Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Elvira Kovač. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara – Partija za demokratsko delovanje, baziraću se najviše na temu vantelesne oplodnje.

Krenula bih od toga čega smo svi svesni, da problem nedovoljnog rađanja dece koji je zapravo ispod neophodne proste reprodukcije je ogroman problem, sa kojim se svi mi suočavamo i u okviru toga je pitanje neplodnosti nešto čime zaista treba svi mi da se bavimo.

Podsetila bih sve nas, uvaženi gospodine ministre, vi ste bili prisutni 26. oktobra, poslednjeg četvrtka u mesecu, kada smo ovde postavljali poslanička pitanja i ja sam postavila konkretno pitanje, vezano za uslove za vantelesnu oplodnju, za Pravilnik Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koji je tada, odnosno za 2016. godinu, glasio tako da je uslov za učestvovanje u ovoj proceduri što se tiče godina života bio 40 i tada smo kazali na to da ne bi bilo loše da se to produži, možda na 42.

Izuzetno mi je zadovoljstvo što je važeći Pravilnik za ovu godinu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, znači za 2017. godinu, takav da je uslov za godine života 42 u momentu započinjanja postupka vantelesne oplodnje. Znači, uspeli smo malo to da produžimo i nadam se da ćemo uz zajedničku saradnju uspeti da još mnogo nejasnoća razjasnimo ili ti da pomognemo svim tim parovima koji se suočavaju sa tim problemom.

Nažalost, istraživanja statistike pokazuju da se u Srbiji skoro 400 hiljada parova suočava sa ovim problemom. Sterilitet nije nešto što je urođeno i možda da se desi bilo kome, može da se desi čak i onima koji već imaju jedno dete i to je drugi problem o kojem bi sada u okviru ove rasprave o Predlogu zakona želela da govorim, ali najpre da krenem od toga da je jako bitno što konačno donosimo novi zakon, javna rasprava je završena još početkom prošle godine i što se mnoge nedoumice koje su u trenutno važećem zakonu od 2009. godine sada razjašnjavaju. Jako puno stvari je urađeno.

Želela bih najpre možda da pričam o tome. Kao što znamo od 2006. godine Republički fond za zdravstveno osiguranje finansira program biomedicinski potpomognuta oplodnja. Kao što sam već spomenula, postoje razni uslovi, kao što su godine života i ko zapravo može da učestvuje u tom programu. Osnovni uslov je da su to žene koje imaju neplodnost i pored odgovarajućeg lečenja, žene koje nisu rađale ili nemaju dece.

Dugi niz godina je Republički fond za zdravstvenog osiguranje finansirao dva pokušaja za vantelesnu oplodnju. Jako je dobro što od sredine 2016. godine se finansira i treći pokušaj jer opet statistike pokazuju da je nažalost retko uspešan prvi, da su mnogo uspešniji drugi i treći pokušaj jer ovo je jedna promena koju takođe svakako podržavamo i pozdravljamo.

Opšte je poznato da trenutno dozvolu za obavljanje postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje po ovom važećem zakonu ima 18 ovlašćenih zdravstvenih ustanova i to pet državnih i 13 privatnih. Vi ste tada govorili o tome zašto i sada prilikom donošenja novog zakona je važno uključiti privatnu praksu, da bi se što veći broj parova korisnika mogao uključiti u ovaj program.

Ja sam izvukla podatke da je od 2010. godine od kada postoji Uprava za biomedicinu do 2015. godine kada su ove zdravstvene ustanove izvršile 22 hiljade postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje državne upola manje 7.300 a privatne 14.600 i da je po statistikama procenat uspešnosti bio od 25 do 30%, što mnogi kažu da nije loša brojka, ali svi mi treba da radimo na tome da taj procenat uspešnosti bude što veći.

Kao što sam već u samom uvodu naglasila, želela bih da pričam i o drugim problemima. Jako je dobro što RFZO finansira tri pokušaja vantelesne oplodnje, što smo došli do toga da one žene koje učestvuju u ovom programu, znači da je broj godina promenjen sa 40 na 42, ne bi bilo loše da se to produži možda i do 45 u narednim godinama i u nekoj bliskoj budućnosti.

Volela bih da otvorim pitanje i muškog steriliteta, o kome se malo razgovara, i o onim parovima gde žena ima sekundarni sterilitet, ima recimo jedno dete, a želela bih još i iz nekih razloga ne može prirodnim putem da dođe do začeća. Dozvolite mi da u ovom slučaju konkretno spomenem razne programe lokalnih samouprava, odnosno AP Vojvodine, ne samo zato što sam inače iz Zrenjanina, ali moram da naglasim da je grad Zrenjanin prvi put još 2014. godine doneo odluku i od 2014. godine za svaku godinu se donosi novi pravilnik o kriterijumima za ostvarivanje prava na finansijsku pomoć za vantelesnu oplodnju u gradu Zrenjaninu. Negde početkom aprila je donet novi pravilnik za 2017. godinu.

