Dame i gospodo narodni poslanici, evo i u ovoj raspravi u pojedinostima, čini mi se da neke određene mantre koje pripadnici bivšeg režima i opozicije su spominjali u načelu, nastavljaju i u pojedinostima, i to mene ne iznenađuje.
Ono što uvek preovladava jesu dva mišljenja i dva stava koja se postavljaju ovim zakonima i zbog toga jesam podneo ovaj amandman. Jedan stav je da mi svoje zakonodavstvo isključivo upodobljujemo radi članstva u EU. Međutim, moraju da znaju da je to nama sekundarni cilj. Primarni cilj jeste da naše zakonodavstvo, i u oblasti prosveti bude uređeno i da budu u interesu građana, da bismo konačno stvorili pravnu državu, onu koju nismo imali do 2012. godine i koju nije lako napraviti onako kako građani očekuju to od nas u proteklom periodu i u narednom periodu koji dolazi.
Drugi stav koji preovlađuje jeste da mi od naših građana i naše dece treba da napravimo jeftinu radnu snagu za tobože strane investitore, da su oni eksploatisani itd.
Međutim, po meni samo nepismen čovek može da kaže da društvo i ceo sistem društva ne treba da se kreće u skladu sa tehnološkim i istorijskim trenutkom u kome se to društvo nalazi.
Koliko vidim, mnoge od mojih kolega žive u doba SFRJ, a neki su nas vodili nedelom, znamo da rukujemo i računarima nego umesto automobila vodimo zaprege sa volovima.
Čini mi se da su zbog tih reformi, koje se sprovode i koje su isključivo u interesu naše dece, jer od njih hoćemo da stvorimo radno sposobne ljude koji će da brinu o svojim porodicama i da zasnivaju svoje porodice, a ne robovsku radnu snagu, koja je nekvalifikovana i kakva je morala da beži odavde iz Srbije, jer nisu imali ni odgovarajuću stručnu spremu, ni znanje, ni posla, koju su gubili, e sad je, navodno, Aleksandar Vučić, njegove vlade unazad dve i od kad je predsednik Republike, e, sad su oni krivi za stanje kakvo imamo u prosveti, pa se raspravlja oko toga da li su sve škole rekonstruisane. Da li su sve škole renovirane? Verujem da nisu. Da li su u boljem stanju nego pre pet ili šest godina? Daleko boljem. Znači, postoji neki rezultat.
E sada, jeste, nama je cilj valjda da što manje koristimo ovaj papir u sistemu prosvete, a vidim da neke kolege poslanici prebacuju zašto neko mora da pročita svoje izlaganje.
Evo, ja nisam ni pogledao u papir, držim ga, i to se još ponašaju kao da je to veliki greh. Zamislite, pitao bih te političke veličine kakvi su oni bili na početku svoje karijere, jesu li čitali, jel im neko pomagao, jel im neko pripremao diskusije i, ono što je najvažnije, pogotovo ovima što dobacuju, ne mogu da me ometaju, jesu li imali tremu? Da li su se plašili kako će njihova okolina da reaguje na njihovo izlaganje? Kako će da reaguju njihovi članovi porodice? Kako će njihovi šefovi? To su zaboravili, kako su se osećali kad su postajali poslanici.
Izvinite, drage kolege, pošto vidim da se neko i smeje, Narodna skupština je politička arena, sukob političkih mišljenja i stavova i ne može neko da naziva debatu u Skupštini takmičenjem za čitalačku značku. Uvredio je svakog poslanika, baš svakog poslanika, svakog svog kolegu, jer su zaboravili kako to izgleda kada prvi put govore.
Nije ovo ni čitaonica, nego Narodna skupština i niko se ovde ne uči da čita. Ako neko misli da baš toliko mnogo zna o politici, evo, ja kažem da ne postoji neko ko sve zna i ko se svemu naučio i svaki dan se uči, samo je problem što neki nikad neće ništa da nauče ne zato što im nedostaje inteligencije, nego zato što im nedostaje ono što se nosi iz porodice, iz kuće, a to je lepo vaspitanje. E takvi su došli ovde da vređaju narodne poslanike i da vređaju mlađe kolege koji tek treba da uče ovaj posao i da napreduju.
Onaj ko brani takve koji vređaju svoje kolege, ništa nije drugačiji od onih.
Kada su u pitanju opomene, neko je dobio opomenu za reč, neko za uvredu, a neko je dobijao do 2012. godine i kad pritisne dugme za reč.