Zahvaljujem.
Na spominjanje imena, pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Marinković.

Hvala poštovani predsedavajući.

Ja sam ponosan što Srbija posle gotovo 12 godina, možda i više, ne vodi politiku ni nemačku, ni rusku, ni američku, niti referiše, niti šalje dnevni red Vlade ili bilo koje druge institucije stranim ambasadorima, niti ih pita za ono što definiše njen politički, društveni i ekonomski razvoj. Znači, Srbija vodi srpsku politiku i to mislim da je jedan od najvećih uspeha i Vlade Republike Srbije i predsednika Republike.

Prethodni govornik, moj uvaženi kolega Obradović je rekao i pominjao utopiju i ono što definiše i radi ova Vlada i većina u parlamentu i ja bih se složio sa njim samo u jednom – da mi jesmo dva različita sveta, potpuno dva različita koncepta Republike Srbije.

Ovaj koncept i politika koju vodi predsednik Vučić jasno govori o tome gde Srbija treba da ide, kakva njena vizija treba da bude i kakvi treba da budu ciljevi. I tu politiku podržava više od 60% građana Republike Srbije. Ja pripadam tom svetu koji podrazumeva Srbiju koja ima dobre odnose i sa zemljama EU i sa Narodnom Republikom Kinom i sa Ruskom Federacijom i sa Južnom Korejom i sa zemljama Bliskog Istoka i zbog toga Srbija ima i imaće ove godine, prošle godine je imala preko dve milijarde evra stranih investicija, ove godine se procenjuje na tri milijarde. Znači, suštinski cilj naše politike nama su građani Republike Srbije i njihov bolji život.

Onu politiku koju propagira prethodni govornik, od nje, videli smo kakve koristi mogu građani da imaju i kakve koristi Republika Srbija – nikakve, samo izolaciju i ništa drugo.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Marković.

Konačno ste mi dali reč, gospodine predsedavajući i hvala vam na tome, vrlo ste velikodušni.

Niko se od nas ne stidi što je Srbin. Nemamo apsolutno nijedan razlog da se stidimo toga što smo Srbi, niti prefiksa – srpski. Ali se i te kako stidimo nekih postupaka prethodnog govornika. Stidimo se toga kada zagovara ljotićevsku ideologiju, ili se bar ogromna većina stidi toga. Stidimo se, i to je verujem kolektivni osećaj stida, kada napada žene, a uglavnom napada žene. Stidimo se i kada dovodi raznorazne svoje političke partnere ovde u Skupštinu, Pernara na primer, koga je doveo baš ovde u Dom Narodne skupštine, a onda je odatle otišao na poklonjenje u Blajburg, zatim one bugarske političke predstavnike, koji se zalažu za prisjedinjenje nekih srpskih opština i gradova Bugarskoj. Eto. toga se stidimo. Dakle, nemamo ni jednog jedinog razloga da se stidimo toga što smo Srbi, niti prefiksa srpsko.

Želim i da apelujem da za početak prethodni govornik nauči da akcentuje reči u srpskom jeziku. Znate, u srpskom narodu je već postala šala njegova čuvena izreka - gde bežite, što bežite itd.

Ostalo je još jedno pitanje, a to je razlika između turizma i patriotizma. Evo, na primer, manastir Hilandar. Prethodni govornik bi na tom primeru mogao da nauči tu razliku, jer u manastir Hilandar može da ode samo kao turista. To je jedino svojstvo nakon svega što je uradio, u kome može da se pojavi u manastiru Hilandar. Zahvaljujem.

Pravo na repliku, narodni poslanik Boško Obradović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Da se vi ne stidite tog prefiksa „srpski“, vi bi ga stavili u ovaj naslov zakona i nazvali bi snage bezbednosti u Srbiji srpske bezbednosti, ali iz nekog razloga to ne može da prođe.

Ministar se lepo upecao na tu dilemu koju smo mu mi postavili u ovom amandmanskom dualitetu, kao što je reč „bežite“ u standardnom srpskom književnom jeziku može da se izgovara na dva načina, ali vi ćete valjda naučiti profesora književnosti i srpskog jezika kako se šta izgovara, pošto vi bolje znate od mene, ali to samo govori koliko ste neozbiljni.

Dakle, mi smo ponudili ministru dve varijante kako da se dopuni ovaj naslov. Jedna je da se kaže – pripadnici snaga bezbednosti Republike Srbije i da se tako izbegne reč srpski i drugu varijantu, a to je ovaj moj amandman, da se kaže – pripadnika srpskih snaga bezbednosti.

