Po amandmanu narodni poslanik Boško Obradović.

Uvaženi gospodine ministre, razočarali ste me. Očekivao sam da ćete vi na prvu da prihvatite ovaj amandman i da kažete – evo, iz opozicije dolaze konstruktivni predlozi, slažem se sa mišljenjem uvaženog kolege iz opozicije, i zaista pripadnike naših snaga bezbednosti treba nazvati pripadnici srpskih snaga bezbednosti. Ja ne znam čiji su pripadnici, jel, su oni neki drugi pripadnici ili srpskih snaga bezbednosti. Ne vidim razlog zašto vi to izbegavate u nazivu zakona, u naslovu zakona, jel se mi stidimo što su to naše srpske snage bezbednosti? To nikakve veze nema sa tim što te snage bezbednosti čine pripadnici i nacionalnih manjina.

Mi smo ovde u domu Narodne skupštine predložili deklaraciju o posebnom izražavanju počasti svim građanima Srbije nesrpskog porekla koji su dali svoj život za slobodu u svim otadžbinskim ratovima 1991. do 1999. godine. Dakle, izuzetno cenimo pripadnike nacionalnih manjina, dakle, sve građane Srbije koji su se borili za ovu državu. Ali, dozvolite, ovo je država srpskog naroda i dozvolite ovde nacionalni prefiks ne treba da bude nešto čega se mi stidimo. Možda vi to pominjete negde u nekom članu zakona, ali zašto se to ne pominje u naslovu zakona. Kojih snaga bezbednosti?

Mi smo vam ponudili i alternativu – snaga bezbednosti Republike Srbije, ali ja nisam takav amandman predložio zato što smatram i ceo život se za to borim da se ne stidimo toga što smo Srbi. Dakle, srpskih snaga bezbednosti. Šta je sporno? Da li ima neko ovde u ovom domu Narodne skupštine da mu je to sporno. Da li ima neko ko živi u Srbiji da ima nešto protiv Srba i srpskog naroda, protiv srpskih snaga bezbednosti, protiv srpske Vojske, protiv srpske radio televizije, protiv srpske narodne književnosti.

Dakle, ovde je to dilema, da li mi u Srbiji smemo da kažemo da smo Srbi, smemo da dodamo nacionalni prefiks našim javnim institucijama, pa i naslovima zakona ili bi mi morali uvek od nečega da se stidimo. Ili smo Jugosloveni, ili smo komunisti, ili smo evrounijate, ili moramo da se, ne znam, dodvoravamo NATO paktu i EU, ili moramo da se dodvoravamo drugoj Srbiji i nemam pojma kakvom građanističkom sloju ovog društva. Dakle, ima li ovde mogućnosti da se kaže, izvinite ovo su srpske snage bezbednosti, kao što su američke snage bezbednosti, kao što su hrvatske snage bezbednosti. Mislite da se Amerikanci, Hrvati, Nemci, Jevreji ili Rusi stide da stave nacionalni prefiks. Pa, ne pada im napamet. Tamo je hrvatska televizija. Znači, nije tamo radio televizija hrvatske, nego hrvatska radio televizija. Dakle, nacionalni prefiks je normalan. Kao što je „Dojče bank“, a ne banka Savezne Republike Nemačke, nego nemačka banka. Dakle, šta je problem u Srbiji, pa dokle više taj strah, dokle više ta autocenzura. Dokle više taj pritisak i unutrašnji i spoljni da mi ne smemo da se izražavamo kao Srbi u 21 veku i da naše javne institucije ne mogu da imaju nacionalni prefiks.

Gospodine ministre, ako ste vi saglasni sa mnom, onda vi lepo prihvatite ovaj amandman i dokažete da vi barem, kao pojedinac ili član ove Vlade, ili Vlade u celini, nemate problem sa tim nacionalnim prefiksom – srpski. Dakle, srpske bezbednosne snage, srpska televizija, srpska Vojska. U državi Srbiji je potpuno normalna stvar. Izvinite, dokle mi da se više toga stidimo. Da li smo mi nekome nešto dužni? Da li smo se mi o nekoga nešto ogrešili? Gde najbolje žive nacionalne manjine, ne na Balkanu nego maltene u čitavoj Evropi? U Srbiji. Ima li neko nekakav problem da se izražava sa svojim verskim i nacionalnim različitostima u Srbiji? Nema nikakav problem. Imamo mi Srbi problem. Mi Srbi u Srbiji imamo problem što se nedovoljno poštuje naš nacionalni identitet, naša tradicija, naša kultura, naša vera, naš sistem moralnih vrednosti, u našoj državi se nedovoljno poštuje. Dakle, mi Srbi smo najugroženija nacionalna zajednica u našoj državi Srbiji, mi Srbi, jer uvek kada se može radi se na našu štetu, a poštuju se svi drugi dok se ne poštuje većinski srpski narod.

