Poslanici, dozvoliću replike.
Molim vas sve da razmislite čemu ovo uopšte vodi, danas. Čemu uopšte ovo vodi? Nemojte posle da mi zamerate da nismo imali vremena da raspravljamo o predlozima zakona. Ako neko želi da se ne raspravlja o predlozima zakona, samo napred onda. Nije problem.
Dozvoliću replike. Predaleko idete u tome, i ovo nije dobro ni za koga.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Javnost svakako zna, i ne znam zbog čega je prethodni kolega pokušao da unese neku zabunu u javnost u Srbiji.

Te 1990. godine srpski radikali su, ponavljam, bili deo vlasti. Bili smo u Vladi nacionalnog jedinstva. Na čelu SRS je bio i tada i sada, prof. dr Vojislav Šešelj, koji je tada bio potpredsednik Vlade. Aleksandar Vučić je bio jedan od radikalskih ministara i mi nemamo nikakav problem da to priznamo i da to kažemo.

Ta Vlada je odlično funkcionisala, ali nažalost vaši prijatelji iz, pre svega, SAD i velikih zapadnih sila su ti koji su doprineli, koji su inicirali krvavi raspad bivše Jugoslavije još tada, pa onda i 1999. godine bombardovanje Srbije.

Velika je sramota biti, ne samo biti narodni poslanik, biti građanin Srbije i pričati da su Srbi i da je tadašnja Vlada, ne znam kako, zlostavljala Šiptare, da smo hteli da ih proteramo iz Srbije, itd.

Prosto je neverovatno da sebi neko dozvoli takav luksuz, bez obzira ko ga plaća, ko ga tera da govori protiv svoje države, ali ovako se ponašati 2017. godine, izgovarati ovo sa jednakim žarom kao 1999. godine, postavljati lokatore, zaista je sramno i nedopustivo.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Balša Božović stalno priča o nekim pelenama, ja mislim da on nije izašao iz tih političkih pelena, a budući da je još uvek u pelenama ja ću ga podsetiti malo na to šta je govorila njegova Demokratska stranka 1995. godine.

Ovde imam jedan proglas koga su potpisali gradski odbori Srpske demokratske stranke srpskih zemalja, SRS, DSS i DS. U pitanju su gradski odbori Novog Sada. To je saopštenje iz 1995. godine, pa za gospodina u pelenama, samo da ga podsetim.

Kaže – srpski narode srpske Atine, ustaške vlasti iz Zagreba su obnovile agresiju na Republiku srpsku Krajinu. U pitanju je operacija „Bljesak“. Ponovo se zauzima srpska teritorija, ubija srpska nejač i nemoćni, i skrnave srpske svetinje. Srpski narode srpske Atine, probudi se iz sna jugoslovensta u koje te vode, citiram – nesrbi i srpske izdajice. Sruši granicu na Drini i okreni se svojoj braći koja ponovo krvare braneći srpsku zemlju i najveći srpski grad pod zemljom – Jasenovac.

Gospodine u pelenama, kažite mi da li i dalje stojite iza ovog saopštenja, ili ste u međuvremenu promenili svoju politiku i svu krivicu za raspad bivše Jugoslavije i za dešavanja na Kosovu i Metohiji svalili na Srbiju i na srpski narod?

Reč ima narodni poslanik Balša Božović, replika.

Sve što je gospodin Martinović izjavio je gnusna laž i apsolutno se nikada tako nešto nije dogodilo i te falsifikate iz vremena SRS ostavite za sebe.

Ono što je 15. jula tih godina govorio vaš predsednik stranke jeste – sto za jednog. Tako je. I to je ono što je ostalo upisano u istoriji.

Godine 1999, nakon potpisivanja kapitulacije Kumanovskog tzv. sporazuma, odnosno kapitulacije jugoslovenske vojske, jeste izjava prvaka SRS, Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića o tome da moramo svi da se mobilišemo i da nastavimo rat za Kosovo.

Deset godina je vaša politika prouzrokovala da tamo gde je bilo Srba, Srba više nema. Sve ih je manje i na Kosovu … (Isključen mikrofon.)

