Došli smo do 3. člana i ciljeva, što kaže gospođa Radeta, NOKS, ponavlja se, ali Nacionalnog okvira kvalifikacija. Sada treba da kažemo šta je suština ovog zakona, a to je da se usklađuju zanimanja sa potrebama tržišta rada, naravno, zanimanja koja su proistekla posle uvođenja bolonjskog sistema u našoj zemlji, je li tako gospodine Marinkoviću, pošto ste vi onaj klasičan i student i đak i doktorant…

(Vjerica Radeta: Nije, sumnjiv mu je doktorat.)

… dobro, da li je sumnjiv, o tom potom, ja to nisam rekla, ovde dobacuju.

Ali, što se tiče sveukupne situacije, sad dolazimo do ključnog pitanja, gospodine ministre, koje je bitno za naciju. Zaista nije usko političko stranačko – da li je moguće da mi treba da gledamo u budućnost tako i u budućnost sve ove dece koja stasavaju, i one koja sada imaju određena zvanja i znanja, da se pojedinci školuju i da se ta individualizacija vrši za određenu struku? Da li je moguće da ono što su osnovne društvene vrednosti, obrazovanje, zvanje, što treba da bude društveni progres, kako je bilo od kad je uvedena prva osnovna naučna institucija u našoj zemlji, da sada sve to treba da se podredi samo zbog toga što neko kaže, a ovde smo čuli iz SNS spisak lepih želja, od Bujanovca do Horgoša, preko LJubovije do Negotina, u ova dva dana, to je lepo što oni sve to žele i kažu, ali to je nemoguće da se ostvari tek tako što je neka opština ili neka vlada, ova Vlada sada Ane Brnabić, neka prethodna, napravila neka master plan i sada kažu – Evropa 2025. godine. To tako lepo zvuči kada se napiše, a da li su to ta obrazovanja koja će biti potrebna u Srbiji? Da li je isto kod mene u Kragujevcu i kod Nenada u Bujanovcu ili kod Krste u Priboju? Naravno da nije isto.

Ono što je potrebno jednom gradu apsolutno nema potreba da postoji u nekom drugom. Vi da ste, gospodine Šarčeviću, kada ste se opredeljivali šta ćete da studirate tako razmišljali, a u to vreme su rekli možda – znaš šta, Mladene, dobro je da se ti baciš na pravne nauke, imaćeš siguran posao, recimo, u pošti. Evo, gospođa Radeta je prvo svoje radno mesto imala u pošti i došla je do izvrsnog pravnika, kao i kasnije zamenik ministra pravde. Vi ne biste to uradili, rekli biste – pa ja neću da budem pravnik. Je li tako? Mi ne možemo, dakle, sve da stavljamo u te okvire, a da ne razmišljamo o onome što je strateški važno za naciju i za buduće generacije. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite, ministre.

Draga gospođo Jovanović, ja sam u šestom razredu osnovne škole odlučio šta ću da radim. Hteo sam da budem putopisac, ne nastavnik, kao onaj Milan Kovačević koji je radio one emisije, ali nije imao ko da me gurne, pa sam otišao da radim u školi i svidelo mi se. Zaista se trudim na napravimo što je bolji mogući obrazovni sistem za decu Srbije, poštujući pre svega domaću pamet. Hvala.

Hvala, ministre.

Reč ima Nataša Jovanović. Izvolite.

Verujem da je i dobro što ste ostvarili vašu želju, međutim, to ne mogu sva deca. Neka koja su čak i odlučila da studiraju ono što žele, nisu se usaglasila sa potrebama tržišta rada.

Ovu repliku ću da ilustrujem primerom 3.500 agroinženjera u Srbiji koji su prošle godine u Nacionalnoj službi za zapošljavanje širom cele Srbije bez posla, 3.500 u Srbiji koja može da doživi procvat razvojem poljoprivrede, ali ne na ovakav način kako uvoznički lobi uništava srpsku poljoprivredu, napravljeni su određeni pomaci, već kroz strateško partnerstvo ekonomsko, evo, govorimo o domenu poljoprivrede, sa Ruskom Federacijom. Sve što proizvedemo možemo da izvezemo na široko rusko tržište. Neko misli to je tek tako priča. Evo, mi imamo saradnika i moram da pomenem njegovo ime, to je gospodin Miloje Stanković, on je spletom okolnosti odbornik i predsednik opštinskog odbora naše stranke u Topoli, on i pre ugovora o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, pošto je ugledan privrednik i voćar, izvozi iz topolskog kraja najlepše srpske, šumadijske jabuke na široko rusko tržište. Večeras može da ga zove još ne znam koliko hiljada Rusa, ali on više jabuka nema. Ali, imali bismo jabuke kada bismo zaposlili ove inženjere, kada bismo umesto raznim nevladinim organizacijama i na svakojake gluposti taj novac usmerili u poljoprivredu i tako bismo zaposlili ove ljude i oni bi bili sigurni da je njihovo obrazovanje usklađeno sa tržištem rada.

