Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2018. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 89 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 95 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika o radu Narodne skupštine?
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, upućujem pitanje predsedniku Vlade Republike Srbije, Ani Brnabić - zašto još uvek ne pristupa rekonstrukciji Vlade kad su se mnogi teški problemi u Vladi nagomilali?

Imamo i najnoviji skandal, o kome javnost još nije obaveštena, a vi znate da je moja nacionalna dužnost da alarmiram javnost kad se desi nešto tako. Desio se veliki skandal sa ministrom finansija Dušanom Vujovićem. Otkriveno je da on ima neke tajne firme i tajne poslove u Ukrajini, da zloupotrebljava svoju poziciju predsednika Vlade Srbije da bi te svoje poslove razvijao, a što je najgore, stupio je u odnose najbliže saradnje sa političkim sledbenicima, ideološkim naslednicima SS divizije Galicija, dakle sa ukrajinskim nacistima. Ovo su vrlo pouzdane stvari i treba hitno na njih reagovati. Najgore je ako se bude išlo na zataškavanje.

Ministar mora pod hitno biti smenjen, da celi svet zna da s tim njegovim privatnim poslovima Vlada Srbije i država Srbija u celini nemaju ništa.

Drugo, to što se on uortačio sa ukrajinskim nacistima, sa Hitlerovim sledbenicima, sa potomcima SS divizije Galicija, mi osuđujemo i smatramo to nedostojnim svakog srpskog državljanina, a pogotovo ministra.

Dalje odlaganje rekonstrukcije znači da na ministarskom položaju i dalje ostaje ministar Zlatibor Lončar, koji, prvo, nema nikakve kvalifikacije. On je kako-tako sklepao taj Medicinski fakultet i na Medicinskom fakultetu još ima zvanje tehničkog asistenta. To samo na Medicinskom fakultetu postoji, da ne bi se opet neki bunili kao jednom prilikom pre više meseci, govoreći da takvo zvanje ne postoji. Postoji na Medicinskom fakultetu. To je neko ko tehnički pomaže oko raznih operacija i raznih drugih medicinskih poslova. Međutim, on ima uigrane ekipe koje kontrolišu javne nabavke i zbog toga mi mnogo skuplje plaćamo medicinsku opremu nego što bi morali.

Pre desetak, petnaest dana sam na konferenciji za štampu izneo konkretne podatke, podatke kojima se ne može ni opepeliti kakve su zloupotrebe bile, recimo, oko javnih nabavki za KC u Nišu, a vi znate da još uvek taj KC u Nišu ne funkcioniše ili ne funkcioniše kako bi trebalo.

Treće, u Vladi Srbije još imamo na funkciji ministra i potpredsednika doušnika američke i engleske ambasade Zoranu Mihajlović. To je javna tajna. Ona je pokrenula akciju, agituje kod tih svojih sponzora da pritisnu vlast u Srbiji da se ona dovede na mesto predsednika Vlade. To je već kampanja počela. Diplomatski krugovi to vode. Možda niste obavešteni, evo ja vas obaveštavam.

Ima još nekih ministara zbog raznih drugih prekršaja koje bi mogla da obuhvati sledeća rekonstrukcija, ali ovo su tri najozbiljnija slučaja i tu ne sme biti čekanja. Dušan Vujović mora hitno da leti iz Vlade, Zlatibor Lončar i Zorana Mihajlović.

Zahvaljujem, gospodine Šešelj.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić. Izvolite.

Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, ja bih postavio pitanja iz delokruga poljoprivrede i problema naših poljoprivrednih proizvođača.

Ja sam na prošlom zasedanju, odnosno Skupštini postavio pitanje vezano za formiranje fonda za ljude koji uplaćuju poljoprivrednu penziju, a razbole se, da se iz tog fonda obezbedi njima plaćanje i lečenje u narednom periodu.

