Prvo, odmah da vas ispravim koleginice Jovanović, nije bilo 10 nego 15 minuta.

(Nataša Sp. Jovanović: Ne, deset plus pet.)

Ne, 15 minuta je imala svaka poslanička grupa o svakom amandmanu.

(Nataša Sp. Jovanović: Još gore.)

Eto, vi kažete još gore.

E sad, ja nisam u obavezi da pročitam ili da stalno podsećam građane koji prate prenos Skupštine, da podnosilac amandmana nema pravo da se javi po nekom poslovničkom osnovu.

(Nataša Sp. Jovanović: Ima pravo, nego mu je uskraćeno.)

Ne, nema prava. Uskraćeno pravo je kad nekom oduzmete nešto. Ovde ništa nije nikome oduzeto. Podnosioci amandmana iz raznih poslaničkih grupa su potrošili vreme koje je predviđeno za raspravu po amandmanima.

Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o povredi Poslovnika?

Ne želim, ali vas opet podsećam da je i zbog vas bolje i zbog vaših glasnih žica, jer stalno i suvoparno čitate jedno isto, da povremeno kažete građanima zbog čega.

Hvala što brinete o mom dobrom glasu.
Na član 1. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici poslaničke grupe Socijaldemokratske stranke.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici poslaničke grupe Socijaldemokratske stranke.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Predlagač amandmana nema prava da učestvuje u raspravi.
Da li neko drugi želi reč? (Ne)
Na član 3. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici poslaničke grupe Socijaldemokratske stranke.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 4. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici poslaničke grupe Socijaldemokratske stranke.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Stefana Miladinović.
Vlada i nadležni odbor su prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Ružica Nikolić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Tomislav LJubenović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 5. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici poslaničke grupe Socijaldemokratske stranke.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Dveri.
Da li neko želi reč?
Kolega Kostiću, izvolite.

Poštovani narodni poslanici, građani Srbije, evo, dobili smo priliku da kažemo koju reč o amandmanima o Zakonu o bezbednosti saobraćaja, pošto sa ovakvim načinom rada Skupštine Srbije, mnogi zakoni koji su izuzetno važni ne mogu da dođu na red da se o njima raspravlja.

Predlog amandmana koji smo podneli na član 5. zakona, glasi – briše se, zato što smatramo da ni sam ovaj član zakona nije dobro definisan, na koga se odnosi, da li će kazne plaćati svako lice koje je suvozač, jer ovde u ovome zakonu se provlači stalno jedna stvar, a to je da je smisao celokupnog ovog zakona da se kompletan teret i opterećenje opet stavi na običan narod i na proste građane.

Videli smo neke članove zakona da su dodate novčane kazne. Ona stvar koja se pokazala kao ispravna, što su mnogi narodni poslanici ovde govorili kada je bila rasprava o Zakonu o bezbednosti, da se poveća brzina, sada je uneta. O čemu to govori? To govori o tome da taj period, pošto prolazim često autoputem i video sam kolike su kolone bile i koliko je, nažalost, naša policija morala da reaguje, ljude da zaustavlja zbog nepoznavanja činjenica da je ograničenje brzine na autoputu 120. Ja smatram da i ovaj član zakona koji se menja jeste pritisak ljudi sa zapada koji su u ogromnim kolonama bili zaustavljeni na autoputu zbog ograničenja brzine.

Poslanička grupa Dveri i tada, kada se raspravljalo o zakonu, dala je amandman da se brzina poveća na 130, međutim, nije tada usvojeno, ali izgleda na određene pritiske, kao što se ovde stalno radi, taj amandman je sad stavljen u ovaj član koji se menja.

