Kolega Milojčiću, nekom ste spominjali roditelje?
(Radoslav Milojičić: Izdajnik ti tata.)
Nekom ste spomenuli roditelje.
(Radoslav Milojičić: Da li ste čuli da su rekli da sam izdajnik? To niste čuli?
Gospodine Milojičiću, molim vas…
(Radoslav Milojičić: Ko je ovde izdajnik? Na šta ovo liči? Sram vas bilo, vi ćete nekoga da nazivate izdajnikom.)
Hoćete da me pustite da završim? Kolege poslanici, molim vas.
Nikada nikog, nijednog poslanika kada je imao reklamiranje Poslovnika ili pravo na repliku nisam merio baš u sekundu, pa ni vama. I, vas sam opominjao dva minuta 15, dva minuta 20, dva minuta 25 i svi su to ovde kolege poslanici svedoci. Jedino kada bih poslanika prekidao to je bilo kada je u svom završnom izlaganju nekog hteo da uvredi. Tad sam isključivao mikrofon. Tako da ni ovaj put smatram da nisam prekršio Poslovnik.
Da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni? U redu.
Kolega Laketić, izvolite.

Pre svega, u svetlu ove diskusije o propagandi i činjenicama dužan sam da, pre svega, jednu informaciju koja je navedena kao propaganda, praktično, demantujem i dokažem da je reč o činjenici.
Naime, prilikom različitih svedočenja kod komisije, dakle, koju je vodio gospodin Skanu, italijanskog parlamenta, između ostalih svedočio je i dotični general gospodin Karmelo Kovato. Karmelo Kovato je general koji je na tom svedočenju doslovce rekao da su u misiji na Balkanu italijanski vojnici bili obavešteni o rizicima po zdravlje, usled upotrebe osiromašenog uranijuma. On je za tu izjavu koju je izrekao pred komisijom dobio krivičnu prijavu pred rimskim tužilaštvom i proces je u toku. Dokazano je da je to neistina, dokazano je da su italijanski vojnici ušli u svoj sektor bez ikakve zaštitne opreme. Dakle, nije propaganda, reč je o činjenici.
Takođe, sama komisija, koja se formira, jedan od motiva formiranja komisije jeste upravo odvajanje propagande od činjenica. Od koleginica sam čuo mnoštvo stvari, koje će zaista biti upotrebljive u radu komisije.
Zar nije propaganda nešto što smo čuli u jednom ranijem periodu unazad nedelju dana, gde visoki zvaničnici stranih zemalja kažu – visoka učestalost malignih oboljenja kod Srba je zbog toga što im je loša genetika ili zato što su mnogo stari, stara populacija? Zar to nije propaganda? Hajdemo da formiranjem ove komisije napravimo taj neophodan korak da dođemo do istine.

Zahvaljujem.
Koleginice Čomić, na čije izlaganje?
(Gordana Čomić: Na izlaganje Darka Laketića, kao ovlašćenog.)
Niste mogli nikako, zato što ste zatražili reč pre nego što je gospodin Laketić počeo da diskutuje.
(Gordana Čomić: Da, ali sam znala unapred šta će reći.)
A, znali ste unapred? Drugi put.
Ovlašćeni predstavnik predlagača SPS, gospodin Đorđe Milićević.
( Gordana Čomić: Nemam prava na repliku?)
Nemate koleginice, nemate.
Izvolite, kolega Milićeviću.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, slažemo se sa konstatacijom predsedavajućeg koji je vodio sednicu neposredno pre vas da je važno da imamo korektnu parlamentarnu raspravu, jer tema je od izuzetnog značaja i od izuzetne važnosti.

Moram potpuno otvoreno priznati da kroz uvodno izlaganje prvog od govornika koji dolazi iz opozicione poslaničke grupe, prof. dr Vojislava Šešelja prepoznali smo spremnost i opredeljenost da da doprinos kvalitetnoj raspravi i doprinos u radu komisije koja će biti formirana, ali nakon toga , gospodine Arsiću, jedna, kako je rekao predsedavajući, pre vas, politizacija, pa pokušaj politizacije, prevođen je na teren politike, otvaranje određenih političkih tema. Pa, dozvolićete da i u ovih 20 minuta pripada meni kao predsedniku poslaničke grupe dam određene stavove i poslaničkog kluba, kada je reč o temama koje su otvorene tokom današnje rasprave, jer to je, ponavljam, legitimno pravo svakog poslaničkog kluba.

