Zahvaljujem. Predlažem da se odbije ovaj amandman.

Hvala.
Na član 27. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milovan Bojić, Miljan Damjanović i Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Amandmanom na član 27. hteli smo da usaglasimo nešto što postoji već u postojećim zakonima. Član koji reguliše obuku, specijalističku obuku, izdavanje sertifikata i sada Pravosudna akademija vrši obuku na osnovu svog programa. Mi smatramo da ova Kriminalističko-policijska akademija to treba da radi na osnovu svog programa. Iako su one vrlo specifične visokoškolske institucije, moram da vas podsetim da Policijska akademija postoji i pre DOS-a i ima razloga što se one zovu akademije, a ne zovu univerziteti ili fakulteti. Ali, bez obzira što su pod direktnim patronatom države, one imaju odgovarajući stepen svoje autonomije, a autonomija se ogleda i pre svega u tome što imaju svoje programe. Kompatibilnost programa verovatno treba da postoji, ali svakako da policijska obuka ima neku svoju specifičnost i neke veštine koje treba da se nauče, sigurno nisu one veštine koje treba da budu prisutne u Pravosudnoj akademiji.
Zbog toga smo podneli ovaj amandman, da bi jednostavno ispravili ono što smatramo da ste propustili. Mi ne sporimo sličnost ta dva programa, ali smatramo da svaka od tih akademija samostalno treba da propisuje taj program, a vi kao Vlada, kao predlagač, koji imate ipak patronat nad celokupnim tim procesom, možete da obezbedite i to usaglašavanje.
Međutim, iskoristio bih, ako mi dozvoljavate, i ovo vreme ovlašćenog predstavnika povodom ove tačke dnevnog reda, pošto je ovo poslednji amandman SRS na ovaj predlog zakona, da se osvrnem i na ovaj amandman i na neke prethodne amandmane.
Smatram da mi ovim zakonom možda imamo dobru nameru, ali da nećemo rešiti probleme. Brojni su problemi. U osnovi se nalazi loš koncept, pogrešno polazište. Polazište je ono što je u Istanbulu potpisano, to nas obavezuje. Kako je to napisano, tako treba da ga tresnemo ovde u pravni sistem Republike Srbije i to je to. Ovo je jedan od propisa kojim se dokazuje da Srbija čvrsto korača prema Evropskoj uniji. Ali, propis koji neće da omogući baš one rezultate koje svi želimo.
Moram da vam skrenem pažnju da je 2003. godine donet jedan zakon o sprečavanju nasilja na sportskim manifestacijama. I tada smo mi iz SRS upozoravali da je loš koncept, da neće ništa dobro da se desi i, nažalost, eto, posle 13 godina konstatujemo svi da se taj problem nije rešio. Sličnu sudbinu će imati i ovaj zakon.
Moram da konstatujem da je poprilično jednostran prikaz ili pristup ovoj materiji bio tokom ove naše rasprave i uopšte zato što smo unapred definisali ko je žrtva i ko je mogući učinilac akta nasilja. Ja želim da potenciram da mogući učinilac akta nasilja može biti svako ko je obuhvaćen ovim propisom kao član porodičnog domaćinstva, u širem smislu reči, i da svako od njih može biti žrtva, bez obzira na godine života, imovno stanje, pol itd.
Moram da vam skrenem pažnju na još jednu činjenicu. Veliki broj postupaka za nasilje u porodici vodi se protiv pripadnika policije. Morate da znate da ćete teško naći u policijskim stanicama ljude koji će biti voljni da prođu ovu obuku da bi primenjivali ovaj zakon. Zašto? Zato što ljudi koji su imali prilike da u rukama drže predmete nasilja u porodici, pa bez obzira da li po Zakonu o porodičnim odnosima ili Krivičnom zakoniku, a evo ja imam jedan od takvih predmeta, to su predmeti koji su najodvratniji za čitanje. Zašto? Zato što izlazi najintimniji prljavi veš bračnih drugova. Vrlo je teško da nešto što u osnovi ima emociju, vremenom se ta emocija izgubi, onda dođu neki interesi i pojave se neki drugi elementi i mi to realno ne možemo da rešimo.
Morate da znate da veliki broj tužilaca su razvedeni, veliki broj sudija su razvedeni, pa, bi možda bilo malo i bezobrazno, da smo kojim slučajem pisali amandman da će se osposobljavati i raditi na ovim predmetima samo tužioci i sudije koji imaju stabilan brak, jer ćemo sad doći u situaciju da vispren advokat može da dezavuiše kompletan zakon, apsolutno kompletan zakon.
Moram da vam skrenem pažnju da niste rešili osnovnu stvar, a to je što posle svakog ovakvog predmeta neminovno ide razvod braka i ide otvaranje pitanja vaspitanja, obrazovanja, nege, imovine itd.
Ovaj zakon će da podstakne takva pitanja, bez namere da prejudiciram, bez namere da me neko loše shvati, svako nasilje je kažnjivo, društveno je osuđeno, odavno. Nasilje u porodici postoji od kada postoji porodica, sankcije za nasilje u porodici su moderna tekovina. To se sprovodi preko 200 godina i naš postojeći pravni sistem postoji odgovarajući instrument, ali na ovaj način, sa ovako nedorečenim propisom, mi nećemo učiniti dobro, jer akt ekonomskog nasilja može da bude kada suprug kaže supruzi, izvini molim te nisam primio platu, ne mogu da ti dam toliko i toliko para za neke stvari. Dođe u policiju, prijavi čoveka i šta će da se desi sa tim čovekom.
Ili, što mi se javila jedna gospođa, zbog jedne obične porodične, bračne svađe, ona je onako nervozna otišla u policiju da ga prijavi, policajci nisu hteli da postupe, jer su videli da to nema baš neke, bog zna šta veze. Oni su posle deset dana došli, čoveka priveli i oduzeli mu pištolj, jer je imao dozvolu za držanje pištolja u svojoj kući i posle se žena izvinjavala suprugu da ona to nije mislila itd.
Da vam objasnim, neću sada zbog imena i prezimena, kroz koji pakao prolazi jedan čovek, koji živi na Zvezdari, zato što je olako ušao u neki bračni odnos, rukovođen pre svega nekim emocijama. Budite oprezni ljudi, budite oprezni ovaj Predlog zakona ima više mana, nego dobrih rešenja.
Ovaj Predlog zakona ima samo plebiscitarno zalaganje za prava i ništa više drugo. Nema ni jedne garancije da će da se to sprovede na način kako mi svi to želimo. U praksi će biti opasno. Zapamti te, postoje organizovane grupe ljudi u našem društvu, koje žive od toga što žele da rade na procesima evro-integracija i žele da žive na tome što nameću priču o nasilju u porodici. Budite sigurni u to.
Namerno nisam otvorio pitanje imovine i nečije dedovine. Sada postavljam pitanje bilo kome od prisutnih ovde, ako bi se primenio ovaj zakon, kako bi se rešilo pitanje kirije, plaćanja struje i drugih stvari? Da ne pričam o vlasništvu. To ne treba da deluje, kao podsticaj nasilnicima, nasilnike treba suzbijati na svakom koraku, ali ovakav Predlog zakona nudi mnogo nedorečenih rešenja za mogućnosti zloupotreba.
Zapamtite, nađite koliko je sudija razvedeno, nađite koliko je tužilaca razvedeno, nađite koliko je policajaca razvedeno, nađite koliko se postupaka za nasilje u porodici vodi protiv sudija, protiv tužilaca, a pogotovo protiv policajaca. U nekim mestima kažu, pola policajaca je u nekom postupku nasilja u porodici. Došle supruge, pa ih prijavile. Da li je to akt nasilja ili ko to živi zna? Da li će ovi ljudi koji su ovlašćeni da procenjuju biti u stanju to da procene? Sumnjam, sumnjam.
Mislim da je najbolji način za ovo, da se ovo vrati na jednu dobru doradu, ovaj Predlog zakona. A, što se tiče dokaza da smo ispunili uslove na tom putu ka EU, zaboravite to. Zaboravite to, od toga nema ništa.

