Hvala lepo.
Želeo bih da odgovorim, odnosno ponudim neka razmišljanja na teme koje su prethodna dva govornika pokrenuli. U velikom broju pitanja koja postavljate, ja ne samo da se slažem, nego sam zabrinut isto kao i vi. Sad da ne gubim mnogo reči na to koliko se slažemo u mnogim stvarima, apsolutno nema potrebe da tu produbljujemo stvari. Slažemo se oko toga koja je dijagnoza bila, slažemo se oko toga da su te stvari bile neodržive. Tu bih morao da produbim stvari.
Znači, nije naš problem bio samo u tome gde smo bili, nego kojim smo putem išli. Nije problem 45% duga, nego brzina kojom se kretali od 20 i nešto posto duga, gde smo bili nakon završetka reprograma pariskog i londonskog kluba, brzina kojom smo se spustili odatle na 45% i krenuli to da probijamo. Nije problem bilo to, nego su problem bila obećanja trajnih rashoda u sferi koja je inače vrlo vrlo plemenita, a to je povećavati socijalna davanja, subvencije, plate u javnom sektoru i penzije, bez mogućnosti da se to održi.
Znači, namere su tu bile jako dobre, ali kao što znate iz one fraze – dobre namere vode mogu da vode pravo u pakao, finansijski i fiskalni pakao koji se ispoljio kroz to da smo došli do 8,8% deficita tog jula 2014. godine kad sam ja postao vršilac dužnosti.
Od tog momenta dalje mogu samo da vam kažem šta smo mi radili da taj brod zaustavimo sa te putanje i da ga preokrenemo. Mogu da komentarišem šta se dešavalo 2012. do 2014. godine ali bi to zahtevalo dublju analizu, pošto je 2012. došlo do političkih promena i pola godine je prošlo od momenta raspisivanja izbora do momenta formiranja Vlade.
Mogu da vam kažem samo sa stanovišta fiskalne strane da Vlada kada je preuzela odgovornost imala je rupu u fiskalnoj likvidnosti, toliko veliku, da je morala odmah da se zaduži oko dve milijarde da bi samo voda bila ispod nivoa usta, figurativno rečeno.
Znači, to što se dogodilo 2012. godine je jedna inercija koja nije mogla uopšte da se preokrene. Godina 2013. skoro u celini je potrošena na to da se preokrene politička strana procesa. Ovde postoje kolege koji to mogu mnogo detaljnije i bolje da objasne. Bilo je važno, prvo, politički brod skrenuti sa hridina raspada razgovora sa Evropom i vratiti to natrag. Dvadesetog januara 2014. godine smo potpisali ključni dokument i tog momenta, ni dan kasnije, je krenuo razgovor o tome kako da se ekonomski proces vrati u te tokove.
Ovo je interpretacija jednog ekonomiste. Ovde postoje ljudi koji to preciznije znaju i pravno, institucionalno, ali tog momenta je krenuo razgovor o tome gde plovi naš fiskalni, ekonomski brod. Tada, koliko se sećam, glavna poruka kampanje koja je završila izborima, 16. marta 2014. godine je bila – moramo da vratimo ekonomiju natrag na održivu putanju.
Ne moram da znam više detalja, ali to je ključno i tada smo prvi put dobili mandat birača da se sada, kada smo obezbedili poznavanje i vraćanje na put evropskih integracija, pozabavimo da brod koji se nalazi u opasnom stanju vratimo u ravnotežu.
Molim vas da tada, uz još jednu zadršku, mi smo 27. aprila 2014. godine izabrani u ovoj Skupštini i 15 dana kasnije smo imali vanrednu situaciju u Srbiji, gde se sve razdvajalo, da nije moglo da se dođe od tačke A do tačke B, gde smo morali da radimo nešto što sada obezbeđujemo ovim kreditom za elementarne nepogode, našli smo se u situaciji da zavisimo od pomoći, dobre volje drugih da bismo preživeli. Svi su bili angažovani samo na preživljavanju.
Jula meseca smo prvi put digli glavu i krenuli da se bavimo reformama. Prema tome, za mene je jako važno, mi možemo da kažemo da se dogodilo to i to u terminima para. Mogu da vam kažem da, jednostavno, ako ste 2014. godine imali deficit od preko 250 milijardi, onda nemojte da se čudite što je dve milijarde porastao dug naredne godine, pošto je to minimum da pokrijete samo rupu u budžetu. Kada to podvučete onda ćete dobiti potpuno drugačiju sliku o kojoj sam ja pričao u nivou duga.
