Hvala puno kolega Bojaniću.
Reč ima narodni poslanik LJubiša Stojmirović. Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, uvek kada se govori o zločinačkoj agresiji NATO pakta i 19 najjačih zemalja sveta protiv Srbije padne mi na pamet jedna epizoda za protesta naših građana u Londonu te 1999. godine, gde je jedna Engleskinja sa svojom kćerkom prišla jednom od organizatora i obratila mu se, kaže – molim vas objasnite mi šta se tačno događa u vašoj zemlji, jer mislim da nije sve onako kako prikazuje naša televizija. On je zbunjeno nju upitao – u čemu je problem? A ona je odgovorila – zbunio me je razgovor sa mojom ćerkom pre pet minuta, pitala me je – zašto se bombarduju Srbi? Rekla sam joj – zato što su zli. A moja ćerka je samo rekla na to – pa, ako su zli, zašto oni nas ne bombarduju?

Stalno me prati pomisao na to dete koje je najverovatnije imalo jedno desetak godina, ali je pokazalo da je mnogo mudrije, pametnije i zrelije od svih generala, političara i ostalih koji su učestvovali u pripremi bombardovanja protiv Srbije.

Mi smo Srbi čudan narod, spremni smo sve da zaboravimo, spremni smo sve da oprostimo i kada mi tako u ovim razgovorima dođe neko i kaže – pa, čovek nikad ne sme da izgubi ljudsko dostojanstvo u sebi. Ja se pitam da li sam čovek samo ja, da li su ljudi samo Srbi i građani Srbije, zar i ova druga strana ne predstavlja ljude, zar i ta druga strana ne treba da ima u sebi dostojanstvo? Zar ona ima pravo da uništi našu dušu, da nam pokida srce da nas gazi kao da smo najobičnija krpa, a mi trebamo na to da se smejemo, da im praštamo, da budemo dostojanstveni i da kažemo – kidajte nam srce i dalje, uništavajte nas, mi ćemo biti srećni. Pa kad mi kažu – praštaj i kad nemaš šta da praštaš, pitam se da li sam samo ja osuđen, da li je samo Srbija osuđena, građani Srbije da praštaju svojim zlotvorima i da im se raduju kad god ih vide i kad pomisle na njih.

Ipak, bez obzira na sve to, kao i većina građana Srbije ja se pitam da li je istina ovo što nam oni govore kada kažu da ovaj zločin koji su učinili srpskom narodu nije baš takav, da taj osiromašeni uranijum nije otrovan, kad nam preporučuju kao neke vedete da deca peru zube sa time i ja pokušavam sada da nateram, hajde dobro razmisli, istina je najvažnija da li je sve tako, i onda kažem sebi, pa, dobro NATO je odbrambena organizacija, tako kažu i onda preturam po knjigama, gledam po internetu da vidim ko je kada napao NATO, ko je kada napao Ameriku i od koga su se oni branili. Ako su odbrambena organizacija, pa, zašto seju bombe na sve strane sveta, zašto ih ima u Srbiji, zašto ih ima u Siriji, Libiji, Egiptu, Iranu i Iraku?

Kakva je to odbrambena organizacija koja uništava najlepše i najveće tekovine koje je čovek stvorio? Neko onomad reče hvaleći EU da EU 2012. Godine, čini mi se, dobila Nobelovu nagradu za mir i ja sam pitao javno, pa, zar ih nije bilo sramota da prime tu nagradu, zar im nije bilo neprijatno?

Devetnaest zemalja na čelu sa NATO-om su bombardovali 1999. Godine Srbiju bez ikakvog razloga. Kako mogu da dobiju onda Nobelovu nagradu za mir. Ali mi smo Srbi čudni, mi ćemo i ovo zaboraviti. Ali, trebalo bi da nam uvek odzvanjaju reči našeg patrijarha – možemo oprostiti, ali ne smemo zaboraviti.

Vezano za formiranje ove komisije, nadam se da će ona uraditi posao onako kako danas govorimo ovde i verujem da bi svakome od nas bila čast, zadovoljstvo, ali i obaveza i odgovornost da bude član te komisije. Siguran sam da će kolega Laketić sastaviti tu komisiju onako, kako ona treba da izgleda, da bude sastavljena od stručnih ljudi, najčestitijih i najmoralnijih. Hvala.

Hvala.
Reč ima LJupka Mihajlovska. Nije prisutna.
Reč ima Ivana Nikolić. Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovom prilikom želim da izrazim podršku predlogu predsednice Narodne skupštine za formiranje komisije za istragu posledica NATO bombardovanja iz 1999. godine.