Sada bih postavio slično pitanje. Vezano je za socijalnu pomoć za ugrožene poljoprivredne proizvođače. Svi znamo da veliki broj ljudi koristi socijalnu pomoć u Srbiji, da su uslovi za korišćenje socijalne pomoći određeni na određeni način, kroz određene potrebne dokumentacije, kao što je, recimo, da je nezaposlen, da je izgubio posao i slično, s tim što je za naše ljude koji žive na selu i bave se poljoprivredom i imaju 70, 80, 90 ari, hektar, dva, tri hektara zemlja, a svi znamo da veliki broj domaćinstava koji žive na jugoistoku Srbije, a bave se poljoprivredom i imaju od tri do pet hektara zemlje, a zna se da je vrlo teško održavanje i rad na toj zemlji, ali mi to tamo nastavljamo da radimo.

Dolazimo u situaciju da poljoprivredni proizvođač ili vlasnik zemlje koji je nekada radio u nekoj firmi, izgubio posao u firmi, i dalje ima svoju zemlju, živi na selu, taj čovek trenutno, da bi dobio neku socijalnu pomoć kao svi ostali ljudi koji žive u gradu, u varošicama, taj čovek nema pravo na socijalnu pomoć zato što ima 50 ari zemlje najmanje, a normalno, veliki broj naših ljudi koji su radili u nekim firmama, izgubili posao sada u tranziciji od 2000. godine na ovamo, oni sada tu zemlju koju su nasledili od svojih očeva, od svojih dedova, normalno, tu zemlju ne žele da daju nikome, jer ta zemlja je njihova dedovina, a oni trenutno ne mogu od te zemlje da rade, nemaju dovoljno mehanizacije i podneli su zahtev za trenutnu socijalnu pomoć, kao svi ostali u gradovima. Ti ljudi nemaju pravo na socijalnu pomoć zato što imaju tu zemlju.

Ja bih pitao - da li postoji mogućnost da u Ministarstvu rada, ministar sadašnji ili neko drugo ministarstvo koje daje kriterijume, da se da mogućnost i poljoprivrednim proizvođačima koji žive na selu, koji u nekom trenutku izgube mogućnost da rade i imaju potrebe za socijalnu pomoć, da se tim ljudima obezbedi socijalna pomoć, kao i ostalim ljudima koji žive u gradovima.

Još nešto što je vrlo bitno, kada čovek koristi socijalnu pomoć, ima pravo i na zdravstvenu zaštitu. To je mnogo bitnije za te naše ljude koji žive na selu, imaju zemlju, a potrebna im je socijalna pomoć jer trenutno ne mogu da rade, da ti ljudi sutra mogu da se leče, jer samim tim, kada dobiju socijalnu pomoć, rešenje od institucije koja to radi, oni od tog trenutka imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, na lečenje i mogu sutra imati mogućnost i kada se nešto razbole da se leče.

Zbog toga bih pozvao i naše Ministarstvo poljoprivrede, da zajedno svi, i Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo rada, da svi zajedno radimo na tome da se da mogućnost poljoprivrednim proizvođačima koji su nekada radili u nekim firmama, koji su izgubili posao, imaju svoju zemlju, da kada izgube posao ili imaju potrebe za neku pomoć, da dobiju, da imaju ista prava za socijalnu pomoć kao i ostali ljudi koji žive u gradovima, jer stvarno, pravi srpski domaćin ne želi od nikoga ništa da traži, ali dolazi u situaciju da mu je potrebna pomoć, a on ta prava nema.

To isto važi za dečiji dodatak, jer mladi poljoprivredni proizvođači, mladi bračni parovi koji dobiju decu u našim selima, imaju određenu površinu pod nekim usevima, oni isto ne mogu da dobiju pravo na dečiji dodatak za svoju decu zato što je njihova zarada od te njive, recimo, konkretno u našoj opštini Svrljig, odakle ja dolazim, jedan hektar zemlje da bi se obradio, potrebno je od 200 do 250 evra, a zarada koju bi taj čovek mogao da ima od te zemlje je vrlo mala. Sutra kad neko iz Ministarstva rada kontroli i traži kolika je zarada, ti ljudi, ti bračni parovi nemaju pravo na dečiji dodatak. Tu bismo morali da imamo neki drugačiji kriterijum da zajedno Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo rada radimo na promeni određenih pravilnika da mogu i mladi bračni parovi koji žive na selu da imaju pravo na dečiji dodatak i da budu u nekom delu isti kao oni ljudi koji žive u gradu.