Poslanici, određujem po članu 112. pauzu.
Nastavićemo da radimo po tačkama dnevnog reda. Ovo više nema nikakvog smisla.
Možete da mi tapšete. Da, pokušavam da vodim sednicu. Pokušavam da ovo liči na pravi parlament.
Dakle, ako krenemo ovako sa uvredama i građana Srbije i članova parlamenta, i političara i raspravljamo o istoriji, znam tačno šta će se desiti i kakav ćete odgovor dobiti.
Dakle, član 112. mi omogućava da napravim pauzu, ali ne da nastavim sa haosom, nego da nastavimo da radimo po amandmanima. Ko može, može. Ko ne može, postoje i drugi instrumenti u Poslovniku.
(Marko Đurišić: Kolika je pauza?)
Dovoljno. Minut. Jel vam to dosta da se svi predomislite.?
(Balša Božović: Jel mogu da nastavim?)
Ne, ne, jasno je da ne.
(Balša Božović: Kakve ste kukavice. To je strašno.)
Evo sad ću da vam pokažem kakva sam kukavica. Evo u pauzi, da ne bi Dveri imali, da ne bi vaše uvažene kolege imale dilemu kako je bilo juče.
(Marijan Rističević: NJemu je smešno.)
Smešno, smešno.
(Marijan Rističević: Tući ženu, njemu je smešno.)
Baš smešno.
Izvolite. Ivan Bauer se javio. Izvolite.

Zahvaljujem, predsednice.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, zaista ne razumem kako smo mogli da stignemo od diskusije o zakonu o dualnom obrazovanju do bombardovanja SRJ 1999. godine. Zaista mi nije jasno kako je kolega uspeo da te dve teme poveže i da izazove pola sata rasprave o nečemu što nije tema dnevnog reda. Zaista molim predsednice, da ne dozvoljavate da se skreće sa ove teme, naročito s obzirom na to da opozicija traži da se svo vreme koje je na raspolaganju troši upravo na diskusiju o zakonu u dualnom obrazovanju.

Ovaj zakon i zavređuje da se o njemu diskutuje maksimalno, koliko god je to moguće. Nije uopšte sporno da se opozicioni poslanici pojave sa nekom dokumentovanom kritikom, ali naglasak je na argumentovanom, a ne može se podrazumevati da je argumentovana kritika ako se govori o jeftinoj radnoj snazi, jer podsećam da smo ovaj zakon o dualnom obrazovanju mi, kao ideju, preuzeli od Nemačke, Švajcarske i Austrije.

Dakle, govorimo o zemljama koje su paradigma za Srbiju u svakom smislu, pa i u smislu obrazovanja. Sada, ako kažemo da se ovaj zakon pravi zato da bi smo mi zapošljavali jeftinu radnu snagu, to znači da, pretpostavljam, da su i ove tri zemlje ovakve zakone donele zato da bi proizvodile jeftinu radnu snagu. Pa, ja ne znam ko u to može da poveruje.

Ministar je lepo rekao – 7,5% su srednje stručne škole. Pa izvinite, ne mogu svi da budu visoko obrazovani. Naravno da treba da bude cilj naše zemlje da ljudi budu visoko obrazovani, ali ja ne znam ni jednu zemlju na planeti koja ima 100% visoko obrazovanih. Mora neko da radi i neke druge poslove, a ti treba da budu za to osposobljeni.

Hoću zbog toga da samo jedan deo ovog člana 4, o kome pokušavamo da razgovaramo, a ne uspevamo zato što nas skreću sa teme bez ikakve potrebe, pritom otvaramo neke teme koje apsolutno nikakve veze nemaju sa temom dualnog obrazovanja. To je, to je svi se slažemo, važna tema.

Dakle, ciljevi dualnog obrazovanja su obezbeđivanje uslova za sticanje, usavršavanje i razvoj kompetencije u skladu sa potrebama tržišta rada, doprinosi jačanju konkurentnosti privredne Republike Srbije, obezbeđivanje uslova za zapošljavanje po završenom obrazovanju, obezbeđivanje uslova za dalje obrazovanje i celoživotno učenje, doživotno, celoživotno kako god hoćete.

