Ovaj član zakona je vezan za vođenje Nacionalnog DNK registra i govoriću više o tom zakonu, ali pošto u tom zakonu ne postoje rokovi, upućuje se na ovaj član ovog zakona, vezano za rokove za čuvanje raznog materijala koji se i DNK materijala, ali i biometrijskih podataka kao što dužica oka, otisaka prstiju, dlanova, drugih delova tela, uzorka glasa, uzorka rukopisa.

Znači, ogromna količina podataka koja se za potrebe istrage uzima po ovom zakonu i ovom članu čuvaće se tri godine, a ako je vezano za forenzičku registraciju za potrebe krivičnog postupka čuvaće se čak 60 godina.

Mislimo da je apsolutno neprihvatljivo i da se ne odvaja da li se ovde radi o svim ovim stvarima koje su uzete o žrtvama, o ne znam, slučajnim svedocima ili onima kojima je uzet ceo neki deo ili ceo ovaj materijal da bi se isključili iz istrage, o okrivljenima, pa oslobođenima ili na bilo koji način nikakve razlike u tome od koga dolazi ovaj materijal se po ovom članu ne vodi.

Zato je sporan i ovaj zakon, zato je sporan i ceo zakon o DNK registru, jer je neprihvatljivo i potpuno nije u skladu sa praksom da se na ovaj način barata sa DNK materijalom pojedinaca, na čuvanje ovolikog broja podataka na ovoliki broj godina, bez kažem, jasne razlike o kojim slučajevima se radi, kako se do toga došlo, da li su u pitanju žrtve ili okrivljeni, ili na kraju osuđeni počinioci nekog krivičnog dela, je loše rešenje.

Jednostavno, ukoliko se ovaj zakon ovako usvoji zajedno sa zakonom o DNK registru, dobijamo jednu državu, državu „velikog brata“ gde možemo da očekujemo da jednostavno se prikupe podaci svih građana Srbije, a da se onda sa njima raspolaže na način, na koji to neko smatra da treba bez bilo kakve zakonske zaštite.

Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović.

Dakle, naravno da se neće prikupljati podaci svih građana, i vi ste imali priliku da čujete, poštovani narodni poslanici, da smo mi u toku rasprave u načelu, govorili o tome da će se za potrebe identifikacije koristiti samo parcijalni DNK, koji se koristi samo segment DNK uzorka koji služi za to da identifikuje nepogrešivo osobu na koju se istraga odnosi.
Što se tiče onih koji su počinioci najtežih krivičnih dela, ubice dece, teška ubistva, oni ljudi koji su imali u krivičnim delima, osuđeni za seksualno zlostavljanje, svi oni koji su društvena opasnost od mogućeg ponavljanja ovog krivičnog dela, a da su izvršioci najtežih krivičnih dela, dakle, odnosi se samo za izvršioce najtežih krivičnih dela, zakon predviđa čuvanje 60 godina.
Dakle, čuvanje u dužem vremenskom periodu. Za sva ostala dela su tri godine.
Dakle, nakon čega se ti DNK uzorci i ostali biometrijski podaci brišu. Dakle, da li to zvuči, 60 godina, svakako da je dug period, ali imali smo nažalost, u našoj krivičnoj praksi slučajeve da su povratnici, izvršioci ovih najtežih krivičnih dela, bili ponovo izvršioci monstruoznih dela odmah posle izlaska iz zatvora.
Naše društvo prepoznalo je ovo kao veliku društvenu opasnost. Želeli smo da zaštitimo građane Republike Srbije i da izvršioce najtežih krivičnih dela, one koji su ubijali našu decu, da ti biometrijski podaci budu duže vreme pohranjeni u arhivama, da se ne bi dogodilo da izvrše ponovo dela, a da mi čak nismo u stanju njih da identifikujemo.

Po amandmanu narodi poslanik Marko Đurišić.

Hvala.

Ministre, vršite zamenu teza. Znači, evo ga stav koji kaže – podaci iz stava 1. ovog člana koja se odnose na lica osuđena za seksualne delikte iz oblasti seksualnog iskorišćenja i seksualnog zlostavljanja dece čuvaju se trajno. Znači, ne 60 godina, nego trajno. To nije sporno.

Sporan je član pre toga, koji kaže da se podaci iz člana 1. koji se odnose na forenzičku registraciju za potrebe krivičnog postupka čuvaju 60 godina. Znači, bilo kog krivičnog postupka 60 godina. Znači, bilo kog krivičnog postupka 60 godina, e, to je sporno. To je sporno, jer to su podaci za potrebe krivičnog postupka, znači svi koji su uključeni u postupak, i žrtve i osumnjičeni i oni koji posle toga budu osuđeni, ali i oni koji posle toga budu oslobođeni.