Najpre, kada je reč o poslaničkoj grupi SPS, naravno, mi ćemo podržati Predlog odluke o formiranju komisije koja treba da utvrdi posledice NATO bombardovanja iz 1999. godine, jer pre svega smatramo da je istina interes svih nas, ma kakva ta istina bila. Tu istinu dugujemo pre svega građanima Srbije i na ovakav način mi pokazujemo i potvrđujemo odgovoran i ozbiljan odnos prema građanima kada je reč o ovoj temi i kada je reč o ovom pitanju.

Malo čas je neko rekao, treba da govorimo o činjenicama. Da, treba da govorim o činjenicama i treba otvoreno i jasno reći, bombardovanje je zločin koji je učinjen našem narodu. O tome treba otvoreno, jasno i javno govoriti, jer valjda je obaveza svih nas da štitimo interese Srbije.

Bombardovanje je posledica, to je naše legitimno pravo da kažemo, lažne optužbe za genocid i etničko čišćenje, ali isto tako smatramo da je to zapravo vrhunac jednog pritiska koji se u kontinuitetu vrši na Srbiju od početka 90-ih godina. U Hrvatskoj je, recimo, pre 1990. godine živelo oko 380 hiljada Srba, tu je gospodin Linta neka me ispravi ako grešim. Danas ih ima oko 160 hiljada, dok je u Sarajevu živelo više od 150 hiljada, danas manje od deset hiljada. U Prištini od 40 hiljada koliko ih je nekada tamo živelo, danas svega nekoliko stotina.

Postavlja se pitanje, gde je Srbija izvršila etničko čišćenje i genocid? Na Srbima je vršeno etničko čišćenje i to je nešto o čemu moramo i treba da govorimo da širimo istinu o našem narodu. Srbija nikada, gledajući sve ratove u nazad, istoriju nije prebrojala svoje žrtve, evo neka potvrdi gospodin Atlagić, on dosta dobro poznaje istorijske podatke, neka me ispravi ako grešim, ali Srbija nikada nije prebrojala svoje žrtve, počev od Balkanskog rata, pa Prvog svetskog rata, pa Drugog svetskog rata i poslednjeg građanskog rata na Balkanu. Nekako smo uvek vodili računa da ne povredimo nacionalna osećanja i nacionalne emocije drugih.

A da li su se drugi ponašali na tako odgovoran i ozbiljan način prema Srbiji? Nažalost, nisu. Oni su uvek govorili o određenim ciframa, određenim brojkama i često se sa tim brojkama i ciframa manipulisalo. Zato mislim da je veoma važno da se danas prisetimo žrtava, posebno danas kada se kroz kršenje međunarodno-pravnog poretka daje podrška da se napravi jedna kvazi država na krvi nekih drugih.

Kada je reč o današnjoj temi i kada govorimo o ovoj temi i ovom pitanju smatrao da je nekoliko ključnih poruka koje danas treba saopštiti. Prva, već sam rekao. Istina je interes svih nas. Tu istinu dugujemo građanima i na ovaj način mi danas pokazujem odgovoran i ozbiljan odnos prema građanima Srbije.

Druga ključna poruka je, da se ne zaboravi. Jer narod koji zaboravlja svoje žrtve, narod koji zaboravlja svoju istoriju osuđen je na žalost da to ponovo preživljava.

Treća ključna poruka je da se ne ponovi. I možda najvažnija poruka za sve nas, nešto što je naša odgovornost i obaveza, naš zadatak je naša budućnost, jer prošlost mi danas i da želimo ne možemo da ispravimo. Ali prošlost ne sme da nam bude jedina sadašnjost i budućnost. Mislim da od prošlosti i iz prošlosti treba da izvlačimo pouke, da afirmišemo ono što je bilo dobro, ali da nastavimo da dajemo odgovore na ključna pitanja koja danas muče Srbiju, i da zajedno gradimo temelje nove budućnosti.