Grad Zrenjanin je upravo mislio na ovu kategoriju, ne bi bilo loše, znam da su finansijske mogućnosti raznih lokalnih samouprava različite, ali upravo je jedan od uslova da u ovom programu mogu da učestvuju oni parovi koji ne ispunjavaju uslove koje postavlja RFZO. Ovde se konkretno misli i na muški sterilitet i na sekundarni sterilitet, znači oni parovi koji već imaju recimo jedno dete, najmanje jedno dete. Ono što je izuzetno dobro je što je grad Zrenjanin već tada postavio granicu godinu života na 45.

Naravno, moramo otvoreno razgovarati o tome da i ovde postoje poteškoće, a poteškoće su u tome da se sufinansira, znači da je maksimalan iznos koji mogu da izdvoje 200.000 dinara, ne bi bilo loše da to bude veći iznos i da oni mogu da plaćaju samo jedan pokušaj vantelesne oplodnje, za sada, i ukoliko taj nije uspešan onda ti parovi nemaju kome ponovo da se obrate, jer RFZO ne mogu zato što ne odgovaraju tim uslovima.

Kao što sam spomenula, AP Vojvodina takođe ima svoj program sufinansiranja troškova za biomedicinski potpomognutu oplodnju, AP Vojvodina takođe sufinansiranje oko 200.000 jednokratno. Ovo je regulisano pokrajinskom skupštinskom odlukom o pravu na sufinansiranje troškova za biomedicinski potpomognuto oplođenje i ponovo za drugo, treće i svako naredno dete, što znači da je ovde uslov da kada par ili samo neko, da li žena ili muškarac, ima svoje dete. Meni je nekoliko ljudi koji se suočavaju sa ovim problemom tražilo i reklo da je nejasno, tražila sam pojašnjenje iz pokrajine, čak su nekima rekli da ipak ne mogu da učestvuju u ovome, jer je prvo dete začeto prirodnim putem. Mislim da nekako treba da razjasnimo ove pravilnike, da jednostavno ljudima na terenu bude jasno na šta imaju pravo, a na šta ne. Konačan odgovor koji sam ja dobila i koji sam prosledila, nezavisno od toga da li je prvo dete začeto vantelesnom oplodnjom ili prirodnim putem, oni ipak mogu da učestvuju u ovom programu, što je za svaku pohvalu, da ne bi bilo diskriminacije na više nivoa.

Svi ćemo se složiti oko toga, da se sada vratimo malo na konkretne odredbe Predloga zakona o kojem danas raspravljamo, svi ćemo se složiti da je suština, cilj donošenja ovog zakona zapravo da povećamo broj obavljenih postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje i da oni budu što uspešniji, povećanje procenata uspešnosti ovih postupaka. Zbog toga je izuzetno značajno to o čemu ste vi, gospodine ministre, pričali, da nam ovaj novi zakon donosi i novinu u formi banke reproduktivnih ćelija, tkiva i embriona. Znamo da je u važećem zakonu takođe bilo utvrđeno postojanje, odnosno mogućnost postojanja banke reproduktivnih ćelija i tkiva, ali zbog nejasnoće, nedovoljno propisivanja uslova, odnosno koje delatnosti zapravo treba da obavlja to nikada nije zaživelo, odnosno bilo je nemoguće osnovati to, a bilo bi izuzetno značajno da postoji banka jajnih ćelija.

Ponovo se postavlja pitanje, zapravo to košta i to bi bila velika ušteda kada bi se to isto finansiralo iz RFZO, nadam se da će to tako biti, kao što bi se narodski reklo – čuvanje o državom trošku, jer bi naravno olakšalo proceduru za sve. Takođe je značajno, vi ste o tome pričali, ne želim da se ponavljam, verovatno je prethodnih nekoliko govornika pričalo o tome, da kao što je i ranije bilo, znači po trenutno važećem zakonu prema ovom postupku biomedicinski potpomognute oplodnje mogu da učestvuju parovi poslovno sposobni muškarac i žena koji su vanbračni partneri ili supružnici, znači žive u braku, može da učestvuje i žena koja je sama i koja je sposobna da bude majka, da vrši roditeljsku dužnost.

Naglasila bih, mislim da o tome niko nije govorio, da je dobro što je konačno izbrisana ona odredba prema kojoj je u ovaj postupak zabranjeno uključiti ženu koja po godinama života i opštem zdravstvenom stanju nije sposobna da rađa, šta god to značilo, odnosno koja je u starosnoj dobi koja nije primerena za rađanje. Vremena se menjaju, sada ću ponovo spomenuti to o čemu sam govorila. Neka evropska praksa, evropska statistika je takva da bi trebalo razmišljati o brojci 45. Znam da nikada nema dovoljno para, ali je i po određenim lekarima, stručnjacima, ja to nisam, ali sam se zaista raspitivala, do 45 godina, i po zdravlje žene, i po zdravlje deteta trebalo bi ženama dozvoliti da se ostvare kao majke ukoliko to žele.

Svi smo svesni toga da je kod nas, u Srbiji novac najveći problem i upravo zbog toga sam detaljno pričala o mogućnostima RFZO, odnosno o državnom trošku koje su mogućnosti koje nude lokalne samouprave, konkretno sam pričala o Zrenjaninu, ali postoji jako puno primera i tu su uslovi vrlo različiti, čak i iznos novca koji se daje, ali bi bilo dobro da se nekako pomogne tim lokalnim samoupravama u vidu gde mogu još da konkurišu, kako da dođu do novca ukoliko imaju ideja, kako bi mogli da prošire program na što širi sloj parova koji na drugačiji način ne mogu da dođu do potomstva, na radost svih nas, pa i budućih roditelja.