Poražavajuće je što smo juče imali priliku da čujemo od pojedinih kolega poslanika tokom rasprave govore koji su usmereni u čisto dnevno političke svrhe. To je neozbiljno, neodgovorno i tužno je da to slušaju građani Republike Srbije i tužno je da to slušaju porodice čiji su članovi izgubili živote tokom tog napada i građani čije se članovi porodice suočavaju sa najtežim oblicima bolesti, pitajući se da li je baš uzrok za takvo stanje ta kobna 1999. godina.

Za vreme bombardovanja, imala sam nepunih 10 godina i znate u periodu od 24. marta do 10. juna 1999. godine, u tih 78 dana samo sam bila u strahu hoćemo li preživeti. Danas, posmatrajući statistiku, shvatam kolikih je razmera bio taj gnusni napad na našu zemlju, kakve su posledice sa kojima se suočavamo i kakva je budućnost naše zemlje.

U tih 78 dana uništeno je mnogo fabrika, škola, vrtića, bolnica, domova zdravlja, puteva, pruga. Načinjena je ogromna materijalna šteta i sve je to daleko manji problem, ali statistika o broju žrtava se ne može obnoviti, sagraditi, oživeti, kao sve to što je uništeno.

Zato se pitam i očekujem od komisije da da odgovor o podacima koji govore o sve većem broju obolelih ljudi od malignih bolesti, o sve većem broju prisutnosti steriliteta kod mladih bračnih parova, o sve većem broju, nažalost i mentalno obolelih ljudi. Pitanje je kakve su posledice, kako je sve to uticalo na njih?

Zato je važno da se utvrdi uzročno posledična veza između tog katastrofalnog napada na našu zemlju i ovog porasta broja obolelih ljudi. Naročito, zbog upotrebe projektila sa osiromašenim uranijumom. Apsolutno je sigurno da se lekari i eksperti slažu da prisustvo uranijuma nažalost za posledicu daje sve veći broj obolele dece od raka, dece čiji su roditelji mojih godina.

Pred komisijom jeste ogroman zadatak, ali sam sigurna da će posvećenim radom na čelu sa kolegom Darkom Laketićem, uvažavajući struku, uvažavajući nauku, uvažavajući rad relevantnih institucija i uz podršku Vlade Republike Srbije izaći pred građane Srbije sa izveštajem koji građani Srbije zaslužuju, koji će otkloniti nedoumice, koji će dati odgovore, koji će dati istinu za našu zemlju. Jako je važno zbog budućnosti naše zemlje i zbog budućnosti naše dece. Zahvaljujem.

Hvala koleginice.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Aleksić. Nije prisutan.
Sledeći je prof. dr Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, jedno ozbiljno i sveobuhvatno istraživanje o NATO bombardovanju Srbije 1999. godine pokazalo bi da su pojedine zemlje zapada, na čelu sa SAD, odavno radile na razbijanju Jugoslavije i da su presudno uticale na ratni požar 1991. i 1995. godine.

Poštovani narodni poslanici, zapad na čelu sa SAD, padom Miloševića slomio je Srbiju, ali ne duh naroda srpskog. Od Jugoslavije je stvorio banana republiku, koja je izvršavala do u tančina, pod bivšom dosmanlijskom vlašću, sve ono što su tražili od njih.

Bombardovanje SRJ 1999. godine, pod diktatom tzv. međunarodne zajednice, bivši dosmanlijski režim, izvršio je rasprodaju zemlje u bescenje, kao i poniženje čitavog naroda koji je od vlastitih, gle čuda, političara tada na vlasti, teran da prihvati sopstvenu demonizaciju vršenu od strane zapada kao istinu. To preuzimanje tzv. svojih zločina, potvrđeno je od vlasti bivšeg režima predajom niza osoba, posebno Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, od strane bivše vladajuće ekipe koja je, što bi rekao Hegel, citiram „preuzela identitet svojih gospodara, pa su za šaku dolara takmičili se u blaćenju svoga naroda i sopstvene otadžbine“.

Sjedinjene američke države i NATO alijansa koristili su, poštovani građani i narodni poslanici, isprobani recept na SRJ i Srbiju, bombardovanje 1999. godine. Obratite pažnju, prvo su nas demonizovali kao narod, zatim su nas sankcijama podvrgli gladi, a potom su nas bombardovali. Onda su nam poslali one tzv. neutralne humanitarce, sociologe, psihologe, defektologe, filozofe i uz takve naše domaće šarlatane, a neki od njih su danas i narodni poslanici, sede u klupama, ispitivali su muškarce, žene, decu, bolesne i zdrave kako podnose projektile sa osiromašenim uranijumom i druge pošasti koje su nas tada snašle.

