Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću podržati amandman koji je koleginica podnela. Vlada taj amandman nije prihvatila. Recimo, kada Vlada odbije amandman opozicije, onda nastane kuknjava, Vlada je takva i takva, apriori odbacuje amandmane opozicije, a kada im usvoji 20 i nešto amandmana, onda im opet nešto ne valja, umesto da kažu da Vlada radi ni po babu ni po stričevima, da radi po kvalitetu i to ukazuje ne samo na vrednost amandmana, već i na vrednost Vlade.

Ja ne verujem da je predlagač usvojenih amandmana, pisao sam. Ovde je on govorio o nekoj pameti, i ja ću na kraju reći da je on stvarno retko pametan čovek, ali stvarno retko. Hvala.

Po amandmanu, narodni poslanik Zoran Živković.

Tako je, da, rekao sam da je to izigravanje prava, naravno da svako ima pravo da podnese amandman, ali isto tako postoje neka nepisana pravila, to se zove inače kodeks, džentlmensko ponašanje, dobar običaj, a to znači da poslanici opozicije, naravno da više koriste pravo za predlaganje amandmana, jer naprosto to je njihovo ukazivanje na ono sa čime se oni ne slažu, makar to bilo samo iz ideoloških razloga, a ne zato što je to suštinski loša stvar, jer svako ima pravo na svoju ideologiju, ako nije zabranjena zakonom.

Nigde u svetu, poslanici vlasti ne pišu stotine amandmana, u normalnom svetu, a to je veći deo sveta i potpuno je besmisleno da pišete amandmane Vladi koju ste vi izabrali i to u stotinama primeraka, hiljadu. Time hoćete da kažete da Vlada nije dala dobre predloge zakona, a onda posle toga ta Vlada odbije te vaše amandmane, a posle toga vi glasate za taj predlog Vlade. To je malo bezveze, to je jako mnogo bezveze.

Pošto se pominje svašta u ovoj raspravi o ovom zakonu, pa i spaljivanje Skupštine. Tačno je da je paljenje Rajstaga bio pokušaj da jedna fašistička vlast, ne opozicija, fašistička vlast, to je bilo 1933. godine i čitajte malo istoriju, uzme svu vlast.

Državni udar je definicija kada vlast uzima više od onoga što po Ustavu i po zakonu ima pravo, a ne kada opozicija ili narodna masa ili strani okupator, ne znam ko, preuzme vlast.

Imam vremena, pričam o amandmanu.

To ko je spaljivao 5. oktobra, evo da vam kažem, pa i to proverite isto kao i ovo sa IBM i „Digitalom“.

Poslednja rečenica, jedan od učesnika spaljivanja parlamenta 5. oktobra o čemu postoji i fotografija je bivši direktor Elektromreža Srbije, poznat kao kum Aleksandra Vučića.

Po Poslovniku, narodni poslanik Marko Atlagić.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, reklamiram član 107. dostojanstvo Narodne skupštine.

Prethodni govornik je zaista uvredio, ne samo nas narodne poslanike nego i sve učenike, studente i građane Republike Srbije, jer sad su odmah reagovali studenti kada je izjavio da je kodeks nepisana knjiga. Upravo je obrnuto. Kodeks je knjiga od najmanje dve stranice, pisane.

Ne čudi me što to dolazi od prethodnog govornika. Ja mu zaista preporučujem na neki način da pre nekih reči koje upotrebljava ovde, zaviri u rečnik pre nego što ih izrekne.

Ne tražim da se o ovome glasa.

Kolega Atlagiću, ja zaista, potpuno se slažem sa vama da ovde već šestu godinu slušamo razne uvrede. Za ovih šest godina imali smo, koliko ja znam 2014, 2016. godine parlamentarne izbore, predsedničke izbore i dva puta beogradske izbore, jedne lokalne i svaki put su valjda zbog tih uvreda i lošije i prolazili.
Ja tu ne mogu da im pomognem. Nemojte vi da im u tome pomažete. Pustite neka to rade, izdržaćemo njihovo vaspitanje ili nevaspitanje, kako hoćete.
Da li želite da se Skupština izjasni? (Ne.)
Po amandmanu ili po Poslovniku, kolega Rističeviću?
(Marijan Risičević: Po amandmanu.)
Pre vas ima reč kolega Orlić, pravo na repliku. Izvolite.

Iako sam uveren da će odgledati i ovaj odgovor sa onog mesta na kome se trenutno nalazi onaj koji je repliku izazvao, neću da ulazim u detalje da li je reč o restoranu ili je reč o kabinetu u Skupštini ili van nje, na nekom drugom mestu.