Govorila sam o tome i u oktobru i sada bih želela da naglasim da, kao što je opšte poznato, zemlje sa najvećom stopom prirodnog priraštaja su skandinavske zemlje i postoji niz političkih, socijalnih i ostalih razloga zašto je to tako. Najjednostavnije se to objašnjava time da su to jednostavno društveno odgovorna društva, institucionalizovane solidarnosti gde se ljudska i manjinska prava poštuju, gde ne postoje veće socijalne nejednakosti, gde je socijalna i zdravstvena zaštita pristupačna svima. Nadam se da će u bliskoj budućnosti uz zajedničke napore Ministarstva svi koji imaju bilo kakav problem, koji se suočavaju sa sterilitetom u Srbiji, ukoliko to požele, moći da postanu roditelji, neće morati da dignu kredit da bi se ostvarili kao roditelji, neće morati da odu na neke druge klinike koje jako puno koštaju, već će to moći da urade u Srbiji.

U međuvremenu sam se setila, pošto sam spomenula nekoliko zdravstvenih ustanova, znači 18 ovlašćenih, da je izuzetno značajno, da se ponovo malo vratim na Zrenjanin, da u Zrenjaninu nije uslovljeno da taj par mora u određenoj klinici da radi ovaj postupak, već mogu sami da biraju, što je isto tako i sa RFZO, što je jako značajno, jer to verovatno na neki psihološki način doprinosi uspešnosti postupka.

Dozvolite mi da preostalo vreme ovlašćenog predstavnika poslanike grupe Saveza vojvođanskih Mađara-Partija za demokratsko delovanje, vrlo kratko, govorim o drugom Predlogu zakona koji se nalazi pred nama. Ne bih pošto ste i vi izneli nove predloge novina. Neću dugo, samo bih želela da ukažem na konkretan problem koji se ovde otvorio. Volela bih kada bi vi to razjasnili ili kada bi bar Vlada Republike Srbije, pa možda i na predlog AP, još jednom razmislila o tom problemu.

Znači, po trenutno važećem zakonu organizacija transfuziološke delatnosti je određena tako da postoji kao što znamo Institut za transfuziju krvi Srbije, Zavod za transfuziju krvi Vojvodine i Zavod za transfuziju krvi Niš i 44 službi za transfuziju krvi pri opštim bolnicama, zdravstvenim centrima, kliničko-bolničkim centrima i bolničke banke krvi pri bolnicama, institutima i klinikama, njih 76. Kao što je ovde rečeno važeći zakon uređuje samo jedan deo transfuzijske medicine i to pripremu krvi i komponenata krvi, dok oblast kliničke transfuzije koja podrazumeva delatnost čuvanja i izdavanja krvi, komponenata krvi za terapijsku pripremu nije uopšte bio predmet važećeg zakona. Zbog ove loše organizacione strukture dovelo je do velikog broja zakonom definisanih službi, ne mogu jednostavno da obavljaju delatnost, toga smo u potpunosti jasni, jer nemaju adekvatan prostor ili adekvatnu opremu, itd.

Međutim, ono što je za nas ostalo nejasno i mi smo razmišljali kao poslanička grupa da podnesemo amandman na ovaj Predlog zakona, onda smo shvatili da to nije u ovom konkretnom predlogu deo zakona, je zapravo broj ovlašćenih transfuzijskih ustanova o kojima ovde danas razgovaramo prema ovom zakonu. On se određuje planom mreže zdravstvenih ustanova koji donosi Vlada u cilju osiguranja dostupnosti krvi i komponenata krvi.

Mi bi, verovatno ste upoznati sa problemom, predložili da Opšta bolnica Subotica u okviru koje služba za transfuziju krvi da ipak ukoliko je to moguće, planom mreže ustanova koje će doneti Vlada u roku od godinu dana od primene ovog zakona, pošto je osnivač AP Vojvodina. Znači, može i na predlog osnivača, ipak Opšta bolnica Subotica, sa velikom tradicijom, znači, njihova služba bude određena kao ovlašćena transfuzijska ustanova.

Koliko smo mi videli, znači, ovde nije moglo da se interveniše amandmanom, jer to nije deo ovog predloga, ali kada Vlada bude donosila plan mreže zdravstvenih ustanova, molimo vas da još jednom razmotrite ovu problematiku.

Želela bih da naglasim da je u Subotici velika tradicija davanja krvi još od 1953. godine. Prema statistikama godišnje oko 5000 ljudi su redovni davaoci krvi. Još ako dodamo povremene koji ne daju krv često, ali povremeno, desi se da u Subotici, na teritoriji Subotice godišnje ima nege skoro osam, devet pa i do deset hiljada dobrovoljnih davalaca krvi.

