Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 75 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje..
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 88 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Upućujem poslaničko pitanje predsedniku Republike Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade Ani Brnabić i ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Već 20 godina, da li stvarno ili prividno, Srbija vodi bitku da sačuva KiM u sastavu svoje teritorije, a u tome joj najviše pomaže Ruska Federacija, kao jedini istinski bratski partner Srbije i kroz istoriju, tako i danas.

Mi imamo jednu apsurdnu situaciju, da tražimo od Ruske Federacije da čuva i stara se o teritorijalnom integritetu Republike Srbije i svojim vetom u Savetu bezbednosti taj integritet brani, a Republika Srbija ne priznaje teritorijalni integritet Rusije. Od 16. marta 2014. godine Republika Krim i grad Sevastopolj su punopravni subjekti Ruske Federacije i kao takvi u sastavu teritoriji Ruske Federacije i krajnje je licemerno, dame i gospodo narodni poslanici, da Srbija treba da od Rusije traži da poštuje teritorijalni integritet i da čuva i da brani Srbiju, a da Srbija ne poštuje teritoriju Rusije.

Isto tako, od agresije NATO pakta i zločinačkog bombardovanja 1999. godine Republika Srbija, na ovaj ili onaj način, sarađuje sa NATO paktom. Potpisana su dva sporazuma SOFA i IPAP, koje je ova Narodna skupština verifikovala, koji daju više prava NATO vojnicima na teritoriji Republike Srbije, oslobođeni su svih dažbina, carina, ne smeju se privesti, legitimisati ili zaustaviti, mogu da koriste naše puteve bez naknade, naše baze i svašta još, više oni imaju prava nego što je bilo predviđeno Trojnim paktom da Jugoslavija da ustupaka Trećem rajhu.

Tako da, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova i predsedniku Vlade - kada će se rešiti status ruskih humanitaraca u Nišu u Srpsko-ruskom humanitarnom centru i zašto je to toliki problem da se to pitanje reši? Setićemo se opet tih Rusa, ako budemo imali, ne daj Bože, nekakve poplave ili požare ili gde nam sve još nisu pomogli, zašto je problem i zašto svi beže od tih pitanja, da se reši za sedam ili osam ljudi diplomatski status, uzgred budi rečeno, koji su nas u više navrata spasili, naše stanovništvo i imovinu prilikom tih nepogoda, a u stanju smo da damo snagama NATO pakta pogodnosti kakve oni nemaju možda ni kod svoje kuće? To je sramotno i to pitanje treba da se reši što pre.

S druge strane, mene zanima kada će Republika Srbija zvanično da okonča svoje pregovore sa EU, tj. da ih prekine, jer je jasno da EU zahteva od Srbije da se odrekne dela svoje teritorije. To je uslov bez presedana u istoriji, tako nešto ne može ni sa čim da se poredi, ne samo da je neprihvatljivo, nego je i skandalozno i sramotno da se o takvoj mogućnosti uopšte raspravlja u javnosti, da se vode nekakvi unutrašnji dijalozi, i šta već još. Dakle, treba jasno da se kaže - ukoliko EU želi Srbiju bez Kosova i ako je kao takvu smatra, mi nemamo šta sa njima da razgovaramo, i treba da tražimo partnere i alternative na drugoj strani. Izgubili smo ovih 18 godina, nemojte da i ovo vreme izgubimo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić. Izvolite.

Hvala.

