Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara – Partija za demokratsko delovanje, baziraću se najviše na temu vantelesne oplodnje.
Krenula bih od toga čega smo svi svesni, da problem nedovoljnog rađanja dece koji je zapravo ispod neophodne proste reprodukcije je ogroman problem, sa kojim se svi mi suočavamo i u okviru toga je pitanje neplodnosti nešto čime zaista treba svi mi da se bavimo.
Podsetila bih sve nas, uvaženi gospodine ministre, vi ste bili prisutni 26. oktobra, poslednjeg četvrtka u mesecu, kada smo ovde postavljali poslanička pitanja i ja sam postavila konkretno pitanje, vezano za uslove za vantelesnu oplodnju, za Pravilnik Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koji je tada, odnosno za 2016. godinu, glasio tako da je uslov za učestvovanje u ovoj proceduri što se tiče godina života bio 40 i tada smo kazali na to da ne bi bilo loše da se to produži, možda na 42.
Izuzetno mi je zadovoljstvo što je važeći Pravilnik za ovu godinu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, znači za 2017. godinu, takav da je uslov za godine života 42 u momentu započinjanja postupka vantelesne oplodnje. Znači, uspeli smo malo to da produžimo i nadam se da ćemo uz zajedničku saradnju uspeti da još mnogo nejasnoća razjasnimo ili ti da pomognemo svim tim parovima koji se suočavaju sa tim problemom.
Nažalost, istraživanja statistike pokazuju da se u Srbiji skoro 400 hiljada parova suočava sa ovim problemom. Sterilitet nije nešto što je urođeno i možda da se desi bilo kome, može da se desi čak i onima koji već imaju jedno dete i to je drugi problem o kojem bi sada u okviru ove rasprave o Predlogu zakona želela da govorim, ali najpre da krenem od toga da je jako bitno što konačno donosimo novi zakon, javna rasprava je završena još početkom prošle godine i što se mnoge nedoumice koje su u trenutno važećem zakonu od 2009. godine sada razjašnjavaju. Jako puno stvari je urađeno.
Želela bih najpre možda da pričam o tome. Kao što znamo od 2006. godine Republički fond za zdravstveno osiguranje finansira program biomedicinski potpomognuta oplodnja. Kao što sam već spomenula, postoje razni uslovi, kao što su godine života i ko zapravo može da učestvuje u tom programu. Osnovni uslov je da su to žene koje imaju neplodnost i pored odgovarajućeg lečenja, žene koje nisu rađale ili nemaju dece.
Dugi niz godina je Republički fond za zdravstvenog osiguranje finansirao dva pokušaja za vantelesnu oplodnju. Jako je dobro što od sredine 2016. godine se finansira i treći pokušaj jer opet statistike pokazuju da je nažalost retko uspešan prvi, da su mnogo uspešniji drugi i treći pokušaj jer ovo je jedna promena koju takođe svakako podržavamo i pozdravljamo.
Opšte je poznato da trenutno dozvolu za obavljanje postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje po ovom važećem zakonu ima 18 ovlašćenih zdravstvenih ustanova i to pet državnih i 13 privatnih. Vi ste tada govorili o tome zašto i sada prilikom donošenja novog zakona je važno uključiti privatnu praksu, da bi se što veći broj parova korisnika mogao uključiti u ovaj program.
Ja sam izvukla podatke da je od 2010. godine od kada postoji Uprava za biomedicinu do 2015. godine kada su ove zdravstvene ustanove izvršile 22 hiljade postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje državne upola manje 7.300 a privatne 14.600 i da je po statistikama procenat uspešnosti bio od 25 do 30%, što mnogi kažu da nije loša brojka, ali svi mi treba da radimo na tome da taj procenat uspešnosti bude što veći.
Kao što sam već u samom uvodu naglasila, želela bih da pričam i o drugim problemima. Jako je dobro što RFZO finansira tri pokušaja vantelesne oplodnje, što smo došli do toga da one žene koje učestvuju u ovom programu, znači da je broj godina promenjen sa 40 na 42, ne bi bilo loše da se to produži možda i do 45 u narednim godinama i u nekoj bliskoj budućnosti.
