Zahvaljujem predsednice, došli do člana 10. koji glasi – zaštita prava učenika i mi iz Nove stranke, Kluba samostalnih poslanika tražimo da se i ovaj član briše kao i svi ostali članovi zakona, a ako ministre zaista želite da zaštitite prava učenika, još jednom vam preporučujem i apelujem na vas da povučete ovaj zakon iz procedure, da se ne ogrešite o naše buduće srednjoškolce i da ih ne pretvarate u najjeftiniju radnu snagu u Republici Srbiji. Taj teret je jako teško nositi sa sobom, naročito što ste vi čovek iz struke i što znate šta sve to podrazumeva.

Ono što dodatno hoću da naglasim, jeste da smo ovde u nekoli konavrata, da ne kažem stalno od poslanika vlasti, slušali o tome kako ili ne čitamo dobro zakon ili imamo vrlo loše namere ili u jednom trenutku, sećam se dobro, juče od kolege Đukanovića konstatacije kada je rekao da niko neće da radi i davao primer da nemamo liftadžije. Toga se sećam jako dobro.

Znate šta kolege, tu atmosferu ste stvorili vi. Vi ste stvorili atmosferu da ne treba da se radi, da ne treba da se uči, da ne treba da se niko usavršava, jer je dovoljno da ima člansku kartu SNS i da će mu to biti garancija u životu. Ne mora da uči ni za diplomu, jer će je kupiti, ne mora da ima kvalifikacije nikakve jer će se zaposliti po saglasnosti ministra finansija, mimo Zakona o zabrani zapošljavanja i da je to sasvim dovoljno. Vi ste tu atmosferu stvorili, a ne mi.

Nemojte nama na teret stavljati nešto što ne stoji, što je izmišljotina, što je zamazivanje očiju, već na svom ličnom primeru pokažite …

Hvala, vreme.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, replika.

To je manje važno, ali nije ono da neko ovde neće da čita ili neće da razmišlja bilo ekskluzivno ili. Pa, ili jedno ili drugo. Ne, neće ni da čita, ni da razmišlja. To smo mi rekli i to se pokazalo i sada.

Dakle, još jednom na temu ko može da se zaposli, da li mu treba članska karta SNS, pa nek se dogovore među sobom, nek se malo izrazgovaraju, izanketiraju među sobom. Mi smo već ukazivali na ljude koji sede sa one strane sale i rado su angažovani u državnim institucijama. Dakle, čak u javnom sektoru u Srbiji danas. Naravno da nisu članovi SNS, nego su članovi tih njihovih stranaka, pokreta, udruženja građana, mladih filatelista, šta su već. Dakle, najnormalnije ti ljudi rade i nemaju nikakav problem da govore najgore o državi za koju rade.

Što se tiče rada u privatnom sektoru, ko to ne razume, taj, ja mislim, može samo da se pretvara da ne razume. Neće nijedan privatnik da uništi sam sebe samo zato što su neki umišljeni politički geni fiksirali da će to da uradi, i u stanju su da ponove stotinu puta na dan da je to tako. Pa, neće, ni u zemlji Srbiji, ni u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu. Oni lepo dođu, otvore pogon, angažuju radnike koji su dovoljno dobri da njima sutra obezbede poslovni rezultat i da donesu profit. Što bi rekli - prosto ko keks.

Stotinu i četrdeset hiljada radnih mesta po tom zdravom osnovu u Srbiji je formiran. Ako se to nekome ne sviđa nek se ne želi nama, nek govori građanima Srbije, nek obavi 140.000 razgovora i objasni tim ljudima da nije dobro što rade, da im je mnogo bolje na ulicu na koju su ih oterali, i kad govori atmosferi nerada.

Još jednom, nek se osvrne malo samo oko sebe. Ako je vrhunac radnog aranžmana i radne etike, da dodeliš sam sebi vinograd da bi ga posle prodao za stotine hiljada evra i po ceo dan se pravio da si filozof polutan, svaka čast, ali to naša radna etika nikada nije bila. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović.

Kao predlagač amandmana, mislim da se ovim zakonom apsolutno ni na koji način ne štite prava učenika i da to što u članu 10. piše, apsolutno nije dovoljno da bi se zaštitila prava učenika.

Prava učenika treba da štiti Ministarstvo. Prava učenika treba da štiti Ministarstvo koje se bavi obrazovanjem u ovoj zemlji, a ne da očekujemo da će prava učenika da se zaštitite po propisima iz oblasti rada.

Dakle, po onom Zakonu o radu, po kome svi u Srbiji znaju da radnici nemaju nikakva prava. Nemojte da se zaluđujemo da radnici u Srbiji imaju neka prava, pa, sada kada upodobite učenike i decu od 15 do 18 godina sa radnicima, biće vam jasno da ni ta deca neće imati nikakva prava i da je jedino što će oni moći, a to je da rade na jednom radnom mestu koje im da poslodavac za platu 30% manju od minimalca.

