Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo čuli predstavnika svih stečajnih upravnika kako je rekao neće poljoprivredu. Tri puta na tanjiru dnevno, a neće poljoprivredu.

Poljoprivreda je ovakva kakva jeste – iscrpljena raznim muljanjem od 2000. do 2012. godine, ima izlaz vredan 2,7 milijardi evra. Nisu ovu državu upropastili seljaci, oni su je stvarali, Karađorđe je najbolji primer za to, i prava je uvreda kada neko kaže neće poljoprivredu, prava je uvreda kada kažu da ministar poljoprivrede nema veze sa dualnim obrazovanjem. PKB, Futog, Valjevo, Svilajnac, Požarevac, Šabac, Ruma, itd, većina sa domom učenika, većina sa praksom, većina sa dohotkom.

Još treba da znaju da ukoliko želimo savremenu poljoprivredu, velike subvencije, moraćemo da imamo obrazovanje i za odrasle, jer neće moći ljudi da dobijaju subvencije ako ne znaju. Seljaci su ti koji uče celog života. Ukoliko neko kaže – nećemo poljoprivredu, nećemo obrazovanje kroz rad, onda zaboravlja mesare, pekare, fitosanitarne, itd. To sve dolazi u oblast poljoprivrede. Kada predstavnici opozicije kažu – nećemo poljoprivredu, to, dragi moji poljoprivrednici, govori o njima, ali govori i o tome koliko je njima uistinu bilo stalo do poljoprivrede. Hvala.

Hvala.
Na naziv iznad člana 10. i član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe DS.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Balša Božović.

Zahvaljujem.

Amandman na član 10. govori o tome da će učenici biti zaštićeni od psihičkog, socijalnog, fizičkog, seksualnog i drugog nasilja, diskriminacije i svega ostalog. Dakle, ono što je ovde činjenica, gospodine Nedimoviću, jeste da i sami znate – neće niko voditi računa o učenicima koji budu radili na najtežim poslovima, u fabrikama koje često neće imati apsolutno nikakve veze sa onim zašta se oni školuju ili će imati poput savijanja kablova, to nije neki zanat, priznaćete, ili će raditi na stvarima za koje danas Vlada Republike Srbije nudi otvorena radna mesta, a to je da stoje 10 sati za trakom, kada neće moći da idu u toalet, pa će morati da kupe sebi pelene ili kao u „Liru“, gospodine Nedimoviću, kada su zaključili ugovor sa jednom taksi stanicom, odnosno taksi udruženjem da ih po povoljnijoj ceni vozi u Urgentni centar u slučaju da padnu u nesvest. O tome je, dakle, reč.

Na takva radna mesta ne možete da garantujete, i dalje se obraćam naravno vama, ne možete da garantujete ni gospodin Šarčević ni vi, da će neki učenik biti zaštićen, apsolutno ne. Niti se time bavi inspekcija rada, niti se bave ostale nadležne službe.

Mislio sam da ću vas moći da uverim, za razliku od gospodina Šarčevića, da prihvatite makar jedan od ovih amandmana i da tako padne ceo zakon, jer, verujte mi na reč, ovaj zakon nije dobar za budućnost Srbije. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović.

Hvala, uvažena predsednice.

Naravno, evo, naslušali smo se floskula. Meni je zaista žao, pre svega, uvaženi ministre, što smo raspravu o jednom ovako dobrom zakonskom predlogu

pretvorili, to jest što je opozicija pretvorila u sakupljanje jeftinih političkih poena, bavila se dnevno političkim stvarima, ali zakon zaista jeste dobar, kao što je dobar i član 10. i ne mislim da u bilo kom segmentu treba menjati član 10. u predloženom zakonskom rešenju.

Naime, tu se govori o zaštiti prava učenika, vidimo da je učenik maksimalno zaštićen kada je u pitanju ovaj zakonski predlog, ali ne samo u ovom segmentu.

Malo je licemerno od koga dolazi ovaj predlog, mi te učenike štitimo i time, što smo zaposlili 140 hiljada njihovih roditelja da rade u fabrikama, za razliku od onih koji su ih štitili tako što su im roditelje izbacili na ulicu, i to ne mali broj, 400 hiljada ljudi na ulicu, pa sad uporedite težinu zaštite učenika i dece u tom periodu i sada. Bilo da se radi o zapošljavanju njihovih roditelja, bilo da se radi o njihovoj zaštiti i kad je u pitanju ovaj zakonski predlog.

Na kraju, svakako da taj predloženi amandman nećemo podržati. Hvala.

Na član 10. amandman u istovetnom tekstu podneli su poslanici zajedno Zoran Krasić, Ružica Nikolić i Vjerica Radeta, zajedno Marinika Tepić, Zoran Živković, Jovan Jovanović, Aleksandra Čabraja i Sonja Pavlović, zajedno Branka Stamenković, LJupka Mihajlovska, Ana Stevanović, Vladimir Đurić i Jasmina Nikolić i zajedno Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Nenad Konstantinović, Goran Bogdanović i Zdravko Stanković.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić. Izvolite.

Hvala.

Član 10. predloženog zakona o dualnom obrazovanju nosi naslov - Zaštita prava učenika. U stavu 1. je pobrojano po kojim će se sve zakonima štititi pravo udžbenika, ali recimo nema zakona koji reguliše socijalno osiguranje.