Na član 28. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe SDPS.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima Jasmina Karanac.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Poštovana ministarka, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, želim najpre da izrazim zadovoljstvo što je prihvaćen amandman poslaničke grupe SDPS na član 28. Predloga zakona o sprečavanju nasilja u porodici, jer se na ovaj način žrtvama nasilja omogućava da u prvom kontaktu sa državnim organima ili ustanovama nadležnim za primenu ovog zakona dobiju sva potrebna obaveštenja na način i na jezik koji žrtva razume. Naglašavam na način i na jezik razumljiv žrtvama i smatramo da je ovo važno što će ovo postati sastavni deo zakona zato što žrtva nasilja neretko dolaze s drugog govornog područja. Nažalost, to su i deca i lica ometena u razvoju, te je od njih od velikog značaja da razumeju na koji način mogu da dobiju potrebnu podršku i zaštitu.
Smatram da nije loše što se o ovom zakonu raspravlja nekoliko dana i dobro je što je ova tema poslednjih dana prisutna u medijima, da bi građani Srbije dobili što više informacija o novinama koje donosi ovaj zakon, da bi se nasilje u porodici svelo na najmanju moguću meru.
Još takođe moram da naglasim da smo zadovoljni mi iz poslaničke grupe SDPS što su četiri naša amandmana na predlog ovog zakona prihvaćena, što govori da postoji obostrana volja i namera da se popravi jedan od najvažnijih zakona u oblasti pravosuđa. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 28. amandman je podnela Gorica Gajić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 28. amandman je podneo Dušan Pavlović.
Da li neko želi reč? (Da.)