Hvala.
Reč ima ministar rada Mladen Šarčević. Izvolite.

Nemam nameru da repliciram, sve ste u pravu, na kraju krajeva. Ali, govorimo o nekom drugom sistemu.

Mi ćemo vrlo brzo imati jedan jak Dositej, to je informaciona mreža Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Radimo na tome, jer ovaj koji sada imamo nije baš potpun. Kada uredimo još malo visoko obrazovanje i njegov kvalitet i kada budemo pitali poslodavce ima li kompletno izgrađen sistem, jer ovo nije dovršena priča, onda će jasno stajati sa čime se ne čeka posao, sa čime ga možete dobiti odmah. Ali, ako vi želite da budete etnolog, a znate da je tri godine čekanja na birou, pa ko da vas spreči? To je vaš izbor, to je vaša volja. Znači, ne govorimo u potpunosti, ali jedan mali broj ljudi će sebi dati za pravo. Ja sam bio odličan student, imao stipendije sve, pa nisam dobio posao odmah, ali sam radio i u novinarstvu i nameštaj montirao i nije mi bilo teško. Hvala.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Izvolite gospodine Periću.

Možda je dobro gospodine ministre za srpsku prosvetu da niste otišli iz Srbije, možda nije, videćemo. Član 3. ovog zakona govori o ciljevima zakona. Zabadava su svi i ciljevi i misija i vizija koje ovaj zakon predlaže, odnosno član 3. reguliše pred jednim slučajem.

Gospodine ministre, ja ću vam ispričati jedan slučaj, duboko ubeđen da to nije vrlo česta pojava, sa jedne strane. Sa druge strane, potpuno sam siguran da nije ni usamljen.

Naime, radi se o Aleksandri Tabakov, koja je 2008. godine diplomirala i bila odličan student medicine, zatim je dobila stipendiju od Fonda za mlade talente preko Ministarstva za omladinu i sport, da bi svoje školovanje na master studijama nastavila u Madridu, uvidevši da bi mogla dalje usavršava svoju karijeru i po završetku specijalizacije, vrati se u Srbiju, odlučila je i uz amin ili blagoslov tog fonda, ostala je da završi specijalizaciju.

Nakon povratka i završavanja specijalizacije, nastaju njene muke.

Ovde gospodine ministre ne možete da se čupate da je to uradila Vlada pre vas ili neko drugi. Ova priča počinje 2015. godine i završava sa 2017. godinom kada ta mlada devojka, dobar stručnjak, radeći na nekim drugim poslovima kao što rekoste i vi da ste radili više različitih poslova, nije mogla da nađe posao ni u društvenim ustanovama, ni u privatnim, jer nije mogla da se izvrši nostrifikacija, odnosno prevod njene diplome.

Vrlo često, ranije gospodin Vučić, sada u ovo vreme gospođa Ana Brnabić kaže da je Vlada jedan tim. Ovde se najbolje preko ovog slučaja ilustruje da Vlada nije jedan tim, pa su nju upućivali od Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, do Ministarstva zdravlja, zatim Pokrajinskom sekretarijatu za zdravlje i ona nije uspela da reši taj svoj problem, a što je najgore, neki su joj izjavljivali kako bi joj najbolje bilo da se pokupi i vrati i svoj život nastavi u inostranstvu, tamo gde je ona završila te svoje specijalizacije. Lekara ovde ima dosta, hvala Bogu i oni mogu da potvrde, da kažu, klinička farmakologija, da je inače deficitarno zanimanje u Srbiji, a mi imamo jednog takvog stručnjaka koja je morala da potraži posao tamo negde na strani.

Ovo sam vam ispričao kasno, jer na ovom slučaju više ne može da se interveniše, ali da se ne bi dešavalo u budućnosti.

Ovo nije morao da sazna ministar, ja to znam, jer ministar ima drugih važnijih poslova, ali neko kod koga se ona obratila, ovaj problem je morao da stigne do ministra. Morao je da ispriča da to bude rešeno. To je ono što sam vam juče rekao, 1960, 1970. godine iz Srbije su odlazili ljudi sa najnižim stepenom obrazovanja, a sada imamo situaciju da to više nije tako, najkvalitetniji, najobrazovaniji, najpismeniji odlaze iz Srbije i nisu sada to reke ni kolone, ali preduzmite nešto da bi to zaustavili.

Reč ima ministar Šarčević.