NATO bombardovanje je, o tome je govorio kolega maločas, u stvari pomenuo je, žao mi je što nije u sali. NATO bombardovanje je često pravdano tzv. diktaturom ljudi koji su tada vodili Srbiju i bili na vlasti. Ali, šta se desilo nakon 2000. godine? Zašto je tada kažnjavana Srbija? Zašto je tada nastavljen pritisak na Srbiju? Pa, da li je nastavljen progon Srba sa prostora KiM? Da li je odvojena Crna Gora? Da li je jednostrano priznata nezavisnost Kosova? NATO bombardovanje je bilo 1999. godine, dakle pre 19. godina. Slobodan Milošević nije na političkoj sceni Srbije više od 18 godina, pa zašto danas je preko 80% građana Srbije protiv ulaska Srbije u NATO? Pa, zašto danas 18 godina nakon toga se vrši pritisak na Srbiju i zbog Kosova, ali i zbog Republike Srpske? Nema Slobodan Miloševića.

Dakle, jednostrano priznanje nezavisnosti KiM je za nas nastavak bombardovanja, nastavak pritisaka i nastavak agresije koji je započet NATO bombardovanjem 1999. godine. I teško je danas braniti Srbiju. Ali, Srbija je danas, sa sigurnošću mogu reći, faktor stabilnosti na teritoriji zapadnog Balkana. Srbiju danas prepoznaju kao pouzdanog, sigurnog i stabilnog partnera, svi oni koji žele sa Srbijom partnerski odnos. I to je principijelna opredeljenost Srbije. Voleli bi da i drugi u okruženju poštuju tu principijelnu opredeljenjenost. Srbija je danas simbol novih vrednosti u regionu, i Srbija je danas stožer regionalne saradnje. Srbija želi da zadrži stara prijateljstva, želi da gradi nova prijateljstva, da jača odnose među narodima. Srbija želi da sačuva mir i stabilnost u regionu, jer znamo koliko je teško stabilizovati region, koliko je teško sačuvati mir i stabilnost u regionu, a koliko je lako destabilizovati region. Lako je posvađati ljude. Teško ih je pomiriti. Mržnja ne doprinosi, mržnja ne gradi, mržnja ne doprinosi da idemo ka procesu stabilizacije, već ka procesu destabilizacije. I zato dijalog nema alternativu. I to je jasan stav Srbije.

Pomenuto je ovde i pitanje Kosova i Metohije. Srbija jeste ušla u briselski proces, započela briselski proces, da bi rešila neka ključna pitanja. Znate, sve dok sedite za stolom gde se razgovara o Srbiji, vi možete da utičete na donošenje odluka. Kada vas nema za tim stolom, a donose se odluke koje se tiču Srbije, vi na to ne možete da utičete. Dakle Srbija je započela briselski proces da bi rešila neka ključna pitanja, poput zajednica srpskih opština, ali ne da bi bila potcenjena i da bi bila ponižena. I Srbija će svakako znati da sačuva svoje dostojanstvo, svoj integritet i svoj međunarodni ugled.

Jeste Srbija pokrenula unutrašnji dijalog. Predsednik Srbije je pokrenuo unutrašnji dijalog, i to je za nas hrabar i odlučan korak koji treba da doprinese trajnom i održivom rešenju po pitanju KiM. I to svakako jeste prilika da još jednom svi zajedno sagledamo da li realno možemo da sagledamo situaciju po pitanju KiM, ne da držimo glavu u pesku, jer ako budemo držali glavu u pesku prolaziće vreme, to pitanje će postajati sve teže, i u jednom trenutku mi nećemo imati o čemu da razgovaramo. Nemamo tu odgovornost da ovo pitanje prenosimo na generacije koje će dolaziti posle nas. I nije ovo za nas dnevnopolitička tema, već pitanje koje se tiče budućnosti Srbije. Na ovaj način Srbija pokazuje spremnost da razgovara, dakle ne sukobljavamo se. Mi razgovaramo da bi imali budućnost. Pokazuje spremnost da da odgovore na neka ključna i teška pitanja, da najbolji način zaštiti nacionalne i državne interes, i ono što je suštinski najvažnije Srbija želi da pobeđuje u miru.