Važno je napomenuti, što se tiče Opšte bolnice u Subotici, tamo su zalihe krvi stabilne i dovoljne. Znam da mora da se razmišlja u globalu, ali sam želela da naglasim i jedan pozitivan primer i da vas zamolim da još jednom razmislite o ovoj problematici. U danu za glasanje poslanici poslaničke grupe SVM Partije za demokratsko delovanje će podržati ove predloge. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Vesović.
Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući.

Uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, evo jedne sednice gde pričamo o dve tačke dnevnog reda, koje po prvi put imaju smisla i logiku da budu u objedinjenoj raspravi. Do sada smo svašta imali u objedinjenoj raspravi, ali ovo su dve teme koje su vezane za medicinu i sa te strane, podržavam taj korak koji je načinila SNS da objedini ono što je objedinjivo u jednu temu.

Druga stvar, kako volim da kažem, mesto gde počinje struka jeste ono mesto gde prestaje politika i koliko sam, slušajući izlaganja svojih kolega mogao da čujem svi se više manje slažemo sa ovim zakonom i prvim i drugim. Ubeđen sam da će u danu za glasanje možda i svi narodni poslanici koji budu prisustvovali, a za srpski pokret Dveri mogu da kažem sa sigurnošću da će podržati oba zakona.

No, da nije sve ovako lepo, potrudio se juče, gospodin državni sekretar, a i danas gospodin ministar u nekoliko navrata obrazlažući ono što je meni apsolutno prihvatljivo i političkoj opciji kojoj pripadam…

Nastavite.