Poznato je, dame i gospodo, da se Aleksandar Vučić uvek zalagao i borio protiv svega onoga što su oni pokazali kao svoj odnos prema institucijama, između ostalog i spaljujući Narodnu skupštinu, tako da potpuno je besmisleno da na bilo šta u vezi sa ulogom Aleksandra Vučića u njihovim nečasnim poslovima ja ovde odgovaram, nego na temu odnosa prema istoriji i na temu odnosa prema dostojanstvu i poštovanju Narodne skupštine, raznim kodeksima i šta smo sve naslušali malopre.

Suštinu problema upravo je verovatno nesvesno prikazao onaj čovek malopre, suštinu problema koja je noseća po pitanju naših amandmana i naših izlaganja u raspravi u pojedinostima. Evo, upravo je malopre, to je cela Srbija mogla da čuje i da vidi, pokazao da je zapravo po njegovom shvatanju, takvom kakvo ima, svo pravo na raspravu u pojedinostima, pravo za njega, njemu slične i oko njega okupljene na onoj strani sale. Reče čovek – pravo da podnose amandmane imaju oni koji se nalaze među tom tzv. opozicijom i to je to i on dalje ništa ne razume, ne shvata i nije mu jasno naprosto kako smo se usudili da jednu jedinu reč mi kažemo u raspravi u pojedinostima. To je po njegovom shvatanju i sudu vreme samo njegovo, odnosno njihovo.

Nego, na temu uvreda, kodeksa i ostalih stvari, bilo bi dobro ako hoće o tome da prozbori neku reč sa nama da to bude neko ko nije koleginice nazivao prostitutkama, nije kolege nazivao stokom, konjima i šta je već taj čovek radio. Dakle, nemojte da se sa nama vodi rasprava na tu temu od strane ljudi koji su to i takvo ponašanje pokazali.

Istoriju koliko poznaju više je nego jasno, ali jedna istorijski interesantna stvar, a evo vidim biće i komentara s druge strane, da li znate ili ne znate, dame i gospodo, ali preteča Britanske unije fašista u periodu pre Drugog svetskog rata zvala se, verovali ili ne, Nosa stranka Osvalda Mozlija. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, čim ja uzmem reč, moj kolega poljoprivrednik pobegne. Bukvalno pobegne.

Ja sam rekao da već podržavam ovaj amandman, vezano za javna preduzeća, ali ovde se nama spočitava samo od dela opozicije da, navodno, koristeći svoja prava, kršimo njihova prava.

Demokratija je zasnovana na jednakosti. Svi građani su jednaki, svi njihovi predstavnici su jednaki sa jednakim pravima, ali trebalo bi da bude i sa jednakim obavezama.

Ja sam, čini mi se, glasao sam za više amandmana gospodina Živkovića nego što je on glasao za svoje amandmane. To je jedno.

Sećam se i njegove intelektualne posluge Vladimira Pavićevića, koji štancao amandmane „briše se“ u hiljadama, hiljadama primeraka i to smo mi uvek sve stojički izdržavali, dok su oni govorili o svemu, osim o svojim amandmanima.

Ovde je govoreno o državnim udarima. Slažem se da je državni udar kada neko uzme više vlasti nego što mu pripada. Slažem se sa kolegom poljoprivrednikom, upravo je on uzeo više vlasti nego što mu pripada.

Svi se sećamo proglašenja vanrednog stanja i zakona koji je tada donet, a to će gospođa Radeta znati, koji je bio kombinacija između ustavnih ovlašćenja ratnog i vanrednog stanja i to je primenjeno marta 2003. godine.

Takođe se sećamo i šta je dovelo do tog zakona, a to je proglašenje vanrednog stanja, koji se, po Ustavu važećem Republike Srbije, mogao proglasiti samo na delu teritorije Republike Srbije.

S obzirom da je Nataša Mićić, a i njegova malenkost to crpela i koristila, uvela vanredno stanje na celoj teritoriji Republike Srbije, što je bilo protivustavno, ja se slažem da su oni tada uradili jedan državni udar, i stoga bi kolega poljoprivrednik trebalo da odgovara. NJemu je to malo teže objasniti, jer se radi o prvorazrednom političaru, koji je jedva završio prvi razred srednje škole. Hvala.

Išli ste zajedno u razred? Jel tako?
(Marijan Rističević: Molim?)
Zajedno ste išli u prvi razred srednje škole?
(Marijan Rističević: Da, ali ja sam prešao u drugi, treći…)
Vi ste prešli u drugi, treći, a on je ostao?
(Marijan Rističević: I u vojsku smo išli zajedno.)
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Dragana Barišić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima koleginica Barišić. Izvolite.