Vidite kako se lepo ministar upecao i opredelio za ovu komotniju i lakšu varijantu? Odmah prihvata amandman – snage bezbednosti Republike Srbije, samo da ne budu srpske snage bezbednosti, jer, ko zna, možda će ga zvati neki ambasador, možda će mu Latinka Perović napisati kolumnu u nekom dnevnom listu, možda će Sonja Liht izbegavati da se ubuduće druži sa SNS, možda neće dobiti nagradu neku za najevropljane, možda iz bilo kog drugog razloga će se uvrediti neko od vedeta jugoslovenskog komunističkog nasleđa, kojeg su pune naše političke organizacije. Dakle, gospodine ministre, ja ne vidim razlog, ako se vi ne stidite, da srpske snage bezbednosti nazovete srpske snage bezbednosti, a ne snage bezbednosti Republike Srbije.

Znači i dalje je ovo srpski problem i sada građani gledaju ovo i tačno vide kako naprednjaci vrdaju. Oni su kao patriote, ali da se kaže srpske snage bezbednosti, to kao malopre, ako je, naljutiće se neko od naših zapadnih partnera. Pa neka se naljute.

Pravo na repliku ministar, dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Baš sam poznat po tome što se plašim šta će koji ambasador da mi kaže. Baš me briga, bre, šta će koji ambasador da mi kaže bilo koje zemlje, baš me briga.
Ja služim svojoj zemlji, mogu kod mene da dođu da vide kako napreduje saradnja naša sa MUP i to je to. Ništa drugo ne smeju ni da kažu, jer znaju šta bi im ja rekao na to i to je nešto što je politički stav ove zemlje. Mi smo Republika Srbija i ovde ima da se poštuje odluka ono što kaže Republika Srbija.
Ono što jeste važno u ovom slučaju u konkretnom, ja više neću učestvovati, naravno u odgovoru na ovo, je ono što piše u Ustavu naše zemlje. U Ustavu naše zemlje piše - Vojska Srbije; i mi smo dužni da poštujemo Ustav naše zemlje, te ne možemo napisati nešto drugo što ne stoji u Ustavu zemlje.
Možemo mi ovde da polemišemo ko je ponosniji, ko nije, čiji su preci učestvovali u kojim odbrambenim ratovima, šta su doneli iz tih ratova od časti i poštenja, ali ono što jeste važno je da mi poštujemo Ustav i zakona naše, mi to radimo. Koleginica Janjušević je podnela amandman u kome kaže – pripadnike snaga bezbednosti Republike Srbije, pošto taj amandman već postoji, ja ću prihvatiti taj amandman i time ćemo rešiti i ovu dilemu, poštujući, ne to da li se nečega stidimo ili ne stidimo, da li je lako ili nije, poštujući Ustav.
Naša dužnost ovde i Narodne skupštine i Vlade je da se ponašamo u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Kao što sam siguran da se Kraljevina Srbije nije stidela svoje srpske Vojske, pa je nije nazvala srpska Vojska, nego je nazvala Vojska Kraljevine Srbije, isto tako se Republika Srbije ne stidi, već je ponosna i na svoju Vojsku i policiju i nazvala ih je Vojska Srbije i policija Srbije. Hvala.

Po amandmanu, narodni poslanik Đorđe Komlenski.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Naravno da je ovaj amandman ne treba prihvatiti iz jednog prostog razloga, jer očigledno da koliko god se iz ove poslaničke grupe svi osim njenog predsednika trudili da pobegnu od LJotićevske fašističke ideologije, ona neskriveno izvire iz gospodina koji je podneo ovaj amandman.

Naime, verovatno, njemu u podsvesti je toliko opterećenje ta reč srpska, jer je jedina LJotićeva formacija se zvala Srpska državna straža, a šta su Srbi i šta je Srbija imala od toga što je tu postao prefiks „srpska“. Ništa. Sarađivali su sa okupatorom, njihov jedan od najvećih eksponenata Marisav Petrović je bio jedan od najvećih sluga okupatora koji je u Kragujevcu vodio decu na streljanje.

I nije ni čudo što, i u pravu je za toliko gospodin koji je podneo ovaj amandman, kad kaže da je ovde ogromno komunističko nasleđe. Komunisti nisu radili ovakve stvari, iza komunista su ostala dobre stvari, iza LJotića koji je širio fašizam i mržnju prema svima, a najviše prema sopstvenom narodu ništa nije moglo dobro da ostane. Hvala.

(Boško Obradović: Pravo na repliku.)