Moramo brisati listu. Poslovnik. Izvolite.

Zahvaljujem.
Povređen je, odnosno nije primenjen član 106. u vezi sa članom 27. Sa punim pravom ste upozorili, starajući se o redu na sednici, narodnu poslanicu Mariniku Tepić da se drži dnevnog reda, da je ovo rasprava u pojedinostima i da razgovaramo o amandmanu.
Sa žaljenjem moram da konstatujem da je iz, pretpostavljam, većini nepoznatih razloga narodnom poslaniku koji je malopre imao svoje izlaganje to dopušteno. Ne može „kvod licet tiovi, no liced bovi“ bez obzira na to što je možda milo nekim ušima slušati nečije rasprave.
Ili je rasprava u pojedinosti za sve ili nije ni za koga. Ja sam tu podrška punoj primeni Poslovnika, ali smo neprimenjivanjem i bez upozorenja narodnom poslaniku da ne može da priča o tome ko je došao u rat, a ko ne može da se vrati u Hrvatsku, da bez upozorenja to ne može da radi u raspravi u pojedinostima, stvaramo atmosferu da onda i drugi poslanici kažu – pa ja ću da govorim o lažnim diplomama, ja ću da govorim o kupljenim, ja ću da govorim o ovome.
Nepotrebno potpuno. Ovo je rasprava u pojedinostima i bilo bi dobro da postupamo jednako prema svim poslanicima. Zahvaljujem.

Hvala vam na pouci, ali ja sam se striktno držala primene člana 106.
(Gordana Čomić, s mesta: Ne možda da priča makar šta.)
Poslanica Marinika Tepić nije uopšte govorila o amandmanu, dok je nisam opomenula, nego je govorila o odluci ministra da odgovara ili ne odgovara pojedinim poslanicima u generalnoj debati i govorila je o njegovom ponašanju.
(Gordana Čomić, s mesta: A prethodni govornik je govorio o ratu i o svojim utiscima.)
Možda je smešno, ali nikada nećete doći u poziciju da morate da tumačite Poslovnik, poslaniče.
(Balša Božović, s mesta: Poslovnik.)
Molim vas da završim svoju rečenicu, a vama se nisam ni obratila.
Znači, Marko Atlagić, poslanik, je govorio o razlozima zašto je dobro podržati ovaj amandman i zašto neki ljudi u našoj državi koji ne mogu da studiraju u svojoj republici odakle su potekli zaslužuju da im se produže magistarske i doktorske studije.
Da li nekome smeta što se spomenuo primer Republike Hrvatske ili ne, o tome možemo da diskutujemo, ali mogao je da upotrebi i kao ilustraciju i primere drugih područja sa kojih su ljudi koji su na magistarskim i doktorskim studijama morali da napuste svoju zemlju.
Ako smatrate da sam trebala da prekinem, prihvatam to i iznećemo to na glasanje pred većinu. Hvala.
(Marko Atlagić, s mesta: Nisam spomenuo Republiku Hrvatsku.)
Nema veze. Spomenula je poslanica. Nemojte dobacivati. To vam je moj odgovor i moja dužnost da odgovorim na primedbu o kršenju Poslovnika.
Gordana Čomić, da li želite da glasamo? (Ne.)
(Gordana Čomić, s mesta: Ne, samo želim da bude rasprave u pojedinostima a ne da bude povlašćenih poslanika kao što je gospodin Atlagić.)
Balša Božović, izvolite. Moramo da brišemo listu.

Član 107. predsednice Skupštine. 
Uz svo uvažavanje vas kao predsednice Narodne skupštine, ja vas molim da ne omalovažavate kolege poslanike time što im govorite da nikada neće biti na vašem mestu kao predsednica Narodne skupštine ili predsednik Narodne skupštine i u tom slučaju tumačiti da li je Poslovnik prekršen ili ne.
To vi ne znate i ne možete da tvrdite, jer vaša tvrdnja omalovažava naše kolege. Svako ovde među nama ima šansu da bude predsednik ili predsednica Narodne skupštine ukoliko dobije za to većinu. Ne možete vi da govorite – nikada nećete biti u toj mogućnosti. Na taj način omalovažavate nekog ko je ravnopravan sa vama. Vi ste samo prva među jednakima i mislim da to tako treba i da ostane. Zahvaljujem.

