Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Momčilo Mandić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Marina Ristić.
Izvolite.

Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, širom bivše Jugoslavije leže nebrojane žrtve pobijene bez spiska i bez suda. Sudbina ove bezgrobne vojske i danas je nepoznata široj javnosti i malo ko se usudio da se njome bavi. Jedan od njih je Đuro Zatezalo, koji je samo u Lici pronašao 97 jama, masovnih grobnica srpskog naroda, koje su nastale tokom Drugog svetskog rata.

Malo je poznato da je prvi koncentracioni logor, u stvari logor Gospić koji je obuhvatao logore Jadovno na Velebitu, Slano i Metajna na ostrvu Pag. To je bio najveći logor u jugoistočnoj Evropi.

Niko ne spominje više ličko kvravo leto 1941. godine, tačnije period od aprila do avgusta, kada su ovaj logor zatvorili Italijani. Tadašnji okupator je bio zgrožen svirepošću zločina kojim je bio podvrgnut neprijatelj srpski narod. Hiljade i hiljade Srba su zaklani i pobacani u jame, decu su ubijali maljem u glavu, a zatim zabetonirali. Ovo nisu naklapanja, ovo je izjavio jedan od zločinaca na saslušanju 15. jula 1952. godine. Podaci su tačni.

Prikrivanje ovih zločina traje do danas. Italijani su ispitivali ove zločine i oni su odmah krenuli nakon zatvaranja logora Gospić, 01. septembra 1941. godine u ove krajeve, i već tada naišli na zid ćutanja, a brojne bezdane jame su prikrivane, a tragovi zločina pomno zatrveni. Ipak izvori postoje, ostali su kod Italijana, ali i kod naših istoričara, Đure Zatezala, Daneta Lastavice, Dragana Šućura, Gojka Vezmara, a o Jadovnom je pisao i episkop Atanasije Jeftić. Da li će ova mesta stradanja konačno dobiti zaslužena obeležja, ostaje da vidimo, ali teško da će to biti tako, jer u savetu će sedeti samo jedan istoričar i nijedan predstavnik crkve. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Novica Tončev.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Zvonimir Stević.
Da li neko želi reč?
Kolega Steviću, izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, odnosno saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, na član 1. Predloga zakona o ratnim memorijalima podneo sam amandman.

U članu 1. Predloga zakona reči - redovno održavanje i investiciono održavanje, zamenjuje se rečima - redovno i investiciono održavanje. Obrazloženje, naveo sam da se amandmanom vrši pravno-tehnička redakcija odredbe člana 1. Predloga zakona, koja doprinosi preciznosti navedene odredbe.

Predloženim Zakonom o ratnim memorijalima Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja na celovit, sveobuhvatan i jedinstven sistemski način reguliše ovu veoma važnu i značajnu materiju, koja nažalost nije definisana punih 40 godina i više.

U formulisanju definisanju odredaba Predloga zakona, polaznu osnovu predstavljali su mnogobrojni važeći propisi koji su sada precizirani, definisani u jedan zakonski predlog.

Propisi koji su regulisali ovu materiju doneti su u periodu postojanja SFRJ. Tada je nadležnost ove oblasti bila podeljena između nekadašnje savezne države, kao što su ratni memorijali, odnosno grobovi boraca u inostranstvu i grobovi pripadnika savezničkih i drugih stranih armija na teritoriji Jugoslavije i Republike Srbije, groblja boraca u zemlji.

Dosadašnja praksa je ukazala na neophodnu potrebu da se donese novi zakon kojim bi se nedvosmisleno definisale nadležnosti, prevaziđena zastarela rešenja zamenila novim, uskladila terminologija i ova oblast uredila u skladu sa nastalim velikim promenama, gde su postojale tri države, a nastala je današnja Srbija.

Poseban razlog za donošenje ovog zakona je i zbog pijeteta i dužnog poštovanja svih stradalih i nestalih žrtava, kao i njihovih porodica, a posebno onih koji su dali svoje živote braneći svoju državu 1999. godine, bombardovane od strane NATO agresora, koja je na nemilosrdan i nasilan način, bez odluke Saveta bezbednosti, nanela veliku ljudsku i materijalu štetu našoj zemlji.

