Bez ličnog obraćanja gospodine Orliću.

Izvinjavam se gospodine predsedavajući, vi prenesite da sam ja upravo primetio da je gospodin Mirčić sam priznao da su direktno lični u ovome što rade danas. Ubeđuju nas ljudi ovde kako oni savršeno sve lepo čitaju, ja im verujem. Onda sad gospodin Mirčić reče da ima problem sa sitnim slovima, pa je to problem za ovu državu i ovo društvo. Hajde to neka bude najmanje važno.
Kaže, gospodin Mirčić – pet hiljada evra. Nije bitno po kom osnovu, gde i kako rešava probleme ovog društva. Je li to ozbiljan argument za bilo šta? Na kraju dođemo na šta? Priču o mandatima za koje je potpuno jasno svima da neki shvataju poprilično lično i ne mogu da je prebole. Zašto? Zato što se ta epizoda, a zaista se time vrlo retko ko uopšte u ovoj zemlji bavi i ima želju da se bavi, ali ta epizoda se odnosi na ono vreme kada su neki shvatili da nisu toliko politički važni koliko su smatrali da jesu i to su teško podneli.
Da stravi ovde nisu lične, evo, ja bih voleo da dobijem odgovor, mene ovo lično zanima kada o ličnim stvarima pitam. Šta je to i koji je to mandat Aleksandar Martinović ukrao od onih ljudi koji su onu i onakvu knjigu o njemu napravili i onda ovde nosili i delili po Narodnoj skupštini. Znate jako dobro na šta mislim i na kakvu grafičku opremu mislim. To pristojan čovek sebi ne može da dozvoli. To je učiniti, na primer, moje lično mišljenje, sramno. Ali, zanima me razlog, kakva krađa kog mandata stoji iza toga, ako nije apsolutno lični odnos, pa i frustracija nekih ljudi. Šta je motiv za neke ljude da se ponašaju kako se u ovoj sali ponašaju, a utvrdili smo da je na ličnom planu? Jel su to opet isto neki mandati? Nisu, to je izgovor. Pravi razlog je duboko lično nezadovoljstvo onih koji sebi takve stvari dozvoljavaju.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Kolega Orliću, ima jedna istinita priča iz istorije politike, na političkoj sceni bivše Jugoslavije. Kada je Vojislav Šešelj, kao najmlađi disident, zatvoren u zenički kazamat napisao je otvoreno pismo Hamdiji Pozdercu, koji je tada bio moćnik, bio je na vlasti, odlučivao o životu i smrti. Parafraziram samo jedan deo tog pisma. „Spletom istorijskih okolnosti, dragi moj Hamdo, jednog dana moraćeš završiti u zatvoru jer lopov je lopov.“ Pre toga ga je upozorio: „Možda ćeš jednog dana, spletom političkih okolnosti doći na sam vrh ove države, ali nemoj se iznenaditi kada japanski car, engleska kraljica i američki predsednik budu ispred tebe sklanjali kristalne pepeljare, zlatne upaljače i zlatne hemijske olovke jer znaju, Hamdo, lopov je lopov“. Svedoci smo toga kako je moćni Hamdija Pozderac završio. I tada su govorili – daleko je od toga, to se samo Vojislav Šešelj služi frazeologijom kako bi naškodio velikom drugu Hamdiji Pozdercu. Evo, sada mu je Vuk Jeremić potomak, ništa se ne razlikuje od svojih predaka, ali ima nešto što vreme potvrđuje.

Mi sada upozoravamo da nije dobro da ljudi koji su uzeli mandat od SRS ili bilo koje druge partije i sede u ovom parlamentu i vrše funkciju, nije dobro, bez obzira što je Ustavni sud, na insistiranje Borisa Tadića, to aminovao. Nije to dobro. Nemamo mi ništa lično, privatno ne želimo ništa loše. To što je politički obračun između nas i Aleksandra Martinovića, između srpskih radikala ili vas, to je politički obračun. Nemojte da shvatate to lično. To je izgleda vaše jedino odbrambeno sredstvo da kažete – e, to je lično. Javnost zna. Ne možete vi ubediti javnost Srbije ko je krao i ko je prisvajao mandate i na taj način postao relevantna politička figura u ovoj Srbiji. Srbija sve prašta, oprašta sve, možda i krađu, ali izdaju ne oprašta Srbija.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Vladimir Orlić.

Opet da vas zamolim, gospodine Arsiću, da vi prenesete ovo upadljivo izbegavanje da mi odgovori na pitanje mandata Aleksandra Martinoviću meni mnogo rečitije govori nego bilo šta da je sada kazao gospodin Mirčić. To mu prenesite kada ga sretnete.

Dakle, priča o tim mandatima, još jednom, samo je izgovor, mogao je biti bilo kakav drugi. Suština je u onome što sam ja kazao. Neki ljudi ne mogu da žive sa tim da izgleda nisu toliko važni koliko su mislili da jesu i da su izgleda ostali u manjini u ono vreme kada su se osećali velikim i moćnim. Ja bih sada mogao, ali neću to da radim, jer mene kao ni ostatak ove zemlje zaista ne zanima puno ta priča i ta epizoda, ali mogao bih možda da se jednog dana zapitam da li ti koji su ostali u manjini, da nisu oni uzurpirali te mandate, kome su trebali da pripadnu ti mandati, ali ja to sada neću da radim.

Vratiću se na onu počnu priču, ja mnogo volim poučne priče, u vreme kada se Vojsilav Šešelj razračunavao Hamdijom Pozdercem i tačno je, zbog toga je i patio, postavilo se pitanje i intelektualnog poštenja. Da li je tako? Neki akademske karijere su bile pod znakom pitanja zbog nedostatka tog intelektualnog poštenja. Voleo bih da se u političkoj praksi u Srbiji pokazuje da je dostignut nivo intelektualnog poštenja na primer tako što neće ljudi za koje je dokazano da su falsifikovali svoje diplome, da su lažirali da imaju diplome svetskih univerziteta, na primer Univerziteta Lomonosov, zbog toga da budu nagrađeni od strane onih kojima je, gle čuda, baš svakog dana svaka druga rečenica – lopov je ovaj ili onaj. To bi, recimo, bio dobar dokaz da su neki ljudi kada neke stvari kažu ozbiljni i da iza tih stvari zaista stoje. Dok se takve stvari dešavaju, ja mogu samo ono što ti ljudi izgovore da kvalifikujem ovako kako kvalifikujem – tužni ostaci nečega što se nekada možda zvalo energijom, a sada su samo tragovi ličnog animoziteta i želje da se pošto-poto osvete ljudima kojima ne može da oproste jer su im pokazali da su od njih bolji.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, završavamo sa današnjim radom i nastavljamo sutra u 10 časova.