Hvala lepo.
Dozvolite mi da postavim pitanje logičkog okvira u kome razgovaramo. Znači, postaviti pitanje da li nam je danas bolje i naslikati ciljeve oko kojih sa malim nijansama možemo svi da se složimo je logička greška prvog reda zato što se potpuno oko tih ciljeva slažemo. Znači, apsolutno nema nikakve dileme da svi želimo da dohodak bude veći, da ljudi ne moraju da rade, da se vraćaju u neke grane industrije u kojima smo možda imali prednost pre 30 godina, pa smo se danas vratili da moramo to da radimo jer nemamo alternativu. Tu se potpuno slažemo oko toga. Ali, postaviti pitanje da li im je bolje, to mora da bude postavljeno u kontekstu sleda događaja koji je bio.
Pravo pitanje da li bi im bilo bolje da nismo uradili ovaj program koji smo imali. Da li bi im bilo bolje da smo nastavili putem koji je predviđao za 78 dana bankrot. Da li bi im bilo bolje da smo nastavili da povećavamo deficit i dug na način onom dinamikom koji je započet 2009, 2010. i 2011. godine. Pogledajte trendove, imate ih u fiskalnoj strategiji, ovo je bio trend, vidite, ovo smo preokrenuli. Takav je bio trend sa deficitom, to smo preokrenuli. Evo, pokazujem vam.
Imate sve to, dobićete sve detaljne analize. Preokretanje tog trenda je bolno, ali je nužno. Prema tome, postaviti pitanje da li mi želimo da narodu bude bolje, pa mi smo to uradili da sprečimo taj negativni trend i nema nikakvog smisla da se osvrćemo na ono što smo izbegli. U odnosu na to im je mnogo bolje. U odnosu na bankrot zemlje i kolaps dinara i kolaps cele ekonomije je mnogo bolje. To da raste zaposlenost, da se ne produbljuje nezaposlenost preko 25%, nego se spušta na 13,8%, to je ono što je bolje. To što se povećavaju plate u privatnom sektoru i što stvaramo osnovu da raste potrošnja nedovoljno, očekujemo mnogo više, to je bolje.
Počeli smo u vreme kada je stopa rasta bila -3,7% u trećem kvartalu, kada se ova Vlada prvih četiri, pet meseci o jadu zabavila da zaustavi katastrofalne posledice poplava. Počeli smo u situaciji kada Fond nije hteo, ne Fond kao Fond, nego kao neko ko ima kredibilitet, nije hteo da razgovara o programu od 2011. preko 2012. godine. Tek kad smo stavili na sto racionalni program, tek smo onda seli da razgovaramo. Znači, mi govorimo o tome šta smo postigli. Da li smo dovoljno visoko, to niko nije rekao. Mi zato kažemo da ćemo rasti 3% realno u narednoj godini i 3,5% u naredne godine najmanje, a zatim hvatati korak sa Evropom. To je ono što želimo.
Ako vi imate alternativu, i to je drugi deo logičke greške, od ove tačke na dalje, kažite alternativu, kažite kojim putem može lakše i bolje da se dođe do stabilnog, nezavisnog razvoja ove zemlje koja će imati i svoju industriju i svoje visoko vredne profesionalne usluge i rast dohotka koji će nas održati u korak sa zemljama iz bivše Jugoslavije, kao što je Slovenija, na primer, i sa zemljama iz okruženja, to je ono što želimo. Isto tako, da održimo ono što smo postigli, a to je da svi gledaju sa visokim stepenom uvažavanja i ponekad i zavisti, na ostvarene rezultate u protekle dve godine, to nije lako. Ako ne izdržimo do kraja.
To je onda pravo pitanje, šta bi bilo ako odustanemo od ovoga i samo podignemo potrošnju? Šta bi bilo ako odustanemo od deficita 0,6% beskapitalnih ulaganja, 1,6% sa kapitalnim ulaganjima i 1,7% opšte države i vratimo se na -4, na -6,6, na minus, koliko je bilo u prethodnim godinama. Deficiti su bili ovako, vratolomno su se povećavali od 2009. godine, 4,4%, 4,6%, 4,8%, 6,8%, pa onda od 2012. godine, od 2013. godine pa na ovamo 5,5% pa 6,6%, a zatim kreće ovaj uspon o kome pričamo. E, to je taj preokret. O tome sam spreman da pričamo. O tome da neko projektuje neke stvari koje nisu ni logički ni ekonomski povezane, mislim da trošimo energiju, mislim da nema smisla o tome da pričamo.
Eliminišemo vaše ciljeve sve, potpuno ću da potpišem, možemo da razgovaramo o tome šta je od toga realno i u kojim rokovima, a ne da li treba. Samo je pitanje da to bude održivo i u korist svih nas. Hvala lepo.