Zahvaljujem poslaniče.
Tačno, koga sam omalovažila?
(Balša Božović, s mesta: Gospodina Zdravka Stankovića kome ste dobacili sa vašeg mesta da on nikada neće biti u mogućnosti da tumači Poslovnik.)
Drago mi je da ste vi njegov zastupnik ovde, pošto se on nije…
(Balša Božović, s mesta: Ja sam zastupnik kolega narodnih poslanika i poslanica.)
Hoćete li biti ljubazni, ja ću vam pomoći da isključimo mikrofon, pošto često poslanici ostave mikrofon, pa se onda žale da im se troši vreme.
Znači, tačna definicija onoga što sam rekla je bila u mogućnosti da tumače Poslovnik.
(Balša Božović, s mesta: Nikada nećete doći u tu situaciju.)
Znači, dobro me slušajte – da tumače Poslovnik, a sam poslanik se nije prepoznao i nije se javio, te ne vidim mogućnost da povredim Poslovnik.
(Balša Božović dobacuje.)
Ako me niste citirali tačno i precizno šta sam rekla, a da li će u ovom sazivu poslanik uspeti, koga ste vi …
(Balša Božović, s mesta: Ja ne bih da vas menjam.)
Nemojte vikati. Dužna sam po Poslovniku da vam odgovorim. Ni ja nisam vikala na vas, niti na bilo kog drugog poslanika.
Znači, da li će poslanik koga ste vi imenovali i prepoznali u mojoj rečenici… Nemojte, molim vas telefone, pogotovo ne za predsedavajućim stolom. Postoji funkcija „sajlent“. To me ometa u vođenju sednice.
… uspeti da ubedi većinu poslanika pa da bude predsednik ili potpredsednik, nije na meni.
(Balša Božović, s mesta: Ja ne bih da vas menjam.)
Nisam se vama ni obratila. Želite li da glasamo o povredi člana 107? (Ne.)
Hvala.
Boško Obradović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, ja bih se pridružio nezadovoljstvu izraženom od strane nekoliko narodnih poslanika iz redova opozicije u vezi sa ovakvim načinom donošenja amandmana o kome zapravo smo svi imali veoma slične predloge.
Zbog čega? Da je Vlada RS, resorni ministar, gospodin Šarčević ili bilo ko od vladajuće većine imao u vidu studente posle diplomskih studija koji su upisali po starom programu, sigurno da bi se jedna ovakva odredba našla, gospodine ministre, u vašem predlogu izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Činjenica je, koju želim da konstatujem, da ste vi te studente, kao i bolonjce, o tome ćemo kasnije pričati, upisane 2006, 2007. i 2008. godine jednostavno zaboravili.
Imali ste pritisak određenog broja studenata koji su upisani po starom programu da im produžite i, kao što rekoste, uplašili se njihovih tužbi i drugih stvari i napravili ove izmene i dopune Zakona, zaboravljajući studente koji su na postdiplomskim, magistarskim i doktorskim studijama i zaboravljajući studente koji su upisali Bolonju od 2006. godine.
Sada kada ste, pod pritiskom javnosti i narodnih poslanika opozicije, kroz seriju amandmana, priterani uza zid da praktično prihvatite da i studenti koji su na postdiplomskim studijama, na magistarskim i doktorskim studijama ne budu diskriminisani, vi ste, naravno, poslali gospodina Martinovića da i on predloži isti amandman kao i čitava opozicija, kao i čitava javnost koja se digla protiv takve diskriminacije. I to nije sporno. To je dobra stvar. Zato i postoji opozicija, da vas kritikuje, da uoči nepravilnosti u vašem radu, da uoči ono što ste zaboravili i da vam skrene pažnju amandmanima da ispravite nešto u predlozima zakona. Ali, nije korektno da onda vaša naknadna pamet se ovde preporučuje kao neki amandman koji Vlada prihvata.
Trebalo je naći načina, posebno što ste u obrazloženjima kasnijim odbili sve druge amandmane opozicije zato što je usvojen amandman vašeg šefa poslaničke grupe vladajuće većine. Dakle, apsolutno nekorektno prema narodnim poslanicima iz redova opozicije koji su podneli istovetne amandmane amandmanu šefa vladajuće stranke u Narodnoj skupštini.
Dakle, trebalo je da Vlada, makar jednom rečenicom, makar u fusnoti, napomene da se radi o identičnim amandmanima, da ona usvaja praktično mišljenje svih narodnih poslanika, bez obzira da li su iz vlasti ili opozicije, koji su predložili identičnu stvar, a ne da usvaja amandman narodnog poslanika Aleksandra Martinovića, koji je mogao da se seti i pre toga pa da ode do resornog ministra koji je u Vladi njegove stranke, pa da mu na vreme to sugeriše, pa da to uđe u izmene i dopune Zakona, a ne kroz amandmane.
Dakle, jasno je da ste vi ove studente zaboravili, a da se sada pokušavate izvaditi iz svega toga i još pripisati Aleksandru Martinoviću da se on setio studenata koje je njegova stranka zaboravila.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović. Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, ja sam se nadao da će atmosfera biti mnogo bolja jer smo i na Odboru, a i vidi se kroz ove diskusije, svi došli do jednog zajedničkog rešenja koje je bilo u regulisanju zahteva studenata. Nema potrebe da napadamo jedni druge, a pogotovu mi se ne sviđa kada neko kaže – vaš ministar, vaša Vlada. Nema našeg i vašeg ministra, nema naše i vaše Vlade. Onog trenutka kada smo tim ljudima koji su sada ministri dali poverenje ovde u Skupštini, oni su postali naša Vlada, zajednička Vlada svih nas.

Poslaniče, amandman. Branite amandman.

Po amandmanu, jeste. Ja sam, kao i svi drugi, za to da se prihvati amandman koji je dao kolega Martinović i ne može niko da kaže da mi nismo bili zainteresovani za te probleme. Ako pogledate unazad i kroz sredstva informisanja, čak su ti studenti navodili mene i Atlagića da smo stalno sa njima razgovarali i da smo se trudili da se pronađe rešenje. Zašto nije u prvom trenutku Vlada prihvatila? Pa, to nije toliko ni bitno. Bitno je šta se desilo na kraju. Sa svima vama ili sa većinom iz opozicije sam razgovarao i video sam da imamo zajednički cilj.
Nije bitno čiji je amandman prihvaćen. Mogao je da bude bilo koji, jedan jedini može. Ne možemo da prihvatimo svih deset ili dvanaest amandmana i da uđe u zakon. Jedan ulazi. Zašto je to amandman koji je predloži kolega prof. dr Martinović? Pa, možda je najstručnije urađen. Možda i pravnički i stilski urađen onako kako treba. Ja verujem da je on to mnogo uspešnije i bolje uradio nego što bih ja uradio.
Zato vam kažem, neka bude sreće da se i ubuduće slažemo oko svih predloga i da imamo slična mišljenja. Hvala.