Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Tabaković, i prethodnog dana, kada smo počeli raspravu o setu zakona iz nadležnosti Narodne banke, čini mi se da moje kolege poslanici u nedostatku argumenata ili ne znanja o pojedinim zakonima, a iz bivšeg su režima, uvek nekako više vole da se uhvate za javni dug, za to kako je nastao, pa čak i moje kolege iz bivšeg režima, onako smrknuti, sa velikom žalošću pitaju koliko je bio javni dug 31. decembra 2011. godine, kako su oni bili uspešni, kako je bio na samoj granici kako je to doneto Zakonom o budžetu. Uvek u toj jednoj igri brojeva neće biti potpuno iskreni prema građanima Srbije.
Da li je javni dug samo ono što se država zvanično zadužila na nekom tržištu kapitala ili je javni dug ono što je prihvatila kao obavezu, nije obezbedila izvore finansiranja, a tu obavezu je stvorila? To neće da kažu. To će da prećute. To im nije u interesu.
Neće da kažu još jednu stvar – gde su potrošili 450 miliona evra, recimo, od prodaje NIS, a pričaju nam kako su mali javni dug napravili? Prodaja NIS je prodata državna imovina. Nije mi jasno kako ne shvataju da su taj novac potrošili, a nisu ga zaradili. Još uvek kriju kao zmija noge gde je potrošen novac od prodaje Mobtela, i tu neće da budu iskreni.
NJihova najveća investicija, kako kažu, za period od 2008. do 2012. godine je bila u iznosu od preko dve milijarde evra, i to nazivaju direktnim stranim investicijama, a neću da kažu gde je završilo tih dve milijarde evra, pošto je investicija bila prodaja privatnog kapitala. Neće da kažu da je tih dve milijarde evra završilo u susednim zemljama i u zemljama bivše Jugoslavije, najviše u Bugarskoj, jednim delom u Bosni, jednim delom u Sloveniji. To neće da kažu.
Neće da kažu da su ostali dužni oko 40 milijardi dinara za subvencije poljoprivrednim proizvođačima, a i to je javni dug, samo nije iskazan u njihovim tabelama. Kada postave pitanje kako je javni dug narastao do tih fantastičnih 76%, neće da kažu da je milijardu i 700 miliona evra narastao dug na kredite koje su oni podizali u dolarima, na kursnim razlikama, i to će da prećute.
Neće da kažu ni da smo na otplate njihovih kredita potrošili blizu četiri milijarde evra, i to će da odćute. Neće da kažu da su preko Razvojne banke Vojvodine i Agrobanke potrošili milijardu evra, koje je država morala da pokriva, i to će da odćute.
Godine 2012. imali smo državu koja je morala da isplaćuje redovno svoje prihvaćene obaveze, ali se postavlja pitanje i odakle? Takođe, zbog toga izvori finansiranja za državu su realni sektor privrede. Odćutaće opet da je 400.000 ljudi izgubilo posao dok su oni bili na vlasti. Onda će da postavljaju jedno jako bezobrazno pitanje – kako je to javni dug narastao, a neće da pogledaju iza sebe kako su ga napravili. Sada, to razumem da je neko ko se ne razume u javne finansije, znate, njemu kažete – to je tada bilo toliko, danas je toliko, objasnite nam razliku itd. Ali, ovde je reč o ljudima koji i te kako dobro znaju šta se dešavalo u Srbiji od 2008. do 2012. godine. Vrhunski je bezobrazluk postaviti jedno takvo pitanje od ljudi koji znaju šta se dešavalo.
Kada smo pričali o toj privredi, oni imaju običaj da spominju kako zemlje u okruženju imaju veći rast bruto proizvoda od Srbije. Ne delim sa njima njihovo mišljenje, ali znam nešto drugo, da je svaki dinar od privatizacije imovine, na direktan ili indirektan način, završio u zemljama u okruženju. Mi smo naš kapital, koji smo rasprodavali, finansirali druge privrede i druge države. Šta je radilo 2008, 2009, 2010, 2011. i 2012. godine u Srbiji? Samo uslužni sektor i bankarski sektor, preko koga se kapital koji je stican decenijama razlivao po zemljama u okruženju.