Još jednu stvar koju želim da naglasim jeste da većina naroda u Srbiji je opterećena sa kaznama koje se izriču za saobraćajne prekršaje. U Srbiji, gde je plata prosečno 400 evra, mi plaćamo 10.000 za pojas. Evo, samo ću vam navesti primer da je u Italiji kazna za nevezivanje pojasa 70 evra. Takođe, i mnoge druge stvari koje su ovde u ovom zakonu stavljene, opet ponavljam, jeste samo globa na običan narod, jer ljudi koji imaju mogućnosti kada prekrše i naprave prekršaj u saobraćaju, imaju mogućnost po članu 314. zakona, što omogućava diskreciono pravo načelniku Uprave saobraćajne policije da se mnoge kazne opraštaju. Tako imamo podatak da na mesečnom nivou preko 2.000 saobraćajnih prekršaja se obustavi prekršajni postupak, a pretpostavljam da su to ljudi koji imaju mogućnost da stupe u vezu i u lični kontakt sa ljudima koji vode saobraćajnu policiju i da se na taj način obustave njihove kazne, a pitanje je da li će običan narod moći da se oslobodi plaćanja ovih kazni koje su stvarno neprimerene za Srbiju.

To je jedna stvar koja se ponavlja već unazad dve, tri godine i ljudi koji su imali prilike da sastavljaju zakon, videli su da se najveća kazna i najveći novac sliva u budžet upravo od kazne za nevezivanje pojasa. Zato smatram da je neprimereno. Samo se stvara još veći jaz između bogatih i siromašnih ljudi. Opet ponavljam, ovde se selektivno radi. Mnogi ljudi imaju pravo da im se oslobode i zaustave procesi i krivične prijave po pitanju saobraćajnih prekršaja, a nekim ljudima to nije dozvoljeno.

Sad ovde postavljam pitanje – da li nama treba da budu uzori neke zemlje gde je jaz između bogatih i siromašnih sve veći? Mi smo imali prilike da se uverimo proteklih dana da nama uzor treba da bude Azerbejdžan, gde je prosečna plata 220 evra, 5% ljudi živi na izuzetno visokoj nozi, a 95% ljudi radi za 150 evra platu.

Znači, insistiramo i uvek ćemo se boriti da razlika između bogatih i siromašnih ljudi u Srbiji bude što manja. Srbiji ne može da se kapitalizam na taj način, kako se ovde kroz ovaj zakon pokušava primeniti, ne može nikada da bude usvojen od strane običnog naroda zato što je i Srbija uvek bila zemlja gde su razlike bile male, gde su postojala obična i socijalna prava radnika, tako da smatramo da su ove kazne izrazito visoke i da neće doprineti poboljšanju bezbednosti u saobraćaju.

Kao što smo videli, ovde se govorilo da upravo i mogućnost ljudi da za vreme prolaska na autoputu stanu da odmore dok se ne ispuni vreme, pokazuje da ovaj način merenja brzine i uopšte ovih članova koji su doneti u proteklom periodu nije ispravan.

Još jednom ponavljam da sam način na koji se ovaj zakon primenjuje nije ispravan, zato što ljudi i dan danas nemaju svest o tome na pravi način da poštuju bezbednost saobraćaja. Tako da, smatramo da je ovaj naš amandman važno bilo usvojiti upravo zbog razloga bezbednosti saobraćaja i zbog poštovanja običnog naroda koji nema mogućnosti da plaća kazne za neprimerene i ovako visoke cene koje su ovde predstavljene.

Reč ima ministar.

