Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Pete sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2016. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 98 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali molim da ubacite svoje kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 108 narodnih poslanika i da možemo da nastavimo sa radom.
Pitam, da li neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje u skladu sa članom 287?
Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem predsednice.
Imam dva pitanja koja bih uputila danas. Prvo je upućeno ministarki pravde i odnosi se na broj sudova …

Samo malo tiše da čujemo koleginicu. Izvinjavam se.

Hvala vam.
Interesuje me koji je, koliki broj sudova ima račune u blokadi zbog raznih dugova koje imaju i prema advokatima po službenoj dužnosti i prema veštacima, itd. Razlog zbog čega to pitam je zbog toga što to povlači sledeće pitanje, a to pitanje je – na koji način onda ti sudovi isplaćuju zarade svojim zaposlenima, ako su im računi u blokadi?
Drugo pitanje je zapravo podstaknuto nečim što je premijer juče izjavio. On je odgovarajući na pitanje upućeno ministru finansija, da li je ovaj fenomen i ekonomski pokazatelj i reči ministra da smo za dve godine uspeli da ostvarimo onaj cilj koji smo zacrtali da će biti ostvaren pre tri godine. Da li to znači da će biti ukinut Zakon o privremenom smanjenju penzija?
Premijer je odgovorio nešto što je veoma uznemirujuće. On je, naime, rekao da će penzije biti povećane onima koji su najsiromašniji, da će oni imati veće penzije nego ikada i zatim je rekao rečenicu – da, moj otac i majka imaće nešto manju, ali će najsiromašniji penzioneri imati značajno veću. Ja nemam ništa protiv toga, mislim da je to pravičnije i pravilnije, posebno u uslovima koje smo imali u to vreme, u uslovima ekonomske krize.
To što premijer smatra da njegovi roditelji imaju preveliku penziju, to je njegova privatna stvar. On može sa svojim roditeljima da se dogovori, da ukoliko smatra da oni te svoje penzije nisu pošteno zaradili, da ih daju siromašnim penzionerima, da ih daju u humanitarne svrhe, da uplate na neke račune ili već neka reguliše to što on smatra da mu roditelji imaju prevelike penzije na drugi način. Međutim, mene zabrinjava, da li to ona znači da premijer smatra da penzionerima koji su pre smanjenja imali velike penzije ne treba te penzije vratiti, zato što su razlike koje su postojale među tim penzijama, prema njemu, nepravične, nepravedne i nepravilne, kako je sam rekao.
Ukoliko to jeste slučaj, premijer mora znati da na takvo šta nema pravo. Penzioneri su te svoje penzije zaradili tokom vremena koje su proveli radeći poslove na kojima su bili zaposleni. Oni su decenijama vredno uplaćivali u Fond iz kog bi trebalo da dobijaju te penzije i ne može premijer, zato što smatra da je nepravično da neko ima veliku penziju, a neko malu, sada da priča o tome kako će samo onima koji su najsiromašniji biti povećane penzije, a onima koji su, prema njegovoj proceni, imali velike penzije, te penzije neće biti čak ni vraćene na nivo pre smanjenja.
Naravno, ovom pitanju se pridružuje i naše pitanje, kada će biti ukinut Zakon o privremenom smanjenju penzija, s obzirom na to da ne može baš biti logično da nam se svakoga dana priča kako nam ide bolje nego ikada, da nam juče i premijer i ministar finansija ceo dan govore o tome kako su nam rezultati ekonomski fenomenalni i kako smo izašli iz krize, kako naši građani će uskoro to i osetiti, a da i dalje postoji potreba za smanjenjem penzija i da li onda postoji način da se ispuni ono što mi zahtevamo, a to je da ne samo da se penzije vrate na nivo koji je bio pre nivoa smanjenja, nego i da se penzionerima vrati sve ono što im je oduzeto tokom ovih specijalnih mera.
Dakle, pitanja ima nekoliko, prvo – da li i kada će penzije biti vraćene na nivo pre smanjenja? Da li će biti penzionerima nadoknađeno ono što im je oduzeto u vreme smanjenja? I šta će u skladu sa Zakonom, a ne u skladu sa premijerovim mišljenjem, biti sa onim penzionerima koji su imali prema njegovoj proceni prevelike, nepravedno velike penzije?

