Zahvaljujem se.
Uvažena predsednice, mislim da ovaj amandman ne treba prihvatiti, baš iz razloga što moramo imati mogućnost da pomognemo zapošljavanje ljudi u svim delovima naša zemlja Srbije, sa akcentom, normalno, na ovaj deo jugoistočne Srbije gde su potrebne i veće subvencije za izdvajanje, da uposlimo ljude i da obezbedimo radna mesta.
Što se tiče poljoprivrede, u poljoprivredi moramo više izdvajati ovih subvencija, ali podržavam naš budžet, koji je predložila naša Vlada, jer mislim da je budžet domaćinski, odgovorni budžet. Kroz ovaj budžet pomažemo. Ovaj budžet jeste kao jedno domaćinstvo.
Naš domaćin jeste premijer Vlade. Ovo je budžet domaćinski i mislim da svi mi koji smo tu treba da podržimo budžet i ovaj amandman da odbacimo iz razloga što prethodni period koji je bio kada su se prodavale firme koje su gradili naši očevi, naši dedovi, te firme su prodate u vreme privatizacije koja je bila katastrofalna. Kada je punjen budžet taj novac nije trošen namenski i tada nije bilo ni potrebe za subvencije.
Prema tome, sada ovaj budžet jeste domaćinski i razvojni, i investicioni, i razmišlja za sve, kažem, kao jedno domaćinstvo, gde se misli za porodicu, gde se misli za zdravlje dece, gde se misli da deca mogu da uče ili moraju da uče, gde se misli za dobre komšije i normalno, ja ću glasati protiv ovog amandmana, ali glasao je za budžet svim srcem i zato što vam je budžet odličan, zato što je investicioni, zato što se više izdvaja za poljoprivredu i voleo bih da čak bude u jednom delu, a onaj deo što je konkretno za demografiju.
Ja dolazim opštine koja jeste najlepša opština u Srbiji, ali je treća opština po starosti. Prema tome, ministarstvo bez portfelja koja vodi gospođa Slavica Đukić Dejanović, jeste nešto novo što je naša Vlada i naš premijer odvojio u budžetu i mislim da je to potrebno da na najbolji način rešimo probleme i demografije, da ulažemo u mladost, da ulažemo u privredu, da ulažemo u poljoprivredu. Bez jake privrede i poljoprivrede nema nam ni razvoja naše zemlje Srbije. Još jednom pozivam sve da ne glasamo za ovaj amandman.

Hvala.
Saša Radulović, izvolite.

Subvencije su jedan izuzetno loš način da se podstiče privreda. Ne postoje nikakve analize koje su kod nas urađene, koje govore o tome koliko i da li je uopšte bilo koja subvencija koja je davana podstakla privredni rast. Subvencije je poklon. Kada ne uradite ništa u društvo onda pokušavate da objasnite građanima kako morate da plaćate nekoga da dođe u Srbiju i otvara radna mesta, pa na primer kineski investitor u Obrenovcu treba da dobije preko 27.000 evra po radnom mestu koje treba građanima da plaća 200 evra.
To je nešto potpuno neshvatljivo. „Istinomer“ je radio priču o ovome i radio analizu.
Znači, mi se pretvaramo u zemlju jeftine radne snage. Građani to očigledno ne razumeju i ove priče o tome kako mi trebamo radna mesta, kako hoćemo da podstičemo su prazne priče dok se ne pokaže da zaista postoji neka veza između poklanjanja novca i nekog privrednog rasta sa druge strane.
U stvari, najveći investitor i podrška privredi je došla iz inostranstva u vidu pada cene nafte koje su recimo samo u 2014. godini pomogle domaćoj privredi sa preko 300 miliona evra. Izgleda da će i naredne 2015. i 2016. godine imati takođe ovakav efekat.
I drugi je naravno je pad kamatnih stopa na svetskom tržištu koje su korisne za Srbiju. To jeste doprinelo i pomoglo malo. Međutim, mere kao što su subvencije su jedna katastrofalno pogrešna politika. Vođena je 2008. i 2009. godine. Već znamo za lik i delo bivšeg ministra Mlađana Dinkića. Aleksandar Vučić je preuzeo tu politiku i ona se i dalje nastavlja.
Ovo treba zaustaviti jer situacija u kojoj domaći proizvođač bojlera plaća poreze, a te poreze onda uzme Vlada pa daje nekom stranom investitoru, njegovom konkurentu da pored njega otvori fabriku i njegovu ugasi, pa to je zaista gubitnička „perpentum mobile“, ekonomska politika.
Subvencije valja ukinuti. One ništa ne doprinose. U stvari, samo nas koštaju i još gore, vezane su za korupciju. Kada sam bio ministar privrede, otkrili smo u to vreme da su davane subvencije išle uz partijski reket od 30%. Ovo su nam sami privrednici govorili, kojima su partijski kadrovi i parazitski sistem, koji nas u stvari najviše košta, dolazili sa predlozima – daćemo vam subvenciju ako nam na drugi način vratite taj novac. Krivični postupci se vode oko ovoga.
Subvencije su do sada uvek bile pokriće za korupciju. NJima postajemo zemlja jeftine radne snage i ovo treba konačno prekinuti. Hvala.

