Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, govoriću o Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici sa posebnim naglaskom na populaciju dece. Podsetila bih kolege na poseban odbor, Odbor za prava deteta u okviru koga je, između ostalih, formirana i radna grupa koja je zadužena za kontrolu i sprovođenje Porodičnog zakona u delu koji se odnosi na zaštitu dece, kao i da vrši kontrolu primene ovog zakona od strane nadležnih organa, što je jako bitno.
Da je tema nasilja dostigla kulminaciju pokazuju nam svakodnevna dešavanja u okruženju, čak i sa smrtnim ishodom. Tu nema pravila ko je nasilnik, da li je obrazovan, neobrazovan, da li je mlad ili star, žena ili muškarac, čak i deca. Dobro je što je ovaj zakon nužan pokušaj da se nasilju stane na kraj. Ovim zakonom nećemo da iskorenimo nasilje, sigurno, ali sagledavanje propusta i popravljanje postojećeg stanja daje nadu i utisak da se nešto radi na tom planu.
Prema svetskim statistikama jedan od četiri muškaraca biće nasilan prema svojoj partnerki tokom života, a deca su prisutna u 80% nasilja u porodici. Deca koja su gledala nasilje u svojoj porodici mogu biti svesni destruktivnosti ovog dešavanja i ovog obrasca, ali kao odrasli ne mogu da kontrolišu svoj bes. Dečaci i devojčice koji su bili svedoci nasilja u porodici pod duplo su većim rizikom da budu sami nasilni. Regulacija njihovih emocija je otežana, a potreba za dominacijom raste. To je jedini način opstanka za ovu decu, tako da deca žrtve postaju i nasilnici.
Istraživanja takođe navode da deca različitog uzrasta različito reaguju na nasilje. Predškolska deca se povlače u sebe, školska deca se osećaju nesigurno, gube interesovanje za školske aktivnosti, tuku se sa vršnjacima i tako skreću pažnju na sebe. Adolescenti pored neuspeha u školi imaju veliki rizik delikvencije i bolesti zavisnosti. Između jedne trećine i jedne petine svih mladih koji su na neki način povezani sa bolešću zavisnosti bilo je izloženo porodičnom nasilju u bilo kom obliku, fizičkom, emocionalnom ili verbalnom. Kad zasnuju porodicu, često i sami postaju nasilni.
Većina ovih događaja nikada ne bude prijavljeno i to ćutanje podstiče nasilje u porodici. Rekla bih i da je ćutanje vid negacije da se nasilje uopšte dešava, a negaciji žrtve pribegavaju upravo iz straha i od suočavanja sa posledicama prijavljivanja, misleći da ulaze u nešto nepoznato, nešto strašnije i stresnije od trpljenja nasilja ili stida, ili iz pogrešnih verovanja da to rade zbog svoje dece, odnosno da ćutanjem štite svoju decu. I tu dolazimo do ovog zakona.
Do sada su se svi ponašali u okviru svog feuda, i isključivo svoje nadležnosti. Svako je gledao problem iz svog dvorišta i pri prijavljivanju nasilja ta nepovezanost između institucija dovodila je do nepoverenja žrtve, jer se problem ne rešava, i susretala se stalno sa tim - mi nismo nadležni. Povezivanje službenika sada policije, suda i centara za socijalni rad jeste veliki pomak.
Jedino ta želja da se deca zaštite i taj snažan roditeljski poriv jeste u stvari veliki pokretački motiv da roditelji prijave nasilje, jer odatle sve i potiče i da se potraže profesionalna pomoć, pomoć ovih institucija u koje će imati poverenje, jer to je od ključnog značaja.
Treba naglasiti da je nasilje problem koga je bilo i koga će biti i u buduće i zato treba raditi na prevenciji nasilja i zato je ova poslanička grupa uložila veliki trud da to na neki način sagleda i pokaže i ova grupa je podnela amandmane, s tim što naglašavamo da je značaj ovako velikog problema, znači jednog dugog niza godina, gde se nije mnogo radilo na prevenciji i na rešavanju problema eskaliralo sada ovakvom vrstom i ovolikom količinom nasilja. Tako da smo mišljenja da je prevencija nešto na čemu se mora raditi.