Volela bih da otvorim pitanje i muškog steriliteta, o kome se malo razgovara, i o onim parovima gde žena ima sekundarni sterilitet, ima recimo jedno dete, a želela bih još i iz nekih razloga ne može prirodnim putem da dođe do začeća. Dozvolite mi da u ovom slučaju konkretno spomenem razne programe lokalnih samouprava, odnosno AP Vojvodine, ne samo zato što sam inače iz Zrenjanina, ali moram da naglasim da je grad Zrenjanin prvi put još 2014. godine doneo odluku i od 2014. godine za svaku godinu se donosi novi pravilnik o kriterijumima za ostvarivanje prava na finansijsku pomoć za vantelesnu oplodnju u gradu Zrenjaninu. Negde početkom aprila je donet novi pravilnik za 2017. godinu.
Grad Zrenjanin je upravo mislio na ovu kategoriju, ne bi bilo loše, znam da su finansijske mogućnosti raznih lokalnih samouprava različite, ali upravo je jedan od uslova da u ovom programu mogu da učestvuju oni parovi koji ne ispunjavaju uslove koje postavlja RFZO. Ovde se konkretno misli i na muški sterilitet i na sekundarni sterilitet, znači oni parovi koji već imaju recimo jedno dete, najmanje jedno dete. Ono što je izuzetno dobro je što je grad Zrenjanin već tada postavio granicu godinu života na 45.
Naravno, moramo otvoreno razgovarati o tome da i ovde postoje poteškoće, a poteškoće su u tome da se sufinansira, znači da je maksimalan iznos koji mogu da izdvoje 200.000 dinara, ne bi bilo loše da to bude veći iznos i da oni mogu da plaćaju samo jedan pokušaj vantelesne oplodnje, za sada, i ukoliko taj nije uspešan onda ti parovi nemaju kome ponovo da se obrate, jer RFZO ne mogu zato što ne odgovaraju tim uslovima.
Kao što sam spomenula, AP Vojvodina takođe ima svoj program sufinansiranja troškova za biomedicinski potpomognutu oplodnju, AP Vojvodina takođe sufinansiranje oko 200.000 jednokratno. Ovo je regulisano pokrajinskom skupštinskom odlukom o pravu na sufinansiranje troškova za biomedicinski potpomognuto oplođenje i ponovo za drugo, treće i svako naredno dete, što znači da je ovde uslov da kada par ili samo neko, da li žena ili muškarac, ima svoje dete. Meni je nekoliko ljudi koji se suočavaju sa ovim problemom tražilo i reklo da je nejasno, tražila sam pojašnjenje iz pokrajine, čak su nekima rekli da ipak ne mogu da učestvuju u ovome, jer je prvo dete začeto prirodnim putem. Mislim da nekako treba da razjasnimo ove pravilnike, da jednostavno ljudima na terenu bude jasno na šta imaju pravo, a na šta ne. Konačan odgovor koji sam ja dobila i koji sam prosledila, nezavisno od toga da li je prvo dete začeto vantelesnom oplodnjom ili prirodnim putem, oni ipak mogu da učestvuju u ovom programu, što je za svaku pohvalu, da ne bi bilo diskriminacije na više nivoa.
Svi ćemo se složiti oko toga, da se sada vratimo malo na konkretne odredbe Predloga zakona o kojem danas raspravljamo, svi ćemo se složiti da je suština, cilj donošenja ovog zakona zapravo da povećamo broj obavljenih postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje i da oni budu što uspešniji, povećanje procenata uspešnosti ovih postupaka. Zbog toga je izuzetno značajno to o čemu ste vi, gospodine ministre, pričali, da nam ovaj novi zakon donosi i novinu u formi banke reproduktivnih ćelija, tkiva i embriona. Znamo da je u važećem zakonu takođe bilo utvrđeno postojanje, odnosno mogućnost postojanja banke reproduktivnih ćelija i tkiva, ali zbog nejasnoće, nedovoljno propisivanja uslova, odnosno koje delatnosti zapravo treba da obavlja to nikada nije zaživelo, odnosno bilo je nemoguće osnovati to, a bilo bi izuzetno značajno da postoji banka jajnih ćelija.