Hvala gospodine predsedavajući.
Zaista se trudim da uvek kolege u izlaganjima slušam i nisam u grupi onih koji dobacuju sa mesta, tako sam zahvalan kolegama koji mene slušaju. To su neke stvari koje valjda čovek kada je mlad stekne u kući.
Dakle, potrudili ste se gospodine ministre i vi danas, juče gospodin državni sekretar da u jednu temu koja mi je apsolutno prihvatljiva i za koju kažem da ću ja i pokret kome pripada glasati, ubacujete nešto što je meni neprihvatljivo. Ne mora da bude lično meni, nego verujte da u Srbiji ima građana koji vrlo loše reaguju kada se nešto radi po direktivi EU.
Ovaj zakon, i jedan i drugi trebaju građanima Srbije. Nemojmo da ono što treba nama, bude nama po direktivi. Potpuno je nepotrebno i to ste par puta istakli i juče gospodin Vicko isto par puta, ja sam i rekao posle tog sastanka, pošto imam sreću ili nesreću, u ovom slučaju je sreća u odnosu na kolege druge koje nisu mogle da slušaju dodatno objašnjenja na Odboru za zdravlje i porodicu, rekao sam u neformalnom razgovoru, dakle ne mislim da je to na mestu. Naravno, vaše pravo je da kažete, naše pravo je da zamerimo što ste to rekli i mislim da na tome ova naša diskusija treba da ostane.
Da se vratim, da progovorim koju i o zakonima. Pošto sam čovek iz struke, ali ne mislim da sve znam, ovo su zakoni koji su apsolutno visoko naučno stručni. Tako da sam onda kao osoba koja je odgovorna, koja je imala dovoljno vremena i neko je to od kolega spomenuo da je zakon ušao u proceduru krajem decembra meseca, tako da smo imali vremena da se pozabavimo sa zakonima, potražio sam pomoć od ljudi koji su od mene stručniji i konsultovao kolege iz Grada Kraljeva o tim pitanjima.
Što se tiče zakona o transfuzijskoj medicini, ja sam juče gospođi Nadi rekao da sam obavljao razgovore sa transfuziolozima zdravstvenog centra Studenica u Kraljevu i oni su rekli nešto što me je učinilo radosnim, da su i toku izrade ovog zakona imali blisku saradnju sa gospođom Nadom koja je iz Uprave za biomedicinu. Mislim da to treba da bude primer rada za ubuduće, da se konsultuju ljudi od struke da bi doneli nešto što je pitanje struke. Tako da srpski pokret Dveri nije čak podnosio ni jedan amandman. Pravno se i zakonski reguliše jedna oblast koja treba da se reguliše, koja nosi niz ozbiljnih pitanja i sve ono što sam čuo i juče i danas u izlaganju gospodina ministra i u izlaganju kolega je nešto što apsolutno mogu da podržim.
Malo ću se više pozabaviti zakonom o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, jer je to tema koja je i narodu i meni kao čoveku iz struke, ali prvenstveno kao čoveku iz naroda mnogo bliža.
Potpuno se slažem sa gospodinom ministrom i onim delom vašeg izlaganja koji ste, eto, moram da kažem kolegama iz SNS-a, koji ste pročitali. Evo, vidite, nije sramota kada i ministar čita. Ne sumnjam da je on to znao da nam kaže, sigurno da je znao, ali je hteo u kraćem vremenskom intervalu da nam kaže nešto više, vremenom ograničen. Često se zamera, gospodine ministre, ako neko iz opozicije nešto pročita, to mu je napisano. Ne znam na kom mestu. Ja znam da ste vi to rekli, svako objašnjenje je bilo usmeno i zahvalan sam vam.
Posebno se slažem sa onim delom koji govori da ovo nije jedino pitanje i jedina stvar koju možemo da uradimo, a da jedno od ključnih pitanja užasnog demografskog stanja u Srbiji rešimo. To ste kao jedan poseban akcenat u vašem izlaganju rekli. Tako da, ovo jeste jedna mala kap koju moramo da uradimo, ali i hiljade drugih stvari da uradimo, na tome treba da radimo i o tome će pričati kolege koji će posle mene da govore.
Što se tiče pitanja surogat majke, mi apsolutno u srpskom pokretu „Dveri“ podržavamo zakonsko rešenje koje je kao takvo podneto i predloženo. Dakle, to pitanje surogat majke, tu se ne slažem sa mnogim kolegama koji imaju drugačije stavove. Naravno, svako ima pravo da iznese svoj stav i da ga brani. Mi mislimo da je predloženo zakonsko rešenje dobro i mislimo da ono što se predlaže u građanskom zakoniku, koji ste opet nakon toga spomenuli, ja sam shvatio da ste ga spomenuli ne u smislu da bi ga promovisali, nego da ga predstavite onima koji imaju drugačije mišljenje od mog i onog koje je u zakonu predloženo kao mogućnost da svoje mišljenje probaju da iskažu i na neki način artikulišu.
Šta većinu običnih ljudi interesuje kada je u pitanju Zakon o biomedicinsko potpomognutoj oplodnji? Interesuje ih kako savremena medicinska dostignuća mogu njima da pomognu da ostvare ono što, nažalost, prirodno ne mogu. Zato je na prvom mestu, po meni, pitanje odgovornosti i ustanova i pojedinaca koji će te procese sprovoditi. Zato sam i ubeđen da ste vi kao podnosilac zakona i ljudi koji su radili na izradi tog zakona i najveći deo zakona tome posvetili i to je apsolutno sa moje strane i stanovišta srpskog pokreta „Dveri“ pozitivno i nešto kako i treba da se radi.
S obzirom da biomedicina strahovito brzo napreduje, da svi ti tehnološki procesi koji će moći da se upotrebe u smislu potpomognutog proširenja porodice strašno brzo napreduju, čini mi se da je možda u jednom momentu, zato ćete i naći tamo, doći će ka Vladi Republike Srbije, a i ka odboru i ka ovoj Skupštini neki amandmani koje smo mi pisali, koji su čisto tehničke prirode. Dakle, zakon je po našem mišljenju vrlo dobar, ali amandmani su neke stvari hteli da poprave. Moramo standarde apsolutno jasno da propišemo.
Ono što ste rekli da više neće morati da se obnavlja, ja ću nazvati licenca, što je apsolutno pozitivno da bi se sačuvala i finansijska sredstva, to je dobro, ali da će kontrole biti češće po standardima koje ćete vi propisati, standardi apsolutno da budu propisani, ali da mere kaznene politike koje ste tamo predvideli, a koje su različite, normalno, po važećim zakonima za privatne preduzetnike ili šta ja znam, za ustanove, čini mi se da je u jednom momentu mogao da bude ostavljen rok da se neke greške koje mogu da se isprave, a standardi možda nisu, malo koriguju. Uostalom, to će biti tema kada bude o amandmanima.
Treće pitanje, ne manje važno, jeste pitanje zloupotreba koje se mogu dešavati, a koje možda mi iz ove perspektive još ne možemo da vidimo jer zakon još nije zaživeo, a koje će nam vreme koje pred nama bude, u kome zakon bude funkcionisao, pokazivati. Čini mi se da je i tu uloženo dosta truda da se sve eventualne zloupotrebe svedu na najmanju moguću meru. U tom smislu doživljavam i ono što smo pričali u surogat majkama.
Ono što ne samo vi kao Ministarstvo za zdravlje i ne samo vaši saradnici u Ministarstvu i Uprava za biomedicinu mora da radi u budućem periodu, nego što ćemo morati i mi kao građani i oni koji su u Skupštini, jeste da u narednom periodu otvore malo više oči i da pratimo sprovođenje svega ovoga. Jer, ako ovo, što je apsolutno dobro, ostane samo neko slovo na papiru, neće nam valjati ni trud koji ste i vi uložili, a da kažem neskromno i mi koji smo se potrudili da možda kroz neke diskusije više o ovome saznamo. Neće nam biti dovoljno, jer oni ljudi kojima ovakav zakon treba da pomogne, kažem, neće biti zadovoljni.
Samo je jedan mali korak ovaj, a uvek da bi čovek napravio hiljade koraka mora da napravi prvi, da nešto što se zove užasna demografska slika u Srbiji, nešto što se zove mogućnost da nas u određenom vremenskom periodu nema popravimo. Svi oni razlozi koje ste rekli, i ostvarivanje nekih profesionalnih ambicija, i odluke da se rađanje obavlja u poznim godinama, i odluke porodica koje, Bogu hvala, mogu da imaju dete, a da ostanu na malom broju dece, sve su to faktori o kojima trebamo kao ozbiljna država da razmišljamo. Čini mi se da donošenje ovakvog zakona koji, ponavljam, jeste u interesu Srbije, a ne po direktivi EU, jeste prvi ozbiljan korak koji pokazuje ozbiljnost države i nečega gde mogu i različite političke opcije da se slože, jer Bogu hvala, u pitanju je struka, a ne politika. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branka Stamenković. Izvolite.