Reč ima Goran Kovačević.

Dame i gospodo, kada je „Istinomer“ mera ekonomske teorije, ekonomske prakse onda je to velika razlika između nas iz SNS i vas – gde god da ste.
Ja ne želim uopšte da potcenjujem nijednog narodnog poslanika Narodne skupštine zato što ne moraju svi da znaju dobro ekonomiju, ali oni koji aludiraju na to da su ekonomski eksperti, ja bih vas malo podsetio.
Problem subvencija je suštinsko pitanje koje deli ekonomsku teoriju od 1900. godine. Do 1900. godine nije postojao taj problem. Svi su smatrali da je klasična ekonomska teorija suština Isejov zakon, onda je pod pritiskom ekonomskih problema krenulo investiranje, odnosno subvencije različitih država i to se teoretski zaokružilo negde donošenjem Kejnsove opšte teorije kamate i novca.
Kejns je prvi koji je u ekonomskoj teoriji potvrdio da postoji mogućnost investiranja, odnosno intervencije u državi.
Posle toga Milton Fridman, pretpostavljam da ste čitali, je uradio analizu investiranja države u privredu na čuvenom multiplikovanom modelu gde je utvrdio, koji je bio potpuno protiv Kejnsa, da vas podučim malo, da na 100 dolara koja država investira ne postoji nijedan dokaz koji pokazuje da se iz privrede neće vratiti najmanje 100 dolara. Znači, nema šanse da su subvencije države koje se investiraju u privredu gubitak, kaže Milton Fridman, Nobelovac. Možda vi znate više.
Dakle, ako država može da investira, u multiplikativnoj varijanti joj se vraća 100 dolara minimum, Milton Fridman kaže da je verovatno efekat povraćaja sredstava koja država investira kroz različite oblasti veći.
Šta je ovde problem? ovde je problem što danas možemo da prihvatamo različite ekonomske teorije. Ako mene lično pitate i ja više naginjem Miltonu Fridmanu i Hejku, ali je suština da danas svet ne funkcioniše na liberalnim principima.
Kada ova desna strana pljuje po neoliberalizmu, glavni zastupnici u suštini ideja neoliberalizma u Srbiji je desna strana. Možda ona to radi nesvesno…
(Zoran Živković, s mesta: Priznajem.)
Ne kažem za vas. Nije ništa sporno.
Za pojedince koji su glavni zastupnici kritikujući SNS potpuno besmisleno.
U uslovima kada danas sve evropske zemlje da li su razvijene ili ne razvijene, sve balkanske zemlje da li su razvijene ili nerazvijene, gotovo sve zemlje u svetu prelaze na ekonomsku politiku koja više odgovara Kejnsu, odnosno direktnim investicijama, koji je potpuno različit od onoga što smo imali pre desetak godina, 20 godina, nema mehanizma koji ostavlja Vladi Republike Srbije da može da privuče stranog investitora u trenutku kada imate valutne sukobe, ogromnu količinu kapitala koji se investira na globalnom tržištu, sem da ponudite jedan oblik kakvog god intervencionizma da bi privukli strane investitore.
Možete da se složite i ne složite. Možete da ukinete subvencije, ali u tom trenutku nećete imati rast BDP, nećete imati novi nivo zapošljavanja u stranim i domaćim velikim kompanijama pri čemu je nesporno da su mala i srednja preduzeća suština rasta i razvoja jedne nacije. Ali, u ovom trenutku na ovom nivou koji smo dostigli Srbija mora prosto da investira i da ovo ne radi, da ovo nije dobro za Srbiju rezultati u prethodne dve godine ne bi bili ovakvi. Ne bi došlo do rasta BDP, jer najveći rast BDP upravo dolazi i najveći izvoz iz kompanija koje su strane i kojima je Srbija na neki način pomogla da dođe ovde. Ne bi dolazilo do rasta nivoa zaposlenosti, a on je svakako veći.
Menjati politiku koja daje rezultate u uslovima u kojima je globalno prihvatljivo takvo ponašanje zato što želite da nanesete političku štetu svojim političkim protivnicima je potpuno besmisleno.
Možemo da govorimo o čemu god, ali subvencije u uslovima normalnog funkcionisanja ekonomije danas su primerena stvar i one dovode do rasta BDP bez obzira šta mi o tome mislili.

