Zahvaljujem, predsedavajuća.
Naravno da predlažem da se odbije ovaj amandman. Čuli smo od gospođe Tomić ključne argumente zašto bi to i učinili. Međutim, postaje već praksa ovog predlagača da predloži amandman, a onda u svom usmenom obrazloženju načne neke druge teme, i ono što je karakteristično, sve vreme provejava tema privatizacije. Mi kao poslanici SNS nemamo nijedan razlog da bežimo od teme privatizacije. Mislim da su neki drugi poslanici, mislim da je njima možda korisnije da izbegnu temu privatizacije.
Malopre smo čuli, i drago mi je što postoji konsenzus kod još nekih i opozicionih poslaničkih grupa oko teme kako će biti izvršena privatizacija Luke Novi Sad. Drago mi je što smo postigli tu vrstu konsenzusa. Drago mi je i priznanje da će to biti urađeno na transparentan način. Ali, tema privatizacije luka na najbolji način oličava kako su to oni uradili kada je reč o Luci Beograd. Pa je Savet za borbu protiv korupcije pisao u svom redovnom izveštaju, koji se inače bavi pojedinačnim slučajevima, jedino ukoliko oni ukazuju na neku širu pojavu koja posebno ističe izvore krupne korupcije u privredi i politici, a jedan od takvih slučajeva je koncentracija vlasništva koja je obavljena u a.d. Luka Beograd krajem 2005. godine, što je u javnosti ostalo gotovo nezapaženo, ali čiji efekti tek počinju da se osećaju i osećaće se svakako i u narednim decenijama.
Taj slučaj je posebno interesantan, jer poseduje sve karakteristike tzv. sekundarne privatizacije, odnosno procesa u kome dolazi do prenošenja akcija od zaposlenih na najbogatije ljude u zemlji koji imaju dobar kontakt, pod znacima navoda, sa političarima i državnim organima. Koji je to kontakt, koji su to političari? Sami možete zaključiti.
Luka Beograd je privatizovana u procesu preuzimanja akcija od strane preduzeća „Vorldfin“ iz Luksemburga. Pogađajte ko su vlasnici tog preduzeća? Marko Mišković, Ivana Mišković, Ivana Veselinović. Dakle, potpredsednica „Delte“ i članovi porodice Mišković, zatim Milan Beko drugu polovinu, itd. Preuzimanjem akcija preduzeće „Vorldfin“ kupilo je 40% akcija koje su pripadale državi i 1.745.521 akciju tzv. akcijski fond. Vrednost akcije je frizirana od strane države tada, tadašnjeg Ministarstva za privredu i Agencije za privatizaciju, i iznosila je 300 dinara, dok je knjigovodstvena vrednost iznosila 490 dinara, a stvarna vrednost 1.700 dinara po akciji. To je primer kako su oni vršili privatizaciju. Zato kažem, mislim da je korisnije nekim poslanicima da uopšte ne pominju danas reč privatizaciju. Ne bih dalje i pozivam da se odbije amandman.

Reč ima narodni poslanik Sonja Pavlović.

Pozdravljam ministra Kneževića i gospodina iz ministarstva i moram da izrazim svoje veliko razočarenje što gospođa Mihajlović nije ovde danas sa nama, jer postojao je niz pitanja o amandmanima na koje je ona baš danas trebala da da odgovor, ali vi, gospodine Kneževiću, pokušajte da odgovorite na moje pitanje. Pričaću o ovom amandmanu transparentnosti koji u svakom slučaju podržavam.
Ministarstvo građevinarstva, prostornog planiranja, saobraćaja i infrastrukture ne može da ima različite aršine za pojedine oblasti koje pokriva. Recimo, cele prošle godine su se hvalili centralnom objedinjenom elektronskom procedurom u procesu dobijanja građevinskih dozvola. Znači, to se tako sad sprovodi. Sve se objavljuje na sajtu APR. Sve je potpuno transparentno i tamo stoji.
Ne vidim nijedan razlog zašto u oblasti saobraćaja, ovog puta saobraćaja na unutrašnjim vodama, ne bi sve što je bilo vezano za to takođe bilo objavljeno na internet stranicama ili na sajtu ministarstva kako bismo mi zaista imali uvid u sve te ugovore i sva dešavanja koja se tiču ne samo građevinskih objekata, zemljišta, već i prateće infrastrukture.
Znači, ne može se nešto raditi u jednom delu i smatrati to kvalitetom, to je ta cela procedura, a istovremeno u okviru istog tog ministarstva stavljati neke ograde da nešto do određenog iznosa treba da bude ne transparentno, to zaista ne mogu da razumem. Volela bih da dobijem odgovor na to pitanje – zašto ministarstvo koje kao svoj najveći kvalitet stavlja ovu celu proceduru u dobijanju procesa građevinskih dozvola, to isto ne radi i za saobraćaj ili za bilo koju drugu oblast koju pokriva? Hvala vam najlepše.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović prvo, pa narodni poslanik Saša Radulović.

Veliko hvala, predsedavajuća.
Ja bih takođe, pre svega, želeo da pozdravim ministra koji je na svoja nejaka pleća preuzeo da menja ministarku Zoranu Mihajlović koja se, naravno, uvek potrudi, kada god može, da izbegne da bude u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Što se tiče Luke Beograd i njene privatizacije, možda bi ministar Knežević koji je u to vreme bio u DS mogao nešto da nam kaže o tome i da nas uputi u detalje te privatizacije.
Sa druge strane, zaista ne mogu da razumem dvostruke aršine koje neprestano u ovoj Skupštini primenjuje SNS kada se pominju privatizacije.

Poslaniče, može li o amandmanu?

Može.
Suština, ne samo amandmana, nego i kompletne priče o ovoj tački dnevnog reda bila je vezana za našu primedbu - da li mi uključenjem privatnog sektora u određene strateške državne teme dobijamo ili gubimo? Pošto je bilo reči o privatizaciji Luke Novi Sad i drugim privatizacijama strateških državnih resursa, uključenjem privatnog sektora, održavanje priobalja, vodotokova, itd, znači ja samo kandidujem ovde tu ključnu dilemu. Dakle, da li je privatni sektor uvek najbolje rešenje za strateške državne stvari? Da li je privatizacija uvek najbolje rešenje za strateške državne stvari? Zašto se država stalno izmiče iz razvojne politike? Zašto država toliko toga prepušta tržištu…

Poslaniče, molim vas da to kandidujete u formi amandmana, onda bi mogli da se uklopimo nekako.

To smo i radili, uvažena predsedavajuća.

Budite ljubazni samo.