Zahvaljujem.
Na član 16. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Branka Stamenković, LJupka Mihajlovska, Ana Stevanović, Vladimir Đurić i Jasmina Nikolić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Branka Stamenković. Izvolite.

Još jedna stvar o kojoj treba, čini mi se, više razgovarati i razmišljati o menjanju kada je reč o predškolskim ustanovama, to su kriterijumi za upis deteta u vrtić. Pošto nemamo dovoljno predškolskih ustanova, kod nas se redovno dešava da postoje neke liste čekanja i da sva deca koja žele da idu u vrtić na kraju ne mogu da budu upisana u vrtić.

Prema trenutno važećim kriterijumima, prednost imaju deca čiji su roditelji zaposleni. Ja smatram da je to potpuno naopaka logika, koja šalje pogrešnu logiku. Time šaljemo poruku – vrtići su servis za čuvanje dece, a mi se ubismo ovde četiri dana da objasnimo, i predlagač zakona se sa tim slaže, da je taj rani razvoj, od treće godine pa na dalje, vrlo važan za obrazovanje. Moramo, čini mi se, da prestanemo roditeljima da šaljemo tu pogrešnu poruku.

Upravo deca roditelja koji ne rade imaju veću potrebu za polaskom u vrtić, jer roditelj koji ne radi nema dovoljno novca da kupi igračke koje će detetu biti stimulacija za radni razvoj moždanih sinapsi, ali u vrtiću to dete će moći da ima takvo stimulativno okruženje. Roditelji koji rade to pak mogu i od svoje plate deci kod kuće da priušte, ne moraju dete da šalju u vrtić.

Naravno, ne kažem da treba sad zabraniti deci zaposlenih roditelja da idu u vrtić, nego da treba da izjednačimo te kriterijume i da kriterijum ne bude zaposlenost roditelja, nego neki drugi, dok ne izgradimo dovoljno široku mrežu predškolskih ustanova da može da obuhvati svu decu. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo, za razliku od ovih kolega koji bi sve besplatno, da emituju prava bezgranično, ali ne znaju ko će to da plati. Kažu – nećemo poljoprivredu, nećemo rad, nećemo dualno obrazovanje, hoćemo virtuelnu ekonomiju, pa se od virtuelne ekonomije i magle ne može živeti.

Dakle, član 30. se menja članom 16. ovog predloga izmena i dopuna. Član 30. glasi – vaspitno-obrazovni rad sa decom organizuje se u vaspitnim grupama, a vaspitne grupe mogu biti jaslene za uzrast od šest meseci do tri godine i grupe vrtića za uzrasni period od tri godine do polaska u školu. Vaspitne grupe mogu biti formirane za decu istog ili različitog uzrasta. Zbog gledalaca, ne zbog ovih koji galame, da pročitam – broj dece koja se upisuje u vaspitnu grupu istog uzrasta jeste: od šest meseci do jedne godine sedam, od jedne do dve godine 12, od dve do tri godine 16, od tri do četiri godine 20. Izmena se odnosi na decu od četiri godine do pet i po godina, a ne do polaska u školu – 24, a od pet i po godina do polaska u školu 26. Kao nepotrebno briše se - broj dece u grupi pripremnog predškolskog programa je 26.

Mislim da su ove grupe i broj dece koji je u grupama sasvim u redu i s tim u vezi želim da podržim Vladu Republike Srbije. Znam da sve ovo mora da se plati. Znam da to mora da se plati zarađenim novcem. Znam da je novac sredstvo za razmenu robe i usluga, da se novac zarađuje, da se ne može živeti od zaduženog, da se mora živeti od zarađenog.

Privodite kraju, kolega Rističeviću.

Zato podržavam Vladu Republike Srbije po pitanju ovog člana. Hvala.

Na član 16. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Nenad Konstantinović, Goran Bogdanović i Zdravko Stanković.
Jako mi se sviđa kod narodnih poslanika kada oni govore dva minuta i dvadeset sekundi i ne prave problem, a onda dobacuju kada neko u dva minuta i desetoj sekundi produži svoju diskusiju.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 17. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Vjerica Radeta, Ružica Nikolić i Zoran Krasić.
Reč ima narodni poslanik Ružica Nikolić.

Ovim amandmanom tražimo brisanje člana 17. Predloga zakona, jer je postojeće zakonsko rešenje jednostavnije i lakše za primenu.

Ovim članom definiše se način pružanja dodatne podrške deci sa posebnim potrebama, zatim broj vaspitne dece u grupi, prelazak dece iz razvojne grupe u vaspitnu grupu, koji je moguć na osnovu predloga tima za inkluzivno obrazovanje. Inkluzija dece sa posebnim potrebama u redovnu nastavu u našim školama se obavlja tako da obični vaspitači, nastavnici i profesori drže nastavu, a trebalo bi da bude uključen defektolog, baš zbog kvaliteta nastave koju je potrebno pružiti i rezultata koji se žele postići.

Da bi inkluzija funkcionisala kako treba, potrebno je obezbediti dva vaspitača po grupi, zatim potrebna je edukacija kako dece tako i vaspitača. Kao diplomirani defektolog surdolog, pokušaću da vam na primeru jednom objasnim kako to izgleda u praksi i koje su to sve teškoće sa kojima se susreću roditelji i koliko vremena koje je dragoceno za decu ovog uzrasta se gubi.

Ukoliko pedijatar proceni da kod deteta postoji problem u razvoju, trebalo bi da uputi roditelja na stručnu procenu kod defektologa, logopeda i psihologa i potom se predlaže dalji individualni tretman, uključivanje u određenu predškolsku ustanovu, u zavisnosti od stepena i tipa individualnih potreba deteta.

U cilju postizanja što boljih rezultata u radu sa decom sa posebnim potrebama potrebno je detetu obezbediti adekvatnu podršku, što najpre podrazumeva rane intervencije, individualni rad sa detetom, kako bi se ono što pre integrisalo u socijalnu sredinu u prvih sedam godina života.

U predškolskim grupama velika pomoć i podrška detetu su i osobe koje su lični pratioci, koji u saradnji sa vaspitačem osposobljavaju dete da razvije svakodnevne veštine, naravno, u skladu sa detetovim individualnim mogućnostima i potrebama. Time se stiče bolje i veće samopouzdanje.

Privodite kraju, koleginice Nikolić.

Evo, završavam. Samo još jedna rečenica. Veoma je važna i saradnja sa roditeljima, odnosno sa celom porodicom, savetodavni rad od strane stručnjaka, kako bi dete i kod kuće sa roditeljima, uz pristup i poštovanje dnevnog ritma, što bolje razvilo svoje kapacitete.