Molim vas, gospodine ministre, da dokažete da to nije tako i prihvatite ovaj amandman gde će se snage bezbednosti u državi Srbiji nazvati, pripadnicima srpskih snaga bezbednosti. Hvala vam.

Pravo na repliku, ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Nemam ništa protiv da u naslovu pripadnika snaga bezbednosti Republike Srbije, kao što smo svuda stavili upravo u svim članovima da se radi o jačanju sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Vi u Ustavu imate definisano da se naša vojska zove Vojska Srbije, čak u vreme kraljevine se zvala Vojska Kraljevine Srbije, nije bila kraljevska srbijanska vojska, ili srpska vojska bila je Vojska Kraljevine Srbije, čak i u to vreme. Danas imate u Ustavu definisano Vojska Srbije, ne čak Republike Srbije ni bilo kakav drugi prefiks, nego Vojska Srbije.
Znači, mi moramo da se držimo jednog opšteg normativa i kada radimo na izradi zakonskih akata, moramo da ih usaglasimo sa svim onim što predviđa naš pravni sistem i državno uređenje.
Dakle, u našem Ustavu, u našim zakonima, figuriše kao pojam Vojska Srbije, gde faktički sistem bezbednosti Republike Srbije ili Srbije, nešto je što je potpuno jasno i prihvatljivo. Na kraju krajeva, ovde se niko ne stidi srpskog naroda, sam sam pripadnik tog naroda.
Nemam ništa protiv, daleko bilo, svi smo ponosni na to, isto tako kao što smo ponosni što u svojim redovima imamo pripadnike drugih naroda i nacionalnih manjina. Dakle, to je nešto što je kvalitet Srbije, nešto što je kod nas veoma značajno i dobro.
Ponosni smo i ističemo to. To se ne ističe naslovom ili jednom rečju. To se pokazuje delima. To se pokazuje kada proslavljate važne istorijske momente u Republici Srbiji, koji se tiču pobeda srpskog naroda nad svim ugnjetavačima, agresorima, kada se ne stidite da pomenete i NATO agresiju, kada se ne stidite da pomenete i pobedu u Drugom svetskom ratu, ni pobedu u Prvom svetskom ratu, kada se ne stidite da slavite te momente i naravno kada obezbedite ljudima koji rade i u policiji Srbije i u Vojsci Srbije i u BIA, kada im obezbedite bolji životni standard, stanove, opremu, vozila, sve ono što treba da imaju, time se pokazuje da to cenite, poštujete, ne samo izmenom jednog slova.
Neće oni bolje živeti ako ovde u naslovu bude jedna ili dve reči više ni manje, živeće bolje ako ovaj zakon primenimo, što nameravamo i ako im obezbedimo da ovo što ovde piše, bude njihova svakodnevica i realnost.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković. Izvolite.

Hvala uvaženi predsedavajući.

Poštovani potpredsedniče Vlade, ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, morao sam da se javim po ovom amandmanu, s obzirom da je stav prethodnog govornika ne samo protivustavan, već je duboko politički a i moralno problematičan.

Sama činjenica da se prethodni govornik pozvao na iskustvo Hrvatske je veoma problematična, jer upravo to iskustvo Hrvatske ima taj negativni efekat i problematičan je sa strane Republike Srbije, jer je Republika Hrvatska upravo napravila etnički čistu državu kod njih na račun srpsko naroda, na račun 250.000 proteranih i ubijenih ljudi u akcijama „Bljesak“ i „Oluja“. Stoga oni mogu da napišu hrvatska RTV, hrvatska vojska i da stavljaju takav prefiks, Republika Srbija i institucije u Republici Srbiji, ne mogu to da rade. Nama uzor i oni na koje možemo da se ugledamo i sa kojima i najviše radimo u domenu partnerstva u politici i ekonomiji su Nemačka, Austrija, a ne Hrvatska.

S druge strane govorimo o tome da se neko stidi prefiksa – srpski, što odbijam sa velikom i jakom indignacijom, jer ovde je pokušano da se spočita ovoj vlasti i Vladi Republike Srbije, predsedniku države i ministru Stefanoviću da ne žele da stave prefiks – srpski, jel to oni koji su počeli prvi da obeležavaju pogrom Srba u Republici Srpskoj Krajini, u akciji „Bljesak“ i „Oluja“, jel se oni stide, jel se mi stidimo, oni koji baštinimo antifašističku i koji smo počeli da javno, pred licem celog sveta vodimo politiku i ne stidimo se antifašističke tradicije srpskog naroda, a i svih drugih naroda koji žive u Republici Srbiji.