To su moja pitanja. I sva ova pitanja koja ja sada pitam ovde na Skupštini su pitanja koja bole veliki broj naših ljudi koji žive na teritoriji jugoistočne Srbije.

Još jednom bih se zahvalio svima, kolegama poslanicima. Očekujem da ćemo ovaj problem moći da rešimo.

Sada bih iskoristio priliku da današnji dan – Dan medija čestitam svim medijima, sa željom da radimo na isti način, da bude bolje i da se čuje ono sve što je potrebno za naše građane u Srbiji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik LJupka Mihajlovska. Izvolite.

Zahvaljujem.

Građanke i građani, koleginice i kolege narodni poslanici, prvo pitanje upućujem ministru za zaštitu životne sredine gospodinu Goranu Trivanu.

Centralno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda na jednom od najzagađenijih vodnih tokova u Evropi, u Vrbasu, trebalo je da bude gotovo još 2012. godine. Još uvek nije počelo sa radom i nema naznaka kada će se to desiti. Postrojenje je sagrađeno novcem iz evropskih fondova, odnosno EU je izdvojila oko 15 miliona evra za izgradnju ovog postrojenja. Mediji su čak izveštavali da će Srbija morati da vrati taj novac. Molim ministra da nas izvesti dokle se stiglo sa tim projektom.

Naredno pitanje upućujem predsednici Vlade Ani Brnabić. S obzirom na to da je predlagač zakona o kojima mi raspravljamo ovde u Skupštini uglavnom Vlada Republike Srbije, a da su u njihovoj pripremi učestvovali i razni eksperti EU, da li smatrate da su ovi zakoni toliko loši kada skupštinska većina, iz čijih redova je izabrana Vlada Republike Srbije, podnosi na stotine amandmana? Da li smatrate da se time nipodaštava rad stručnjaka koji su na ovim zakonima radili?

Naredno pitanje je za predsednicu Skupštine Maju Gojković. Da li i kada planirate da pristupimo konačnoj izmeni Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, kako bismo efikasno i bez opstrukcija mogli da radimo posao za koji su nas građanke i građani birali na parlamentarnim izborima 2016. godine?

Pored ličnih uvreda koje narodni poslanici jedni drugima upućuju i ne bivaju najčešće sankcionisani, jedna od najvećih prepreka jeste sada i već ustaljena praksa podnošenja na stotine besmislenih amandmana od strane, pre svega, vladajuće koalicije, ali ne zaostaju ni pojedini poslanici opozicije za tim. Da pojasnim građanima, vreme predviđeno za amandmane, odnosno za raspravu po amandmanu je najviše 10 sati. Jedan poslanik može da podnese jedan amandman na jedan član zakona. Najčešće se na dnevni red stavljaju zakoni koji nisu toliko osetljivi i onda predstavnici vladajuće većine podnose amandmane koji praktično ni po metodološkim pravilima, a ni po svom sastavu ne bi mogli biti sastavni deo zakona, čemu ide u prilog i to da ni oni sami na kraju ne glasaju za te amandmane.

Dolazimo do toga da se guši konstruktivna rasprava. Gosti koji su ovlašćeni predlagači zakona, najčešće ministri sa saradnicima, nažalost, zevaju, jer ni sami ne vide smisao tih amandmana.