Hvala.

Poslanička grupa „Dosta je bilo“ pozdravlja nameru i želju da se unaprede rešenja u ove dve oblasti u odnosu na zakone koji su trenutno važeći. Prepoznajemo činjenicu da nije bilo lako pisati ove zakone i uređivati ove oblasti, a naročito oblast biomedicinski potpomognute oplodnje, jer kao što sam i na odboru rekla, tu nema nekontroverznih rešenja, samo možemo da ih gradiramo od manje kontroverznih do najkontroverznijih.

Pozdravljam činjenicu da u odnosu na prethodni zakon u oblasti biomedicinske oplodnje su neke stvari liberalizovane. Međutim, moram da izrazim veliku brigu zbog načina na koji je to urađeno. Mislim da postoji prostor da se pooštri kontrola da bismo bili sigurni da neće doći do nekih zloupotreba. Mislim da i sam predlagač zakona kaže u analizi efekata zakona da je ova oblasti vrlo osetljiva, sa progresivnim razvojem i sa velikim mogućnostima zloupotrebe. To je onaj deo koji mene brine. Znači, mene ne brine želja da nešto liberalizujemo, nego kako ćemo i da li ćemo dovoljno dobro to uspeti da iskontrolišemo.

Ono što me najviše brine jeste da je do sad u prethodnom zakonu jednim jedinim članom zakona uvoz i izvoz bio zabranjen. Sada uvoz i izvoz dozvoljavamo i to je kao ideja sasvim u redu. Međutim, brine me činjenica da se on dozvoljava u jednom jedinom članu zakona. U tom članu se kaže – uvoz i izvoz se dozvoljavaju, a ostalo će da propiše ministar kroz podzakonske akte i rešenja. Takođe se propisuje da se uvoz i izvoz moraju obavljati pod uslovom da budu obezbeđeni kvalitet i bezbednost. Mislim da nije dovoljno propisati samo kvalitet i bezbednost kao neophodne uslove u zakonu, a sve ostalo ostaviti za podzakonski akt, zato što mogu da zamislim razne situacije, a već smo imali kroz diskusiju i primere nekih od njih, koje mogu da iskrsnu i koje su vrlo problematične, koje nisu neophodno vezane za kvalitet i bezbednost, ali mogu da predstavljaju problem. Mislim da to ne treba propisivati kroz podzakonski akt, nego da bi trebalo malo detaljnije to učiniti u zakonu.

Da dam primer, da otprilike znate o čemu pričam. Na primer, kada je u pitanju uvoz reproduktivnih ćelija, naš zakon propisuje da se mogu koristiti samo reproduktivne ćelije davaoca koji je živ. Ako mi uvezemo ćelije, kako ćemo znati, znači, uvezemo ćelije, one su bezbedne, one su kvalitetne, ali mi ne znamo da li je davalac tih reproduktivnih ćelija i dalje živ i nemamo načina da to proverimo. Možda je on svoje reproduktivne ćelije dao u državi u kojoj zakonodavstvo dozvoljava da i nakon njegove smrti ćelije budu dalje donirane. Znači, i tu imamo sad nego nesaglasje.

S druge strane, u slučaju izvoza ćelija, naše zakonodavstvo kaže da se od jednog donora ili davaoca reproduktivnih ćelija može oploditi samo jedan par supružnika, ali ukoliko mi uvozimo ćelije, da li mi znamo da li je već u inostranstvu davalac tih ćelija već donirao nekome, što je potpuno u skladu sa njihovim zakonodavstvom, znači, nije u suprotnosti sa zakonodavstvom te zemlje. Opet imamo kvalitetne i bezbedne reproduktivne ćelije za upotrebu, ali ih upotrebljavamo suprotno od onoga što je našim zakonom propisano. U tom smislu, volela bih da vidim u ovom predlogu zakona mnogo više detalja za tako neke kontroverzne situacije. Mislim da jedan član nije dovoljan da sve to pokrije.

Dalje, druga velika stvar koja me brine jeste što ovaj zakon u odnosu na prethodno važeći dozvoljava da se ovom delatnošću bavi i privatna praksa. U prošlom zakonu, u zakonu koji još uvek važi, u stvari, ovom delatnošću su mogli da se bave zdravstvene ustanove u državnoj svojini i privatne ustanove koje su društva sa ograničenom odgovornošću, znači, koje su klinike. Pričam o ekonomskim pojmovima, a privatnoj praksi, što su narodski rečeno paušalci, tj. preduzetnici, nisu imali mogućnost da se bave ovom delatnošću, sada se njima to dozvoljava. To ne mora neophodno biti loše, ne kažem ni da je to neophodno loša ideja, ali me nešto brine. Brine me činjenica da privatna praksa, to su privatne ginekološke ordinacije.