Podsetiću prethodnog govornika pa i Vojske antifašističke u Drugom svetskom ratu nisu imale čak taj prefiks – srpski, ni Narodno-oslobodilačka Vojska Jugoslavije, niti Jugoslovenska vojska u otadžbini, nego su podrazumevale poštovale, kako pripadnike srpskog naroda, tako i pripadnike svih onih naroda koji su se borili protiv nacista i koji su se borili proti pogroma Srba, Jevreja, Roma i svega onoga što je podrazumevalo to zlo tokom Drugog svetskog rata.

Smatram da je ovde reč o jednoj svojevrsnoj zameni teza. Ovde se govori o prefiksima, ovde se govori o jezičkim i sintagmičkim stvarima, a ne govori se o tome da su pripadnici policijskih snaga odnosno snaga bezbednosti, da u proteklih nekoliko godina je donesen zakon, dakle glasali smo za Zakon o policiji, koji obezbeđuje karijerno napredovanje. Ministar Stefanović sa svojim timom je napravio takav ambijent da policija sada ima normalnu opremu, da može normalno da radi, da može normalno da radi, da može žestoko da se bori protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Mi sada govorimo o prefiksima, mi govorimo sada o tome kako će se nešto zvati, umesto da govorimo kako da unapredimo i kako svi da pomognemo da pripadnici policijskih snaga dobiju stanove, da povećamo njihov životni standard, samo iz jednog jedinog razloga, iz interesa Republike Srbije i upravo srpskog naroda, koji vi pominjete tako zdušno i u svakoj rečenici.

Ali, neće se položaj pripadnika policijskih snaga, niti bilo koga u ovoj zemlji poboljšati zbog toga zato što ćemo staviti neki prefiks u nekom zakonskom rešenju, nego zato što ćemo izgraditi stanove, zato što ćemo izgraditi puteve, zato što ćemo povećati BDP, zato ćemo biti bolje geopolitički pozicionirani, zato što ćemo zaraditi nekoliko desetina miliona evra, kao što smo to uradili u nekoliko prethodnih dana, pošto se ovde održavao fajnal for i Beograd je bio svojevrsna prestonica Evrope gde se slilo hiljade turista iz svih delova Evrope. To je patriotizam i to je ono što ova Vlada Republike Srbije, što predsednik Republike Srbije, gospodin Vučić, definišu kao glavni i osnovni interes, modernizacija, bolji život, bolji standard.

To je patriotizam, a ne prefiks i ne prazne reči. Hvala.

Zahvaljujem.
Po amandmanu, narodni poslanik Boško Obradović.

Poštovane kolege i poštovani građani, Srbija je propala kao država, zato što su je vodili političari koji su razmišljali kao uvaženi kolega Vladimir Marinković.

Dakle, uvek kada su mogli, odrekli su se srpskog nacionalnog interesa, srpskog nacionalnog identiteta i ovog prefiksa – srpski. Uvek kada su mogli, kada su bili pritisnuti i kada su bili spremni da žrtvuju sve što je srpsko, zarad nekakvih utopističkih projekata ideologija.

Prvo su se Srbi odrekli svega što je srpsko, da bi ušli u jugoslovensko, ne znam, kakvo bratstvo i jedinstvo. Onda su se odrekli svega što je srpsko, da bi ušli u komunističko bratstvo i jedinstvo. A danas se od nas traži da se odričemo svega što je srpsko, da bismo ušli u evropsko bratstvo i jedinstvo, ili evrounijatsko bratstvo i jedinstvo, kako ga mi nazivamo.

Dakle, ta ideja da nije bitno to – srpski, verujete, to je tragična politička ideja. To je politička ideja koja nas je mnogo koštala u poslednjih 100 godina. Uvek kada smo rekli istorijski, nije bitno to – srpski, završili smo u jamama, završili smo u krahu raznih utopija od jugoslovenske do komunističke koje su se jedino obile o glavu srpskog naroda.

Kolega Marinković, naravno, citirao je Hrvate, potpuno sa pravom, ali je zaboravio SAD i genocid koji su recimo učinili Amerikanci nad tamošnjim domoradačkim stanovništvo, pa nije naveo taj primer kako se u Americi drži do tog američkog i nacionalnog, kako tamo mora u kadru svakog filma da bude američka zastava, kako deca u školi moraju da pevaju himne i podižu zastave. Pa nije naveo taj primer kao primer patriotizma. Šta Amerikancima nije stalo do ekonomije i boljeg života i do izgradnje stanova? Pa što drže do patriotizma? Zato što je to bitno, zato što u nazivima se svuda stavi – američki, a mi ne možemo – srpski, da stavimo?

U naslov zakona, a zbog čega? Zato što se neko stidi, zato što se neko plaši da se nekom ne zameri, zato što, ne znam, je navikao kroz jugoslovenstvo, kroz komunizam, i slugeranstvo EU da sve što je srpsko, treba da ide u drugi plan, a neprestano da se veruje u nekakve nove utopije i nove ideologije?