Zato sam i pobrojala sve ove etape, znači, rad u vrtiću, u školi, uključivanje apsolutno svih institucija ne samo centara za socijalni rad, i ne samo pripadnika MUP-a.
Naglašavam značaj ove Nacionalne strategije za sprečavanje nasilja, koju smo podneli u amandmanu, jer nasilje nije problem jedne institucije, nije problem pojedinca, nego je problem društva u celini. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dušica Stojković.

Poštovana predsednice, uvažena ministarka sa saradnicima, drage dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, borba protiv nasilja u porodici ne poznaje razlike u godinama, u polu, nacionalnosti, verskoj i etičkoj pripadnosti. U prethodnih 10 godina zbog porodičnog nasilja u Srbiji je nastradalo 314 žena, u 2016. godini ta brojka je preko 20 žena koje su žrtve porodičnog nasilja. Svaka žena u Srbiji je pretrpela neki od oblika nasilja.
Kako bi se ova negativna statistika u Srbiji zaustavila, neophodno je izmeniti Krivični zakonik Srbije, neophodno je doneti i usvojiti zakon o sprečavanju nasilja u porodici.
Reč koja nam je nedostajala na političkoj sceni Srbije je doslednost. Imali smo danas prilike da slušamo razne narodne poslanike koji su govorili o predloženim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji su predlagali više od 300 amandmana, ali nekako imamo i sledeću sliku. Imali su više od dve decenije da predlože parlamentu Srbije da se ovakav zakon usvoji, ali to opet iz nekih razloga njima možda dobro poznatih nisu usvojili. Oni su odgovorni i za nečinjenje, oni su odgovorni građanima Srbije, oni su odgovorni ženama u Srbiji, oni su odgovorni ženama, starim i deci koji su bili žrtve u prethodnih 10 godina, u prethodnih 20 godina nasilja u porodici i nasilja na svakom mestu.
Reč koja opisuje pojave na srpskoj političkoj sceni je licemerje. Imamo isto tako narodne poslanike kojima su puna usta sprečavanja nasilja u porodici kada razgovaraju sa ekspertima, kada razgovaraju sa predstavnicima civilnog društva, kada razgovaraju sa predstavnicima UN, Saveta Evrope, EU. Oni onda govore o tome kako je neophodno usvojiti ovaj zakon, oni jedva čekaju kada će se takav jedan zakon naći u Skupštini, a kada taj zakon i konačno dođe predložen, da vas podsetim od strane mandatara, gospodina Aleksandra Vučića, koji je u jedan od top deset prioriteta u svom ekspozeu upravo i naveo reformu pravosuđa i usvajanje zakona koji se tiče sprečavanja nasilja u porodici, onda oni imaju neke druge izgovore zašto ovaj zakon ne može biti usvojen, zašto Krivični zakonik ne može biti izmenjen. Znači, reč koja nedostaje da opiše ovu pojavu je, ponavljam, licemerje.
Predloženi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici predviđa i specijalizovanu policiju. Neophodno je senzibilisati policijske službenike, neophodno je raditi edukaciju i obuke za tužioce, neophodno je ojačati i osnažiti centre za socijalni rad.
Problem koji je do sada postojao u praksi, kada je reč o zakonima koji su bili na snazi, je zapravo procedura po kojoj bi nasilnik bio iseljen iz porodičnog doma.
Takođe, Krivični zakonik nije prepoznavao dela i dela koja su nedostajala u srpskom zakonodavstvu je definisanje proganjanja, polnog uznemiravanja, navođenje deteta da prisustvuje polnim radnjama, prinudno zaključenje braka.
Predlog predloženog zakona nisu samo žene. Ovaj zakon, želim da napomenem, odnosi se i na decu. Kolega Momo Čolaković je danas govorio, kao predstavnik Partije ujedinjenih penzionera, da se donošenje ovog zakona odnosi i na stare i na bolesne koje trpe nasilje u srpskim porodicama.