Prvo pitanje upućujem predsedniku Republike - da li će, pošto je već upitan, iako nije nadležan, izjasniti se o inicijativi Udruženja „Sloboda“ da se podigne spomenik Slobodanu Miloševiću i da li će odbiti tu inicijativu? Da li će možda predložiti da se umesto toga podigne spomenik žrtvama 90-ih i vlasti Slobodana Miloševića, npr. spomenik prebijenim demonstrantima, koji su mesecima, u zimu 1996. i 1997. godine, branili izbornu volju građana i pobedu opozicije na lokalnim izborima, koga je međunarodna zajednica morala da ga natera da prizna i proglasi čuvenim leks specijalisom, spomenik ubijenim novinarima, kao što je recimo Slavko Ćuruvija, spomenik ubijenima na Ibarskoj magistrali, spomenik Ivanu Stamboliću, ubijenom i zakopanom u jamu sa krečom, spomenik svim ratovima koje je vodio i svim žrtvama tih ratova iz svih bivših jugoslovenskih republika svih nacionalnosti i verosipovesti?

Možda bi, zapravo, za naredne generacije najbolje bilo da predsednik podrži da se napravi muzej 90-ih, sa slikama koje su napravljene kada su na teritoriji Srbije pronađene hladnjače sa telima civila kosovskih Albanaca. Spomenik žrtava Srebrenice? Da mi uradimo časno svoj deo posla, suočimo se sa prošlošću pred svojim potomstvom, pa da onda čista srca i duše možemo tražiti od ostalih da urade isto.

Drugo pitanje upućujem ministru finansija – da li namerava da razmotri i sprovede predlog koji smo juče ispred pokreta centra uputili povodom povećanja cene goriva u vezi sa kojom građani sutra planiraju masovan protest zaustavljanjem saobraćaja. Detaljan predlog je dobio juče od naše poslaničke grupe da se iskoristi prostor za smanjenje akciza na gorivo do zakonom dozvoljenih maksimalnih 20%, da se umanjenje prihoda budžeta, koje će po tom osnovu nastati nadomesti akcizama na alkohol, zašećerena gazirana pića i duvanske proizvode i time problem trenutno sanira i stvore uslovi da se cena goriva smanji, da na duži rok uvede stepenastu akcizu koja bi opadala sa porastom cene sirove nafte, kako bi se cena naftnih derivata držala konstantnom i da uvede budžetsku rezervu koja bi zajedno sa stepenastom akcizom služila za kompenzovanje umanjenja prihoda od akciza kada se ista smanji, a kako bi se sprečilo povećanje cene naftnih derivata u periodima kada imamo eksterne šokove, kao što sada imamo, kada je cena sirove nafte visoka i da revidira javne rashode i napravi dodatne uštede uz rezerve za crne dane, kao što su oni kada je sirova nafta skupa.

Treće pitanje upućujem predsednici Vlade - Fiskalni savet je marta ove godine objavio analizu uslova održivosti balansa budžeta postignutog fiskalnom konsolidacijom, šta je sve potrebno uraditi da bi se očuvali rezultati te fiskalne konsolidacije koju su najviše platili građani smanjenjem plata i penzija?

Izneo sam kada je i biran ministar finansija, mada premijerka tada to ništa nije komentarisala, pa bih je danas pitao nešto za šta tada nije bilo vremena. Kako namerava da reši problem lokalnih finansija, jer Fiskalni savet u toj analizi konstatuje da su finansije lokalnih samouprava i lokalnih javnih preduzeća loše, da su dugovi gradova i opština i njihovih preduzeća dostigli iznos od oko 800 miliona evra, čemu je potrebno dodati i kašnjenje u plaćanju dospelih obaveza od oko još 300 miliona evra i navodi da je struktura lokalnih javnih rashoda veoma loša i da, pre svega, problem predstavljaju preniske investicije i suviše izdašne subvencije lokalnim javnim preduzećima. Na predstojećim beogradskim izborima imali smo primer intervenisanja iz republičkog budžeta za grad Beograd.

