Upućujem poslaničko pitanje, predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću i predsedniku Vlade Ani Brnabić.

Kada će Republika Srbija da prekine pregovore sa EU o priključenju Srbije EU, budući da nam je jasno stavljeno do znanja da je jedini uslov koji Srbija na tom putu treba da ispuni, priznanje i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.

To treba da bude dovoljno i da nam stave do znanja, da EU želi samo Srbiju kao poniženu koja se odrekla dela svoje teritorije i treba da nam bude jasno da je ovo kraj tih pregovora sa EU koji traju u raznim formatima već 18 godina.

Iluzorno je da se uopšte raspravlja o toj mogućnosti, da se jedna država odrekne dela svoje teritorije zarad članstva u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji, pogotovu što je ta organizacija, tj. EU u fazi dekadencije i pitanje je koliko će opstati u budućnosti. Nikada se nije u istoriji jedna država odrekla svoje teritorije zarad neke jednokratne političke koristi, niti je razmenila svoju teritoriju i dala svoje za svoje, kako se kaže u poruci Svetog arhijerejskog Sabora SPC i mi ne treba više da se zavaravamo. DŽaba svi Hanovi, Mekalisteri i Junkeri koji dolaze u Beograd i hvale naše reforme i napredovanja u otvaranju poglavlja, ali to su samo birokrate koje nikada niko nije izabrao, koji neće ni sačekati ni 2020. godinu, a ne bilo koji drugi datum koji je pro forme određen kada bi Srbija mogla da se priključi EU.

Nama treba da bude jasno iz onog što je rekao francuski predsednik Makron, a to je – EU se više neće širiti, EU će se samo reformisati iznutra. Uopšte se o priključenju više ne priča ni na nedavnom samitu u Sofiji, govorilo se samo o susedskim odnosima između regiona zapadnog Balkana i EU.

Birokrate se javljaju i kažu, kao što je to juče uradio predsednik Odbora Evropskog parlamenta Eduard Kukan za saradnju sa Srbijom, kako nije samo ovo što Makron priča to što je politika EU, a Kukanova jeste. Verovatno je Kukan pouzdaniji da nam kaže nešto o našem pristupanju, nego što je to drugi i najmoćniji lider EU, francuski predsednik.

Drugo pitanje jeste, budući da je trebalo šest meseci Ministarstvu spoljnih poslova da odgovori na pitanje iz oktobra prošle godine, vezano za davanje diplomatskog statusa rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu, očigledno to ministarstvo nije u koordinaciji sa ostatkom Vlade, jer im je trebalo šest meseci da zaključe kako nisu nadležni da daju diplomatski status i upućuju na Ministarstvo unutrašnjih poslova. U svetlu ovih unapređenja odnosa Republike Srbije i Ruske Federacije i toplog i srčanog prijema srpskog predsednika tokom inauguracije Vladimira Putina i parade pobede, meni nije jasno zašto je problem da se dodeli diplomatski status ljudima koji su nam pomagali u vreme najvećih katastrofa, kao što je to bilo tokom poplava i na taj način se bar pokaže poštovanje i zahvalnost? Ako već mogu pripadnici NATO pakta da budu oslobođeni od svih dažbina i nameta i da koriste diplomatski imunitet u Republici Srbiji, zašto bi to onda bio problem za Ruse?

Nedavno je pokrajinska vlada odbila inicijativu, i pokrajinska skupština, SRS o formiranju takvog jednog centra na teritoriji Vojvodine, za koji je SRS prikupila više od 30 hiljada potpisa, a čujemo najave da će se takav centar formirati na teritoriji Vojvodine u saradnji sa Hrvatima, tj. sa Hrvatskom. Zašto je onda to potrebno, a ruski-srpsko humanitarni centar je višak?