Sada, kažite mi kako na osnovu ovih stvari o kojima govorimo, neko kaže da se ovaj zakon piše zato da bi se neko na osnovu članske karte SNS ili bilo koje stranke zaposlio u nekoj firmi. Hoćete da mi kažete sada, da stranac koji dođe u Srbiju i otvori pogon, neko može da mu naredi da on zaposli nekoga zato što taj ima neku člansku kartu. To stvarno nema nikakvog smisla.

Kako može, kaže jedan kolega, da treba da uvedemo da ovaj zakon uslovljava poslodavce da oni nekoga zaposle? Kako može zakon bilo koje države da uslovljava privredu, odnosno da uslovljava privredne subjekte da zapošljavaju nekoga? Dakle, to je nešto potpuno neverovatno, kako možemo zakonom da nekoga na nešto uslovljavamo, da mu nešto naređujemo? To je apsolutno neverovatno.

Sada, bile su neke primedbe o kojima možemo da diskutujemo. Kaže se - tržište rada se menja, i sad mi postavljamo ovde neke, uvodimo dualno obrazovanje, a tržište rada se menja i po potrebi će se menjati. Okej i obrazovanje je fluentna kategorija. Evo, ministar je danas rekao da se otvaraju neki novi smerovi, dakle mi pokušavamo da kroz ovaj sistem stvorimo kadrove za danas. Nigde ne piše da nećemo taj sistem menjati onako kako se budu menjale potrebe tržišta rada. Ne vidim šta je tu sporno, i ne vidim zbog čega se sad to dovodi u pitanje?

Takođe, kaže se - budućnost je celoživotno učenje. Ko brani deci koja završe srednje stručne škole ili koja završe škole po sistemu dualnog obrazovanja, a rekli smo da to nije samo trogodišnja, nego i četverogodišnje školovanje, ko njima brani da uče čitavog života ili ko njima brani da postanu preduzetnici, jer oni kada nauče kroz ovaj sistem dualnog obrazovanja praksu koju smo mi kada smo bili u njihovim godinama, nažalost, za to bili uskraćeni. Ja sam išao na usmereno obrazovanje, ali još pritom, zato što sam išao u specifičnu školu, sam i imao nekakve prilike da nešto naučim i praktično. Većina dece nije učila ništa praktično. Dakle, nisu znali apsolutno ništa kada su izašli iz škole. Vrlo često nisu znali ništa praktično ni kada su izašli sa fakulteta. Zbog čega to ne bismo promenili? To zaista nisam u stanju da razumem.

Dakle, molim vas hajde da razgovaramo. Nije sporna argumentovana kritika, ali dajte, molim vas, da govorimo o nekim stvarima koje imaju nekakvog smisla, a ne da dajemo nekakve paušalne ocene, da politizujemo zakon bez ikakve potrebe. Ovo je zakon koji je sasvim sigurno koristan za Srbiju, a mislim da zemlje iz kojih smo ga preuzeli su najbolja garancija da je to nešto što je, hajde, ne možemo reći da je 100%, ali prilično sigurno, nešto što je kvalitetno i nešto što ima perspektivu. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 4. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su Marko Atlagić i Marijan Rističević. Izvolite.
Reč ima Marko Atlagić.

Poštovana predsednice, bivši režim je zadnjih deset godina uništio vaspitanje i obrazovanje, posebno vaspitanje i obrazovanje uz rad i za rad. Zato je dobrodošao ovaj zakon o dualnom obrazovanju koji u prvom redu stavlja u centar vaspitanja i obrazovanja učenika, kao subjekta, a pored toga on ga osposobljava za život. Ona deviza od Sene Kina i te kako je aktuelna danas - „ne učimo za školu nego za život“. Upravo je ovaj zakon o dualnom obrazovanju jedan izuzetan pedagoški, da tako kažemo, i civilizacijski iskorak našeg ministarstva i naše Vlade. Hvala.