Mi smo već imali problem sa privatnim ginekološkim ordinacijama koje su preduzetnici, u stvari, mislim da ga imamo i dalje, kada je reč o prijavljivanju abortusa koje obavljaju. Vi znate vrlo dobro da se naša zvanična statistika apsolutno ne slaže sa ciframa koje stručni ljudi iz te oblasti iznose kada je reč o broju abortusa koji se kod nas obavi. U obrazloženjima se uvek kaže da je razlog u tome što privatne ginekološke ordinacije ne prijavljuju slučajeve abortusa najverovatnije iz ekonomskih razloga, zato što paušalci ako probiju neki limit gube statut paušalca i onda se to radi tako na sivo, na crno. Ne mogu ni njih da krivim jer naše su poreske stope stvarno nenormalne, ali samo konstatujem da to imamo kao problem.

Ako znamo da je to problem sa privatnom praksom, a sada imamo jedan zakon koji propisuje i jedinstveni informacioni sistem, propisuje vrlo pipave, osetljive podatke koji obavezno moraju da se vode, da li smo mi sigurni i koliko smo mi sigurni da te i takve ginekološke ordinacije će da ispoštuju tu odluku. Naravno, tu je stvar kontrole. Zato imamo inspekciju. Međutim, trenutno važeći zakon je za dozvolu za obavljanje delatnosti propisivao da mora da se obnavlja na pet godina. Ovaj zakon kaže – dozvola je trajna.

Razumem argument da time žele da se uštede troškovi izdavanja dozvole tim zdravstvenim ustanovama pre svega u državnoj svojini, ali s druge strane se plašim, s obzirom da je ovo vrlo pipava oblast koja ima, i sami kažete, progresivan razvoj i sa vrlo velikom mogućnošću zloupotreba, ako mi svima damo dozvole na neograničeni vremenski period, a pri tome nam inspekcijski nadzor nije pooštren, da je bar pooštren na godinu dana, nego je i dalje ostao na dve godine, ja prosto izražavam strah i zebnju da tu može doći do pojava neželjenih koje smo mogli preduprediti, znači, da smo malo striktnije tu kontrolu propisali.

Ako trenutno nismo u stanju to da uradimo, možda smo mogli da odložimo davanje dozvole privatnoj praksi još neko vreme jer u ovom predlogu zakona ni jednog ni drugog, recimo, nije propisan rok kada će inspekcija početi sa radom. U Zakonu o transfuzijskoj medicini propisani su rokovi da jedinstveni informacioni sistem treba da proradi za dve godine, ja sam vrlo zadovoljna što je to tako, što je propisan rok. Propisan je i još jedan rok, ali ne i rok za to kada treba inspekcija da počne sa radom. Tako da, ako bi moglo da se, sada je kasno, ili kroz neki amandman ili kroz naknadni predlog izmene ili dopune zakona o ove dve stvari o striktnijoj kontroli povede računa, ja bih onda bila vrlo zadovoljna.

To su dve najkrupnije primedbe. Ovo ostalo su neke stvari koje su mnogo lakše ispravljive, kao na primer količina podzakonskih akata koja se očekuje da je ministar propiše nakon što se donese ovaj zakon je za mene neverovatno velika i neprihvatljivo velika. Mi imamo Predlog zakona od 73 člana. U 20 od ta 73 člana se spominje da će ministar propisati bliže uslove za ovo, bliže uslove za ono itd. To je preveliki broj podzakonskih akata. Smatram da su neki od njih mogli da budu sastavni deo ovog zakona, iz više razloga.

Jedan od meni strašno bitnih razloga je činjenica da se podzakonski akti donose daleko od očiju javnosti, znači, unutar nekih stručnih krugova izvan laičke javnosti, ne kažem unutar unutarstručnih krugova, ali mi nemamo kao laici lak pristup tim zakonima. Na veb-sajt prezentaciji Ministarstva zdravlja i ostalih ministarstava uredno ćemo naći sve zakone iz oblasti zdravlja, ali podzakonske akte vrlo retko. Znači, kada se donese taj akt vrlo je teško kasnije do njega doći. Moguće je, nije nemoguće, ali je komplikovanije.

Druga stvar, ja sam za to da, kada je reč o donošenju propisa, što veći broj propisanih odredbi bude donet u Skupštini, koja je najviše zakonodavno telo, a da se za podzakonske akte koje će propisivati ministar ostave obrasci visine troškova nekih taksi i tako te neke manje stvari. Ali, na primer, uslovi i način po kojima će se obavljati uvoz i izvoz, to bi stvarno trebalo da bude sastavni deo ovog zakona, a ne podzakonski akt. Isto važi i za uslove pod kojima će se testirati, distribuirati, očuvati itd. reproduktivne ćelije. Nacionalni standardi kvaliteta takođe bi trebalo da su deo ovog zakona, po meni, a ne deo podzakonskog akta, a time bi rasteretili i ministra da ne mora da preradi, što bi rekli.

