Reč ima Srđan Nogo. Nije tu.
Reč ima Milovan Krivokapić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, uvaženi državni sekretari Ministarstva zdravlja, uvažene koleginice i kolege, juče smo na Odobru za zdravlje i porodicu dosta diskutovali o ovim zakonima, tako da ću danas biti vrlo kratak, jer smatram da je dosta rečeno šta ovim novim zakonom naše zdravstvo i uopšte šta naš narod i naša država dobijaju. Uobličiću samo i kazaću ovako da, recimo, Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji definiše tačan niz procedura i uslova za uključivanje infertilnih parova u proces biomedicinski potpomognute oplodnje, kao i uslove kojima su određene stručne ustanove i kadar mogu baviti istim.

Naše zdravstvo zaista u zadnje vreme ne da toliko napreduje, nego rapidno mogu reći napreduje, iznosim svoje lično mišljenje, a delim i ostalih kolega, jer od juna, što se tiče prvog zakona, 2016. godine finansira se i treći pokušaj o trošku RFZO-a. Kao što reče malopre jedna koleginica, starosna granica je pomerena sa 40 na 42 godine da bi se finansirale iz budžeta RFZO-a u postupku biomedicinskih potpomognutih oplodnji.

Što se tiče Zakona transfuzijske medicine, ovim zakonom uređuje se način, postupak, uslovi... Izvinjavam se, samo jednu stvar sam morao da kažem, a to je da u ovom Zakonu o biomedicinskoj potpomognutoj oplodnji, to moram da kažem, prvi put su u potpunosti precizirane odredbe o inspekcijskom nadzoru, što je jako bitno za mene lično.

Što se tiče Zakona transfuzijske medicine, ovim zakonom uređuje se način, postupak, uslovi, organizacija i delatnost transfuzijske medicine, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i nad obavljanjem transfuzijske medicine na teritoriji Republike Srbije. U ovoj oblasti medicine uspostavljene su jasne zakonske regulative na različitim nivoima organizacione strukture, što svakako doprinosi da sprovođenje zdravstvenih mera bude adekvatno, kao i da se održi zdravlje građana.

Sad ću reći još i ovo, u ovoj državi svako radi svoj posao iz svoje oblasti. Zašto sam ovo rekao? Ovo sam rekao što su pojedinci hteli da ubace i koriste svaku priliku da ubace politiku koja ne pripada danas ovoj temi. To su pokušali dvoje-troje kolega. Međutim, ja mogu samo da kažem da naše zdravstvo zaista, januara meseca je izašla rang lista, u stvari indeks o zdravstvenom potrošačkom indeksu, gde smo mi za 2015. godinu dobili 116 bodova više. Znači, 2016. u odnosu na 2015. godinu, 116 bodova je zdravstvo Srbije dobilo više i među 35 ocenjenih zemalja na 24. mestu, što znači da su ispod nas i zemlje članice EU, kao što su Mađarska, Letonija, Grčka, Litvanija i da ne nabrajam dalje koje zemlje. Eto, ljudi, koliko se politika meša u naše zdravstvo. Znači, svako u ovoj našoj zemlji radi svoj posao, pa i zdravstvo, jer zdravstvo i prosveta su dve grane bez kojih jedno društvo ne može da napreduje. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima Vladimir Đurić.

Hvala.

Poštovane kolege poslanici, ovaj zakon kao predlog pokušava da ponudi odgovore na neke izazove koje donose savremene tehnologije. On u priličnoj meri izlazi iz domena zdravstvenog sistema i zadire u domen porodičnog prava, shvatanja uloge porodice i samog roditeljstva. On otvara neka veoma važna pitanja u eri u kojoj se očekuje vrlo skori bum i porast broja dece začete biomedicinski potpomognutom oplodnjom.

U Predlogu teksta zakona i u današnjoj raspravi dva pitanja su se u suštini nametnula. Jedno je surogat materinstvo, a drugo je pravo donatora reproduktivnih ćelija na anonimnost, koje stoji nasuprot prava deteta začetog postupkom biomedicinski potpomognute oplodnje da sazna svoje genetsko poreklo. Zajedničko za oba ova pitanja je da je ponuđeno restriktivno rešenje, čime je na neki način poslata poruka da država u ovom trenutku nije u stanju da pravno reguliše izazove koje nova naučna i tehnološka dostignuća pred nas stavljaju.