Mi ovde, ma kakve karijere imali, imali ili nemali određeni kredibilitet, kada dođemo svojim kućama, pre nego što legnemo, pogledamo se u ogledalo i trebalo da se zapitamo da li i na koji način doprinosimo čovečanstvu i svojoj zemlji, da li smo mi istinske patriote ili nečiji pijuni. Želim da verujem da se poslanici koji obrazlažu ove besmislene amandmane ne osećaju ni malo prijatno i da im se u nekom oblačiću iznad glave ipak pojavi tekst zakletve koju svi mi ovde položili kada smo stupili na dužnost narodnog poslanika.

Indikativno je da koalicioni partneri najveće stranke ne učestvuju u ovoj farsi, jer ih je, pretpostavljam, sramota. Ne učestvuju ni svi iz najveće stranke vladajuće koalicije.

Molim kolege koje ovo rade da se duboko moralno preispitaju, jer građani ovo ipak gledaju, a u istoriji naše lepe Srbije ostaće zabeleženo da je neko bio biran da doprinese unapređenju zemlje, a zapravo je poziciju koristio da ismeva sopstveni narod.

Znate, patriotizam nije kada se preko tarabe svađate sa zvaničnicima Republike Hrvatske. Patriotizam nije ni kada Albance nazivate Šiptarima. Patriotizam je kada želite narod koji je obrazovan, narod koji ima visoku ekološku svest, zemlju u kojoj je stopa nasilja svedena minimum. Patriotizam je kada ljudi veruju svojoj državi. Jedan od naših najistaknutijih intelektualaca Slobodan Jovanović, proučavajući Platona, ističe da država treba da bude zavod za moralni odgoj čoveka.

Ja ovoj Vladi ne zameram način na koji vodi, u najvećoj meri ne zameram način na koji vodi spoljnu politiku. Ne zameram nezaustavljiv put ka evropskim integracijama, ne zameram ni dijalog sa Prištinom, ali ono što istinski zameram je što ste dozvolili ovakvo moralno posrnuće i to samo zarad lake pobede na izborima. Pitanje je samo kakav ćemo narod i kakvu ćemo državu na kraju imati ili će nam od države ostati samo granični prelazi? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva pravde i MUP i tiče se istrage, odnosno odnosi se na pitanje istrage o ubistvo Olivera Ivanovića. Dakle, to su dve adrese od kojih očekujem odgovor. Ono što je bilo u sredstvima javnog informisanja, što se moglo pročitati, pre nekoliko dana iz usta ministra Stefanovića, vrlo nezadovoljavajuće i zabrinjavajuće, jer on kaže – nema nikakvih pomaka i nemamo nikakve informacije.

Nadam se da ima bar nekakvog pomaka i nekakvih informacija, jer je prošlo 100 dana, uskoro će biti četiri meseca od ubistva, od mučnog ubistva gospodina Ivanovića i istraga tapka u mestu.

Znam da će neko reći da je to posledica toga što naše bezbednosne snage, naši istražni organi nemaju uvid ni kontrolu nad onim što se dešava na teritoriji KiM, uključujući i severno od reke Ibar, ali to ne može biti, niti je opravdanje, pa ni alibi, jer je upravo to neka vrsta optužbe na račun i aktuelne, pa i jednim delom i prethodnih, ali ipak pre svega aktuelne vlasti zato što je svojim potezima, svojim činjenima, pre svega potpisivanjem Briselskog sporazuma, dovela do toga da naši istražni organi, naše bezbednosne snage nemaju ni saznanja ili navodno nemaju ni saznanja niti informacija o onome što se dešava na KiM, a naročito na severu KiM. Znamo da tako nije bilo do skora.

Dalje, verujem, a imam i saznanja da je taj prostor prikriven kamerama i raznim agenturama stranim, srpskim, albanskim. Tu ima mnogo ljudi koji se bave, a često ptica ne može da proleti tamo bez saznanja bar nekih od tih struktura. Dakle, to jeste neka vrsta, ta izjava da Srbija nema, ni srpski nadležni organi nemaju nikakva saznanja, samoptužbe i indirektnog priznanja da su potezi, mere iz sporazuma koji su potpisivani u vezi sa KiM poslednjih godina bili pogrešni i kontraproduktivni. Dakle, informacija od ova dva ministarstva.