Sada da vam kažem drugu stvar. Ja se sa vama slažem. Zabrinut sam isto kao i vi, ali moram profesionalno i kao čovek da vam kažem da vaša ponuđena rešenja nisu ni koherentna, ni izvodljiva, nisu međusobno konzistentna.
Ovo što vam mi nudimo je težak put, ali je prav put do izlaska. Nema tu ni foliranja, ni muvanja, ni krađe, ni pozajmljivanja. Ovde postoji put u kom smo već tri godine i pokazujemo da je to pravi put. Ovo smo mi ostvarili i Fond nam samo tu pomaže. Bez nas ovo se ne bi ostvarilo.
Slažem se sa vama da su svi ovi problemi ostali. Znači, potpuno se slažem da su subvencije naš problem, ali subvencije, kao što sam govorio u uvodnom izlaganju, imaju tri kategorije. Jedne su prave investicije sakrivene pod subvencija. Učešće u ruskom kreditu je investicija samo se zove subvencija zbog nekih naših pravnih i drugih ograničenja. Znači, mi prebacimo pare Železnici, Železnica plati u kreditu, pa to smo mi platili de fakto. Železnica bi trebala da vrati državi tu infrastrukturu, pošto Železnica to radi u ime i za račun države, onaj deo koji se zove infrastruktura. Znači, neko je napravio ranije aranžmane koji su komplikovani i zato nam… Ako se tamo nalazi devet milijardi u prošlogodišnjem budžetu, pa to su investicije. To nije nikakva subvencija, da se razumemo.
Isto tako, pretpostavljajući da ljudi rade dobro svoj posao, ono što dajemo za stimulaciju regionalnog razvoja i nova radna mesta su takođe investicije. Da li to može bolje? Sigurno da može. Ovde ljudi svi znaju da svaka stvar može da bude bolja, ali to nisu subvencije koje podržavaju stare stvari. To su subvencije koje su usmerene na otvaranje novih radnih mesta, na budućnost.
Imamo u onim delovima, kolega Nedimović se time bavi svakodnevno, kako da stare klasične subvencije, one u poljoprivredi, restrukturiramo da one održavaju noviji pristup tome, da pređemo sa subvencija čija je namera bila da se obezbedi minimalna količina pšenice i žita u zemlji od 25 miliona stanovnika, na subvencije koje će stvarati osnovu za razvoj moderne, efikasne poljoprivrede, a da onaj deo koji se odnosi na socijalu, stara domaćinstva i ostalo možda bolje kanališemo preko Ministarstva rada, a ne preko Ministarstva poljoprivrede.
Taj problem postoji, niko ga ne negira, ali nije dobro da se zavaravamo da time podržavamo modernu poljoprivredu. Time pomažemo ljudima da prežive starom tehnologijom u starim uslovima. To su različite stvari. Svaka stvar ima svoje i najbolje bi bilo da o svemu tome razmišljamo trezveno. Tu prestaje naše slaganje.
Pitanje – šta može da se uradi u jednoj godini preko noći? Mi smo u onom delu u kome smo imali mandat uradili mnogo. Samo da pogledate smanjenje kamata sa 138 milijardi prethodne godine na 133, pa na 117. Samo to smanjenje kamata to je ono što nam svet priznaje kao rezultat reforme. To nismo mi uštedeli. To je ono što nam svet kaže – pošto ste bolji i odgovorniji, manje ćete plaćati svoje dugove.
Svako refinansiranje od milijardu evra dopunski štedi 60 miliona evra na godišnjem nivou. To je način da mi refinansiranjem polovine od tih 24 milijarde smanjimo još za 500, 600 miliona trošak kamata. Polovina onoga što sada imamo. Znači, 117 milijardi dinara to je milijarda evra, malo manje. Mi to možemo da prepolovimo ako nastavimo ovako dobro da upravljamo.
Samo da dodam još nešto. Ma koliko strašno zvuče podaci koje ste naveli, mi to prihvatamo i moramo da završimo da to dovedemo do cilja.