Maločas je pomenuto i članstvo u EU. Da, jedan od ključnih spoljnopolitičkih ciljeva Srbije jeste punopravno članstvo u EU. Ali, takođe Srbija to ne krije, otvoreno o tome govori. Želi da jača tradicionalno prijateljske odnose i sa Srbijom, i sa Kinom, i sa SAD, i to nije u suprotnosti sa evropskim putem Srbije. Ono što želim potpuno otvoreno da kažem, ne postoje povlastice i primamljive ulaznice za čiji račun je bilo ko spreman da prihvati jednostrani akt Kosova.

Maločas je bilo reči i o članstvu Srbije u NATO. Srbija nije učinila ni jedan korak koji pokazuje da želi da postane član NATO, ali Srbija želi saradnju i partnerski odnos sa svima. Srbija sa NATO ima zajednički imenitelj, a to je saradnja u cilju regionalne stabilnosti i mira. Srbija želi da sarađuje i s ODKB, ali Srbija će sebično čuvati svoju vojnu neutralnost kao samostalna država voditi samostalnu spoljnu politiku, koja će biti u najboljem interesu naših građana, i Srbija će znati na najbolji način da zaštiti svoje nacionalne i državne interese.

Kada je reč o komisiji koju ćemo formirati, želim još nekoliko rečenica da kažem. Dobro je da će komisija svoj rad zasnivati na naučnim činjenicama i relevantnim već izvršenim istraživanjima. Važno je da javnost, važno je da stručnjaci, narodni predstavnici, državni organi o ovome imaju gotovo nepodeljen stav, a to je pravo na istinu.

Još samo nekoliko podataka. Mislim da imam dovoljno vremena. Naravno, time će se baviti komisija. Ali, želim da kažem da je tokom bombardovanja izvršeno 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

Prema NATO izveštaju, izručeno je 35.000 projektila sa osiromašenim uranijumom. Prema podacima Vojske Jugoslavije, bilo ih je 50.000, a prema nekim ruskim izvorima čak 90.000. Procene štete koju je Savezna Republika Jugoslavija imala kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a naše procene se kreću između 1.200-2.500 poginulih i oko 6.000 ranjenih od kojih je blizu 3.000 dece.

Na Srbiju je tokom NATO bombardovanja bačeno oko 15 tona osiromašenog uranijuma. Radi poređenja na to, gospodin Laketić sigurno zna, radi poređenja, u Srbiji se pre bombardovanja 1999. godine registrovali između 15 i 20 hiljada novih slučajeva raka, da bi taj broj porastao na čak 40 hiljada novih bolesnika. Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora.

Tačno je, problem nesagledivih posledica NATO bombardovanja otvorio je italijanski parlament, jer su italijanski vojnici iz sastava KFOR-a obolevali od raka, preko 500 italijanskih vojnika je obolelo, a do sada preminulo 45. Mnogi italijanski vojnici koji su oboleli, tužili su za odštetu italijansku državu i svih 19 članica NATO-a, a dobijene su i pravosnažne presude.

Zbog ovakvih nesagledivih i nepredvidivih posledica po zdravlje našeg naroda i životnu sredinu, u kojoj će živeti buduće generacije, država mora odgovorno da pristupi utvrđivanjem svih posledica NATO bombardovanja. Zato će formiranje ove komisije, ponavljam, imati podršku poslaničke SPS. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, kolega.
Do redovne pauze ostalo je još desetak minuta. Obzirom da ovlašćeni predstavnici političkih stranaka, odnosno poslaničkih grupa imaju pravo na 20 minuta, da li da nastavimo sada ili posle pauze da prozovem sledećeg?
Posle pauze. U redu.
Sada određujem pauzu do 15.00 časova.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa današnjim radom.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Nenad Božić. Izvolite.

Hvala.

Odluku o obrazovanju ove komisije načelno poslanička grupa Slobodni poslanici želi da podrži. Međutim, nama su potrebna neka pojašnjenja vezana za formiranje same komisije. Nadam se da će kolega Laketić da nam ih pruži danas ili u nekim narednim danima.

