Zahvaljujem se, predsedavajući.
Poštovani ministri, članovi Vlade, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pre početka moje diskusije želim da istaknem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati predloge zakona o kojima danas raspravljamo, jer to ovi zakoni u svakom slučaju zaslužuju.
U ovom, da kažem, delu diskusije koji se odnosi na ovlašćene predstavnike poslaničke grupe, ja ću se najpre odrediti prema zakonu koji se odnosi na status Nacionalne akademije za javnu upravu, a kasnije, naravno, dotaći i ostalih predloga zakona koji su tema današnje rasprave.
Danas smo čuli mnogo izjava vezanih za Nacionalnu akademiju za javnu upravu. Čuli smo i onih koji su konstruktivni i onih koji su, najblaže rečeno, nesuvisli.
Uvaženi ministre Ružiću, ovaj potez koji se vezuje za statusnu pravnu stvar, a to je status Nacionalne akademije za javnu upravu, je jedan izuzetno odgovoran potez Vlade Republike Srbije i u svakom slučaju doprinosi nemerljivo efikasnosti i racionalnosti javne uprave u celini.
Moramo da kažemo za sve one „neverne Tome“ da je ovo jedan način koji podrazumeva nastavak već započetog postupka sveobuhvatnih reformi javne uprave. Zašto govorim sveobuhvatnih reformi? Pa, mi smo već u reformskom procesu. Taj reformski proces se već nekoliko godina unazad, čak i duže, sprovodi kroz racionalizaciju javne uprave smanjenjem broja zaposlenih u skladu sa pregovorima i zaključcima koji se usvajaju zajedno sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom i tu postoji odgovornost Vlade Republike Srbije koju građani Srbije prepoznaju, a to je da se smanjenje broja zaposlenih ni u kom slučaju ne dovede u situaciju da to postane socijalni teret, odnosno da to bude kontrolisano smanjenje zaposlenih u javnoj upravi i da se na taj način dođe do nivoa optimalnog broja zaposlenih u javnoj upravi sa kompetencijama koje zaposleni u javnoj upravi moraju da imaju.
Ova dva zakona, o Nacionalnoj akademiji, kao i Zakon o izmeni i dopuni Zakona o državnim službenicima i te kako imaju refleksiju u odnosu na proces koji se vezuje za smanjenje broja zaposlenih, a to je svakako reformski proces. Zašto ovo govorim? Jednostavno, iz razloga što tek kada javna uprava dostigne onaj broj zaposlenih koji je optimalan za obavljanje poslova uprave, tek tada možemo pristupiti jednom pravom načinu, jednoj pravoj metodologiji usavršavanja, stručnog usavršavanja, edukovanja, odnosno sticanja određenih znanja i iskustava koji poboljšavaju kvalitet rada javne uprave.
Čuli smo dosta konstruktivnih predloga. Jedan od njih je bio taj da se edukacija može sprovoditi i na individualan način, a to znači da je svako ko je zaposlen u javnoj upravi dužan da na sam sebi radi, da se edukuje, da se nadograđuje što se tiče svojih znanja i iskustva i to je u svakoj slučaju predlog koji je za uvažavanje.
Međutim, ono što je bila kritika jeste - ako je to tako, a za šta će nam onda jedna institucija kao što je Nacionalna akademija za javnu upravu? Jedan od razloga jeste upravo taj što, bez obzira da li je zakonodavac propisao da se institucionalizuje jedan organ uprave, u ovom slučaju to jeste organ uprave, svako od zaposlenih u javnoj upravi, bez obzira da li je u javnoj upravi ili u nekim drugim sektorima, mora voditi računa o svom stručnom osposobljavanju i isticanju novih znanja i iskustava.