Do sada je, takođe, bilo problema u primeni zakona, jer naši policajci i tužioci nisu bili dovoljno edukovani i bile su različite presude, različiti primeri u praksi. Ovi zakonskim rešenjem grade se mostovi između Ministarstva unutrašnjih poslova, grade se mostovi između tužilaštva, sudstva, sigurnih kuća koje postoje u ovoj državi, prihvatilišta. Želimo da napravimo sistem kojim želimo da zaštitimo i potencijalne žrtve.
Danas neću ulaziti u razloge zašto prethodni režimi, zašto prethodne vlade to nisu uradile, a imale su priliku, zašto nije bilo konsenzusa u tadašnjem DOS-u nakon promena od 2000. godina na ovamo, zašto nisu imali političke volje da jedno ovako zakonsko rešenje predlože i usvoje. Oni su dužni da svoje odgovore za nečinjenje daju građanima Srbije.
Takođe, želela bih da ukažem i na jednu stvar, nakon usvajanja ovog zakonskog rešenja moramo da radimo u praksi, a to je prevencija. Imamo pozitivne primer u praksi UN, pozitivne primere koje predstavljaju kampanje, „Podignimo glas protiv nasilja“, a u kojoj su obuhvaćene ciljne grupe uzrasta od pet do 25 godina. Znači, moramo početi na vreme da radimo na prevenciji. Moramo razgovarati sa dečacima, sa devojčicama, sa muškarcima. Moramo ovim promenama obuhvatiti i mušku populaciju, a ne samo žene.
Na samom kraju svog izlaganja, želim da pokažemo solidarnost i želim da ovom prilikom pozovem sve kolege narodne poslanike, bez obzira na političku partiju, bez obzira na politički dres i bedž koji nosimo, želim da pozovem da u danu za glasanje podržimo usvajanje ovog zakonskog rešenja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Stefana Miladinović, a neka se pripremi narodni poslanik Marjana Maraš.

Hvala vam, predsednice.
Poštovana ministarka, dobrodošla u Narodnu skupštinu. Poštovani narodni poslanici, ne umanjujući značaj drugih predloga zakona koji su danas na dnevnom redu, ja ću ipak svoje izlaganje, kao i većina mojih kolega, posvetiti Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, jer složenost ovog problema, problema nasilja u porodici, zahteva jednu sveobuhvatnu, nedvosmislenu akciju svih nas.
Činjenica je da ovo nije privatna stvar, ovo nije stvar pojedinca, nije stvar ni porodice, već utiče na celokupnu zajednicu i zato je neophodno da se svi borimo protiv ovoga, naravno, polazeći od globalnog pristupa, a to je da je nasilje u porodici zapravo direktno kršenje osnovnih ljudskih prava.
Prvi dokument UN koji direktno tretira nasilje u porodici jeste Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije, poznata kao SIDOV konvencija, koja uvodi i pojam rodnozasnovanog nasilja. Odnosi se na svaku povredu učinjenu prema ženi i predstavlja uzrok i posledicu nejednakih odnosa moći koji kasnije utiču i na podređeni položaj žena, ne samo u privatnom životu, već i u javnoj sferi života. Ipak, ključni međunarodni instrument u sprečavanju i suzbijanju nasilja u porodici jeste Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, poznata kao Istanbulska konvencija koju smo, podsetiću, kao osma država ratifikovali 2013. godine i koja je stupila na snagu 2014. godine.
Kada smo ratifikovali Istanbulsku konvenciju Republika Srbija je uložila tzv. rezerve na pojedine odredbe Konvencije koje su se ticale usklađivanja našeg zakonodavstva sa Konvencijom, pogotovo neke odredbe Krivičnog zakona o čijim izmenama i dopunama danas razgovaramo, a podsetiću da Istanbulska konvencija obavezuje države potpisnice da inkriminišu oblike nasilja, kao što su psihičko nasilje, proganjanje, fizičko nasilje, seksualno nasilje i silovanje, prinudni brak, genitalno sakaćenje žena, prinudni abortus, prinudna sterilizacija, seksualno uznemiravanje, ali takođe podstrekavanje i pomaganje u izvršenju ovih krivičnih dela.