Još jedna primedba odnosi se na član 3. u Zakonu o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, gde su nabrojani značenje izraza koji se koriste u zakonu – tako glasi naslov tog člana. Tu, na primer, imate određeni broj izraza koji su definisani, a koji se apsolutno nigde ne koriste u zakonu: laboratorija za krio postupke, embriološka laboratorija, validacija, kvalifikacija, krtično. U onom drugom zakonu o transfuzijskoj medicini postoji: hemovigilanca, koja se isto nigde u zakonu ne spominje. Pretpostavljam šta se tu moglo desiti, ima dve verzije; jedna je da se jednostavno prevodilo nešto što neka direktiva EU zahteva, pa da je tako promaklo, a drugo je da su možda ovo izrazi koji su u nekom prvom nacrtu zakona stvarno bili korišteni, a posle je rešeno da se to prebaci u podzakonski akt.

Poslednja stvar odnosi se na oba zakona, moram i ovde da zamerim, zamerila sam i na Odboru, da materijal koji smo dobili u vezi sa ova dva zakona, znači, kako sami zakoni, predlozi zakona, tako i analize razloga za donošenje zakona su imali neprihvatljivo veliki broj gramatičkih, pravopisnih i slovnih grešaka. Mi smo i ranije dobijali zakone, pronađe se tu i tamo neka greška, ali to je normalno, ko radi taj i greši. Međutim, ovde je toga bilo strašno, strašno mnogo i samo sam htela da sugerišem i da dam predlog da pre nego što se u Skupštinu upute zakoni, taj materijal pogleda neki lektor, ako imate zaposlene lektore u Ministarstvu ili u Vladi, ako ne, ne bi bilo zgoreg da se zaposle. Izuzetno je teško čitati materijal sa ovolikim brojem slovnih grešaka.

Što se tiče Zakona o transfuzijskoj medicini, pozdravljamo bolje uređenje rada transfuzioloških službi. Mislimo da je ovo dobro rešenje, ali i dalje stoje primedbe, ove opšte primedbe koje su iste za oba zakona, a to je da opet imamo neverovatno veliki broj podzakonskih akata za koje se očekuje da ministar propiše, a ne Narodna skupština. Od 55 članova zakona u 17 članova zakona se spominje da ministar treba nešto da propiše.

I, kao što sam rekla, rok za uspostavljanje i početak rada inspekcije nije propisan, dok je recimo propisan za vođenje jedinstvenog registra i za uspostavljanje jedinstvenog informacionog sistema dat je rok. To želim da pohvalim. Vrlo sam zadovoljna što imamo neke rokove, e sad još samo da ih ispoštujemo i onda će sve biti u savršenom redu. Toliko od mene ovom prilikom. Hvala.

Zahvaljujem.
Ministre, želite li reč? Izvolite.

Vi ste dosta toga rekli, ali onda ste išli sa teme na temu i onda niste samo uvezali stvari.
Prvo, rekli ste privatne klinike kod vas budi sumnju da li će uspeti, da li će inspekcija dovoljno puta izaći. Morate samo da se vratite na početak. Znači, da bi privatna klinika sad po ovom zakonu mogla da učestvuje u ovome, da li je privatna, da li je državna ili bilo šta, ona mora da ispuni sve uslove. Znači, to je osnov svega. Ona kad ispuni sve uslove, ona ne može da radi to što ste vi malopre rekli – da nešto ne prijavljuje, da ne radi ili bilo šta. Znači, isključuje jedno drugo. Kad vi ispunite sve te uslove, inspekcija minimum jednom u dve godine izlazi. U slučaju prijave, izlazi odmah. Znači, krajnje je jednostavno. Kad neko uloži toliko u opremu, u kadar, u sve, to mnogo košta, teško će se igrati sa tim da nešto posle toga ne ispuni. Mi iz tog razloga sad ovo i radimo, jer ovo mi sad nismo mogli da kontrolišemo uopšte. I zato mislimo da će biti mnogo bolji rezultati.
Što se tiče inspekcije, iz tog razloga sad inspekcija ide iz biomedicine da bi mogla da utvrdi ono sve na šta mi sumnjamo da može da se zloupotrebi. Niste pogledali, 18 meseci od momenta, piše, 18 meseci od momenta stupanja na snagu, odnosno kad ispunite sve uslove, da se obuči inspekcija, da se obuče svi. Znači, piše.
Podzakonski akti, siguran sam da ste svesni da ne može sve da se reguliše zakonom, posebno ove stvari koje su kao jedan živ organizam. Podzakonski akti regulisaće se, ide se na to da se srodni, spoje tih 17, što bude biće pet. Sve što je srodno da se spoje, ali ne možete sve zakone jer bi stalno menjali zakon jer se tu stvari menjaju na godišnjem, dvogodišnjem nivou i referentne laboratorije i uzroci koji se rade, sve analize koje se rade. Znači, to sada toliko napreduje, sada imate uslov, ne znam kamerom kojom se gleda embrion. Stavićete ga u zakon i on će dogodine da promene tu kameru, da stave nešto drugo.
Nikome se ne isplati da uloži toliko, a posle da ne prati i da ne ispunjava uslove. Znači, to je krajnje jednostavna logika. Što bi neko rizikovao kad možete svaki dan da uđete i da proveravate, a naravno, kada dajemo toliki novac nećemo sigurno više pustiti da taj novac ide, a da mi nemamo i da nam uspeva uvek poslednji pokušaj. Pa, nismo ni mi toliko naivni. Eto, o tome se radi. Hvala vam.