Evo, posle godinu dana menjamo član 56a, koji je pre godinu dana ugrađen, odnosi se na prinudnu naplatu. Ovo što se ovim predlogom zakona traži jeste da se unese nov stav 9, da sva ograničenja prinudne naplate se prošire i na organizacije obaveznog osiguranja.
Međutim, i prošle godine kada se unosio ovaj član, javio se stvarno jedan suštinski feler. O čemu se radi? Nalog za prinudnu naplatu daje Narodna banka Srbije preko svog odeljenja, ali taj nalog sprovodi Uprava za trezor, jer se kod nje vode računi, što direktnih, što indirektnih korisnika budžetskih sredstava.
Prošle godine smo rekli, a i sada ponavljamo, sa ovakvom vrstom ograničenja možete da idete samo kada su u pitanju namenska sredstva, kada su u pitanju budžetski fondovi, koji treba da budu zaštićeni od prinudne naplate, a kada su u pitanju druga sredstva, ne sme da se proširi ova zaštita i ova restrikcija, jer se dovodi u pitanje osnovni princip, pa i princip Svetske banke. Ugovor, to je zakon za ugovorne strane. Šta ukoliko ne ispuni ugovornu obavezu korisnik budžetskih sredstava prema nekom privrednom društvu? Kako onda naplati? Dobije i nalog Narodne banke odeljenja u Kragujevcu, dođe do trezora, a Uprava za trezor ne želi da ga izvrši.
Ovo treba da se malo drugačije posmatra, da i država kada ulazi u neke obaveze ugovorne prirode, pa ili kada sebi stvara obavezu sprovodeći neki zakon gde se javljaju i pojedinci kao korisnici nekih usluga ili nekih prava, da na vreme planira svoje obaveze, a ne da se sa jednim restriktivnim planiranjem ili ograničenim sredstvima, uz ova sva ograničenja koja su navedena u članu 56a, praktično dezavuiše nalog „Narodne banke“ o prinudnoj naplati.