Po ovom zakonu svi njihovi podaci čuvaće se 60 godina. To je neprihvatljivo u jednoj normalno demokratskoj zemlji.

Pravo na repliku, ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Zakon upućuje, takođe, na Zakon o evidenciji i obradi podatka, koji kaže da se ti podaci čuvaju 60 godina samo ako u policiji postoji razlog zbog čega se čuvaju.
Dakle, morate dokazati svrhu da bi ga čuvali toliki broj godina.
U svakom slučaju, ono što jeste dobro, što ste mogli da vidite da su oni koji rukuju tim podacima, izuzetno mali broj ljudi, koji svaki od njih je registrovan kada pristupa tim podacima. Svaki od njih.
Radi se samo o ljudima iz Nacionalno-kriminalističkog tehničkog centra, i oni mogu pristupiti pod posebnim uslovima, uz nalog suda, pod da kažem, tehničkim nadzorom i uz registraciju svakog pristupa, bilo kom od tih forenzičkih podataka.
Dakle, oni nemaju, što se tiče člana 7. zakona koji kaže – ispravljanje i brisanje podataka iz evidencije.
Ministarstvo je dužno da ispravlja, ažurira podatke za koje se utvrdi da su netačni, prikupljeni i u evidenciji uneti podaci o ličnosti, moraju se brisati po isteku rokova čuvanja. Ovim ili drugim zakonom predviđenim ili kada se utvrdi da su prestali da postoje razlozi zbog čega podatak o ličnosti unet u odgovarajućoj evidenciji.
Dakle, kada prestane razlog, mi moramo da ga obrišemo, po zakonu, član 7. Svakako, ja razumem vašu zabrinutost, ja to razumem, shvatam šta znači jako dugački rokovi, ali verujte, da ovde nema nikakve loše namere i da ćemo se truditi da na svaki zahtev građanina i na zahtev suda i nakon prestanka, da kažem, bilo kog razloga da se uzme podatak o ličnosti, odnosno unos podataka o ličnosti u odgovarajuću evidenciju, da te podatke brišemo, jer nije ni MUP-u interesu da ima ogromnu obradu svih tih podataka.
Za to nam treba i ogroman broj ljudi i ogromni kapaciteti za smeštanje, bez obzira da li su elektronski, ili nisu. U svakom slučaju nemamo ni interes da to radimo na takav način.

Po amandmanu, Marko Đurišić.

Gospodine ministre, ne delim vaš neki, da kažem, optimizam, ili ne znam kako to da nazovem sada kada ste govorili o ljudima koji su vrhunski stručnjaci koji postupaju sa ovim materijalom, kako ste vi to rekli, i to me jako isprovociralo. Govorio sam o tome i u načelnoj raspravi.

Vezano za ubistvo gospodina Vlastimira Miloševića. Znači, tu vidimo, da ovlašćeno lice, neovlašćeni veštak, biolog, koji ima verovatno sve te, kako ste govorili, mogućnosti, sertifikate, da pristupa, kaže kako je pogrešio i kako nije ono što je u istrazi prvo bilo nađeno na mestu zločina, DNK materijal koji je ukazivao na izvršioca gospodina Velju Nevolju, kako taj sada materijal nije njegov. Odjednom nije njegov, a kako je drugi neki materijal, navodno kontaminiran, postupanjem od strane od strane kriminalističke policije.

Ceo jedan slučaj, koji kako vi kažete, DNK treba da pomogne u rešavanju najtežih slučajeva i to je najsigurniji način za identifikaciju počinilaca krivičnih dela, evo, na jednom delu vidimo kako pada u vodu, gospodine ministre. Pada u vodu.

Iskreno se brinem da u toj bazi gde će se nalaziti na ovaj način skupljeni podaci od svih građana Republike Srbije, da ne budem ja možda označen kao izvršilac nekog krivičnog dela, da ne znam, nekom čudnom radnjom, postupanjem kriminalističkog inspektora, pronađe se moj DNK materijal negde, koji ste vi uzeli, recimo kada je meni provaljeno pre nekoliko meseci u stan, ja sam dao svoj materijal, otiske, i šta je sve od mene traženo, da bih pomogao istrazi, o kojoj nemam nikakvih saznanja već više od pola godine. Ali, sada su moji otisci i sve se nalazi u bazi MUP, i ja s obzirom na način na koji vi radite, imam opravdanu sumnju da ne završim kao okrivljeni za neko krivično delo, sa kojim nemam veze.

Pravo na repliku, ministar dr Nebojša Stefanović.