Pored navedenog, interesuje nas i plan rešavanja oko 150 neuspešnih državnih preduzeća u procesu privatizacije, koja i dalje zapošljavaju oko 50.000 radnika. Neka preduzeća poput RTB Bora i „Petrohemije“ gubitke nisu pravili isključivo zbog povoljnih tržišnih uslova, niske cene nafte i gasa, odnosno visoke cene bakra. Te okolnosti se mogu lako preokrenuti i sa cenom sirove nafte se to već dešava. Ova preduzeća prete da naprave dodatni teret na javne finansije, a ujedno nekim preduzećima čak ni povoljne makroekonomske okolnosti nisu pomogle da profitabilno posluju, kao što je slučaj sa, recimo, Azotarom i Resavicom.

Molili bi predsednicu Vlade da nam u odgovoru na poslaničko pitanje pošalje neki plan rešavanja ovih situacija i ovih problema, obzirom da, kada je bila sednica o izboru ministra finansija, na naše izlaganje, gde smo izneli ozbiljne primedbe Fiskalnog saveta i predlog mera kako da se teško stečena fiskalna konsolidacija održi na duži vremenski rok, ona to nije odkomentarisala ni jednom jedinom rečju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu predsednice Vlade i predsednice Skupštine i glasi, to je ponovljeno pitanje – kada će konačno biti zakazana sednica ovog parlamenta o Kosovu?

Naravno, u koordinaciji sa predsednikom Republike, ali njih dve su na kraju i najodgovornije, bar formalno, za održavanje odnosno neodržavanje ove sednice, što je već, ja bih rekao, svojevrsni parlamentarni politički skandal, jer vidimo da nema gosta iz inostranstva koji dođe i koji nam se obrati ovde, a dobar deo svog izlaganje i svog govora ne posveti upravo temi KiM.

Čini mi se kao da naš parlament i našu političku javnost to pitanje najmanje zanima, a više mnoge goste koji ovde dolaze i pozdravljaju i ohrabruju, a mi primamo te pohvale i ohrabrenja, ali sa nekim osećajem, rekao bih gotovo nelagode da su jednim delom nezaslužena, s obzirom na to kakva se politika vodi od strane vlasti ove zemlje već godinama i kako se na različite načine perfidno, rekao bih, i tendenciozno to pitanja gura pod tepih i pomalo po principu kuvane žabe, domaća javnost navikava na nezavisnost KiM.

Dakle, nama je ta sednica apsolutno neophodna. Ja sam kao i svi vi ili većina vas, neko ko je bio ponosan i to su ti neki trenuci kada možemo biti ponosni što smo narodni poslanici u ovom Domu, kada slušamo goste ne samo iz Rusije i Kine, znači velikih sila koje nam se obraćaju, nego evo i male, ali očigledno prijateljske Slovačke ili Kipra pre nekoliko meseci. Dakle, kako iskrenim, toplim, ne formalno-birokratskim i diplomatskim rečnikom govore o nama, o Srbiji i o našoj istoriji i o podršci koju pružaju našem stavu povodom KiM. Taj stav se, to je moja bojazan, sumnja ozbiljno povija i ozbiljno koleba sudeći bar po izjavama najodgovornijih ljudi u ovoj državi, a pre svega predsednika države.

To je razlog zašto nam je ovaj dijalog ovde u Skupštini apsolutno neophodan uz to poštovanje naravno i svih drugih mesta gde se taj dijalog vodi ili bi trebalo da se vodi.

Dodatni motiv za ovo pitanje jeste, nažalost, dve stvari, dve vesti koje dolaze iz Prištine, gde je šef pregovaračkog tima Prištine, a zapravo Kosova, Arni Arifi, rekao da oni neće ići u Brisel na poslednju rundu koju je hteo da zakaže Brisel, jer nisu zadovoljni dnevnim redom, jer ne žele da se razgovara o pitanju Zajednica srpskih opština nezavisno i nevezano od drugih tema koje Prištinu zanimaju. Dakle, to je samo još jedan šamar na dug istorijat poniženja koje nam stiže iz Prištine i koji naša vlast guta pod različitim izgovorima.