To daleko efikasnije i lakše može da ostvari upravo preko jedne institucije koja se time bavi, jer ako se to prepusti individualno, dolazimo do voluntarizma, dolazimo do kampanjskog rada, dolazimo do onoga što sad već ima. Pa, i sada su i do sada mogli svi zaposleni u javnoj upravi sami sebe da edukuju, da rade na svom stručnom osposobljavanju, na sticanju novih znanja i iskustava. Zašto to do sada nisu činili? Pa, ako do sada nisu činili, kako da verujemo da će ubuduće da čine? Onda je, s jedne strane, u duhu harmonizacije sa zakonodavstvom EU stvarno naša obaveza da pomognemo tom procesu sricanja znanja veština, iskustava zaposlenim u javnoj upravi upravo preko Nacionalne akademije i onda tu postoji opravdanost Nacionalne akademije.
Osim toga, ovaj zakon je, gospodine Ružiću, sa pravne prirode statusni zakon. Zašto? Pa, zbog toga što on reguliše samo status jedne institucije.
Primedbe koje su vam upućene danas želim da ne prihvatite i siguran sam da ih nećete prihvatiti kada je u pitanju organizaciona struktura Nacionalne akademije.
Naime, organi, naročito rukovodeći organi Nacionalne akademije, ne mogu biti definisani ovim zakonom. Zašto? Zato što su regulisani Zakonom o državnoj upravi. Po odredbama Zakona o državnoj upravi, direktora Nacionalne akademije postavlja Vlada Republike Srbije, takođe i njegovog zamenika. Direktor daje odgovarajuća ovlašćenja zamenicima.
Danas smo čuli sijaset razno raznih izjava koje nemaju ni činjenično, pa ni pravno utemeljenje. Upravo se sprečava ono što nam se imputira kao vladajućoj koaliciji. Neće ovde biti partokratije, neće ovde biti stranačkog uticaja, niti billo čega, zbog toga što se na pijedestal stavlja struka i zapošljavanje na zaslugama.
Zapošljavanje na zaslugama podrazumeva da svaki zaposleni, bez obzira da li je kandidat za zapošljavanje ili želi da napreduje u svojoj profesiji, mora to zaslužiti. Mora to zaslužiti, prevashodno, kroz vrednovanje njegovog rada, a vrednovanje njegovog rada podrazumeva i vrednovanje njegove mobilnosti na radu. Ako je to tako, a jeste tako, onda se daje jedna sveobuhvatna ocena da li on uopšte može da radi u javnoj upravi, kako bi servisirao potrebe građana. Zašto? Zbog toga što je javna uprava jedan od osnovnih servisa građana Republike Srbije i svake države koja na javnoj upravi zasniva zadovoljenje potreba građana. To nisu samo ekološke i komunalne potrebe, to su i potrebe koje se vezuju za prostorno planiranje, za sanitarne potrebe itd, itd. Mi moramo, hteli, ne hteli, da vodimo računa o zadovoljenju takvih potreba i ova dva zakona upravo u tom pravcu čine delotvornim javnu upravu.
Sledeće što se mora istaći i što niko danas u diskusijama nije istakao a, kako bi se to reklo pežorativno, iz aviona se vidi, ako ništa drugo, donošenjem ovih zakona se ujednačava upravna praksa. Kao što imamo neujednačenu sudsku praksu, tako smo imali još više neujednačeniju upravnu praksu, jer se na jedan način postupa u Beogradu, na drugi način u Smederevu, na treći u Nišu, četvrti u Užicu itd, itd.
Znači, imamo situaciju u kojoj ako ne dođe do ujednačavanja upravne prakse i ako ne dođe do standardizacije rada kada su u pitanju službe državne, odnosno javne uprave, onda ćemo dolaziti do toga da građani izražavaju i dalje opravdano nezadovoljstvo prema onom segmentu države, odnosno institucija države, prema kome to nezadovoljstvo ne sme da se ispoljava zbog toga što potrebe građana moraju da se zadovolje.
Inače, ono što ove zakone čini kvalitativnim zakonskim rešenjima podrazumeva još nešto, a to je da se, kada su u pitanju državni službenici, ni u kom slučaju ne favorizuju samo zaposleni, već svi oni koji pretenduju da u sistemu državne, odnosno javne uprave, ostvare nekakav svoj potencijal. Prevashodno stručni, iskustveni, zasnovan na znanju, a posle toga i onaj koji se vezuje za tzv. lični, etički stav prema građanima Srbije, a to je da građani Srbije ne mogu biti diskriminisani u ostvarenju svojih prava. To ovakvim sistemskim rešenjima svakako neće biti dozvoljeno.