Pre svega, zanimaju me kriterijumi na koji način će se formirati komisija, tj. kako će se predložiti njen sastav. Ona treba da bude sastavljena, koliko ja shvatam, iz redova narodnih poslanika, i to tako što će biti iz svih poslaničkih grupa, ako ja to dobro razumem, pošto to piše samo u obrazloženju odluke. Nema nigde u tekstu odluke da je to naznačeno. Znači, način na koji će se obrazovati iz redova poslanika, a isto tako po kojim kriterijumima će se neko drugi uključiti u rad ove komisije. Ako sam dobro razumeo, tu treba da budu članovi, sad ću da vidim ovako, koji bi bili stručnjaci, ako dobro razumem.

Sad me zanima, pored tih kriterijuma, ovde se nigde na navodi kada ta komisija treba da počne da radi i da li će to biti kao i svaki zakon koji se donosi – osam dana po objavljivanju u „Službenom glasniku“ ili postoji neki rok koji treba da bude definisan isto ovom odlukom.

Što se tiče same ove teme kojom se bavimo, svakako je u redu da vodimo računa o tome kako određeni događaji koji su se desili u prošlosti utiču na zdravlje stanovnika Srbije.

Ono što je ovde posebno zanimljivo, vidim da se stavlja poseban osvrt na posledice koje je ostavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom, što nam je, sa jedne strane, čudno s obzirom da poznato, to je bilo izneto do sada, prethodni govornici su iznosili, da je upotreba osiromašenog uranijuma u projektilima koji služe za neutralisanje, pre svega, oklopnih vozila ili nekih utvrda korišćena uglavnom na području KiM, u stvari najviše na Kosovu, i to pograničnom delu Kosova.

Kao što je kolega objasnio u obrazloženju ove odluke, ta municija se koristi na avionu A10, koji je inače mornarički avion, lovac bombarder, koji je inače spor i pošto nosi oklop da bi mogao da izdrži, eventualno, neku slučajnu vatru koja bi bila protiv njega usmerena, samim tim, pošto nije brz, nema ni neku veliku autonomiju. Zbog toga ti avioni nisu mogli da ulaze dublje u teritoriju zbog opasnosti kojoj bi mogli da budu izloženi. Oni su uglavnom dejstvovali na području Kosova. Koliko ja imam neke podatke ovde, već sam i čuo od prethodnih govornika, to je na 381 lokaciji na području KiM i samo devet na području Srbije, koje su inače lokacije koje su blizu Kosova.

Kako sam inače bio na služenju vojnog roka na tom terenu, u 549 motorizovanoj brigadi i gde je komandant te naše jedinice bio uvaženi kolega Božidar Delić, on isto tako može to da potvrdi, ja imao sam prilike to da gledam, kako izgleda gađanje iz tih topova od 30 milimetara sa aviona A10. Oni su uglavnom tražili da nađu neka oklopna vozila, jer su imali neke ciljeve koje su dobili još od ranije u nekim osmatranjima koja su naravno radili satelitima, dronovima itd.

Međutim, naša vojska se uglavnom dobro krila od svega toga, s obzirom da nismo imali nadmoć u vazduhu i jedina mogućnost da protiv njih ratujete je bila da se krijete, da se sklanjate, da se krećete noću, u sumrak ili rano ujutru. Ta gađanja koja su vršena su uglavnom vršena nasumično i tu nisu ni gađani u suštini neki pravi ciljevi. Oni su verovatno nekada, kada su mislili da se nešto kreće, misleći da su to možda neka oklopna vozila gađali. Imao sam prilike to da vidim na mnogo mesta. To je uglavnom završavalo u nekim, bukvalno, njivama, na nekom neutralnom prostoru, tako da tu svakako nije moglo da dođe ni do kakvih eksplozija te vrste, kako je već navedeno u obrazloženju ove odluke, da su čak čitavi oblaci mogli da odlete na jug, ne znam, u jugoistočni deo Evrope. S obzirom da su to mali projektili, tu nema nikakvih eksplozija te vrste, gde se diže velika količina neke prašine, gasova u vazduhu, pa se onda raznosi vetrom. Ja mislim da je to nemoguće, ali nema veze, neka to isto utvrdi ova stručna komisija.

