Poštovana predsednice, dame i gospodo kolege poslanici, ja ću iskoristiti svoje vreme da bih postavio pitanje Ministarstvu pravde i Ministarstvu za rad i socijalna pitanja.
Sadašnji premijer, a budući predsednik države Aleksandar Vučić je otkrivanjem spomenika Podunavskim Švabama prošle nedelje u Bačkom Jarku, gde su komunističke vlasti krajem rata zlostavljale i ubile oko 6.500 ljudi, uglavnom žena i dece, pokazao da za razliku od mnogih državnika, tj. političara u okruženju, da je stasao u pravog državnika i da ume da poštuje i tuđe žrtve.
Ovo je samo dokaz da dok svuda u okruženju, zarad prikupljanja jeftinih političkih poena, nezreli, nesposobni političari zveckaju oružjem, Srbi pokazuju da ispravljaju nepravde iz prošlosti, da su spremni da se izmire i da savladaju prošlost nacionalne, a rekao bih i mnogo više ideološke zaslepljenosti.
Da bismo definitivno zakopali sve rupe iz prošlosti, jame ili nepravde kojih je mnogo potrebna je osuda svih komunističkih zločina nad sopstvenim narodom, pogotovo onih koji su se dešavali krajem i posle rata, učinjenih uglavnom nad ljudima koji su drugačije mislili, tačnije koji su podržavali kraljevinu.
Jedan od takvih zločina, koji me je podstaknuo da postavim ovakvo pitanje, je zločin u Pančevu kada su komunisti 25. oktobra 1944. godine streljali 72 srpska pilota kod sela Jabuka samo zato što su u jednom periodu služili kralju i otadžbini. Na najmizerniji način, verujući da su pozvani da svojim učešćem pomognu borbi protiv okupatora, namamljeni su da dođu u Pančevo gde su streljani bez ikakvog razloga i suda. Znam da postoje ljudi koji će reći opet se vraćam u prošlost, ali sve te koji tako govore samo bih zamolio da se zapitaju da su ovi ljudi bili članovi njihovih porodica kako bi razmišljali. Nažalost, nemam vremena da govorim o tužnim sudbinama mnogih drugih ljudi, kao i o njihovom patriotizmu.
Do sada smo po ovom pitanju imali samo izjavu Slobodna Homena, nekadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu pravde, da će istina konačno izaći na videlo, ali nažalost sve je ostalo na obećanjima. Ako ne ispravimo nepravde iz prošlosti i ne kažemo istinu, bez obzira koliko ona bolna bila, naš narod nikada neće imati budućnost koju želi. Istina je naravno lekovita i samo na ovaj način i nikako drugačije možemo doći do nacionalnog pomirenja. Pomirenje, jedinstvo, dok drugi zveckaju oružjem, su nešto što nam je potrebno više nego ikada do sada, to mora biti temelj svake politike, tačnije, to mora biti iznad svake politike.
Tako i moje poslaničko pitanje proizilazi iz onoga što sam vam do sada rekao, a to je šta će resorna ministarstva koja sam spomenuo, tj. država učiniti da se kaže puna istina o ovim mučenicima iz Pančeva, ali i o svim ostalim komunističkim zločinima koji su počinjeni nad sopstvenim narodom.
Podsetiću samo da je postojala komisija za popis svih komunističkih žrtava i zločina koju je predvodio naš eminentni stručnjak Srđan Cvetković i koja je popisala imenom i prezimenom skoro 60.000 ljudi koji su pobijeni zato što su drugačije mislili. To zahteva svako poštovanje. Ta cifra je naravno mnogo veća, jer su mnoge porodice poubijane i da su se zatrli njihovi tragovi, jako je teško znati tu konačnu cifru, ali u svakom slučaju ti podaci mogu da budu od velike koristi da bismo konačno mogli da kažemo istinu, rešimo jedan od akutnih problema iz naše prošlosti i konačno žrtve, a pogotovo zločince nazovemo pravim imenom.
Iskoristio bih još ovo malo vremena, što mi je ostalo, da uputim jednu molbu ili apel Ministarstvu pravde da još jednom razmisli o potrebi izmene Krivičnog zakonika u onom delu koji se odnosi na silovatelje, ubice dece, maloletnih i žena. Smatram da je doživotna kazna jedina kazna za ove monstrume bez ikakve savesti koji se nikada naravno neće uklopiti u društvo, već će zločin ili zlodelo ponoviti kad tad kad budu pušteni iz vlasti. Hvala na vremenu koje ste mi dali.