Zatekli smo privredu koja je bila na kolenima i koja je bila iscrpljena, neko će da kaže - svetskom ekonomskom krizom, ma, ima i toga, ali u mnogo, mnogo manjem obimu. Imali smo privredu koja je bila iscrpljena galopirajućim kursom evra prema dinaru, imali smo privredu i stanovništvo koji su bili iscrpljeni visokom stopom inflacije, imali smo privredu i stanovništvo koji su bili opljačkani zelenaškim kamatama kod banaka. Onda kažu – evo, vi ste na vlasti, vodite zemlju, nemojte više da zadužujete, a napravili su obaveze, ostavili državu u potpunom rasulu.
Gospođa guverner se verovatno i seća te 2012. godine, kada su vas optuživali kako ćete da štampate dinare bez pokrića, kako ćete da rasprodate devizne rezerve, kako vas kontrolišu banke, i da ne pričam još neke stvari koje su bile političke, kao zaratićemo sa celim svetom itd. itd, to ne bih, kako će inflacija da bude rekordna kao što je bila 1992. ili 1993. godine, i sada, kao po pravilu od 2012. godine, sve što kažu, događaji ih demantuju. Čak imaju toliku hrabrost da kažu da se kurs dinara održava na veštački način. Voleo bih da vidim taj veštački način kada je kurs dinara stabilan, a vama se devizne rezerve uvećavaju. Neka mi to bilo ko od mojih kolega iz bivšeg režima objasni, taj, po njima, perpetum mobile. Neka mi objasni i neka objasni svima ovde, pa i građanima Srbije, kako to da je 1,5, 2% inflacije veće nego 12, 13, 14, ili 16%, koliko je bilo kada su oni bili na vlasti. Ili neka objasni kako je to, kamata na kratkoročne kredite danas je u Srbiji 10 do 12% u dinarima, ne indeksirana u evrima, ili nekoj drugoj valuti, a u njihovo vreme je išlo čak do 36%, kako je to 12% veće od 36%?
Imam osećaj neki put, kada počnu da pričaju o zaradama i javnim nabavkama koje sprovodi Centralna banka, da od istih onih primaju novac od kojih primaju i novine koje objavljuju takve članke, jer znam, čim se neki takav članak pojavi u novinama, da je Centralna banka naišla na nepravilnosti u poslovanju određene banke i da bi pokušali na određen način da zaustave utvrđivanje tih nepravilnosti i odgovornosti, plaćaju se novinama određeni članci. Da li moje kolege poslanici za neki takav sličan način svojih diskusija ovde dobijaju od nekoga neka sredstva?
Nisu se naučili za sve ove godine da građani na izborima ne mere šta ko priča, nego mere rezultate koje je vlast imala, što prepoznaju razliku između stranaka bivšeg DOS-a, koje su vodile Srbiju do 2012. godine, i Vlada, koju je predvodio Aleksandar Vučić od 2012. godine do njegovog izbora za predsednika Republike. Naučite to već jednom.
Sećam se da je tada već, mogu reći slobodno, kao opozicija, jedan od predsednika stranka rekao, iz bivšeg DOS-a, izvinjavao se građanima što je njegova stranka izvršila zloupotrebu ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije i prilikom glasanja za izbor, čini mi se, guvernera Narodne banke, baš se potrefilo da tema bude jako slična, i na osnovu tog izvinjenja i prihvatanja odgovornosti za grešku taj čovek je kasnije postao i predsednik Srbije i vršio vlast.