Ono što je posebno zanimljivo je da se na to došlo tek, pošto se ovde navodi ta inicijativa koja je bila u italijanskom parlamentu, na osnovu podataka o oboljevanju italijanskih vojnika koji su bili na području KiM i za koje je očigledno da se to njihovo ugrožavanje zdravlja desilo tako što oni nisu ni bili upoznati gde treba da se kreću, a gde ne treba da se kreću i da je to došlo verovatno iz tog neznanja.

Isto tako, sva ostala kontaminacija koja se inače desila u Srbiji, a to se pre svega dešavalo razaranjem ovih petrohemijskih kompleksa, termoenergetskih kompleksa i uopšte nekih industrijskih kompleksa. Tu su toliko značajna ta ispuštanja u atmosferu, izlivanja, tako da verovatno, po meni, prema podacima koje imam, prevazilaze daleko više od ovog što je moglo da nas ugrozi osiromašeni uranijum.

Ono što je ovde posebno zanimljivo, ne znam kako će ova komisija tretirati ubuduće ta oboljenja, pošto npr. dolazim iz Kragujevca, i tamo je bio slučaj da je bombardovana „Zastava“, i još neki delovi grada tih industrijskih postrojenja i posle toga su ljudi radili u nekom raščišćavanju i neko je utvrdio nekom analizom podataka o broju obolelih, da je u grupama ljudi koji su radili na tim poslovima bilo značajno povećanje broja obolelih od malignih bolesti, pa i smrtnih slučajeva.

Šta meni to ukazuje? Svakako da odgovornost za bombardovanje snosi onaj ko nas je bombardovao. Po meni, isto tako, jedna je neodgovornost u tome kako se postupalo u slučajevima raščišćavanja tog terena ili eventualne neke dekontaminacije. Očigledno se tome nije pridavao značaj. LJudi su, nažalost, neadekvatnim upravljanjem tim procesom raščišćavanja i dekontaminacije, ustvari oni nisu to ni radili, ugrozili zdravlje, neki su oboleli, neki zbog toga i umrli. Tako da mi deluje, isti slučaj je sa vojnicima.

Ono što je još posebno, po meni, važno, s obzirom, ako već hoćemo da stavljamo taj akcenat na uticaj osiromašenog uranijuma, a s obzirom da je time, pre svega, bilo ugroženo KiM, mene sada zanima da nam objasni predlagač da li to znači da ćemo u to uključiti možda i saradnju i predstavnike samozvane republike Kosovo, s obzirom da je stanovništvo koje je tamo ostalo da živi, verovatno na neki način ugroženo?

Ono što je posebno važno po meni, čemu bih pridao poseban značaj, to je da li će se ova komisija isto baviti vojnicima i policijom i svim vojnim snagama koje su bile na Kosovu u to vreme do povlačenja u junu 1999. godine, i da li će se pozabaviti zdravljem tih ljudi? Da li će se vršiti neko istraživanje vezano za te ljude koji su tamo bili? Nekako mi se to čini vrlo smislenim, ako već hoćemo da dokažemo uticaj na zdravlje ljudi, jer su ti ljudi bili izloženi, pa bi time to moglo da potvrdi te indicije koje se ovde navode.

Pored toga, ono što je po meni jako važno, ako smo već počeli sa tom praksom komisija, bilo bi dobro da možda osnujemo još i neke druge komisije, kada smo već krenuli ovako. Na primer neka komisija koja bi mogla da utvrdi šta je npr. uzrok velikog broja iseljavanja ljudi iz Srbije? Na primer, kakav je uticaj siromaštva u Srbiji na zdravlje ljudi? To bi isto, po meni, moglo da bude zanimljivo, pa bi možda moglo da bude zanimljivo isto, koji je uticaj politike Vlade Srbije na zdravstveni sistem, pa kako taj zdravstveni sistem utiče na zdravlje ljudi.

Mislim da je to nekako sveobuhvatno, pa bih predložio, ako hoće skupštinska većina da obrazuje još neku komisiju te vrste, pa da sve to zajedno tretiramo, kada je u pitanju zdravlje, s obzirom da ovako izolovana stvar vezana samo za bombardovanje, po meni, nije ni moguća, pogotovu obzirom da je prošlo 19 godina od tog događaja i recimo da, kada sam se pripremao za ovo, videći na Institutu za zdravlje „Batut“ da oni nemaju ni podatke o obolelima pre 1999. godine.

