Dame i gospodo narodni poslanici, teška je prazna torba. Čuvena izreka. Godine 2012. u leto, ne da je torba bila prazna, nego ispod torbe je bila još jedna praznina. Ima druga izreka koja kaže: „Teško je biti domaćin u praznoj kući“. Veliko je pitanje je da li je ta kuća postojala. Teško je u kući golih zidova, kuću brzo napuniti. Kad se kuća pretvorila gotovo u prašinu, 2012. godine, na sreću narod je odabrao nekoga ko će tu kuću izgraditi. Ali, da bi se kuća izgradila od prašine, prvo morate da napravite blato, morate da ispečete ciglu, morate da ispečete crep, pa tek onda strpljivo ciglu, po ciglu da gradite tu kuću, da bi jednog dana izgradili na pravim temeljima, da ona bude čvrsta i postojana. Mislim da smo mi na pragu da takvu kuću stvorimo, koja će biti na zadovoljstvo svih naših čeljadi.
Dakle, ono što ja želim, to je ono što dobar domaćin želi za svoje ukućane. To je da po kvalitetu života i po standardu budemo vodeći na Balkanu i da jednog dana sustignemo moderne, razvijene zemlje.
Godine 2012. prilikom promene, mislim da je deficit već bio blizu dve milijarde, imali smo propalu Agrobanku, Razvojnu banku. Ono što je bilo narodno, postalo je njihovo. Sebi su dali sve, dok su narodu uzeli sve. Sebe su smestili u dvorce i bajke, a narod su poslali u basne i na ulicu. Meni je pravo čudo da danas neki imaju dva prsta obraza koji ni šminkeri u šminkernicama u televizijama na kojima oni nastupaju ne mogu da pronađu, da imaju hrabrosti da danas izreknu neke zamerke na monetarnu ekonomsku politiku, tim pre što ono što su oni ostavili je bila totalna propast.
Nije bio problem ni dug koji je na kraju 2012. godine bio 17 milijardi, problem je bio što nisu napravili izvor za vraćanje duga, nije bilo ni infrastrukture, ni privrede, privreda je bila rasprodata. U Beogradu sa 235 hiljada radnih mesta u proizvodnji, oni su dogurali do 23 hiljade zaposlenih. Bilo je veći broj penzionera nego zaposlenih. Nisu smanjene penzije, smanjene su dotacije penzionerima koje su u njihovo vreme dostizale gotovo 50%. Povećanom uposlenošću, padom nezaposlenosti, to je sada 30%.
I, umesto da odaju priznanje vlastima na uspehu koji je postignut, na niskoj inflaciji, na stabilnom kursu, na povećanom bruto domaćem proizvodu iz proizvodnje, ne iz usluga kao kod njih, da za tuđi novac kupite tuđu robu pa kroz usluge prikažete neki lažni rast bruto domaćeg proizvoda. Umesto da odaju priznanje na većim deviznim rezervama i na boljoj strukturi, umesto da odaju priznanje na tome što izvoz raste, što uposlenost raste, što su kamate daleko niže, umesto da kažu „Hvala Vladi“ koja je za šest godina vratila preko šest milijardi kamata, a danas se pitaju zašto je nominalni dug povećan, u procentima je pao. Umesto da kažu „Hvala“, oni eto imaju stida, srama i obraza da izreknu neke zamerke. Oni nikada nisu dizali proizvodnju. NJihov glavni proizvod je bio dug, mašta i iluzije. Oni danas pričaju protiv „Beograda na vodi“. Oni koji su imali Beograd na magli. Oni koji su narodu isporučivali, kako kažu, nisu bila lažna obećanja. Ja se slažem, jer su bila prepuna mašte i iluzije. Nisu bila lažna, ali su narodu prodavali maglu, sečenu u kockice, prosejanu na krupno rešeto.
Mogli smo ovih nekoliko dana od njih čuti sve i svašta, osim nekih dobrih predloga. Savetujem im ubuduće da kažu – hvala, vladajućoj većini na onome što je dosada uradila, ali mi mislimo da možemo bolje. Mi mislimo da možemo kao Vuk Jeremić. Mi mislimo da kada dođemo na vlast, to mislim da oni kažu, treba opet da nam kažu, mi mislimo da Đilasa ponovo vratimo na vlast. Čoveku ne ide dobro od kada nije vezao funkciju za privatni biznis. Ja bih to razumeo.
Razumeo bih i njegovu levu ruku, Borka Stefanovića, ali bih razumeo i njegovu desnu ruku, Boška levoručica, sveti Boškić ubija ženatu, kako beše ono. I, danas smo prisustvovali jednom sličnom napadu. Oni su specijalisti za žene. Oni kada napadnu na žene, naprosto padaju od verbalnog i fizičkog napada. Dakle, verujem da se Đilas nije skoro oporavio ali Vuk potomak nešto postaje tanji. Više ne može da troši privatan, odnosno državni novac da bi jurio privatne donacije.
Finansijski međunarodni skandal i veze koje je Vuk Jeremić pokazivao kao veoma važne i državne su najbolji dokaz njihove sposobnosti. Zato im ja poručujem da kažu da mogu bolje, ali da neće da se druže sa Jeremićem i Đilasom, sa mutibarićima, pelješanovićima i varajićima. Ja sam očekivao od nekih novih političkih snaga da to kažu i da kažu da neće sa onima koji se Boga ne boje, ljudi se ne stide. Oni to danas nama nisu rekli. Oni su otprilike izrekli neke zamerke, a ja im poručujem. Ja sam govorio da se ne mogu preskočiti nekoliko stepenika, da moramo korak po korak. Merdevinama uspeha svi zajedno, ujedinjeni, podići ovu državu. Ali, oni merdevine uspeha doživljavaju različito od nas. Mi mislimo da se tim merdevinama uspeha ne možemo popeti sa rukama u džepovima i da moramo vreme provoditi u radu, trudu, za kompjuterom, za strugom, za plugom, a ne na kauču u kafiću i ogovarajući vlast koja pravi rezultate. Hvala.