Ponovo se postavlja pitanje, zapravo to košta i to bi bila velika ušteda kada bi se to isto finansiralo iz RFZO, nadam se da će to tako biti, kao što bi se narodski reklo – čuvanje o državom trošku, jer bi naravno olakšalo proceduru za sve. Takođe je značajno, vi ste o tome pričali, ne želim da se ponavljam, verovatno je prethodnih nekoliko govornika pričalo o tome, da kao što je i ranije bilo, znači po trenutno važećem zakonu prema ovom postupku biomedicinski potpomognute oplodnje mogu da učestvuju parovi poslovno sposobni muškarac i žena koji su vanbračni partneri ili supružnici, znači žive u braku, može da učestvuje i žena koja je sama i koja je sposobna da bude majka, da vrši roditeljsku dužnost.
Naglasila bih, mislim da o tome niko nije govorio, da je dobro što je konačno izbrisana ona odredba prema kojoj je u ovaj postupak zabranjeno uključiti ženu koja po godinama života i opštem zdravstvenom stanju nije sposobna da rađa, šta god to značilo, odnosno koja je u starosnoj dobi koja nije primerena za rađanje. Vremena se menjaju, sada ću ponovo spomenuti to o čemu sam govorila. Neka evropska praksa, evropska statistika je takva da bi trebalo razmišljati o brojci 45. Znam da nikada nema dovoljno para, ali je i po određenim lekarima, stručnjacima, ja to nisam, ali sam se zaista raspitivala, do 45 godina, i po zdravlje žene, i po zdravlje deteta trebalo bi ženama dozvoliti da se ostvare kao majke ukoliko to žele.
Svi smo svesni toga da je kod nas, u Srbiji novac najveći problem i upravo zbog toga sam detaljno pričala o mogućnostima RFZO, odnosno o državnom trošku koje su mogućnosti koje nude lokalne samouprave, konkretno sam pričala o Zrenjaninu, ali postoji jako puno primera i tu su uslovi vrlo različiti, čak i iznos novca koji se daje, ali bi bilo dobro da se nekako pomogne tim lokalnim samoupravama u vidu gde mogu još da konkurišu, kako da dođu do novca ukoliko imaju ideja, kako bi mogli da prošire program na što širi sloj parova koji na drugačiji način ne mogu da dođu do potomstva, na radost svih nas, pa i budućih roditelja.
Govorila sam o tome i u oktobru i sada bih želela da naglasim da, kao što je opšte poznato, zemlje sa najvećom stopom prirodnog priraštaja su skandinavske zemlje i postoji niz političkih, socijalnih i ostalih razloga zašto je to tako. Najjednostavnije se to objašnjava time da su to jednostavno društveno odgovorna društva, institucionalizovane solidarnosti gde se ljudska i manjinska prava poštuju, gde ne postoje veće socijalne nejednakosti, gde je socijalna i zdravstvena zaštita pristupačna svima. Nadam se da će u bliskoj budućnosti uz zajedničke napore Ministarstva svi koji imaju bilo kakav problem, koji se suočavaju sa sterilitetom u Srbiji, ukoliko to požele, moći da postanu roditelji, neće morati da dignu kredit da bi se ostvarili kao roditelji, neće morati da odu na neke druge klinike koje jako puno koštaju, već će to moći da urade u Srbiji.