Shvatamo da je surogat materinstvo u Predlogu zakona zabranjeno, jer se zapravo nije u ovom trenutku želelo dublje ulaziti u problematiku porodičnog prava i postaviti njegovo osnovno pitanje po kojem je majka deteta samo ona žena koja je trudnoću iznela i dete rodila. Na taj način će za biomedicinski potpomognutu oplodnju ostati uskraćeni oni kojima je sugorgat materinstvo jedino rešenje. Ovakav pristup može se kritikovati i sa aspekta ustavnosti, može se smatrati na neki način i neustavnim, jer se muška neplodnost leči svim medicinski raspoloživim metodama, a ova metoda kada je u pitanju ženska neplodnost će ostati van granica pozitivnog prava i u domenu krivične odgovornosti. Tako će, na primer, žena koja je u stanju da proizvede jajnu ćeliju, ali ne može da iznese trudnoću, biti uskraćena za ovu vrstu pomoći.

Kada je reč o drugom pitanju, osnovana je pretpostavka da se predlagač zakona odlučio da štiti anonimnost donatora reproduktivnih ćelija, želeći time da promoviše zapravo njihovo doniranje, računajući da će donora biti manje ukoliko oni nisu sigurni da je njihova anonimnost zagarantovana i plaše se mogućih pravnih posledica po sebe i svoju porodicu kasnije u životu. Zato ću reći da je šteta što baš ovih dana kada su ova dva zakona na dnevnom redu mi u javnosti nemamo kvalitetnu javnu debatu, pre svega u medijima, gde bi se građanima ponudile informacije na osnovu kojih bi oni kompetentno mogli zauzeti stavove o ovako važnim pitanjima. Jer, kada bi recimo znali građani da lice koje je doniralo reproduktivne ćelije nema nikakvog prava ili obavezu prema detetu koje je njima začeto, možda bi bili spremniji da doniraju i ne bi toliko insistirali na sopstvenoj anonimnosti. Tako bi građani mogli saznati da lica koja su donirala reproduktivne ćelije uopšte po zakonu nemaju pravo utvrđivati u sudskom postupku svoje roditeljstvo.

Nažalost, zakonodavac je ovakvim rešenjem pravo donora na anonimnost stavio ispred prava deteta da sazna svoje genetsko poreklo. Razlozi zbog kojih je detetu začetom uz pomoć biomedicinskih postupaka potrebno omogućiti da sazna svoje poreklo nisu samo medicinski, oni su pre svega i pravne i psihološke prirode. U pravnom domenu, prema Konvenciji o ljudskim pravima koju je Srbija ratifikovala, dete ima pravo da sazna svoje poreklo koliko god je to moguće. Predlogom zakona dobijanje ovakvih podataka je praktično onemogućeno.

Ograničiti pravo samo na medicinski opravdane razloge je takođe protivustavno jer Ustav Srbije u članu 64. garantuje pravo deteta da sazna svoje poreklo i svako dete zbog toga ima pravo da sazna ko su mu roditelji. Ustav dozvoljava da se neka prava zakonski ograniče, ali ne u potpunosti nego u meri da se ne uđe u samu suštinu tih prava. Dozvoliti detetu da sazna svoje poreklo samo u neželjenom slučaju medicinske potrebe, dakle nužde, u suštini je lišavanje tog prava potpune suštine. Tako da bih osnovano postavio pitanje ustavnosti ovakvog zakonskog rešenja.

Dodatno, saznanje da su ovakvi podaci postojeći, a zbog sledivosti koju zakon predviđa, oni će biti postojeći, ali zakonski nedostupni kod dece začete biomedicinski potpomognutom oplodnjom doniranim genetskim materijalom nemogućnost dobijanja ovakvih podataka može biti uzrok stresa, konfuzije i osećaja marginalizovanosti, socijalne isključenosti i frustracije. Devedeset posto ovakvih osoba prestaje da ispoljava ovakve simptome onog trenutka kada dobije informaciju o svom genetskom poreklu i dođe do svojih genetskih roditelja.