Što se tiče penzija, to se mnogo puta pominje i to je popularno politički, ali moram da vam kažem nekoliko otrežnjujućih činjenica. Da nismo nasledili situaciju takvu kakvu smo nasledili i da dijagnoza nije govorila da su penzije i plate u javnom sektoru neodržive, mi smo najverovatnije mogli da podržimo iluziju koju vi podržavate, a to je socijala, moguće su reforme bez promena. To nije moguće. Nudim samo jedan argument. To je politički vrlo nepopularno. Racio je preovladao i zato se prihvata program u kome postoji žrtva da bi se nešto ostvarilo. Svako ima neke svoje teške momente u istoriji i ako ih preživi i to dobro uradi, onda se time u stvari možda diči. Mi se sada nalazimo na takvom mestu.
Ne razumem vaš pokušaj da kažemo kako smo mogli da ugasimo sva preduzeća u Agenciji za privatizaciju preko noći i time uštedimo nešto. Ne bismo ništa postigli. Kako smo mogli da prekinemo sve subvencije, sva davanja koje smo imali? Nikako preko noći. Prvo smo uveli red tamo gde možemo. Prvo smo sprečili ona mesta gde su se pare odlivale bez ikakvog rezona. Znači, ostavili subvencije koje su kapitalne, a ukinuli smo subvencije koje su bile direktno bacanje para. To su bile garancije za likvidnost.
Prema tome, ono što nam vi navodite sa pravom da mnogo para imamo u efektuiranim garancijama, to je tačno, ali je to posledica garancija koje su izdate pre četiri, pet godina, koje su davane znajući da će morati da se aktiviraju. To smo svesno radili da bi se održavao socijalni mir, da bi se održavala radna mesta dok se te firme nisu restruktuirale.
Idemo dalje. Što se tiče penzija, samo ću vam navesti krupne podatke. Vi posmatrate tu stvar i svako ima pravo da posmatra sa svog stanovišta, a ja posmatram sa makroekonomskog stanovišta. Godine 2014. penzijski fond isplatio je 508 milijardi, 2015. godine posle ovog smanjenja isplatio je 490 milijardi. Naredne godine 494, pa 498, a mi planiramo ove godine posle ovog povećanja od 5% da to vratimo na 527 milijardi. Znači, to će biti skoro 20 milijardi više nego što je bilo 2014. godine. To je samo globalna slika.
Koliko su u tome dali građani Srbije koji nisu penzioneri? Subvencija je bila bukvalno 50% penzijskog fonda. Znači, ta subvencija je bila najveća subvencija u državi Srbiji. Transferi su bili 251 milijarda iz budžeta Srbije penzijskom fondu, pa se to spustilo na 211 2015. godine, pa na 205 2016. godine, pa na 178 do sada ove godine, odnosno 185 naredne godine. Znači, mi planiramo da penzijski fond bude manje zavistan od transfera iz budžeta, a da uspeva da povećava penzije.
Neki ljudi su imali danas i danas sa ovim povećanjem imaju veće penzije nego ikada, a neki imaju manje penzije i to je pitanje politike, a nije pitanje makroekonomije. Makroekonomski čak je za nas jednostavno da izračunamo ukupnu svotu. Kako se to raspodeljuje i preraspodeljuje je pitanje odluke cele Vlade i to je pitanje ove Skupštine. Ovi zakoni nisu zakoni Vlade. Ovo su zakoni koje je usvojila Skupština. Prema tome, Skupština može da ih donese i da ih menja. Mi nismo oročili te zakone zato što smo znali da postoji mnogo elemenata neizvesnosti i hteli smo da vidimo kako se to realizuje da bismo mogli da idemo napred.
Danas su se stvorili uslovi da sve ono što vi tražite, da se nastavi sa socijalom koju mi održavamo na vrlo visokom nivou, da se nastavi sa socijalnom državom, razvojnim budžetom i svim onim stvarima koje želimo da vidimo, otvaranje novih radnih mesta, ali danas za to imamo realne uslove. Pre tri i po godine nismo imali realne uslove. Tada nam je glavni prioritet bio da sprečimo bankrot. Imali smo 78 dana po stepenu odlivanja sredstava fiskalne likvidnosti. Imali smo 78 dana, izračunato je to, „Bumberg“ je to objavio, do bankrota.