Još gore i poslednje što hoću da naglasim, Ramuš Haradinaj je povukao sad iz procedure iz prištinskog parlamenta pregovaračku platformu za briselski proces, zato što nije dovoljno usaglašena. Ali u toj platformi, drage kolege, pominje se da predsednik redovno izveštava skupštinu o aktivnostima o toku pregovaračkog procesa, traži se, naravno, stolica u UN i sve ono što inače traže i u delegaciji koja učestvuje navodno treba da budu zastupljeni predsednici svih političkih stranaka u Prištini odnosno na Kosovu.

Hoću da kažem da nažalost, kada pogledamo, saberemo i oduzmemo, i ovi detalji i taj stav prema Briselu, i taj stav i ta platforma i taj sadržaj te platforme Prištine za pregovore sa nama odnosno sa Srbijom, pokazuju da deluju kao maniri ozbiljne države, a plašim se drage kolege da mi sve više i vrlo često, kada je reč o odnosu prema KiM, delujemo kao tzv. država.

U nadi da će to biti drugačije i da se neće tako završiti, molim vas, apelujem na najodgovornije političke faktore u ovoj zemlji da nezavisno od više ili manje dobrih i loših izgovora zašto se to ne radi ovde u ovom domu, dakle, ne na Odboru za KiM koji zaseda na smene pa na uštab i tada najčešće zatvoreno, za javnost da se ovde otvoreno pogledamo u oči i kažemo šta imamo i mi jedni drugima i istovremeno, državni vrh ove zemlje nama. Bez toga sve više ličimo na tzv. banana državu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ana Stevanović.

Hvala predsedavajući.

Svoje pitanje upućujem ministru omladine i sporta, Vanji Udovičiću – šta se dešava sa stipendistima koji primaju stipendiju Dositeja?

Naime, u pitanju je stipendija koju primaju najbolji učenici ove zemlje, najbolji studenti između ostalog, naše zemlje koji su završna godina na osnovnim i na master studijama. Oni su mesecima čekali da Ministarstvo uopšte objavi rang listu. Nakon što je rang lista objavljena, nekoliko dana upravo posle mog pitanja na ovom istom mestu, studenti su se suočili sa činjenicom da im stipendije kasne, da su neredovne, da ne mogu ništa da planiraju u vezi sa tim novcem. Studenti su mi čak uputili nekoliko pitanja moleći me da postavim ovde pitanje ministru da li su to stipendije za letovanje, pošto i dalje stipendije ne primaju. Tek su npr. primili sada aprilsku stipendiju, a mesec jun je uveliko u toku.

Ono što bih takođe htela da pitam ministra Vanju Udovičića jeste – da li njegovo ministarstvo u saradnji sa Vladom ima ikakav plan u vezi sa ovim studentima? Naime, uslovi koje oni treba da ispune da bi dobili stipendiju su veoma oštri i veoma strogi. Između ostalog, studenti nakon što završe studije, moraju da provedu i da budu u radnom odnosu najmanje pet godina u državi Srbiji. Ukoliko ne uspeju da se zaposle, oni moraju da budu tri godine na birou, ukoliko ne misle da stipendiju vrate.

Studenti su mi pisali pitajući se kako oni uopšte mogu da nađu posao, kada u državi Srbiji prvenstvo uvek imaju partijski kadrovi, često sa sumnjivim kupljenim diplomama, često bez ikakve stručnosti i ikakvog znanja. Tako da se dešava da imamo situaciju da najbolji studenti ove zemlje, blago Srbije, najvrednije što ova zemlja ima, budu na birou tri godine ili ono što češće rade u mnogo velikom broju slučajeva jeste što svoju sreću i svoju karijeru potraže u nekim drugim zemljama. Činjenica jeste da te druge zemlje poput zemlje EU, Amerike ili Kanade, Novog Zelanda, Australije, naše studente primaju otvorenih ruku i širokog srca.

