budemo imali ponovo postdiplomce i doktorante koji neće imati rešenje. Ja bih volela da ne budem u pravu i nadam se da ćete mi omogućiti da budem u krivu. Hvala vam.