Kada su u pitanju programi i kada su u pitanju programski saveti, odnosno saveti koji će se kao delovi organizacije nacionalne akademije ustrojiti ovim zakonom, u svakom slučaju treba istaći da nacionalna akademija za javnu upravu nije visokoobrazovna ustanova, niti je to tendencija zakonodavca, niti to treba da bude. Nacionalna akademija služi samo za stručno usavršavanje i obrazovanje, odnosno sticanje novih znanja i iskustava.
Na nacionalnoj akademiji se ne dobija diploma fakulteta. Na nacionalnoj akademiji se dobija odgovarajuća potvrda da je zaposleni dostigao onaj nivo znanja i iskustava koji ga kredibiliše da može da obavlja svoju funkciju, odnosno da radi svoj posao.
Ono što se vezuje za visokoobrazovne ustanove, ostaje na visokoobrazovnim ustanovama i tu apsolutno nema nikakvih dodirnih tačaka, osim jedne, a ta jedna podrazumeva da nacionalna akademija za javnu upravu može da angažuje i visokostručne ustanove, dakle i fakultete i visoke škole i naučno-istraživačke institucije u cilju omogućavanja što lakšeg stručnog osposobljavanja zaposlenih i to je apsolutno legitiman način kako se dolazi do stručnog znanja, usavršavanja ili osposobljavanja. Zašto? Naročito zbog toga što je u samom početnom stadijumu rada nacionalne akademije za javnu upravu, neće imati nacionalna akademija za javnu upotrebu onaj potreban kadar sa onim profilom koji je neophodno potreban da se što pre sprovede ovaj postupak edukacije, odnosno stručnog osposobljavanja i usavršavanja.
Dalje, nacionalna akademija u ostvarenju svog cilja zbog kojih se ustrojava i sistematizuje ima obavezu da sarađuje i sa onima za koje se može verovati i za koje se sa sigurnošću može oceniti da takođe daju podstrek u stručnom osposobljavanju i usavršavanju. To su sami zaposleni. NJih nikako ne treba zaboraviti i njih nikako ne treba eliminisati iz ovog edukacionog procesa. Zbog čega? Zbog toga što upravo službenici u javnim upravama, koji su već dostigli određeni nivo znanja i iskustva, ta znanja i iskustva mogu da prenose na one koji ta znanja nemaju.
Stara mudra izreka Jovana Jovanovića Zmaja kaže: „Nije znanje znati, već je znanje znanje dati“, a u ovoj situaciji upravo ovim zakonima se omogućava da i oni koji su zaposleni u javnoj upravi to znanje mogu da prenesu na one kojima je to znanje neophodno.
Rekao sam već da, kada je u pitanju Zakon o izmeni i dopuni Zakona o službenicima, to je u svakom slučaju komplementaran zakon ovom Zakonu o nacionalnoj akademiji za javnu upravu. Komplementaran je zbog toga što ova dva zakona moraju jedan drugog pratiti, jer se i službenici moraju u svakom slučaju podvesti pod edukaciju koja se ovde ustrojava, odnosno koja se ovde sistematizuje i onda je ovim odredbama zakona vrlo jasno i precizno definisano šta to podrazumeva obaveze zaposlenih, šta to podrazumeva obavezu rukovodilaca da se edukuju, da se i oni podvedu pod program daljeg stručnog usavršavanja i obrazovanja. Mislim da u tom pravcu ni u kom slučaju ne treba imati kritički stav kada su u pitanju izmene odredaba Zakona o službenicima, odnosno o službenicima u javnoj upravi.