Primer Švedske koja je dosta davno promenila pravilo garantovane anonimnosti donatora reproduktivnih ćelija, gde ta zakonska promena nije dovela do pada donacija nego je samo promenila strukturu donora, gde su umesto mlađih neoženjenih muškaraca u doniranju počeli da dominiraju stariji oženjeni muškarci, govori da zaštita anonimnosti donora nije nužan preduslov da se time promoviše doniranje reproduktivnog materijala. Pored toga, prava davalaca reproduktivnih ćelija ne bi bila ugrožena jer pored odredaba Porodičnog zakona i članom 40. propisano je da davalac nema apsolutno nikakve pravne ili druge obaveze, kao ni pravo prema detetu, tako da je poruka da bi o ovakvim stvarima u suštini trebalo da vodimo aktivnu javnu debatu, da građani mogu kompetentno da zaključe stavove, a ne da žurimo sa restriktivnim rešenjima u zakonu. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani poslanici, dužna sam da vas obavestim da od ovog trenutka nema više emitovanja prenosa direktnog zbog prenosa kupa najboljih veslača beogradskih gimnazija, a nakon toga će biti emitovan film o Jasenovcu, tako da više nemamo prenos od ovog momenta.
Izvolite, ministre.

Samo dve stvari da razjasnimo. Ovde je više puta pomenuto, zakon je od 16. decembra u Skupštini, javna rasprava bila je u januaru i februaru, apsolutno nije postojala nikakva prepreka da se bilo ko uključi, da se ide na javnu debatu ili na bilo šta drugo. Toliko o terminima koji su. Niti je zakon donet po hitnom postupku, niti je neko ikome branio da učestvuje u svemu ovome.
Ono što pričate o zakonu u članu 2, apsolutno je usklađen sa Porodičnim zakonom i sa porodičnim pravima. Proverite, postoje stvari koje su morale da se usklade.

Hvala.
Reč ima Vlado Babić.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, cenjeni gospodine ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postupci vantelesne oplodnje temelje se pre svega na poboljšavanju prirodnih oplodnih mogućnosti parova, a usmereni su na ostvarivanje kontakta jajnih ćelija i spermatozoida, skraćujući time put do njihovog spajanja ili dovodeći ih u neposredni kontakt. Suština svih postupaka VTO je izazivanje ovulacije i dopremanje pripremljenog semena u veću ili manju blizinu jajne ćelije u telu, to je tzv. arteficijalna, odnosno intrauterina inseminacija ili inseminacija van žene, odnosno in-vitro inseminacija.

Inseminacija kao intervencija počela je da se primenjuje 40-tih godina prošlog veka, a predstavlja uzimanje semena muškarca i njegovo artificijelno unošenje u cervikalni kanal, u šupljinu materice ili jajovod. Inseminacija se može izvesti spontano u toku prirodnog ciklusa, očekivanog ciklusa ovulacije, određivanja luteinizirajućeg hormona, može se proizvesti uz stimulaciju ovulacije u vreme očekivanja uz nivo luteinizirajućeg hormona i stimulaciju ovulacije uz medikamente i prethodnu pripremu semena u cilju postizanja maksimalnog oplodnog potencijala partnera.

Tajming kod inseminacije je veoma bitan jer se ona radi neposredno pre ili odmah nakon ovulacije, a to se utvrđuje ultrazvučnim pregledom ili nalazom nivoa luteinizirajućeg hormona. To je jednostavna intervencija koja traje od pet do deset minuta, pri čemu se u matericu unese od jedan do 1,5 ml prethodno pripremljenog semena, nakon čega žena leži jedno izvesno vreme i posle dve nedelje se utvrđuje nalazom krvi da li je ona ostala trudna ili ne. Sama inseminacija u lečenju neplodnosti se radi tri do četiri puta i nakon toga parovi se okreću ka vantelesnoj oplodnji.

Napominjem da se vantelesna oplodnja sprovodi tek ako su iskorišćene sve ostale mogućnosti začeća i lečenja steriliteta. Ona je kruna lečenja neplodnosti, a za mnoge parove i jedini put do ostvarivanja roditeljstva. Postoje dva osnovna postupka u vantelesnoj oplodnji, to je klasični metod, odnosno in-vitro fertilizacija, i mikrofertilizacija. U slučaju klasične VTO, i to metodom in-vitro, jajne ćelije se pune većim brojem kvalitetnih spermatozoida i na taj način se vrši inseminacija. Već posle 18 do 24 časa se može utvrditi da li je došlo do fertilizacije. Jedino ako je mogućnost IVF minimalna radi se mikrofertilizacija kojom se povećava šansa parovima uključenim u postupak da se ostvare kao roditelji.