Moje sledeće pitanje ide na adresu Ministarstva kulture i informisanja, pošto je i pomenuto da je danas Dan slobode medije. Poznato je da je na relevantnoj, referentnoj listi reportera bez granica Srbija prošlih godina zabeležila pad od 10 mesta po pitanju slobode medija. Takođe će neko reći, tu ima istine, da su te liste i ti spiskovi često voluntaristički i često se politika meša u sastavljanje tih lista, ali budimo pošteni. Ako se ova vlast hvali, a hvalila se napretkom na toj listi, kao i na nekim drugim međunarodnim listama, kada raste i kada beleži dobre rezultate, onda ne možemo kada padamo na toj istoj listi reći – ma, to je politika, to su oni onako voluntaristički ocepili. Znači, ja bih voleo da čujem objašnjenje od nadležnog Ministarstva kulture i informisanja. Kako oni tumače taj pad, taj dosta upadljiv, drastičan pad na ovoj listi?

Konačno, pridružujem se naravno pitanju i dilemama koje je koleginica LJupka iznela, pa neću na to trošiti vreme. Moram podsetiti, i tu je adresa Ministarstva spoljnih poslova, na moje poslednje pitanje, odnosno od prošlog puta, za sada još nisam dobio odgovor. Šta srpska Vlada, to je pitanje Ministarstvu spoljnih poslova i gospođi premijerki Ani Brnabić, šta čini srpska Vlada po pitanju priprema za ovaj sofijski samit EU i partneri, da li se koordinira sa Vladom Španije i sa drugim vladama zemalja članica EU koje nisu priznale nezavisnost KiM i da li je moguće i da li ćemo dopustiti da Španija i Španci, gospodin premijer Rahoj bude veći Srbin od Srba kada je zaštita srpskih nacionalnih interesa, odnosno njegovo čvrsto ultimativno ne pristajanje da se nađe njegovo ime na spisku sa predsednikom Vlade, sa i ili bez zvezdice, tzv. Republike Kosovo?

Dakle, ponovo smo u situaciji da neko treba čvršće da zastupa i brani naše interese od nas samih, što je i ponižavajuće i uvredljivo i, naravno, ne može biti dugoročna državna strategija. Dakle, šta činimo i da li ćemo dozvoliti da opet, kažem, u ime vrlo maglovite perspektive evrointegracija pretrpimo još jednom diplomatsko poniženje na međunarodnom planu? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ana Stevanović.

Pitanje za Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija i Ministarstvo kulture i informisanja.

„Narod koji nema sačuvane arhive ima malo izgleda da dokaže svoje trajanje“. Ovo su reči dr Žarka Dimića, direktora Arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima, koja je najznačajnija srpska riznica novovekovnih dokumenata. Međutim, ujedno je i najzapuštenija. Prostorije su okrečene u septembru prošle godine, i to prvi put posle četiri decenije. Svuda unaokolo može se videti lepak za miševe na kartončićima namazanim lepljivim mamcima, koji su jedina brana glodarima da se domognu dragocenih spisa. Zgrada je ne uslovna, temperatura ne odgovarajuća što ubrzava proces propadanja dragocene dokumentacije.

Tragično je da je još krajem 2013. godine, dakle pre skoro pet godina, tadašnji direktor Arhiva SANU, akademik Vasilije Krestić, ukazivao na opasnosti koje vrebaju nad najdragocenijom zbirkom arhiva SANU u kojoj se čuvaju rukopisni predmeti, dokumenti i knjige.