Gospodine Ružiću, mi smo nedavno, pre nekoliko dana kao pripadnici, odnosno članovi delegacije prisustvovali jednoj interparlamentarnoj konferenciji u Crnoj Gori, koja se bavila državnom upravom i javnom upravom u zemljama koje su kandidati za članove EU. Tu smo došli do nečega što su u stvari zaključci koji se mogu izvesti iz analize ovih zakona o kojima danas raspravljamo, a to je da državna i javna uprava moraju biti zasnovana na dva principa ili dva načela. Prvi princip ili prvo načelo jeste profesionalnost, a drugi princip ili drugo načelo jeste depolitizovanost, odnosno eliminisanje onoga što ovde kao mantra u Skupštini Republike Srbije postoji već duže vreme, a to je partokratija.
Zemlje koje vrednuju upravo te principe su dale i te kako mogućnosti u svojim zakonodavstvima da prepoznamo šta je to što je dobro i da primenimo u našem zakonodavstvu i mi to danas i činimo i zbog toga imate podršku oba ministra koja su predstavili u uvodnim izlaganjima ove zakonske projekte onakvim kakvi jesu.
Što se tiče Zakona koji je u uvodnom delu obrazložio ministar LJajić, a odnosi se na Zakon o elektronskom dokumentu, o elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, ja u ime poslaničke grupe SPS moram da kažem da je to jedan kvalitativan pomak napred, da se na taj način omogućava da se još efikasnije, a naročito kroz elektronsku upravu, poboljšaju uslovi da se građanima zadovolje sve one potrebe koje građani traže, odnosno koje od nas zahtevaju. Zašto? Zbog toga što ta elektronska identifikacija, o kojoj ste vi, gospodine LJajiću, govorili, čini nešto što do sada nismo imali u sistemu državne uprave. I elektronski potpis i elektronski pečat u svakom slučaju predstavljaju rešenja koja su ne samo avangardna rešenja, već rešenja koja u praktičnom smislu omogućavaju znatno brži saobraćaj, neuporedivo brži način servisiranja potreba prema građanima, a samim tim olakšavaju, pojednostavljuju posao u javnoj upravi i ono što je najvažnije kada je u pitanju cilj ovog zakona, a to je smanjenje troškova, o čemu ste detaljno dali i razloge gde je to što se vezuje za racionalizaciju, odnosno ekonomičnost i smanjenje troškova, tako da to zaista ne bih ponavljao i nikad se ne ponavljam i to ne želim ni danas da činim.
Ono što želim na kraju da istaknem jeste sledeće. Ovo je samo početak jednog daljeg rada i uveren sam da će i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, kao i vaše ministarstvo, gospodine LJajiću, na ovom poslu nastaviti još intenzivnije. Ovo je samo početak nečega što mi moramo da prihvatimo kao našu obavezu.
Nakon usvajanja ovog zakona vi kao ministar u svakom slučaju ćete imati obavezu da donesete niz podzakonskih akata, naročito kada je u pitanju Nacionalna akademija za javnu upravu, podzakonskih akata koji se vezuju za ono što omogućava uspešniju organizacionu strukturu Nacionalne akademije, podzakonskih akata kojima će se definisati način kako doći do što boljih rešenja kada su u pitanju personalna rešenja u programskom savetu, gde će naročito biti potrebno izvršiti pravilnu selekciju onih koji sa stanovišta struke mogu da budu članovima programskog saveta i ostalih tela u okviru Nacionalne akademije.
Mislim da će to biti jedan zadatak koji, u svakom slučaju, zavređuje najveću pažnju isključivo iz razloga što upravo oni koji imaju najviši kredibilitet u struci, moraju biti tu zastupljeni, bez obzira da li se radi o pojedincima ili se radi o visokoobrazovnim institucijama, odnosno naučno-istraživačkim institucijama i drugim onim faktorima koji se mogu naći u ovom sistemu stručnog osposobljavanja i obrazovanja.
Još jednom ponavljam da ovi zakoni ne zavređuju ništa drugo nego da budu podržani i biće podržani, nadam se, od svih poslanika koji o ovim zakonima razmišljaju na način koji podrazumeva pragmatično razmišljanje. Zbog toga sam siguran da će ovi zakoni biti usvojeni u danu za glasanje. Zahvaljujem.