Imam pitanje da postavim ministru odbrane Aleksandru Vulinu. Zašto nije povuka Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije? Zašto nije podneo novi tekst predloga kojim bi se ukinulo postojanje zakona u celini? Takođe, zašto nije povukao Predlog odluke o usvajanju Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2018. godini?
Zato što bi to predstavljalo pre svega uštedu nekoliko milijardi dinara, što bi od toga mogla da dobije i Vojska i policija više novca, da se povećaju plate, da se poboljša standard vojnika i policajaca, a najvažnije od svega što je naša država pred takvim iskušenjima da nam svaki vojnik u određenom trenutku može biti dragocen, a ovde su birani, pretpostavljam, sposobni vojnici ili oni koji su među najsposobnijim, sada kada ih otadžbina treba, da budu u otadžbini. Na taj način da nam je Vojska i policija sposobnija u slučaju hitne potrebe, da nema nikakve surevnjivosti između onih koji idu u strane misije i onih koji ostaju u otadžbini, a ne idu nigde i s druge strane, da ovo sve bude u sklopu podizanja opšteg standarda Vojske i policije, da njihov rast plata bude mnogo brži od plata drugih u javnom sektoru, da njihove plate budu u toj meri pristojne da ne brinu o svojoj egzistenciji i egzistenciji porodice u trenutku kada treba da se odazovu na poziv otadžbine i stupe u njenu odbranu.
Podržao sam juče mogućnost da profesionalni vojnici ostanu u službi do 53 godine, dakle, do sticanja prava na penziju na osnovu radnog staža, s obzirom da imaju beneficirani radni staž. U svakom slučaju, naša Vojska i policija u ovim sudbonosnim trenucima biće najsnažnija zaštita otadžbine. Ministarstvo bi trebalo samo tome da se posveti i da se okane učešće u stranim misijama, bilo da je reč o misijama UN ili EU, tu nikakve suštinske razlike nema. Zamislite više stotina naših vojnika i oficira da se nađe van otadžbine, a Šiptari krenu na Kosovu, Hrvati i Muslimani na Brčko ili Hrvati na levu obalu Dunava u Bačkoj.
Dakle, to su sve konkretni i veoma važni razlozi. Zbog tih razloga potrebno je da nam Vojska i policija budu što zadovoljnije svojim socijalnim položajem, da imaju u perspektivi mogućnost da dobiju stanove za određen broj godina službe, naravno, u toku radnog veka, da mogu te stanove po povoljnim cenama da otkupe, da postanu njihovi vlasnici. Kada je Vojska zadovoljna, kada nije gladna, kada je dobro opremljena, ona je mnogo raspoloženija i spremnija za oružanu borbu, nego kada vojnik razmišlja ima li dete nešto da mu pojede tog dana, kako će u školu, kako će platiti obdanište, kako će kupiti udžbenike i sve ostalo. Isto je reč o policajcima. Policajci bi u toku rata trebali da budu sastavni deo oružanih snaga, prema tome, moraju uživati isti status kao vojnici da bi ispunili svoju obavezu.