Tako da ne znam kako ćemo znati šta je polazna tačka, kako ćemo utvrditi te metodologije? Zanima me koje će to, konkretno da nam kaže predlagač, koje bi to institucije, stručnjaci, bili uključeni u rad možda ove komisije i na taj način doprineti da saznamo stvarnu istinu, ako je to uopšte, po meni, moguće, razdvojiti oboljevanje ljudi koji su isključivo oboleli na osnovu toga što je bilo bombardovanje, a razdvojiti od onog zagađenja koje inače imamo u gradovima?

Ne zaboravite da su naša termoenergetska postrojenja i toplane vrlo stare, pogotovo u zimskim mesecima po velikim gradovima i u svim gradovima gde postoje toplane koje su uglavnom na ugalj ili na mazut, da postoji veliko zagađenje i da je to i dan danas prisutno. Utiče i dan danas na zdravlje ljudi i uticaće dokle god nešto ne promenimo po tom pitanju. Isto tako bi bilo dobro da utvrdimo na primer koliki broj ljudi u Srbiji pije vodu čiji je kvalitet kontrolisan? To je isto zanimljivo pitanje, jer preko te vode isto tako mogu da dođu ove materije koje su završile u zemlji i u vodo tokovima tokom bombardovanja, preko vode mogu da dođu do ljudi.

Mislim da treba mnogo da proširimo polje delovanja, ne možemo se samo fokusirati na ovo što je napisano u ovom Predlogu odluke o formiranju komisije. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi građani, pomaže Bog svima.

Zaista želim da izrazim jedno, da tako kažem zadovoljstvo, mada to nije odgovarajuća reč, što se konačno na plenumu Narodne skupštine Republike Srbije našla ova velika i tragična tema, jer su posledice bombardovanja Srbije od strane NATO pakta toliko ogromne da nikada ni jedna komisija koju mi možemo formirati to neće moći da obuhvati i da prouči do kraja. Jer su posledice NATO bombardovanja i ekonomsko privredne u razaranju naše privrede i u razaranju naše putne i svake druge infrastrukture u razaranju, kao što vidimo zdravlja našeg stanovništva i kompletne ekološke situacije u državi Srbiji.

Dakle, važno je, veoma je važno i dobro što smo konačno pokrenuli ovu temu u Narodnoj skupštini Republike Srbije i kao što ste videli, poslanička grupa Dveri je glasala za to da se ova tačka nađe na dnevnom redu po hitnom postupku i poslanička grupa srpskog pokreta Dveri glasaće za formiranje ove komisije za istraživanje posledica NATO bombardovanja i naravno, ako nam to bude ponuđeno, dati i svog člana u tu komisiju.

Ono što jeste problem i koji mora da se postavi, kako smo došli u situaciju da tek posle 19 godina od NATO bombardovanja, mi uopšte počinjemo da istražujemo posledice NATO bombardovanja? Kako smo došli u situaciju da šest godina posle dolaska SNS na vlast, tek prvi put ova tema dolazi na dnevni red skupštinskog zasedanja? I kako smo došli u situaciju da tek posle četiri godine na mestu predsednika Narodne skupštine Republike Srbije predlagač ove komisije, Maja Gojković se seti da bi ovo konačno trebalo da dođe na dnevni red?

Dakle, realno gledano, zašto je sada takav hitni postupak, a nije bio prethodnih 19, šest ili četiri godine? Znači, neka je zadrška postojala, neko se plaši otvaranja ove teme, neko je imao neku obavezu prema nekome da se ova tema u Srbiji na neki način zatvori i ne zna.

Ono što mislim da je veoma važno pitanje i na neki način naša obaveza, kao jedne generacije koja je pripadala mladim ljudima koji su u svoje vreme bili protiv režima Slobodana Miloševića, a zaista pripadam toj generaciji, smatrali smo da je to bio jedan loš režim koji je doveo našu zemlju u ekonomsku i socijalnu katastrofu, da je to bio jedan režim koji je prave vrednosti gurnuo u drugi plan, a nakaradne vrednosti stavio na čelu, da je to bio jedan režim u kome je cvetao i vladao kriminal i da je to bio režim koji je u mnogim segmentima, gde je trebalo da zaštiti srpske, nacionalne i državne interese, njih izdao. Zato smo bili borci protiv tog režima.