Došlo je vreme da neko u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nastupi drugačije i da kaže, dosta nam je jugoslovenstva, komunizma, evrointegracija i svih utopija koje su nas skupo koštale.

Znači, srpski nacionalni interes, srpski nacionalni identitet, to je tema, a ne ovaj fajnal for evrolige. To nije patriotizam, to je možda turizam, u najboljem slučaju. Patriotizam je nešto drugo. Patriotizam je kada se ne stidiš sebe i svoga, kada braniš svuda i na svakom mestu svoje srpske, nacionalne i državne interese.

Mi ih branimo i u naslovu zakona. Dakle, snage bezbednosti u državi Srbiji su srpske snage bezbednosti. Ako vi ne želite to da stavite, evo, neka građani Srbije procene zbog čega. Jel to neki preveliki zahtev sa naše strane? Jel to nešto što je nekonstruktivno? Šta je problematično u tome? Zašto vi kao vlast ne prihvatate ovaj amandman? Šta smeta da se na snage bezbednosti doda reč – srpske snage bezbednosti? Ne može „srpske“? Objasnite narodu što ne može.

Kolega Obradoviću, na nečemu moram da vam čestitam – tri replike ste izazvali.
Prvo na spominjanje imena kolega Marinković, pa ministar Nebojša Stefanović, pa zbog spominjanja SNS Aleksandar Marković.
Đorđe Komlenski, jel i vi?
(Đorđe Komlenski: Po amandmanu.)
Idemo redom.
Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Ovo je jedna zanimljiva rasprava koja valjda treba građanima da pokaže kako se mi odričemo nekog svog identiteta, pripadnosti narodu i ja to shvatam sa pozicije koju gospodin Obradović zastupa. To je lukrativno za njegovu političku opciju, on mora da se bori za određene političke poene i za neku političku poziciju u našem društvu.
Ali, ono što jeste činjenica i što jeste tačno, vi u SAD imate vojsku Sjedinjenih Američkih Država. Američka i ona u Brazilu, to je kontinent, jedan je deo Južne Amerike, jedan je Severne. Onda bi moralo da bude – severnoamerička, da bi bilo precizno. Ali, to je onda i kanadska vojska. Dakle, kao što u svakoj zemlji piše – Vojska Sjedinjenih Američkih Država, tako i kod nas – Vojska Srbije. To je Ustav predvideo. Dok se ne promeni Ustav i piše – srpska vojska, mi smo dužni da poštujemo najviši pravni akt naše zemlje. Prosto je tako. Dakle, bila je nekad Vojska Kraljevine Srbije, nije bila srpska kraljevska vojska ili kraljevska srpska vojska. To je državni element, pripada državi a država se zove Srbija. Da se zove „srpska“, onda bi to moglo jezički tako da bude složeno.
Mi imamo Republiku Srbiju kao našu zemlju i Ustav je definisao Vojsku Republike Srbije. To nema veze sa ponosom, sa pripadnošću, itd. Neće reči učiniti bilo koga ponosnijim. Mi pokazujemo da li smo ponosni i da li poštujemo svoje tradicije na druge načine, da li se brinemo o ljudima iz sektora bezbednosti, da li poštujemo naše obeležavanje dana kada smo kao srpski narod ostvarili neke istorijski značajne pobede za našu zemlju, kada smo gradili svoj identitet, da li smo ponosni na sve one ljude u našoj istoriji koji su gradili našu državu kao Srbiju, kao državu u kojoj je srpski narod većinski i to niko ne spori. Ne postoji niko ko ima mogućnost da to uopšte na bilo koji način drugačije tumači.
Nemam ništa protiv da se ovaj zakon zove – izgradnja stanova za pripadnike snaga bezbednosti Republike Srbije. Apsolutno se slažem i spreman sam da prihvatim taj amandman, ako postoji. Dakle, nikakav problem sa tim nemam. Jer, u svakom članu se kaže – ovo je opšti interes od značaja za jačanje sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije, Vojska Srbije, snage bezbednosti Srbije, Republika Srbija, itd. Znači, svuda se pominje da se odnosi na našu zemlju, da je naša zemlja investitor, za njene bezbednosne snage. Dakle, potpuno je jasno.
Mi moramo da gradimo nešto što je utemeljeno na Ustavu, na zakonu, na pravu. Naravno da treba da obeležavamo i sve one važne istorijske nacionalne datume, kao što to rade i drugi narodi, koji su važni za Srbe koji žive u našoj zemlji i da budemo ponosni na to šta su Srbi kao narod učinili, izgradili, od dolaska na Balkansko poluostrvo, gradeći u teškim uslovima i teškim vremenima, zajedno sa drugima, jednu zajedničku budućnost. Mi imamo svoju zemlju koja je nezavisna, koja je samostalna, koja se zove Republika Srbija i mislim da je to svima jasno.