Zahvaljujem se.

Svoje pitanje upućujem ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Mladenu Šarčeviću kao i ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću. Naime, da li su pomenuti ministri upoznati da u Srbiji ima cenzure? Koliko mi svi znamo, član 50. Ustava Republike Srbije kaže da u Srbiji cenzura ne postoji, da je ona zabranjena i da je ne sme nikada imati.

Međutim, šta se desilo u Vršcu, gradu Jovana Sterije Popovića, koji sam već nekoliko puta pomenula u ovoj Skupštini? Naime, u gradu Vršcu zabranjuju se, zamislite, tinejdžerske omladinske predstave. Zabranjena je predstava „Stvar izbora – zašto slušam Marčela?“, koja je trebalo da zatvori festival „Cirkuliranje“ koji se održao u gradu Vršcu od 08. do 10. juna.

Naime, čak se na sednici gradskog veća diskutovalo o tome da bi ovu predstavu trebalo zabraniti, da ne bi trebalo da se održi, navodno iz tehničkih razloga.

Naime, najproblematičnije bio je naziv predstave. Naime, samo ime Marčelo. Međutim, kada pitate članove autorskog tima - šta je tu toliko sporno u toj predstavi, odgovorno će vam reći – zapravo ništa.

Možda je jedino sporno to što se u ovoj predstavi podstiču mladi ljudi da misle svojom glavom, da ne budu poltroni, da se oslanjaju na svoje znanje, na svoj život i da time mogu sami ostvariti apsolutno sve što žele u svom životu.

Naime, kada govorimo o tehničkim razlozima zbog kojih je predstava otkazana, čudo jedno da jedna predstava koja zahteva jednog glumca, jedan štender sa ofingerima i jednog plišanog medu, zapravo možda je meda problem, antidržavni, prefrigani meda, kaže se da tehnički uslovi ne mogu da zadovolje takvu vrstu predstave.

Međutim, šta se dešava odmah nakon pošto je predstava trebala da bude održana? Održavaju se koncerti, mačevanje, paraglajding, čak i ekstremni sportovi. Ukoliko pitate organizatora, kazaće da je to do njih, međutim prava istina je da je organizatorima od strane gradskog veća zaprećeno da će im ceo festival biti otkazan ukoliko ova predstava ne bude skinuta sa repertoara.

Nije pomoglo ni to što su autori predstave poslali ceo tekst na uvid. Nije pomoglo ni to što su psiholozi koji rade u školama, kako osnovnim, tako i srednjim, isticali da je ova predstava najblistaviji primer kako treba odrastati, da je puna izuzetnih poruka o načinu odrastanja. Ništa to nije pomoglo.

Nije pomogao čak ni stih koji Marčelo u svojim pesmama kaže, pa je najpozitivniji taj stih koji kaže – Dotaći Sunca zrak, i to sam, znači 100 puta opeći svoj dlan. Šta je ovde sporno? Šta je ovde toliko problematično da je uslovilo da ova predstava bude cenzurisana?

S toga ja pitam ministre, kako Šarčevića, tako i Vukosavljevića, da li u strategiji nacrta, odnosno nacrtu strategije obrazovanja stoji da deca ne trebaju i ne smeju nikako da misle svojom glavom? Da li u strategiji nacrta kulture, kulturnog razvoja, stoji da predstave treba da budu zabranjivane ne bi li se slučajno neko njima inspirisao?

Podsećanja radi, angažovani teatar postoji preko dve i po hiljade godina. Ni jedna normalna vlast nikad se nije usuđivala da zabranjuje i cenzuriše predstave, pogotovo ne predstave koje rade mlada deca, omladinci, tinejdžeri, studenti, koji jedino što žele, jeste da se bave kulturom u svojim mestima.

Uroš Mladenović, koji je između ostalog autor ove predstave, vodi i Omladinski teatar u Paraćinu. Jedino što on i njegov tim, njegovi mladi učenici, studenti, žele da rade u ovoj zemlji, jeste da se bave umetnošću i kulturom, jedino to. Niti da ruše vlast, niti da ruše državni poredak, niti išta slično, niti demonstriraju protiv ove vlasti. Jedino što žele jeste da se bave umetnošću i da se bave kulturom i njima se sad to zabranjuje.

Kakva je to poruka, ne samo Urošu Mladenoviću, već i svim mladima koji žele da ostanu u ovoj zemlji, jedino što žele da rade, jeste da se bave onim što su se školovali. Žele da se bave, zamislite, umetnošću. Ima li šta lepše od toga?

Možda će neki reći da ovo pitanje nije najbitnije pitanje u našoj zemlji. Možda i nije. Za mene jeste jedno od najbitnijih, jer ako vlast, na kom god nivou vlasti, sprečava mlade ljude da se bave onim što žele, onda je to siguran put u propast za celokupno društvo. A, preporuka svakoj vlasti je da bude što otvorenija, što demokratičnija i što slobodnija prema kulturi, jer dajući potpunu slobodu umetnosti pokazuje da je demokratična, a umetnost, samim tim, i najmanje postaje kritična kada je slobodna. Hvala.