Tokom bombardovanja Srbije, a posebno njene južne pokrajine KiM, korišćena je i municija sa osiromašenim uranijumom. Ona predstavlja veliku opasnost po ljudsko zdravlje svih onih koji žive na KiM, a i u Srbiji, kao i onih koji obavljaju mirovnu misiju na njemu, ali i za naše potomke. Među obolelom stanovništvu na KiM vlada pandemija raka, leukemije i drugih opasnih bolesti koje ih razaraju.

Poštovane dame i gospodo, kompletan albanski narod na KiM žrtvovan je uz Srbe na KiM 1999. godine. Bacati osiromašeni uranijum na stanovništvo na KiM, stravičan je zločin. Ako se u njemu nađe i plutonijum, onda je to deset puta veći zločin. Dozvolite samo nekoliko podataka. Juče smo ovde ukrstili neke podatke, sam NATO kaže da je na SRJ bacio 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, vojska Jugoslavije iznosi podatak od 50.000 projektila, a ruski stručnjaci od 70.000 čak do 90.000, što je po meni još više i priklanjam se tezi gospodina generala Delića, koji je iznosio da će komisija verovatno u budućnosti izneti pravu istinu.

Osiromašeni uranijum prvi put je kako smo i rekli korišćen u Vijetnamu, zatim u ratu u Zalivu 1991. godine, Republici Srpskoj 1995. godine, Avganistanu 2001. godine, Iraku 2003. godine i 1999. godine kod nas u Srbiji, a posebno u južnoj srpskoj pokrajini.

Poštovani potpredsedniče, u Zalivskom ratu 80.000 vojnika koji su učestvovali pokazuju simptome slične radijacionoj bolesti. Tu je bačeno 994.000 zrna. Simptomi njihove bolesti kreću se u rasponu slabljenja imunog sistema leukemije, kancera raznih vrsta, rađanje dece sa defektima. Ovi podaci su, poštovani potredsedniče, poznati ambasadoru SAD Kajlu Skotu, siguran sam, jer znam da je pročitao časopis u kojem ovo piše.

Poštovani narodni poslanici, samo jedan miligram osiromašenog uranijuma unet u organizam, dovoljno je da zaustavi rad bubrega. Juče smo govorili o vojnicima, italijanskim vojnicima na KiM, moji podaci kojima sam se bavio neko vreme govore da je 25% njih dobilo rak, a 15% njihove dece rađaju se sa genetskim anomalijama. To je podatak koji sam imao i bavio se neko vreme iz 2010. godine. Verovatno je sad, kako znate, drugačije.

Prvi put u istoriji, NATO je agresijom na SRJ više puta koristio nova sredstva tzv. meke, odnosno grafitne bombe. Poštovani narodni poslanici, rat u Zalivu 1991. godine bio je NATO eksperiment. Delovanje novog ubitačnog oružja sa osiromašenim uranijumom. Bombardovanje SRJ 1991. godine, njegova potvrda, a poslednji atak SAD na Irak bestijalno iživljavanje oružjem čije su posledice poznate, verujem da su i ovi podaci poznati i američkim naučnicima zato što sam kao čovek, koji se služi naučnim činjenicama, informisan da jednom delu naučnika je zaista to poznato.

Poštovani narodni poslanici, besramno je izjednačavati delovanje onih koji brane svoju zemlju i teritorijalni integritet sa onim koji hoće da tu zemlju unište. Nikada se ne sme izgubiti iz vida da su Srbi na KiM bili i ostali žrtve, a da su zločinci bili i ostali NATO bombarderi forsirajući veliku Albaniju i pomažući teroriste OVK. Srbi su čitavo vreme bili proterivani, šikanirani, ubijani, te zločinački bombardovani.

Na kraju, neka se razni Kandić, Vasić, Filipović, Pavlović, Jovanović, Čanci, Milić, Biserković i slični upitaju, čiju to pravdu oni zastupaju. Neka se sete masovnih zločina koji su njihovi gospodari počinili u Vijetnamu, Kambodži, Laosu, Latinskoj Americi, pa i u Srbiji 1999. godine gde su svesno ubili na milione civila. Postavljam pitanje, poštovani građani vama i narodnim poslanicima – da li su Srbi zbog zločinačkog delovanja terorista na KiM ikada stvorili za Albance, koji žive na području uže Srbije, koncentracioni logor? Odgovorite sami.

