Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo veći broj bankarsko-finansijskih zakona među kojima je i Zakon o stečaju i Zakon o privrednim društvima. U svom izlaganju ću najviše govoriti o Zakonu o stečaju, jer smatram da je to materija koja je interesantna najvećem broju naših građana, jer veliki broj građana Srbije je pretrpeo posledice ovoga zakona.
U obrazloženju za donošenje ovog zakona stoji da se izmene i dopune ovog zakona vrše isključivo radi usaglašavanja sa Zakonom o finansijskom obezbeđenju. Kao što znamo svi ovde, ovaj Zakon o finansijskom obezbeđenju još uvek nije donet, znači, o njemu se takođe raspravlja u ovoj objedinjenoj raspravi i ovakvo obrazloženje meni govori da svi amandmani koje smo pisali na oba ova zakona jednostavno neće biti prihvaćeni, jer ako su ova dva zakona međusobno uslovljena onda amandmane koje smo pisali bukvalno predstavljaju samo gubljenje vremena, jer sam siguran da predstavnici vlasti neće prihvatiti amandmane na ovaj zakon.
Dakle, usklađivanje o kome vi ovde govorite, po meni, ne pije vodu, jer ima jedna poslovica koja kaže – tamo gde je novac, tamo je uvek neka zamka. Ovo usklađivanje ovih zakona, po meni, vrši se pre svega iz razloga da bi se dao legitimitet svim pljačkaškim privatizacijama koje su vršene do sada, a znamo da su one dovele do stečaja ogromnog broja srpskih preduzeća i naših firmi. Naravno, ja ovde ne želim da kažem da su te pljačkaške privatizacije vaš izum, građani Srbije dobro znaju ko stoji iza tih pljačkaških privatizacija, ali vi jednostavno niste učinili ništa da kaznite odgovorne za te pljačkaške privatizacije koje su do stečaja doveli gotovo kompletnu privredu Srbije.
Takođe, ništa niste ni uradili na ukidanju stečajnih upravnika, jer ti stečajni upravnici su u stvari samo grobari srpske privrede, a da ne govorim o tome kolike su njihove novčane apanaže i koliko su plaćeni.
Dakle, najgore od svega je što ste vi došli 2012. godine na vlast upravo zahvaljujući činjenici da ste obećali građanima Srbije da ćete ispitati sve pljačkaške privatizacije, pa ste taksativno navodili one 24 privatizacije, ali sada, posle šest godina vaše vlasti, vidimo da od toga nema ništa, da je ta stečajna mafija još uvek na okupu, a neki od njih su i dalje članovi vaše ne samo stranke nego i jednim delom na određeni način članovi i vladajuće strukture.
Naravno, mi pozdravljamo ideju da se uvede finansijska disciplina i nemamo ništa protiv te ideje, ali na osnovu svega ovoga što smo videli, nemamo realne garancije da će to zaista tako i biti.
Nažalost, veliki broj građana Srbije i dalje živi u veoma teškoj situaciji i egzistencija im je ugrožena, bez obzira što vi govorite drugačije. Ako neko za sebe tvrdi da je bogat čovek, a njegove cipele govore da nije tako, naravno da će se verovati tim cipelama, a ne njegovim rečima.
Danas mnogi građani Srbije izbegavaju ili tužna lica prolaze pored banaka, pored bankomata jer su im tekući računi blokirani ili na tim tekućim računima jednostavno nemaju sredstava, a znamo šta u današnje vreme znači blokiranje tekućeg računa.
Blokiranje tekućeg računa ravno je blokiranju kiseonika. Besmisleno je, znači, tražiti kad se nađete tamo kod automata, besmisleno je tražiti milost od automata. Čak i diktator može imati milosti, ali mašina, bankomat, to ne može, jer milost nije matematički pojam. Čovek se u takvoj situaciji oseća veoma neprijatno. Oseća se kao poput vojnika koji se nalazi u ratu i koji je okružen sa svih strana neprijateljima. Ako taj vojnik i ima neku mogućnost da se preda i na taj način da preživi, ovde običan građanin, kome su blokirani svi računi, koji nema nikakvih primanja, on nema ni tu mogućnost da se nekom preda.
Tako smo imali situaciju da jedan naš kolega, poslanik vladajuće većine, reč je o Mehu Omeroviću, nešto nije bilo izgleda sa njegovim bankomatom i onda je morao da pribegne nekim drugim metodama. Štampa širom Srbije piše o tome. Pa, nešto nije se snašao oko tog bankomata i morao je da beži tamo, da pribegne nekim…
Znači, Meho Omerović je uhvaćen na frankfurtskom aerodromu u nedozvoljenim radnjama i to je zaista sramota za jednog narodnog poslanika. To je čak i ljaga za ovaj ceo naš parlament.
Režim ponekad kao da suprotno deluje zdravom razumu, jer donosi neke zakone koji guši sam režim. Znači, sami sebe guše takvim zakonima, a tu činjenicu ne želi da prizna, nego samo ide kao da se ništa nije desilo.
Režim se ponaša kao da svaka vrednost koja se svodi na novac, onda se mora otpisati sva druga vrednost koja se ne može izraziti novcem.
Naš finansijski sistem mora se polako izvoditi iz finansijske kome koju je nametnuo i koji je izazvao MMF. Sve se svodi na stalno preskakanje prepreka koje nameće MMF. Novac je uvek najkritičnije mesto koje predstavlja kamen spoticanja mnogima. Nerealno je pretpostaviti da MMF želi dobro našoj državi i ne samo našoj državi, nego i mnogim državama u svetu, kao što je nerealno pretpostaviti da na putu leži svežanj novčanica i da niko ko naiđe neće da se sagne i da ga uzme.
Zahvaljujući MMF mi danas sami plaćamo svoje propadanje, a vi nam ovde prikazujete nešto drugo. Vi ne želite da prikažete kompletnu situaciju, nego jednostavno da prikažete samo njen lepši deo.
Beskrajnim nabrajanjem onoga što neka stvar, neki objekat nije ne može se približiti shvatanju onoga što taj objekat jeste. Kada je društvo u problemu, ne zabrinjava najviše ekonomski pad, nego najviše zabrinjava kratkotrajni ekonomski oporavak, što imamo situaciju sada kada je Srbija u pitanju.
Za svako uspešno društvo, pored ekonomije, naravno, i politike, najvažnija stvar je pogled na svet. LJudi obično tvrde da su nosioci i pripadnici i jedne i druge ideologije, ali žive i ponašaju se u skladu sa drugom ideologijom, a to je tipično za predstavnike ove vlasti.
Znači, veličina nekog čoveka nije u količini novca koju on poseduje, nego pre svega u njegovom pogledu na svet. Problem nije u tome što ljudi troše novac. ljudi su uvek trošili novac, ali je problem u tome što je potrošnja postala najviši cilj i najveći životni smisao.
Društvo je nekada odbacivalo one ljudi koji su izgubili čast, a danas odbacuje one ljude koji su izgubili novac. Cifre na bankovnom računu postale su magična supstanca za koju se živi i umire, ali ja opet želim da na kraju ponovim da nije sve u novcu. Da je samo novac koji sve rešava, odavno bi bio napravljen lek za besmrtnost i za mnoge druge stvari koje su tako potrebne čovečanstvu. Novac ima svoje granice iza kojih ne može da deluje, jer nikada novcem nećemo moći kupiti mnoge stvari, kao što je sreća, spoznaja, čast, savest, itd. Hvala.