Hvala vam.
Marinika Tepić.

Zahvaljujem predsednice.
Moje prvo pitanje, upućujem ministru finansija, gospodinu Dušanu Vujoviću, sa konkretnim podatkom, zapravo pitanje postavljam u ime zabrinutih građana Pančeva, naročito pacijenata i zaposlenih u našoj gradskoj, takozvanoj državnoj apoteci.
Konkretno pitanje je – da li Apoteka Pančevo treba da se nađe i da bude prepoznata u lokalnom budžetu, koji nakon ovog novog zakona koji čekamo ovih dana da usvojimo, treba da se usvoji na nivou grada Pančeva?
Naime, Apoteka Pančevo je u izuzetno velikim dugovanjima već duži niz godina, trenutno je i u blokadi već više meseci, zaposleni nemaju redovne zarade, takođe već više meseci. Međutim, grad Pančevo kao osnivač Apoteke Pančevo apsolutno ne prepoznaje ovu ustanovu u svom budžetu, kako bi na bilo koji način i direktno mogao da pomogne i da se stara kao osnivač o ovoj ustanovi. Grad Pančevo se stara samo utoliko što Skupština grada Pančeva bira članove Nadzornog odbora i direktora Apoteke Pančevo, dakle, upravljačku strukturu, ali sve ono što zapravo podrazumeva staranje o ovoj značajnoj ustanovi, grad Pančevo ne izvršava.
Po mojim saznanjima, mišljenje državnog revizora koji je boravio i kontrolisao rad Apoteke Pančevo, u toku neposrednog prethodnog perioda, jeste da Apoteka Pančevo treba da bude prepoznata u gradskom budžetu za 2017. godinu. Međutim, gradski oci, u mom gradu Pančevu, ne smatraju da bi to trebalo da bude primenjeno, štaviše, mesecima su tražili od zaposlenih u apoteci da uopšte dokazuju da im je grad osnivač.
S toga, ovo pitanje zaključujem sumiranjem upućenom prema ministru finansija, a to je da li Apoteka Pančevo treba da bude prepoznata u budžetu grada Pančeva za 2017. godinu?
Sledeće pitanje upućujem ministru prosvete, gospodinu Šarčeviću, i zanima me na koji način, na osnovu kojih podataka, na osnovu kojih istraživanja, analiza slučaja, je došao do inicijative da ukine treći čas predmeta fizičko vaspitanje, izabrani sport? Imajući u vidu da su sva strukovna udruženja kako u domenu pedagogije, tako i u domenu fizičkog vaspitanja protivna ovoj inicijativi, a to bi trebalo da znamo i svi koji smo ovde izabrani u Narodnoj skupštini, zato što predmet fizičko vaspitanje nije slučajno jedini predmet pored matematike i maternjeg jezika koji ima kontinuitet od prvog do osmog razreda, ne da bismo stvarali na nastavi fizičkog vaspitanja vrhunske sportiste i olimpijce, već da bismo pripremali zdravo i radno sposobno stanovništvo sutra.
Predmet fizičko vaspitanje je pitanje javnog zdravlja, a ne stvaranja vrhunskih sportista i u tom smislu je i Evropski parlament formirao posebnu komisiju za obrazovanje, koja na nivou država članica EU, kroz svoje preporuke insistira da se svi časovi koji se bave fizičkim vaspitanjem povećaju. Tako su, recimo, u Mađarskoj i Sloveniji nedavnim inicijativama povećani na pet časova nedeljno, dakle, svakog radnog dana. Đaci imaju nastavu fizičkog vaspitanja, a evo na primer i škole u Ruskoj Federaciji su sa dva časa podigle čas fizičkog na tri.
Po tom osnovu ne bih rekla, bar što se mene tiče, a vidim i svih koji se profesionalno bave ovom problematikom, da postoji ijedan razlog da se treći čas fizičkog vaspitanja izabrani predmet ukine, jer će time prvenstveno naši đaci biti oštećeni.
Zvanična statistika Republike Srbije pokazuje da će polovina nas u ovoj sali umreti od posledica kardiovaskularnih oboljenja i oboljenja krvnih sudova. Prva mera prevencije je fizička aktivnost kojoj se deca uče od prvog razreda osnovne škole.
I ujedno pitanje ministrima omladine i sporta i ministru zdravlja - da li je od njih zatraženo mišljenje povodom ove inicijative da se ukine treći čas predmeta fizičko vaspitanje, izabrani sport. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.