Zahvaljujem.
Iskreno, nisam planirao da se javljam po ovom osnovu. Ali, ima jedna stvar koja me ponukala da to uradim.
Pošto ste dugo pričali o ovom amandmanu, skoro šest minuta, toliko ste dugo pričali da smo početak zaboravili, a pošto smo početak zaboravili, kraj nismo zaboravili. Ja bih shvatio ovde da se radi na kraju o Robinu Hudu, a ne da se radi o Zakonu o bezbednosti saobraćaja, a jedini razlog zbog koga se ušlo u sve ovo jeste bezbednost građana i bezbednost na putevima.
Zašto je omogućeno povećanje brzine na putevima? Postoji samo jedan razlog, zato što prvi put posle 100 godina imamo autoputeve koji daju mogućnost da se razvijaju takve brzine, ali naravno, u ograničenim uslovima, gde je to povećanje limita za 10 kilometara na sat. To ne bi bilo moguće da nema autoputeva.
Koliko se ja sećam, a čini mi se da se dobro sećam, pošto živim i sam pored autoputa, mi smo imali samo jednu deonicu, kada pogledate, od Šida, pa tamo idete do Niša, a sada imamo više deonica. I potpuno je normalno da kvalitetom infrastrukture vi dođete u situaciju da možete da menjate određena pravila.
S druge strane, glumeći Robina Huda, vi u stvari dovodite u situaciju da se izgubi onaj represivni karakter čitave ove priče, koji u krajnjoj liniji ima i preventivnu ulogu, iz jednog prostog razloga. U pravu, na prvoj godini pravnog fakulteta uči se jedna stvar, a to je da sankcija ima na prvom mestu preventivni karakter. Prevencijom vi pokušavate da sprečite broj neželjenih posledica, bez obzira o čemu se radi.
Ta priča o pojasu, to je priča kao pre nekoliko godina priča o paljenju svetala. To su standardi koji moraju da postoje i mi time spašavamo i uvodimo reda u čitavu priču. A o tome da se smanje kazne, ne znam uopšte, o tim pričama da se neki postupci zaustavljaju, radi se u stvari o mogućnosti da ukoliko platite kaznu u roku od sedam dana da prepolovite taj iznos, zapravo je o tome reč a ne o nekim proizvoljnostima i pričama za malu decu. Hvala.

Kolega Kariću, nemate osnov. Nema vremena.
(Dragomir Karić: Hteo sam da dam jedan primer. Kratko, jedan minut.)
Žao mi je, ne mogu.
(Ivan Kostić: Replika. Nije dobro razumeo, da objasnim.)
Nemate pravo na repliku.
Odlično vas je ministar razumeo i ja sam vas odlično razumeo.
Imate još jedan minut.
Po Poslovniku, koleginice Janjušević?
Izvolite, koleginice Janjušević.

Zahvaljujem.

Povređen je član 107. Poslovnika koji govori o dostojanstvu.

Ja bih zamolila gospodina Nedimovića, ministra poljoprivrede, koji je, koliko znam, po struci pravnik, a koji danas nama govori o putevima, da se sa malo više poštovanja obraća i poslaniku i građanima Srbije koji su tog poslanika odabrali za svog predstavnika u ovom visokom domu.

Ako vi ne možete da zapamtite izlaganje od pet minuta, koje se i ne odnosi niti na ono čime se trenutno bavite, niti na ona za šta ste obrazovani, nemojte da to prenosite na poslanika. Dakle, on je ovde i zbog toga da zaštiti interese građana i nazvati ga Robinom Hudom je ponižavanje svih onih građana koji očekuju od nas da ovde progovorimo o njihovim pravima i o tome da su oni potlačeni, poniženi, opljačkani od strane sudskih izvršitelja do nosioca…. (Isključen mikrofon.)

Evo, upravo ste potrošili poslednji minut koji pripada vašoj poslaničkoj grupi.
(Marija Janjušević: Ovo je bilo po Poslovniku.)
Ovo je zloupotreba Poslovnika. Iskoristila je svoje pravo da reklamira povredu Poslovnika, a onda je ušla u diskusiju i repliku sa ministrom, član 103. stav 8.
(Marija Janjušević: Taj jedan minut je sporan.)
I taj jedan minut je sporan. Ako ništa ne uradite za 21, manje-više, neće vam ništa uraditi.
Po Poslovniku, narodni poslanik Dragomir Karić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, samo ću kratko.
Mislim da ste trebali da reagujete kada je moj dragi kolega govorio o narušavanju, brzine ili bilo čega, da pojedinci imaju neka prava pa na kraju ne plate kaznu. Ja imam primer narodnog poslanika…