Očekujem da se moje kolege koje predstavljaju bivši DOS, bivši režim, makar jednom izvine građanima Srbije za sve što su im uradili dok su bili na vlasti. Možda će tada građani početi ozbiljnije da slušaju šta oni pričaju i možda će zbog jedne doze iskrenosti početi neko da im veruje.
Oko tih priča kako se štampao novac, kako će da se štampa novac, kako je velika inflacija, kako se administrativno održava dinar, a svi ekonomski pokazatelji govore drugačije, to više njima niko ni ne veruje. Čini mi se da nikome to više i nije toliko važno zato što sada imaju stabilan život, zato što znaju ako imaju kredit kolika će da im bude rata kada taj kredit dospe, a ne kao za vreme do 2012. godine, kada su cele plate davali za jednu ratu kredita, kada je prodato deviznih rezervi blizu pet milijardi evra da bi se dinar sačuvao sa 76, 77 na 119.80. Toliko je bilo kada je guverner sadašnji preuzeo dužnost guvernera u Narodnoj banci, 119,80, danas je niži kurs.
To su rezultati i nemojte da se čudite, nije u pitanju nikakva prevara, nikakvo nameštanje, nije u pitanju nikakav nedostatak demokratije, imate čak i više nego mi koji smo na vlasti, jer mnoge stvari vam oćutimo i neće da ulazimo u neke besmislene diskusije. Nisu to rezultati uspeha SNS i Aleksandra Vučića na izborima, nego rezultati koje postiže prilikom obnavljanja države.
Potrebno je i sa ovim zakonima jednu jako važnu oblast u funkcionisanju države i privrede, finansijski sektor, staviti potpuno ne pod kontrolu nego odrediti jasna pravila po kojima banke treba da funkcionišu. I ta pravila ne treba da budu ni strožija, ni blaža nego što su u zemljama EU. Samo na taj način imamo fer uslove i prema onima koji daju finansijske usluge i prema onima koji primaju finansijske usluge. I samo na taj način možemo da obezbedimo ravnopravnu utakmicu, koliko god je to moguće, između, pogotovo kada su u pitanju platne kartice, velikih trgovinskih lanaca koji imaju sisteme kako da se zaštite od banaka i malih, pa čak i preduzetničkih radnji koje takođe treba da imaju svoje mesto pod suncem.
Znajući za sve ovo što je finansijski sektor radio i Centralnoj banci, u određenim trenucima čak i državi, bilo je potrebna određena doza hrabrosti i pustiti, prvo napisati, a zatim pustiti u proceduru ove zakone. Ovi zakoni apsolutno uvode red na tržištu i stvaraju fer utakmicu. I neće više ni jedan privrednik, ni jedan potrošač, ni jedan davalac usluga da bude žrtva nezasite želje za stvaranjem ekstra profita koje smo zaticali u jednom delu bankarskog sektora.
Neko može da kaže da smo trebali i ranije da donesemo ove zakone. Možda i jesmo, ali uvek postoji jedno pitanje – da li zakon treba da bude donet na brzinu, bilo kakav, ili treba napraviti jednu ozbiljnu analizu, napisati jedan ozbiljan zakon, koji će imati što manje nedoslednosti i nedorečenosti u njegovom sprovođenju. Jer, s druge strane, imate finansijske institucije koje imaju vrhunske pravnike, vrhunske stručnjake, koji će na svaki način pokušati da onemoguće sprovođenje jednog ovako kvalitetnog zakona i da upropaste jednu dobru ideju i poštenu nameru predlagača zakona. I to ste isto trebali da uzmete u obzir kada ste bez ikakvog osnova upućivali kritike za zakone koji su danas u proceduri.
Zakoni su, možda, ne možda nego sasvim sigurno, u pravom trenutku i svakako će dati podsticaj svim ovim reformama koje sprovodi i predsednik Republike i Vlada Republike Srbije, a naravno i Narodna skupština koja svojim zakonima omogućava da se sve to dešava. Zahvaljujem.