Međutim, kada smo videli šta je došlo posle režima Slobodana Miloševića, 5. oktobra 2000. godine, mnogi od nas su u određenom procentu promenili mišljenje o Slobodanu Miloševiću, posebno nakon njegovog držanja u Haškom tribunalu, gde je zaista na kraju i ubijen zato što je branio interese države Srbije i srpkog naroda. Mislim da je došlo vreme da se uspostavi jedan balansiran odnos prema sada već istorijskoj figuri Slobodana Miloševića, koja nije ni samo pozitivna, ni samo negativna, već treba videti šta je bilo dobro i šta je bilo loše, a ono što je svakako bilo dobro jeste što se tada mnogo više vodilo računa o državi, nego što se o državi vodilo računa posle 5. oktobra 2000. godine.

Jedna veoma važna stvar – nema nikakve veze Slobodan Milošević i tadašnji njegov režim sa NATO bombardovanjem, tj. nismo mi krivi zato što nas je neko bombardovao, već krivicu za NATO bombardovanje treba pripisati onome ko je prekršio međunarodno pravo i bez dozvole Saveta bezbednosti UN zapravo na prostorima srpskih zemalja prvi put primenio NATO intervencionizam i osvajačku politiku koja je potom proširena čitavim svetom.

Ono što ja imam obavezu ovde da kažem, iako to neće biti delokrug rada ove komisije, gospodine budući predsedniče, treba imati u vidu da nije prvo NATO bombardovanje bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. godine, već bombardovanje Republike Srpske 1995. godine i kasnije učešće NATO i američkih generala u etničkom čišćenju Srba iz Republike Srpske Krajine u „Bljesku“ i „Oluji“. Dakle, mnogo je šira tematika NATO bombardovanja i NATO okupacije Srbije i onoga što smo mi iz Dveri još pre 10 godina u specijalnom tematu časopisa „Dveri srpske“ nazvali – NATO genocid nad srpskim narodom 1995-1999. godine.

Ono što se postavlja kao jedno važno pitanje jesu motivi ili ciljevi rada ove komisije. Dakle, vi našu podršku za rad ove komisije imate. Ali, poverenje u vas mi nemamo. Zašto?

Stvar je veoma jednostavna. Kada se uzme u obzir da govorimo o posledicama NATO bombardovanja iza koga stoje zapravo vaši veliki prijatelji, Gerhard Šreder koji je govorio na predizbornom skupu Srpske napredne stranke, Toni Bler, koji je vaš savetnik u Vladi Republike Srbije ili možda Bil Klinton koji se onako očinski grlio sa vašim predsednikom na sastanku „Fondacije Klintonovih“ u Americi, dakle, da li su ti ratni zločinci, a ja ih tako nazivam, zapravo vaši drugari? I kako smo došli u tu situaciju da oni koji su odgovorni za ekonomsko, ekološko i svako drugo uništavanje države Srbije, a pre svega uništavanje zdravlja stanovništva u ovoj državi, postanu vaši veliki zapadni prijatelji? To je vrlo neobično. Kako se dogodilo da onaj koji je odgovoran i kriv za ubistvo jednog deteta na noši, od tri godine, bude dočekivan u ovoj državi sa hlebom i sa solju?

Ono što mislim da je ovde važno pitanje jeste da li će posle završetka rada ove komisije za dve godine, odnosno tog prvog velikog njenog izveštaja, Klinton, Šreder i Bler ponovo biti dobrodošli u ovoj državi? I da li ćete ih i dalje smatrati za vaše prijatelje, partnere, savetnike i mentore?

Ono što proističe zapravo iz poente rada ove komisije jeste – kakav je zapravo vaš stav prema NATO paktu, koji nas je bombardovao i čije posledice mi trpimo?

Kolega Obradoviću, ja vas molim da se vratite temi dnevnog reda.
Političke stavove, naravno, možete da iznosite, nije to ništa strašno, ali vi sedam minuta pričate isključivo političke stavove. Recite konačno nešto o temi. Ili taj osiromašeni uranijum ima neka prikrivena dejstva za koja mi ne znamo, a sad se vide?