Poslanik Aleksandar Stevanović.

Meni je izuzetno drago da je kolega nekakvu teoriju citirao i da se bavimo nekakvim sadržajem i možemo se saglasiti ili ne oko toga, ali ako se na sto uloženih sredstava od strane države, od subvencije ili bilo koje državno ulaganje vrati minimum 100, a neki očekuju više, zašto onda ne uložimo ceo budžet u subvencije, zašto se ne zadužimo po nikad povoljnijim uslovima i sve to uložimo u subvencije ako je to toliko sigurno i toliko dobro? Nema razloga da se zadržimo na ovome što imamo sada.

Reč ima narodni poslanik, Goran Kovačević, replika.
Molim kratko samo.
(Zoran Živković, s mesta: Kad ga je pomenuo?)
Vas niko ne spominje. NJemu je rekao nekakvu teoriju.
Da mu ne dam?
Evo, ne da opozicija da vam dam repliku.
Koga je spomenuo? Aleksandra Stevanovića, ali ako vi kažete… evo da se složimo da opozicija ne da repliku. Slažem se, da niko spomenuo prethodnog govornika, koji je navodio nekakve teorije. Ako smatrate da to nije ništa u redu, ali imamo iste kriterijume.
Na član 1. amandman je podnela poslanica Gordana Čomić.
Da li želite reč?
(Saša Radulović, s mesta: Po amandmanu.)
I vi po amandmanu? Da li možete malo brže da reagujete da mogu da pratim sednicu. Ako može.
Izvolite.

Znači, već pet minuta mi je uključeno ovo ovde, tako da ovi vaši komentari su stvarno neprimereni.
Što se tiče ovih ekonomskih teorija o Kejnsu i Fridmanu, mi ovde govorimo o subvencijama, državna ulaganja su dve različite stvari. Subvencija je poklon, a državno ulaganje je državno ulaganje. Poklon i ulaganje su dve različite stvari.
Druga stvar, što se Frdgmana tiče, imam samo jednu anegdotu da ispričam za Fridmana, ide vrlo slično ovome što je Aleksandar Stevanović ispričao.
Kada je prolazio pored puta gde su sa lopatama gradili auto-put u jednoj socijalističkoj državi, da ne pominjem kojoj, Fridman je pitao što koriste lopate a ne mehanizaciju, a oni su mu rekli – pa zato što to postiže punu uposlenost, a onda je Fridman pitao – što im ne date kašičice? Znači u istom slučaju pitanje je, ako je to tako dobro sa subvencijama, pa 84 milijarde valja pokloniti nekome, pa zašto ne 160 milijardi? Zašto ne da se zadužimo za sve pare i sve sjurimo na to? Zašto tako nešto ne uradimo, jer to bi vam onda bila, po vama, ekonomska politika. Ovo naravno nema nikakvog smisla, perpetu mobile, nije izmišljen i ne postoji. Ova ekonomska politika se može najbolje nazvati tim imenom. Znači, ista je kao Dinkićeva, perpetu mobile ekonomije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Goran Kovačević.