Što se tiče nemogućnosti začeća, ona postoji kako kod muškaraca zbog smanjenog broja pokretnih spermatozoida, zbog lošeg kvaliteta, slabe prodornosti itd, tako postoji i kod žena. Ako je muškarac aspermičan, odnosno postoji totalni izostanak spermatozoida u ejakulatu, vrši se aspiraciona biopsija testisa. Prethodno očišćene jajne ćelije od grozdova dovode se u blizinu spermatozida i vrši se na taj način oplodnja.

Hečing je novi metod kojim se mogu poboljšati šanse za vantelesnu oplodnju kojim se omogućava da jajna ćelija lakše probije opnu oko nje i olakšava se oslobađanje embriona. Od hečinga se odustaje samo ako postoji jedan embrion. Ovu metodu posebno koristimo u poznim reproduktivnim godinama kod starijih od 37 godina života, kod žena koje su iscrpljenih jajnika i onih koje su imale više neuspelih pokušaja vantelesne oplodnje, tako da hečing povećava šansu trudnoće za 20%. Embriotransfer se može uraditi već nakon 30 sati od intervencije, tako da je ovo još jedan način vantelesne oplodnje.

Za smanjivanje upućivanja na vantelesnu oplodnju vrlo značajno mesto ima i skrining, odnosno redovni preventivni pregled grlića materice. Poznato je da se ovaj karcinom najčešće javlja kod žena u mlađoj životnoj dobi koje se vrlo često još nisu ostvarile kao majke i zbog toga je jako bitno da sve žene redovno odlaze, bar jednom godišnje, na kontrolni pregled kod ginekologa, da im se uradi svaki put bris Papanikolau, ako je potrebno i kolposkopski nalaz.

Vantelesna oplodnja se obavlja kako u državnim, tako i u privatnim bolnicama. Za sada je sa 11 zdravstvenih ustanova ugovoren VTO zato što je u državnim bolnicama lista čekanja jako duga. I pored pomeranja granice za VTO na 42 godine, mlađe osobe vrlo često ne pribegavaju ovom načinu oplodnje. Mnoge lokalne samouprave, pa tako i somborska, izdvaja deo sredstava iz budžeta za parova koji su bili već na VTO, ali po zakonu na to više nemaju pravo. Granica za ovo je 45 godina, tako da je prošle godine somborska lokalna samouprava izdvojila milion dinara za tri bračna para koji su stariji od 42 godine, a mlađi su od 45 i kod jednog je došlo do začeća i oni očekuju blizance, a ova druga dva para su u procesu pripreme za vantelesnu oplodnju.

Po mišljenju Instituta „Batut“, vrlo je opravdano ugovaranje o 3.300 do 4.300 usluga lečenja sa privatnim zdravstvenim ustanovama jer je kapacitet u pet državnih bolnica svega 1.700 postupaka.

Tako da je već tokom ove godine zaključen ugovor sa 11 privatnih klinika, i tako je obezbeđeno da 3.050 parova započne lečenje neplodnosti. U privatnoj ustanovi upućeno je do sada 1.060 parova, od toga je 745 završilo proces vantelesne oplodnje a 70 parova je u postupku biomedicinski potpomognutog oplođenja, dok 245 iz nekog razloga još nije uključeno u procedure.

Što se tiče državnih ustanova, 234 žene je prošle godine zatrudnelo i očekuju prinove, a u privatnim je to bilo 143. Izmenom pravilnika čija je izmena stupila na snagu 25. juna prošle godine, osigurana lica mogu da ostvare pravo na treći pokušaj lečenja neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognuto oplođenja na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Tokom prošle godine na području filijale Sombor na obrazac, to je standardni obrazac OLK 11, odnosno na saglasnost lekarske komisije za započinjanje vantelesne oplodnje odlučilo se 69 parova, a 53 para je već u tom procesu. Razlika je nastala u tome što su neki parovi ili odustali jer je potrebna dopuna nalaza koja je dosta kompleksna i tiče se kako muškarac tako i žena.