Težnja Predloga zakona o sprečavanju nasilja u porodici u najširem smislu treba da obezbedi jednu dugoročnu politiku za sprečavanje i suzbijanje ovog nasilja, i to kreiranjem efikasnih mera prevencije, pre svega, sankcionisanjem počinioca, ali i pružanje podrške žrtvama nasilja.
Veliki korak ka prevenciji nasilja jeste predložen model, model poznat kao Zrenjaninski model koji podrazumeva funkcionisanje, odnosno stalnu saradnju nadležnih institucija, pre svih pravosuđa, odnosno javnih tužilaštva, centara za socijalni rad i policije.
Veoma važna novina u ovom zakonu jeste i uvođenje evidencije nasilnika, odnosno onih protiv kojih je bilo prijave za nasilje u porodici. Do sada je ovom bazom raspolagao samo centar za socijalni rad, a zakon predviđa da ovom evidencijom raspolažu i područne policijske uprave, osnovna javna tužilaštva i centri za socijalni rad i sudovi.
Verujem da će ova sveobuhvatna evidencija doprineti u velikoj meri efikasnijoj zaštiti žrtava, jer će omogućiti nadležnim organima pristup podacima koji jesu neophodni za postupanje u donošenju odluka i uticati, čak, na uspešniju procenu rizika od neposredne opasnosti od nasilja u porodici i svakako koristiti i za monitoring i za ocenjivanje prakse pomoći žrtvama.
Na kraju, verujem da će doprineti unapređenju načina na koji se izrađuju politike u oblasti prevencije i zaštite od nasilja.
Za SPS je izuzetno važna prevencija. O tome su govorile i kolege iz drugih poslaničkih grupa. Prevencija je nešto što je bitno. Ona mora biti zajednička aktivnost svih nadležnih institucija, ne samo pravosuđa i policije, već i centara koji se bave dečijom i socijalnom zaštitom. Naravno da sistem obrazovanja i zdravstva mora biti uključen u to i, naravno, nevladin sektor i različita udruženja.
Kada je u pitanju prevencija, mi smo, o tome su i moje koleginice govorile, podnele amandman na član 6. Predloga zakona koji se upravo tiče prevencije i podrazumeva i donošenje nacionalne strategije koja bi, kao srednjoročan i planski dokument na period od pet godina, mogla da definiše i programe i mere i subjekte koji bi bili obuhvaćeni ovom prevencijom.
Osvrnula bih se ukratko i na izmene i dopune Krivičnog zakona o kome danas razgovaramo i obuhvata izvesne izmene i dopune zakona i svakako uvođenje novih krivičnih dela, kao što su: proganjanje, polno uznemiravanja, prinudni brak, genitalno sakaćenje žena, što jeste upravo naša obaveza kao potpisnice Istambulske konvencije.
Izmena član 194. važećeg zakona otvorila je priliku da podnesemo amandman na prvi stav ovog člana zakona. Naš predlog tiče se preciznijeg definisanja psihičkog nasilja, a na šta nas takođe obavezuje Istanbulske konvencija. Naime, u članu 33. Istanbulske konvencije precizno je definisana obaveza zemalja potpisnica da inkriminišu, pored ostalog, i psihičko nasilje koje je možda nedovoljno precizno definisano u članu 194. važećeg krivičnog zakonika.
Smatramo da je ovo neophodno, da je neophodno razdvojiti fizičko i psihičko nasilje i da je ovo izuzetno važno u pogledu prevencije, buduće da psihičko nasilje u najvećem broju slučajeva porodičnog nasilja i prethodi fizičkom nasilju.