Dakle, ta prava koja bi ti učenici na radu, kao radnici imali iz Zakona o socijalnom osiguranju, dakle penziono, invalidsko itd. tog zakona nema. Smatramo da su na taj način prava umanjena. Ovde je u raspravi izneto nekoliko teza, da opozicija se protivi da deca u učenju kroz rad stiču praktične veštine. Teza da omalovažavamo srednje stručno obrazovanje i ljude sa tom vrstom obrazovanja i tim nivoom obrazovanja. Teza da omalovažavamo poslove za takve obrazovne profile. Nažalost, nema takvih poslova, ako ih i ima, plaćeni su na način da omogućavaju dostojan život.

Rekao sam u plenumu i baš koristim priliku što je ovde ministar poljoprivrede pa ću ponoviti, nema ko da vozi kombajn, 53 godine je najmlađi kombajner, u selu u kom je najkvalitetnija zemlja u Srbiji. Isto tako, ni jedan roditelj koji živi u tom selu svom detetu ne želi da život provede vozeći taj kombajn, zato što zna da će mu dete živeti u problemima i u siromaštvu, kao što i oni žive na tim selima u kojima je neuređena infrastruktura, u kom nema adekvatne zdravstvene zaštite, pa za najobičniji lekarski pregled treba da se vozite neuređenim putevima, dok ne dođete do ambulante za bilo kakav običan lekarski pregled.

Dao bih svoje dete na dualno obrazovanje da je pokazalo afinitet i želju da bude automehaničar. Ali, sam siguran da bi i on poželeo ono što mu ja već sada kažem - ako postaneš kvalitetan automehaničar od toga kvalitetno živeti ovde nećeš. Zašto? Razlozi leže u svemu onome što niste uradili, a imali ste sedam godina da uradite, pa se i posle sedam godina pozivate na prethodne vlasti mašući, jednačeći nas sve ovde. Sedam godina. Bog je stvorio svet za sedam dana, za sedam godina se moglo svašta uraditi, a nije.

Spominjano je ovde juče da treba kvalitetno i u praksi obučeni zidari da dižu hotele, da ali, ako proizvedemo kvalitetne zidare. To neće podići hotelijersku industriju u Srbiji samo po sebi. Uzmite medicinsku struku, u medicinskoj struci se ljudi obučavaju učeći uz rad. Od srednje medicinske škole preko fakulteta, nalaze se u bolnicama, u kliničkim centrima u klinikama, zdravstvenim ustanovama. Deca u srednjoj školi zatežu krevete pacijentima itd.

Imamo učenje uz rad. Nemamo Ugovor o radu i platu, 70% minimalca, da bi smo to nazvali dualnim, ali je vrlo slično. Govori o tome da se praktično znanja forsiraju uz teorijsku nastavu, da bi takvi đaci iz srednje škole lakše postali dobri studenti medicinskih fakulteta. Pa da li nam to učenje uz rad u medicinskoj struci popravilo nivo zdravstvene zaštite u zemlji? Nije, naprotiv. Da li nam je takvo učenje uz rad u medicinskoj struci sprečilo odliv lekara i svih zdravstvenih radnika svih profila u inostranstvo? Nije. Zašto nije, zapitajte se. Imali ste sedam godina o tome da razmišljate i pronađete odgovore. Vreme ističe. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Ružica Nikolić.

Ovim amandmanom predložili smo da se član 10. Predloga zakona o dualnom obrazovanju briše, zato što u situacijama gde nečija prava zavise od više nepovezanih subjekata veoma je teško zaštiti.

Predlog zakona o dualnom obrazovanju štiti interese poslodavca, a ne učenika. Ovaj Predlog zakona ima mnogo manjkavosti i velikih mogućnosti za zloupotrebu. Predlogom zakona je propisano da se učenje kroz rad kod poslodavca realizuje u periodu od 8.00 do 20.00 časova, najduže šest sati dnevno, odnosno 30 sati nedeljno. Tu se postavlja pitanje šta se dešava kada učenik na radnom mestu provede više od tih šest sati dnevno.

Poslodavcu se više isplati da učenike koristi kao jeftiniju radnu snagu, a ne stalno zaposlene radnike, jer je učenička nadoknada niža od radničkog minimalca koji se često isplaćuje neredovno.

Takođe imamo situaciju kada poslodavci neopravdano povećavaju radno vreme, a smanjuju plate, npr. zbog neispunjavanja normi ili nekih drugih samo znanih razloga. U tom slučaju stvara se prostor za netrpeljivost radnika prema učenicima, u kojima vide glavne krivce za takvo stanje i ne žele da ih upute u posao, odnosno ne žele ništa da im objasne.

Zatim, nije jasno određeno radno mesto i ne zna se tačno koje će poslove učenik obavljati, a koji su poslovi koje učenici mogu da obavljaju, umesto da učenik koji je kod poslodavca došao da uči struku, zanat, poslodavci im daju najteže i najprljavije poslove da obavljaju. Znači, obavljaju sekundarne poslove, a ne uče, čime se direktno ugrožavaju njihova prava.

Postoji još niz drugih nedostataka u ovom predlogu zakona kojima se narušavaju prava učenika, gde su oni direktno diskriminisani. Najbolje bi bilo da se ovaj predlog zakona povuče.

Reč ima narodna poslanica Marinika Tepić.