U prva tri meseca ove godine, 22 para čeka odluku lekarske komisije za upućivanje, a 31 je u procesu vantelesne oplodnje. Obrazac OLK 11 ima važnost trajanja od tri meseca i on se može izdavati više puta. Svaki petak filijale šalju u Republički zavod za zdravstveno osiguranje tabelarni prikaz svih osiguranih lica kojima je izdat ovaj obrazac, a ovim pravilnikom izmenjen je član kojim žena koja već ima potomke može u novoj bračnoj zajednici da zatraži uključivanje u vantelesnu oplodnju ako joj partner nema dece.

I pored svega toga što država pokušava da ovim postupcima poveća natalitet i prirodni priraštaj u Srbiji, procenat uspešnosti vantelesne oplodnje je 33%. Pored ovoga, recimo, malog procenta začeća omogućeno je porodicama da uživaju u roditeljstvu a ženama da se ostvare kao majke.

U danu za glasanja poslanička grupa SNS će podržati ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Evo, na početku bih ukazao na ono što je zajedničko za oba predloga zakona. To je isti ustavni osnov, to je član 97. Ustava Republike Srbije, i moram da kažem za razliku od uobičajenih zakona koji se nalaze na dnevnom redu ova dva zakona spadaju u grupu tzv. posebnih zakona koji pored ustavnog osnova i imaju pravni osnov, a njihov pravni osnov se nalazi u članu 224. stav 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, pa ja i da malo i citiram kojim je propisano da se način, postupak i uslovi uzimanja i presađivanja organa, tkiva i ćelija kao delova ljudskog tela, odnosno način postupak i uslovi za lečenje neplodnosti postupci biomedicinski potpomognutim oplođenjem uređuju posebnim zakonom. Praktično ovaj prvi zakon ima svoj ustavni i pravni osnov.

Moram da skrenem pažnju 250 poslanika i svi oni koji dolaze kao predstavnici Vlade i poverenici jedne Vlade dolaze ovde da bi se bavili politikom, a ne strukom. Lekar, kao poslanik, lekar kao predstavnik Vlade kad se bavi strukom on se bavi strukom u ordinaciji u zdravstvenom centru. Advokat kada dođe kao poslanik, on se bavi politikom ovde, a advokaturom u kancelariji i u sudu. I ovo su propisi koji čine pravno-politički sistem Republike Srbije i ovde nije struka. Struka je ono što su vaši protokoli, procedure, postupci, izveštaji, analize kako se uspostavlja dijagnoza i koja je propisana terapija, to je struka. Ta stručno medicinska pitanja ne regulišu ova dva zakona. I, to jednom da završimo to se odnosi i na ove propise, to se odnosi i na propise o šumama, o vodi, o nekim tehničkim standardima. Struka nije ovde, ovde je laička Skupština i dobro je što je laička jer i laici mogu da pogode temu na politički način i da pošalju jasnu poruku o čemu se radi. Ako smo ovo savladali, a ja sam se potrudio samo da citiram ono što stoji u Ustavu Republike Srbije i u našem Poslovniku onda da krenemo dalje.

Vidite, vi kažete u vašem obrazloženju ovog prvog zakona da je sada na snazi Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja, Zakon je donet 2009. godine. Kao što vidite u naslovu zakona koji je sada na snazi nalazi se upravo ona rečenica iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Vi to želite da izbacite iz pravno-političkog sistema Republike Srbije kada ovaj predlog zakona izglasate i postane zakon i on će tada imati naslov – Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji. Izgubilo se lečenje, izgubilo se lečenje. Zakon o zdravstvenoj zaštiti je u funkciji lečenja i obezbeđenja zdravlja nacije.

Idemo dalje, šta ste napisali ovde. Pod dva, koji su željeni ciljevi donošenja zakona? Osnovni cilj donošenja novog zakona o biomedicinskim potpomognutoj oplodnji je, šta je cilj, to je ona poslednja uporišna tačka koja treba da se osvoji, do koje treba da se dođe. Kako ste vi definisali taj cilj i posebnu tačku? Citiram – povećanja broja obavljenih postupaka BMPO i povećanja procenta uspešnosti obavljenih postupaka BMPO, izgubilo se lečenje. Vas interesuje tehnologija, vas interesuje tehnika, vas interesuje nadzor, vas interesuje evidencije i vas interesuje izveštavanje Evropskoj komisiji i Evropskoj Uniji. To vas interesuje. A ovde su svi poslanici do jednog ispričali da oni smatraju da nam je potreban zakon koji treba da pomogne lečenju i povećanju nataliteta. I, to je taj raskorak u kome se nalazimo.