Oni svoje znanje i iskustvo mogu da primene u ovim zemljama i na taj način unapređuju ne samo njihovu privredu i njihovo društvo već, između ostalog, i sređuju svoj život. Nostalgija jeste nešto sa čime se susreću, ali tu je uvek nezaobilazni skajp koji koriste, pokušavajući da prebrode tu tugu za svojom zemljom.

Odnos i nebriga države prema najboljim studentima u ovoj zemlji nije nešto što je izmislila aktuelna vlast. I sama sam bila stipendista ove zemlje i sa istim sam se stvarima susretala tokom prethodne vlasti. Nebriga prema studentima, odnosno samo deklarativna briga i tapšanje po ramenima i po leđima jeste nešto što je karakteristika očigledno svake vlasti. To je duboko tragično i duboko pogubno, i po našu zemlju i po celokupno naše društvo.

Nedavno smo imali prilike da čujemo izjavu premijerke, gospođe Ane Brnabić, koja poziva upravo te mlade da ostanu u zemlji. Ja ovom prilikom i njoj postavljam pitanje – da li Vlada na čijem je ona čelu ima ikakav plan za ovu decu?

Biću slobodna da dam svoj predlog. Predlažem da ova deca, stipendisti naše zemlje, najbolji naši studenti koji, da bi ostvarili uopšte mogućnost da primaju tu stipendiju, moraju da imaju prosek preko 8,5, da daju godinu za godinom, da ne padaju ispite i da, što bi oni rekli, redovno čiste godinu, dakle, predlažem premijerki da napravi takav plan da ova deca imaju prioritet u zapošljavanju u državi i u državnoj upravi u javnom sektoru. Zbog čega ova deca, koja su dokazano najbolji studenti, ne bi imala prioritet pri zapošljavanju? Oni su ogorčeni godinama gledajući kako polupismeni kadrovi zauzimaju mesta koja njima treba da pripadaju, i po znanju, i po trudu, i po čemu god želite drugo. Zbog čega takva deca ne bi imala svaki prioritet za zapošljavanje? Zbog čega takvi ne bi unapređivali našu zemlju, jer njihovo znanje jeste najveće blago i najveća korist koju naša država može da ima?

Stoga još jednom postavljam pitanje ministru Vanji Udovičiću – da li ima ikakvu strategiju za zapošljavanje studenata koji su primali stipendiju Dositeja?

Postavljam i pitanje premijerki – šta će ona uraditi po tom pitanju? Da li će i ona učestvovati u kreiranju kakve strategije koja bi omogućila da ova deca ostanu u zemlji?

Takođe, kratko pitanje za ministra finansija, Sinišu Malog. Dešava se situacija da se sad pitanje isplate stipendija, odgovornost za isplatu stipendija prebacuje na njegovo ministarstvo i molila bih da odgovori na pitanje koliko će stipendija do kraja godine primiti stipendisti ove najznačajnije stipendije koju ova država ima? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović. Izvolite.

Poštovani građani Srbije, danas želim da postavim pitanje pre svega predsedniku Vlade Republike Srbije, Ani Brnabić, koje počinjem konstatacijom, nije mi lako da to priznam ali moram, da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio u pravu kada je rekao da smo zaista prvi u Evropi. I mi jesmo prvi u Evropi, ali po visini cene goriva u Srbiji. Visina cene dizel goriva u Srbiji je najskuplja u čitavoj Evropi i ja zaista čestitam predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću na tom izuzetnom istorijskom rezultatu koji nikada u istoriji Srbije niko nije uradio i on je zaista u tome prvi.

Pitanje za uvaženu gospođu koja se nalazi, nekim čudnim spletom okolnosti, na mestu predsednika Vlade glasi: Zašto Srbija ima toliko visoku cenu goriva i kada će Vlada Republike Srbije nešto učiniti da se smanji cena goriva u onom delu na koji Vlada Republike Srbije može da utiče?