Sve se svodi na jeftinu radnu snagu i interes krupnog kapitala. Dakle, nema nikakve zaštite učenika. Ona je i ovo što je napisano, je napisano uopšteno, gde ne možete da znate šta to znači, ni koje poslove će moći da obavljaju, ni koje poslove neće moći da obavljaju.

Vi kažete - poslodavac ostvaruje deo plana i programa nastave i učenja. Poslodavac je odgovoran za sistematično i kvalitetno izvođenje učenja kroz rad, a sad će poslodavci da obrazuju tu decu. Neće obrazovati, shvatite, poslodavac ima svoj interes, njega vodi veliki profit, on hoće da ima još veći profit i baš ga briga da li će naša deca nešto da nauče.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se predsednice.

Naravno, po amandmanu i koristiću i vreme poslaničke grupe, a najpre vreme ovlašćenog predsednika, kao zamenik predsednika poslaničke grupe, s obzirom da predsednik nije prisutan na sednici.

Pre svega, zamolio bih sve nas ovde prisutne da vodimo računa o izgovorenoj reči. Odgovornost za izgovorenu reč je velika. Podvodeći situaciju koja se vezuje za dualno obrazovanje, na jednu vrstu banalnosti i trivijalnosti, može da izazove velike posledice. Ne znam koliko smo svesni tih posledica.

Ako se deca pojednostavljuju i podvode pod najamnu radnu snagu, a to su naša deca, učenici, i gde se etiketiraju kao jeftina radna snaga, poistovećujući sa nekakvim robovlasničkim uređenjem, sve ono što bi trebalo da se reguliše ovim zakonom za koji sam ja siguran da će biti usvojeni, onda je to najteža uvreda i za decu i za njihove roditelje.

Nije smisao ovog zakona, i to su i oni koji amandmane predlažu apsolutno uvereni da je tako, nije smisao ovog zakona da se neko zloupotrebljava, da se koristi kao najamna radna snaga. Ovde je u pitanju suština, a suština jeste pretvaranje teorije u praksu, a to znači da teorijska znanja koja se stiču tokom školovanja ne mogu bez praktičnog rada imati onaj efekat koji se očekuje. Očekivani efekat može da se postigne isključivo praksom, praksom koja se ne može nigde drugo sprovesti nego kod poslodavaca. I nije ovo jedini pravni institut koji je poznat samo u Srbiji u odnosu na sve zemlje EU, pa i svet. Gotovo sve zemlje EU imaju ovakav ili vrlo sličan koncept obrazovanja. Šta je tu loše?

Rečeno je čak i da Zakon o radu dovodi do toga da se zloupotrebljavaju prava zaposlenih, da se radnici unižavaju. Pa, upravo je taj Zakon o radu vrednovan od EU, kao zakon koji je dostigao onaj stepen harmonizacije domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU. Ako je tako, u čemu je onda problem?

Zaista smatram, pre svega kao čovek koji ima decu, koja su se školovala i školuju se, da i te kako moramo imati u vidu da od njih moramo dobiti korisne građane društvene zajednice. Da bi u punom smislu reči bili korisni građani društvene zajednice, onda im moramo omogućiti obrazovanje koje podrazumeva da i onaj teorijski korpus svega što su naučili mogu da primene u praktičnom smislu reči onog trenutka kada se kroz praktičan rad za to osposobe. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima Nataša Jovanović.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Do sada nisam imala priliku da često govorim u parlamentu, a htela bih da kažem sledeće. Ovde kod nas se uvek po jutru po dan poznaje, jedna poslovica, koja je i ovog puta na snazi.

Od samog početka, kako krene sednica, bez obzira koliko ministar objašnjava zakon, bez obzira koliko se poslanici pozicije trude da taj zakon obrazlože, opozicija uvek isto reaguje. Oni samo kritikuju bez davanja ikakvog rešenja. Zato i kažem da se po jutru se dan poznaje, jer njihovo, da kažem obrazloženje u suštini se svodi isključivo samo na kritiku.

Sami ovi amandmani koji su dati, govori samo o jednom, da obrazovanje u suštini ima veoma veliku važnost i to mi je drago da opozicija shvata. Obrazovanje zaista jeste veoma važno, i mogu da kažem da mi se kod ministra jako sviđa zato što kaže da je timski igrač. Znači, ovo što je odrađeno nije odradio on sam, nego je odradio jedan čitav tim ljudi koji stoje iza njega i to trebamo poštovati.

Takođe bih opoziciji poručila samo jednu stvar, koja je meni ovde i očigledna, da mnogi ljudi doživljavaju brutalno zadovoljstvo u osuđivanju i napadanju onih koji su uspešniji od njih. To znači da ste nešto postigli i da ste vredni pažnje. U ovom slučaju i ovo ministarstvo i ministar jesu vredni pažnje i zato ih ovoliko i napadate. Samo toliko. Hvala.

Hvala.
Na član 10. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su Marko Atlagić i Marijan Rističević.
Reč ima Marijan Rističević.