Vi imate neke zacrtane ciljeve koji želite da postignete, te ciljeve krijete sa jednom lepom uspavankom koja je prihvatljiva, niko se protiv toga nije pobunio i nalazite se u raskoraku. Neko je to primetio ko se ozbiljno bavi politikom, neko ko u ovome prepoznaje lepe želje, on kaže – pa, ja imam pravo da imam lepe želje da verujem u nešto lepo. I, svi su u pravu, a da li smo mi rešili problem? Pa, vi sami kažete da je problem nerešiv ovim sredstvima koja se koriste od 2009. godine, i na poseban način asocirate da i posle ovog zakona neće to da se reši.

Pa, moram da vam objasnim nešto što je abeceda ili azbuka ovog posla kojim se mi bavimo. LJudi imaju izbornu volju, ali donesu i izbornu odluku i napravi se neka većina. Ta većina je dobila pravo od građana da rešava probleme, oni koji nemaju većinu njima je zabranjeno da rešavaju probleme. Oni su u obavezi da nas kritikuju, da gledaju gde ste pogrešili, da vam ukazuju na propuste, da utiču na vas da se ispravi nešto i da se po pravilima struke i zakona radi.

Šta vi kažete? Čitam takođe vaše obrazloženje, i ministar ga je pročitao na sebi svojstven način, pa verovatno prema stilu čitanja niko nije obratio pažnju. Ali, vi kažete da postojeći Zakon o lečenju neplodnosti ovim postupcima je loš, kaže – loše definisani uslovi, pa onda na drugom mestu, na drugom pasusu kaže – naime, postojeći zakon je na pogrešan način propisao uslove i itd, itd. Vi kritikujete propis koji je na snazi. Ali, moram da vam kažem 2009. godine, u tim klupama gde se vi nalazite bili su takođe predstavnici vlasti u to vreme, oni su držali taj zakon u formi predloga i od pozadi su nam pokazivali pečate, pokazivali rečenice, pasuse gde EU kaže da je to najbolji propis, bolji ne može da postoji, usaglašen sa svim njihovim direktivama i kažete - zakon koji je donet 2009. godine je loš.

Kod onog drugog zakona taj stav ne ističete na taj način, nego kažete -istekao mu je rok trajanja. Za šest godina on se pokazao, to je prva etapa, sada idemo sa novim zakonom, to je neka druga etapa. Molim vas, to ste vi sve napisali. Vi stojite iza tih reči. Ja vas samo podsećam šta ste napisali. Ja vas samo podsećam da sve ovo što ste vi napisali bitno odudara od diskusija svih narodnih poslanika ovde. Da li se nekome sviđa ko je koja politička stranka, uopšte nije bitno, ali svi su u ova dva zakona prepoznali nešto što je humano, visokomoralno, u funkciji nataliteta, u funkciji zadovoljstva i porodice i braka, i svega nečega, što svakako moramo svi da se zalažemo.

Ali, ja vas upozoravam, to što mi svi želimo, nema ga ovde. Molim vas, s kojim ste vi pravom izvoz i uvoz ubacili u ovaj predlog zakona? Izvoz i uvoz, to su klasični spoljnotrgovinski poslovi. To se reguliše Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju. Tim zakonom se reguliše i uvoz i izvoz i robe i semena i traktora, reguliše se uvoz i izvoz usluga. Ovde se javlja nešto što je tkivo, ćelija, to je sa gledišta tog zakona predmet trgovine, predmet prometa. A, vi ubacujete u ovaj zakon i kažete da je to takođe medicinski posao. Nije to medicinski posao. To je posao spoljne trgovine, i kraj. Ne smete da ulazite posebnim zakonom u nešto što je regulisano opštim propisima, ne smete.

Dalje. Ja ću da preskočim sve ove vaše kritike na račun postojećeg zakona. Kaže - po postojećem zakonu ne postoji mogućnost zamrzavanja jajnih ćelija, pa onda je loše oko inspekcijskog nadzora, pa tako dalje, pa tako dalje.

Ali, molim vas, samo da objasnimo neke stvari. U ovom društvu postoji veliko poštovanje prema nečemu što se zovi beli mantil. Zašto? Zato što je to malo i zamagljeno nekom enigmom. Veruje se lekarima. LJudi kad su bolesni idu kod lekara, traže pomoć, traže spas, ne biraju sredstva itd, itd.