Odmah da se razumemo, ja sam apsolutno svestan činjenice da Vlada Republike Srbije ne može da utiče na svetsku cenu goriva, na razne finansijske skokove, na skok dolara, na razna svetska tržišta naftnih derivata i taj deo cene goriva Vlada svakako ne može da koriguje. Međutim, postoji onaj drugi deo cene goriva, a to su akcize na gorivo, na koji direktno može da utiče upravo Vlada Republike Srbije, a ona to ne čini.

Odmah da konstatujem da je od nove godine, samo u ovoj, 2018. godini, u proseku cena goriva u Srbiji poskupela za 10 dinara, da imamo 35 do 45 dinara skuplje gorivo nego određene zemlje u okruženju poput, primera radi, Makedonije ili Bosne i Hercegovine. Po dizel gorivu smo, ponavljam, prvi u Evropi kada je u pitanju cena tog goriva.

Ono što se manje zna u našoj javnosti jeste da na visinu cene goriva pre svega utiču akcize, odnosno ono što treba platiti državi, a još manje se zna da te akcize iznose 53 do 55% aktuelne cene goriva u Srbiji. Primera radi, ako je cena goriva 160 dinara, više od 80 dinara unutar te cene goriva praktično ide državi na akcize. Šta to znači? To znači da Vlada Republike Srbije, prema postojećem Zakonu o akcizama, jednom svojom uredbom, evo danas, na sednici Vlade Republike Srbije, može da donese odluku da se cena goriva smanji za dozvoljenih 20%, koliko taj zakon predviđa, a može i da pošalje izmene i dopune Zakona o akcizama ovde u Narodnu skupštinu Republike Srbije i da još više od toga smanji akcize na gorivo u Srbiji.

Ono što je činjenica i na čemu moram da insistiram jeste da podržim u ime Srpskog pokreta Dveri apsolutno najavljeni protest za sutra, petak, u 17 sati, koji je pokrenula jedna pančevačka građanska inicijativa, da od 17 do 18 sati u petak svi izađemo sa svojim vozilima i blokiramo saobraćaj u Srbiji i time pošaljemo jasnu poruku Vladi Republike Srbije da je cena goriva u Srbiji previsoka i da se mora smanjiti.

Ono što vlast jedino razume jesu građanski protesti i građanska neposlušnost. Dok građani ne protestuju, Vlada neće da vam reši ni jedan problem. To su uvideli malinari kad su dolazili ispred Vlade. Vlada ih nije primila. Oni blokirali magistralni put, Vlada počela da ih prima na razgovor. To su uvideli i sva udruženja koja imaju kredite indeksirane u švajcarskim francima, bankarskih klijenata. Dok nisu protestvovali, Vrhovnom kasacionom sudu nije palo na pamet da rešava njihove probleme, a evo, juče, posle protesta, garantuje da će do 1. oktobra u svim sudovima u Srbiji biti rešeni svi sudski postupci koji se tiču upravo bankarskih klijenata oštećenih u ovoj pljački.

Mislim da je ovo problem koji tišti i birače Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, koji takođe plaćaju previsoku cenu goriva i ne mogu da razumem predsednika Srbije koji je sve nas koji podržavamo ovaj protest sutra, u petak u 17 sati, nazvao političkim ludacima. To je neverovatno i nedopustivo.

Ovakvi protesti danas traju u Brazilu, u Indiji, u Nemačkoj, u brojnim drugim zemljama. Da li su Nemci 12. aprila 2018. godine u Štutgartu bili politički ludaci kada su zaustavili i zakrčili saobraćaj zbog protesta? Da li je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, bio politički ludak kada se zaustavio na Gazeli da gleda, po sopstvenom priznanju, „Beograd na vodi“ kao simbol pranja para, korupcije i kriminala? Da li je neko tada mogao da pogine zato što se on naglo zaustavio i zakrčio saobraćaj na Gazeli?