U skladu sa odnosom države, kada je u pitanju nasilje u porodici, a to jeste stav nulta tolerancija prema nasilju u porodici, mi ćemo kao poslanička grupa podržati predloge svih zakona, Predlog zakona o sprečavanju nasilja u porodici i izmene i dopune Krivičnog zakona, uz jedan osvrt, bez obzira na broj od 347 podnetih amandmana, ja verujem da ima kvalitetnih amandmana koje možete da razmotrite. Nadam se da ćete i naše usvojiti, ali svakako postoje amandmani drugih poslaničkih grupa koje treba uvažiti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marjana Maraš, a neka se pripremi narodni poslanik Vesna Ivković.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na Predlog zakona o sprečavanju nasilja u porodici.
Na početku izlaganja konstatovala bih jednu činjenicu da je nasilje u porodici u skladu sa članom 194. Krivičnog zakonika, krivično delo i da je to činjenica koja mora biti svima poznata, kako bismo sprečili nasilje u porodici.
U skladu sa tim Predlogom zakona pojam nasilja u porodici šire je definisan nego u porodičnom zakonu. Takođe, u odnosu na porodični zakon preciziran je krug lica koja mogu biti žrtve nasilja u porodici.
Želela bih da istaknem primere dobre prakse sa lokala koji potvrđuju da su neka od ovih vaših predloženih zakonskih rešenja dobra. To je pre svega to da je prvi institucionalni stub kada je u pitanju na kojem počiva zakon je policijski službenik za sprečavanje nasilja u porodici.
Komisija za praćenje i ostvarivanje rodne ravnopravnosti u opštini Vrbas koja je formirana 2005. godine, a od 2006. godine organizuje u okviru 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, okrugli sto sa temom „Porodično nasilje“, uspela je da okupi iz godine u godinu predstavnike svih relevantnih institucija, počev od Centra za socijalni rad, policijske stanice, doma zdravlja, nevladinog sektora, nacionalne službe za zapošljavanje, tužilaštva, suda, predstavnika osnovnog i srednjeg obrazovanja i niz godina u godini analiziramo podatke koje nam oni dostavljaju u Komisiji za praćenje ostvarivanja rodne ravnopravnosti. Ti podaci ukazuju upravo na to da se povećava poverenje upravo u policijske službenike i da su oni ti koji u najvećem broju slučajeva i sve više iz godine u godinu prijavljuju nasilje.
Ono što doprinosi tome, to je svakako da su policijski službenici u opštini Vrbas, a isto tako i predstavnici centra za socijalni rad prošli obuku i da su senzibilisani kada je u pitanju nasilje u porodici. To je u mnogome olakšalo do sada njihov rad i da su imali razumevanje za žrtve nasilja.
Iz tog razloga i ovaj okrugli sto postao je primer dobre prakse kada je u pitanju pokrajinska Strategija za nultu toleranciju prema nasilju, a isto tako želim da istaknem i da su lekari u domu zdravlja „Veljko Vlahović“ u Vrbasu prošli obuke Autonomnog ženskog centra i da su oni ti koji mogu da dokumentuju nasilje. Sve je to doprinelo da mi stvaramo nultu toleranciju za koju se zalaže i ovaj Predlog zakona.
Zabrinjavajuće su činjenice o trajanju nasilja koje u 29% slučajeva više mesečno, u 71% višegodišnje, a u proseku traje pet godina. Period između prvog incidenta zlostavljanja i prijavljivanja iznosi u proseku devet godina i tri meseca. Stvarna saradnja različitih aktera u pogledu suzbijanja i sprečavanja nasilja u porodici kako ste naveli u obrazloženju zakona nije bilo adekvatno.
Moram da istaknem da je u opštini Vrbas još u 2015. godini potpisan Sporazum o saradnji na lokalnom nivou institucija koje sprečavaju nasilje u porodici, kojima su precizirani koraci i postupci institucija koje sprovode kada dođu do saznanja za postojanje nasilja u porodici i nasilja nad ženama.