Kada su pitanju zdravstvene evidencije, kada su u pitanju neke stvari koje se rade u zdravstvu, pa na neki način imaju veze i sa ovim predlogom zakona, mi ovde u proceduri treba da dobijemo zakon kojim treba da se reši pitanje zamenjenih i nestalih beba. To je bilo u medicinskim ustanovama. Molim vas, niti je tužilaštvo, niti zdravstvo, niti policija, niti je jedan bilo koji državni organ uspeo da razreši tu situaciju. Molim vas, to je beba, to je dete.

Ovo što je predmet ovog prvog zakona, ako ga tretiramo kao neku robu, je neuporedivo manje i lakše je da se napravi svojevrsna manipulacija. Da li je neko želi, da li je neko ne želi, ja ne pričam o tome. Ko želi manipulaciju, on treba i da odgovara za to. Da li su moguće neželjene manipulacije? Verovatno su moguće i neželjene manipualicije. Ne samo sa ovim što je predmet ovog zakona, nego sa svim robama je moguće. Trgovina položajem, trgovina uticajem, sve je to moguće. Ma koliko država to da propiše, da uvede inspekcije da uvede kaznene odredbe, da angažuje ne znam kakve jedinice itd, itd, nijedna država u tome nije uspela da kaže da je 100% to regulisala.

Verujte ljudi, veliki broj zakona koji se donosi u ovoj Skupštini ovde, u suštini možda i nisu loši propisi, ali je primena tih propisa nešto što je poražavajuće, jer kada bi ta primena propisa bila na način kako je propisano, verovatno ne bismo imali ovolike primere nezadovoljstva i otvorenog svedočenja šta se u praksi dešava. Ne pričam konkretno o ove dve oblasti, da me pogrešno ne razumete, ali znate u svim istraživanjima javnog mnjenja kako se pozicionira vojska, policija, zdravstvo, obrazovanje. Vi ste već čuli kakva je percepcija građana kao publike i građana kao pacijenata. Sve je to poznato, sve je to priznato.

Dalje, moram da vam skrenem pažnju da ste napisali, vi ste napisali, kaže da postoji obaveza prema direktivama EU, a mi nismo članovi EU, da znate, kaže – Republika Srbija da svi propisi iz oblasti biomedicine budu potpuno usaglašeni sa direktivama EU. Ministarstvo zdravlja je preko projekta EU, pa je nešto tamo, ovo su oni platili, izabralo eksperta EU iz oblasti biomedicine. Pazite, izabrali ste eksperta iz oblasti biomedicine. Za šta? Za pisanje propisa, verovatno.

Ja mogu da shvatim da se vi pozivate na nekog stručnjaka medicinsko-profesionalne struke koji prenosi moderna saznanja iz ove oblasti, ali pozivati se na službenika EU da je stručnjak za ovu oblast, izvinite, molim vas, to ne postoji.

Čujem ovde, ljudi kažu, ovaj propis koji vi predlažete je izuzetno stručan. Direktiva 2004. godina, Evropski parlament, od 31. marta 2004. godine, o utvrđivanju standarda kvaliteta i bezbednosti za doniranje, dobijanje, testiranje, obradu, konzerviranje, skladištenje itd, itd, objavljen u Službenom listu EU iz 2004. godine. To nije stručan propis. To nije propis struke. To je propis nečega što liči na naš parlament. Naš parlament ne izdaje nijedan stručan propis. Ministar, konkretno zdravlja, i drugi ministri, vrlo retko donose podzakonske akte koji su izuzetno stručnog karaktera, već to rade posebne grupe, posebne asocijacije itd, itd.

Ovo nije stručni propis. Ovo je politički propis. Molim vas, taj propis iz 2004. godine, neko pre vas je napisao da je to već bilo u postojećem zakonu. Onda imate direktivu komisije iz februara 2006. godine, o sprovođenju direktive itd, itd. Pa, onda direktiva iz 2006. godine.

Mi nismo članovi EU. Odmah ću da vam dam i sledeći primer. Juče je Narodna skupština ovde glasala i donela Zakon o potvrđivanju Konvencije o Evropskom šumskom institutu. Nigde nema poziva na EU, nego se kaže – ovo je sve evropska institucija. Znači, postoje i takve stručne sve evropske institucije, ne samo institucije pod okriljem EU. Evropska unija je 28.