Na kraju samom, završavam jednim citatom iz Hamleta, citiram: „Elem gospodine, počinili su lažnu vest, povrh toga su proturali neistinite iskaze. Drugo, izvršili su klevete, šesto i poslednje, overavali su netačna stanja i na kraju, oni su lažovi i lupeži“, završen citat. Podržavamo rad ove komisije. Hvala.

Hvala kolega Atlagiću.
Reč ima Ana Stevanović.
Nije prisutna.
Reč ima LJubica Mrdaković Todorović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, 1999. godine pale su NATO bombe na našu zemlju i nedužan narod, što je civilizacijski zločin bez presedana. NATO je višemesečnim bombardovanjem naneo ogromnu štetu Republici Srbiji, pored nenadoknadivih ljudskih žrtava, među kojima su bili nedužni civili, deca, žene, stari i bolesni, i velike materijalne štete, zajednička sila nanela je veliko zlo zdravlju našeg naroda. Veliki je broj osoba koje su imale problema sa mentalnim zdravljem usled pretrpljenog stresa, a neke od njih i danas imaju trajne posledice, što neminovno utiče na kvalitet njihovih života. NATO bombe su obogatile našu državu osiromašenim uranijumom i drugim otrovima, te je i danas stanovništvo Srbije intoksicirano po zdravlje opasnim agensima. Projektili sa osiromašenim uranijumom će i ubuduće štetno delovati na zdravlje našeg naroda, jer znamo koliko je potrebno godina da prođe da prljavi uranijum nestane iz našeg okruženja.

Posledice NATO bombardovanja Srbije 1999. godine po zdravlje ljudi posebno se ogledaju u enormnom porastu broja obolelih od malignih bolesti. Zato je Srbija rešena da ozbiljno istraži posledice NATO bombardovanja po zdravlje građana, kako bismo zaista utvrdili istinu. Prljavi uranijum, kao što smo čuli, bačen je na 113 mesta, udisali smo i azot i dioksine i teške metale i druge visoko-toksične agense, a da pri tome niko ništa o tome nije znao, niti nas je neko u to vreme obaveštavao. Uništeno je i oštećeno oko 25.000 kuća i zgrada. Uništeno je 470 kilometara puteva i oko 600 kilometara železničke pruge, 60% ciljeva koji su gađani bili su civilni i 113 lokaliteta na jugu centralne Srbije na Kosovu i Metohiji bombardovano je osiromašenim uranijumom.

Takođe, i moj radni grad Niš je bombardovan i kasetnim bombama 7. maja 1999. godine, pri čemu je ubijen veliki broj nedužnih civila, među njima i dvadesetšestogodišnja trudnica u poodmakloj trudnoći, a broj povređenih je bio daleko veći. Bombardovali su centar grada, širi centar grada, autobusku stanicu, gradsku pijacu, kameni most, čak su bacali bombe kasetne i na zgradu patologije u sklopu Kliničkog centra u Nišu. Takođe, uništavanje naftnih skladišta je dovelo do oslobađanja ogromnih količina ugljendioksida, ali posebne grupe visoko-kancerogenih jedinjenja koji predstavljaju policiklične aromatične ugljovodonike, takođe u Nišu su gađali skladište nafte „Jugopetrola“.

Od 2002. do 2005. godine je bilo 32.000 ljudi koji su registrovani sa malignim bolestima, do 2009. godine taj broj se povećao za 8.500. Smrtnost se povećava za 5.500. Do 2014. godine registrovana je skoro 40.000 novoobolelih od maligniteta. Od 2002. do 2005. godine prosečan broj leukemije godišnje je bio 800, u periodu od 2006. do 2009. godine oko 1.300. Smrtnost od leukemije se povećava za 139%. Statistike kažu da je svetski prosek obolelih od malignih oboljenja 2.000 na milion stanovnika, u Srbiji je broj obolelih 5.500 hiljada na milion stanovnika, što je čak 2,7 puta iznad svetskog proseka. Stopa incidence, tj. novoobolelih, raste nažalost za 2% svake godine, dok je u svetu rasla za 0,6%.

Najviše saznanja o štetnosti osiromašenog uranijuma svet je dobio na osnovu poremećenog zdravlja boraca u Zalivskom ratu i ratovima na Balkanu. Postoji veliki broj objavljenih studija istraživanja koje su se bavile balkanskim sindromom i uticajem osiromašenog uranijuma na zdravlje vojnika koji su bili na Balkanu u vreme ratnih dejstava NATO-a, kao i na zdravlje civila.