Reč je o najvećoj riznici ove vrste u Srbiji, a veća i bogatija bila je samo ona koja je izgorela u Narodnoj biblioteci na Kosančićevom vencu u Beogradu daleke 1941. godine tokom nemačkog bombardovanja. Danas rukopisima u Arhivu jednako prete hemijska i biološka oštećenja koja se razvijaju sve brže zbog nedostatka novca za zaštitu. Na policama koje se prostiru na preko 300 kvadrata smešteno je tri miliona dokumenata neprocenjive vrednosti. To su dragoceni svedoci našeg trajanja, ne samo za Srbe na području današnje Vojvodine, nego i za naše sunarodnike u drugim delovima nekadašnje Austrougarske monarhije, koju danas zovemo srpskom dijasporom, a sežu do Hrvatske, Mađarske, Rumunije, Moldavije, Makedonije i Grčke.

O tom blagu, bukvalno, prekrivenom prašinom nemara brine svega troje arhivara, mada je sistematizacijom predviđeno osmoro zaposlenih. Oni često nemaju ni rukavice neophodne za rukovanje dokumentacijom. Arhivske prostorije su nedovoljno osvetljene, jer su elektroinstalacije toliko slabe da sistem pada kada upalite samo nekoliko sijalica istovremeno.

Osnivatelj Karlovačkog arhiva 1690. godine bio je patrijarh Arsenije Čarnojević. Ovde su pohranjeni dokumenti o kojima je patrijarh tokom Velike seobe brinuo jednako kao i o ljudima na putu do Sent Andreje preko Krušedola i Karlovca.

Arhiv čuva nebrojene police iz diplomatskih spisa, pisanu zaostavštinu porodice Obrenović, Vuka Karadžića, Jovana Cvijića, Ive Andrića, Milutina Milankovića i brojne carske povelje. Na kraju lavirinta nalazi se prostorija gde se čuvaju knjige koje nas, kao sidro, vezuju za tlo na kome živimo. Tu je Dečanska hrisoljuva u kojoj kralj Stefan Dečanski nabraja sela i njihove stanovnike koje dodeljuje manastiru. Sva imena su srpska, što nije mogla da promeni ni Osmanska imperija, ni Austrougarska, ni Treći rajh, pa ni NATO bombardovanje. Tu se čuvaju i neke od knjiga monaha manastira Rača, čuvenih prevodilaca, književnika, prepisivača, a Račani su u seobama, kada su drugi spasavali samo živu glavu, u zbegove išli natovareni knjigama kojima su čuvali srpski jezik i duh u tuđini.

Arhivari priznaju da oni slično Račanima i danas se snalaze kako znaju i umeju kako bi sačuvali neprocenjivo književno blago. Tragično je da oni nemaju čak ni najobičniji klima uređaj u prostoriji gde se nalazi zaostavština najvećeg svetskog klimatologa Milutina Milankovića.

Arhiv je došao u alarmantno stanje, jer je praktično zaboravljen, ne samo od šire javnosti, već i od naučnika, iako čuva nacionalnu ličnu kartu. Podsećanja radi, u avgustu 2017. godine u Vladi Republike Srbije potpisan je Sporazum o saradnji između Ministarstva kulture i informisanja, kompanije „Telekom Srbija“ i Matematičkog instituta SANU. Cilj je, dakle, digitalizacija.

Moje je pitanje za oba ministarstva koja sam pomenula na početku – hoćemo li uopšte imati šta da digitalizujemo, hoćemo li uopšte imati šta da prikažemo svetu?

Takođe, da li je moguće da aktuelna vlast dva miliona evra baca na kojekakve fontane? Imamo kič novogodišnju rasvetu koja ruži grad šest meseci tokom godine, bacaju se pare uzalud, a ono što zaista vredi, što se treba sačuvati, u to se ne ulažu nikakvi novci. Bilo kakva vlast koja ne vodi računa o kulturnom nasleđu, umetničkom nasleđu ne može se nazvati dobrom i ne može biti dobra po ovaj narod i po ovo društvo.

Zaključila bih na kraju da dokumente u Arhivu SANU u Novom Sadu nisu upropastili ni Osmansko carstvo, niti Austrougari, niti Nemci, niti NATO, a po svemu sudeći upropastiće je aktuelna vlast. Hvala.