Važno je da istaknem da je sličan bio Memorandum o postupanju situacije u nasilju u porodici, bio potpisan i 2005. godine i on je dao značajne rezultate. Predsednik opštine je revidirao članove koordinacionog tela, možda nije interesantno da ima i dobrih primera … u našoj državi, kada je u pitanju sprečavanje nasilja u porodici i pre donošenja ovog Predloga zakona. Još samo želim da potvrdim ovim primerima da su ovo neko od ovih rešenja zaista dobro i da se ono što se pokazalo na terenu da su kvalitetna rešenja.
Navodim da to Koordinaciono telo za sprečavanje suzbijanja nasilja u porodici, koje je formirao predsednik opštine 2015. godine, u svom radu su predstavnici i policija, tužilaštva, doma zdravlja i Centra za socijalni rad. Od 2005. godine postoji savetovalište za brak i porodicu i sve usluge su besplatne. Godine 2013. po predlogu resornog ministra Centar za socijalni rad formirao je interni tim za zaštitu od nasilja, a od 2008. godine Centar za socijalni rad obezbeđuje usluge neodložne intervencije 24 časa, sedam dana u nedelji.
Zaposleni i u Centru za socijalni rad i domu zdravlja i policijskoj stanici prošli su već vidove obuke i postali su senzibilisani kada je u pitanju sprečavanje nasilja u porodici.
U okviru zaštićenog stanovanja postoji jedan rezervisani stan za privremeni smeštaj žrtve nasilja. Kao velika teškoća pokazao se smeštaj žrtava nasilja u sigurnu kuću iz razloga što taj smeštaj na mesečnom nivou samo za žrtvu iznosu oko 40.000 dinara i sa te strane je kao najefikasniji upravo pokazalo ekonomsko osnaživanje kroz jednokratne novčane pomoći u cilju obezbeđenja smeštaja po prekidu zajednice.
Želela bih da naglasim, podnela sam jedan amandman koji je pod osnaživanjem žene podrazumeva i ekonomsko osnaživanje i želim da istaknem još jedan dobar primer u Vojvodini, gde je pokrenut program zapošljavanja žena žrtava nasilja. Ova mera je podrazumevala refundiranje bruto zarade u trajanju od 12 meseci, poslodavcima koji zaposle ženu žrtve nasilja i kroz ovaj program zaposleno je dvadesetak žena.
U sprovođenju sistemskog rešavanja, suzbijanja nasilja u porodici neophodno je stalno širenje svesti, podrška i angažovanje svih društvenih aktera, kako donosioca odluka i državnih institucija, tako i civilnog sektora, kako javnosti, medija, tako i pojedinaca i u skladu sa ovim ja sam i u tom smislu predložila još jedan amandman na član 6. da se uključe i tela za rodnu ravnopravnost na lokalnom nivou tamo gde su formirane…

Hvala. Potrošili ste vreme.
Vaša poslanička grupa je potrošila vreme grupe.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.

Mnogo poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovano ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije.
Poštovana predsednice iznesite našoj ministarki da izražavam zadovoljstvo što je sve češće viđam u ovom visokom domu, što govori o samopregornom radu naše ministarke i njenom kabinetu, nema sumnje da će hitrim koracima koračati dobro utabanim putem koji je trasirao uvaženi njen prethodnik, gospodin ministar Nikola Selaković.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, reći ću nešto o sprečavanju nasilja u porodici i o korupciji. Ima svoje uporište u ekspozeu predsednika Vlade gospodina Aleksandra Vučića, koji je predstavio nama narodnim poslanicima i građanima Republike Srbije 9. avgusta gospodnje 2016. godine.
Dajem na znanje gospodo narodni poslanici vama, a i građanima Srbije da je ekspoze predsednika Vlade gospodina Vučića, najtransparentniji, najkonkretniji, najveći, 260 strana i najbolji.
(Boško Obradović, s mesta: Od Dušanovog zakonika pa nadalje.)

Tako je poslaniče. Ometajte poslanika koliko god možete, to je u skladu sa Poslovnikom. Nastavite.