Pomenuću samo neke studije koje su rađene. U Institutu za fiziologiju Univerziteta Nebraska u Americi studija je iz 2006. godine. Univerzitet Bremen u Nemačkoj, Institut za socijalnu medicinu, epidemiologiju i prevenciju Bremen i Centar za osiromašeni uranijum Berlin u Nemačkoj studija je iz novembra 2002. godine. Laboratorija za izotope, Odeljenje za agrikulturu Univerziteta u Norveškoj, Odeljenje za hemiju Univerziteta u Antverpenu u Belgiji i Internacionalna agencija za atomsku energiju u Beču u Austriji studija je iz 2001. godine. Odeljenje za ginekologiju i akušerstvo „Aristotel“ Univerziteta Grčka u Solunu studija je iz 2005. godine. Pošto je vrlo obiman materijal, ja ću pročitati samo delove tih istraživanja.

Danas Kraljevsko društvo Britanije diskutuje o povezanosti osiromašenog uranijuma i obolevanja od kancera. Zaključuju da je osiromašeni uranijum radioaktivan i toksičan. Dalje zaključuju da izlaganje dovoljno visokim dozama osiromašenog uranijuma može povećati rizik od obolevanja od određenih kancera, pretežno raka pluća, leukemije i bolesti bubrega.

Drugi u svojim studijama kažu – dokazano je da osiromašeni uranijum remeti ekspresiju gena in vitro, izaziva lomljenje DNK lanca, izaziva kancerogene mutacije u ljudskom plućnom tkivu i izaziva genetsku nestabilnost kod osteoblasta, što izaziva osteosarkomil, ili u prevodu rak kostiju. Uranijum se apsorbovan u krvi vezuje za proteine plazme 40%. Tako distribuiran u organizmu, osiromašeni uranijum ima poluvreme raspada, u kostima je 20 godina, a u plućima četiri do pet godina. Inhalacija, dalje kažu, osiromašenog uranijuma ima dvostruko štetno dejstvo na plućno tkivo, radioaktivnost i direktna hemijska reakcija u telu za koju se određeni naučnici slažu da može biti i štetnija od same radioaktivnosti. Da ne bih dalje čitala, sve ovo što sam iznela možete naći na PubMed-u, a to je najveća svetska baza medicinskih časopisa.

Na kraju, podržavam formiranje komisije i inicijativu predsednice Narodne skupštine gospođe Gojković, kao i predsednika Odbora za zdravlje i porodicu, jer će komisija imati i humanu i medicinsku komponentu jer želimo istinu, želimo činjenice, zarad nevinih žrtava svih nas samih, ali i zbog budućih pokolenja. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ono što je činjenica jeste da je NATO izvršio agresiju na Jugoslaviju i da nije u skladu sa međunarodnim pravom bombardovao Jugoslaviju 1999. godine. Svaka čast Vojsci Jugoslavije koja je junački podnela taj rat, imala veoma male gubitke, a sa druge strane i efektivna dejstva, posebno kada su u pitanju operacije koje su se dešavale na Kosovu i Metohiji.

Ono što je nama loše jeste što smo, naravno, odmah znali da će još jednom ova komisija, u vremenu kada sledi rešavanje kosovskog pitanja i kosovskog čvora, da služi za dnevnu politiku, kako će da bilduje patriotski kapacitet onih koji pokušavaju da ustanove da je osiromašeni uranijum štetan. Zbog toga komisija apsolutno nije ni morala da se sastaje, pošto je osiromašeni uranijum štetan.

Zašto je ova komisija napravljena danas, a ne 1999. godine? Šta je bilo potrebno da 1999. godine vi, kao velike patriote koji ste se zalagali za produžetak rata, za sukob sa NATO-om čak i na zemlji, ne samo u vazduhu, i bili protiv Kumanovskog sporazuma, pa čak i gospođa koja je predložila ovu komisiju?

Malo je očigledno bilo to da narod pati nekoliko meseci. Ono što je veoma čudno jeste zbog čega nisu kao vladajuća većina imali vremena da to urade 1999. godine. Zašto tada nisu vodili računa o zdravlju građana i zašto se tada nije vodilo računa o štetnim efektima koje je izazvalo NATO bombardovanje?

S druge strane, mi predlažemo komisiju za utvrđivanje posledica vaše politike devedesetih godina, jer samo jedna od posledica vaše politike devedesetih godina je bombardovanje NATO-a 1999. godine.

Ono što je vaša politika uradila građanima Srbije, ne postoji ta bomba koja je odnela na svetu toliko života, koja je napravila toliko žrtava i unesrećila toliko ljudi, kao vaša politika devedesetih godina. Kada ćete prestati da se bavite etikom…