Podneo sam ovaj amandman na član 28. gde se utvrđuje obaveza da se žrtvi nasilja koja dolazi da prijavljuje nasilje pruži osnovna informacija o tome šta može da uradi.
Onda sam specifikovao da državni organi koji treba da pruže te osnovne informacije su policijska uprava i tužilaštvo, sudovi opšte nadležnosti, prekršajni sudovi, centri za socijalnu zaštitu. Vlada je odbacila ovaj amandman sa obrazloženjem da već postoji u članu 28. stav koji kaže da prvinski žrtva stupi u kontakt treba da je informiše o njenim pravima.
Moje pitanje i briga je sledeća. S obzirom da će postojati neka obuka za ljude koji se budu bavili ovim, da li će svi ljudi koji budu se nalazili kao zaposleni u ovim državnim organima znati da upute žrtvu na informacije koje su joj neophodne? Dakle, recimo ako žrtva uđe u policijsku stanicu, naleti na prvog policajca koga vidi, da li će on zaista biti kadar da je uputi šta treba da radi. Možda, recimo, neće znati da kaže kome treba da se obrati. Možda će je prebacivati na nekog drugog službenika na neki drugi organ, neku drugu instituciju.
Zato sam predložio da se posebnom odlukom najvišom u toj instituciji odrede tačno ličnosti koje će biti zadužene za tu dužnost, da bi se tačno znalo ko treba u svakoj od ovih institucija da upućuje žrtve na ostvarivanje svojih prava. Molio bih samo razjašnjenje, da li će to biti moguće iako se to nespecifikuje posebnom odlukom najvećeg organa. Hvala vam.

Hvala.
Na član 28. amandman su zajedno podneli poslanici Velimir Stanojević i Dubravka Filipovski.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 29. amandman je podnela poslanica LJupka Mihajlovska.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 29. amandman je podneo Dušan Pavlović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 30. amandman je podnela poslanica LJupka Mihajlovska.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima LJupka Mihajlovska.

Član 24. posle stava 5. dodaje stav 6. tako da glasi – na zahtev žrtve sastancima Grupe za koordinaciju može da prisustvuje lice, pardon, ja se izvinjavam. Reč je o tome da se briše deo – ako žrtva nije psihički ili fizički sposobna da učestvuje u izradi individualnog plana zaštite zato što postoji diskreciono pravo praktično da neko odlučuje o tome da li je žrtva sposobna ili ne.
Moja ideja je bila da se ostavi – ako to žrtva želi, a svakako da niko nju neće prisiliti, ali prosto, da izbegnemo tu mogućnost koja se često dešava i sa osobama koje su eventualno lišene poslovne sposobnosti ili tako nešto da im se dodeljuje neko ko u njihovo ime zapravo odlučuje o nivou podrške koja je potrebna. Dakle, da se izbriše ovaj deo – ukoliko je osoba psihički ili fizički sposobna da učestvuje u radu.

Reč ima narodna poslanica LJubica Mrdaković Todorović. Izvolite.