Ja imam pitanje za predsednika Narodne skupštine, gospođu Maju Gojković i zahtevam pisani odgovor.
Zašto nije intervenisala u skladu sa svojim prelogativima kada je saznala za težak incident, možda najteži do sada od kada postoji ova Narodna skupština, čak mislim da je to teži incident od onih tuča koje su se dešavale ovde u hodnicima ili pokušaja tuča u samoj sali?
Kada je zasedao Administrativni odbor predsednik tog Odbora Aleksandar Martinović ni jednom poslaniku nije dao reč. Prvi se za reč javio narodni poslanik Nemanja Šarović, zamenik šefa poslaničke grupe SRS i član Odbora. Nije dobio reč. Javljali su se drugi poslanici ni jedan nije dobio reč, bilo je oko 20 poslanika. Martinović je nastavljao sednicu tako što je čitao tačku dnevnog reda i odmah pitao ko je za, ko je protiv? I tako je završena ta ekspresna sednica.
Pojavila se posle u javnosti njegova tvrdnja ili tvrdnja nekoga iz njegove partije da mu je neko od opozicionih poslanika psovao oca ili majku. To nijedan snimak ne pokazuje. Ja sam pogledao sve snimke. Čak i da se desilo, važnije je da se poštuje skupštinska procedura, nego da se štite očevi i majke od seksualnog ugrožavanja i uznemiravanja. Najvažnija je skupštinska procedura, a ovo se nije desilo. Niko nije snimio, niko nije čuo, niko nije video. Možda se, nekad negde, posle sednice sreo sa nekim u autobusu ili u tramvaju, pa mu je taj tamo opsovao majku.
Bilo kako bilo, mi smo podneli inicijativu, mi iz SRS za njegovu smenu. Potpisalo je još pet narodnih poslanika ili njihovih zamenika. Martinović nije hteo da zakaže sednicu sa takvim dnevnim redom tvrdeći da zamenici članova Odbora nemaju pravo da potpišu taj papir. Ako sam ja bio odsutan sasvim je prirodno da moj zamenik Milorad Mirčić to potpiše. Ne mislite valjda da bi on potpisao nešto protiv moje volje. Ako je Pajtić bio odustan, neko iz njegove stranke je potpisao. To je toliko neprimereno igranje ulogom parlamenta.
Znate, u ovom parlamentu se dešava jedan čudan proces, što je opozicija slabija, to vlast postaje bahatija, a malo po malo se ukida demokratija. Šta je smetalo Martinoviću da pusti sve poslanike da kažu šta imaju i da se onda pređe na glasanje? Imao je dvotrećinsku većinu iza sebe, a ta osilnost, ta bahatost je strašan problem. Može mi se, hoću, hajde gazi, gazi, gazi. Znate, vi opoziciju u parlamentu možete da izgazite, ali teško vama bez opozicije. Kad ne bude opozicije onda je strašno. Sami stvarate uslove da se tako nešto desi.
Poštujte opoziciju na onaj način kako je govorio Nikola Pašić, na koji želite da vi budete poštovani kad jednog dana opet budete opozicija. Nemojte da se zanosite da je taj dan daleko. Dosmanlije su mislile da će ostati 200 godina na vlasti, pa odoše začas. Zaslužite da buduća vlast, da buduća vladajuća većina i prema vama ima korektan odnos kad se jednog dana stvari promene.
Ako tako ne uradite, nećemo valjda u ovoj Skupštini stalno neko osvetničko raspoloženje. Hajde mi po njima, oni po nama, pa, hajde tako. Hajde verbalno da se nadmećemo. Tu nismo u mogućnosti, jer smo stalno uskraćivani za replike, za primedbe, za ovo, za ono. Juče je premijer govorio po 20 minuta odgovarajući svakom poslaniku.

Vreme, hvala.

Dakle, ovo je pitanje predsedniku Narodne skupštine.