U međuvremenu sam se setila, pošto sam spomenula nekoliko zdravstvenih ustanova, znači 18 ovlašćenih, da je izuzetno značajno, da se ponovo malo vratim na Zrenjanin, da u Zrenjaninu nije uslovljeno da taj par mora u određenoj klinici da radi ovaj postupak, već mogu sami da biraju, što je isto tako i sa RFZO, što je jako značajno, jer to verovatno na neki psihološki način doprinosi uspešnosti postupka.
Dozvolite mi da preostalo vreme ovlašćenog predstavnika poslanike grupe Saveza vojvođanskih Mađara-Partija za demokratsko delovanje, vrlo kratko, govorim o drugom Predlogu zakona koji se nalazi pred nama. Ne bih pošto ste i vi izneli nove predloge novina. Neću dugo, samo bih želela da ukažem na konkretan problem koji se ovde otvorio. Volela bih kada bi vi to razjasnili ili kada bi bar Vlada Republike Srbije, pa možda i na predlog AP, još jednom razmislila o tom problemu.
Znači, po trenutno važećem zakonu organizacija transfuziološke delatnosti je određena tako da postoji kao što znamo Institut za transfuziju krvi Srbije, Zavod za transfuziju krvi Vojvodine i Zavod za transfuziju krvi Niš i 44 službi za transfuziju krvi pri opštim bolnicama, zdravstvenim centrima, kliničko-bolničkim centrima i bolničke banke krvi pri bolnicama, institutima i klinikama, njih 76. Kao što je ovde rečeno važeći zakon uređuje samo jedan deo transfuzijske medicine i to pripremu krvi i komponenata krvi, dok oblast kliničke transfuzije koja podrazumeva delatnost čuvanja i izdavanja krvi, komponenata krvi za terapijsku pripremu nije uopšte bio predmet važećeg zakona. Zbog ove loše organizacione strukture dovelo je do velikog broja zakonom definisanih službi, ne mogu jednostavno da obavljaju delatnost, toga smo u potpunosti jasni, jer nemaju adekvatan prostor ili adekvatnu opremu, itd.
Međutim, ono što je za nas ostalo nejasno i mi smo razmišljali kao poslanička grupa da podnesemo amandman na ovaj Predlog zakona, onda smo shvatili da to nije u ovom konkretnom predlogu deo zakona, je zapravo broj ovlašćenih transfuzijskih ustanova o kojima ovde danas razgovaramo prema ovom zakonu. On se određuje planom mreže zdravstvenih ustanova koji donosi Vlada u cilju osiguranja dostupnosti krvi i komponenata krvi.
Mi bi, verovatno ste upoznati sa problemom, predložili da Opšta bolnica Subotica u okviru koje služba za transfuziju krvi da ipak ukoliko je to moguće, planom mreže ustanova koje će doneti Vlada u roku od godinu dana od primene ovog zakona, pošto je osnivač AP Vojvodina. Znači, može i na predlog osnivača, ipak Opšta bolnica Subotica, sa velikom tradicijom, znači, njihova služba bude određena kao ovlašćena transfuzijska ustanova.
Koliko smo mi videli, znači, ovde nije moglo da se interveniše amandmanom, jer to nije deo ovog predloga, ali kada Vlada bude donosila plan mreže zdravstvenih ustanova, molimo vas da još jednom razmotrite ovu problematiku.
Želela bih da naglasim da je u Subotici velika tradicija davanja krvi još od 1953. godine. Prema statistikama godišnje oko 5000 ljudi su redovni davaoci krvi. Još ako dodamo povremene koji ne daju krv često, ali povremeno, desi se da u Subotici, na teritoriji Subotice godišnje ima nege skoro osam, devet pa i do deset hiljada dobrovoljnih davalaca krvi.
Važno je napomenuti, što se tiče Opšte bolnice u Subotici, tamo su zalihe krvi stabilne i dovoljne. Znam da mora da se razmišlja u globalu, ali sam želela da naglasim i jedan pozitivan primer i da vas zamolim da još jednom razmislite o ovoj problematici. U danu za glasanje poslanici poslaničke grupe SVM Partije za demokratsko delovanje će podržati ove predloge. Hvala.