Zato mislim da je donošenje ovog zakona preteča za izgradnju novog memorijalnog kompleksa svih žrtava, kao i onih koji su stradali, nestali 1999. godine u NATO bombardovanju. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč?
Kolega Saviću, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, već ste čuli od većeg broja naših poslanika da SRS nema ništa protiv donošenja jednog ovakvog zakona.

Međutim, nije dovoljno samo doneti zakon, nije dovoljno samo pobrojati sva stratišta i sve žrtve na kojima su stradali naši sunarodnici i naši preci. Nažalost, takvih stratišta ima mnogo i na teritoriji naše današnje države, u našem bližem, u našem širem okruženju, ima takvih stratišta i na teritoriji drugih kontinenata, kao recimo u Africi, ali sada ne govorimo o tome.

Najvažnije od svega je odnos države Srbije prema ovim stratištima, odnosno ovim memorijalima kako se ti kaže u zakonu. Svi znamo da taj odnos nije adekvatan, nije zadovoljavajući i da nije pojedinih ljudi entuzijasta, koji vode računa o pojedinim kompleksima, o pojedinim memorijalima, pitanje je kakvo bi stanje bilo na tim mestima.

Svi mi ovde znamo i svi smo čuli za čuvenog deda Đorđa, koji brine o vojničkom groblju u Solunu, ali takvih primera ima još. Evo, recimo, memorijalni kompleks Čegar kod Niša. Imamo jednog čoveka Selimira Seleta Markovića, koji već 30 i više godina sa svojom porodicom brine o takvom jednom memorijalnom kompleksu. Ovaj čovek na jedan epski i jedan zaista emotivan način posetiocima dočarava kako i na koji način se vodila ta čuvena čegarska bitka, gde su bili pripadnici srpske, gde su bili pripadnici turske vojske itd. Ali, država ne vodi računa, ne samo o tome, nego ne vodi računa ni o ovakvim ljudima. Znači, ovakvim ljudima poput pomenutog Đorđa, koji vodi računa o Zejtinliku i ovog pomenutog Markovića, koji vodi računa o Čegru, država treba o njima i te kako da vodi računa, da im odaje priznanje, jer kamo sreće da ima više takvih ljudi.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč?
Kolega Periću, izvolite.

Od nas Srba mnogi narodi su učili pismenost i kulturu. Gde su oni sad, a gde smo mi? Nije ni čudo zato što smo mi skloni brzom zaboravu.

Ovaj zakon, odnosno rasprava po amandmanima na ovom zakonu bi trebala da bude takva da i kod onih koji nas gledaju, slušaju izazove određena osećanja da i sami znaju o čemu mi to pričamo.

Ovde je dvostruka uloga i značaj ovog zakona. Jedan je da nikad ne zaboravimo one koji ne smeju da se zaborave. Drugi je da pokušavamo preventivno da utičemo na one koji će možda, ne daj Bože, zatrebati ponovo da stanu na branik otadžbine.

Meni je zadovoljstvo zato što ću moći da govorim o simbiozi, u to vreme, nekih državnih rukovodilaca i srpskog seljačkog naroda, koji su spomen kosturnicu na Mačkovom kamenu podizali, koja je od posebnog značaja kao spomenik kulture. Nalazi se na području opštine LJubovija na koti 924 metra, gde je u to vreme, 1925. godine, ministar građevine pokrenuo inicijativu i osnovao odbor za podizanje te spomen kosturnice. U tom odboru su bili, u to vreme, predsednik Narodne skupštine, bio je Đorđe Vajfert kao guverner Narodne banke u to vreme i negde oko tridesetak članova iz Azbukovice i Rađevine, koji su se odlučili da prave spomen kosturnicu na Mačkovom kamenu. Materijal koji je korišćen za izgradnju te spomen kosturnice je iz sela Kržava i planina iz opštine Krupanj. Oni su ga donosili, dovozili i gradili.

To je bila jedna od velikih bitaka na Drini, gde su posledice bile ogromne, naravno, i po neprijateljsku vojsku a i po Srbe, jer je negde oko 780 poginulih i blizu 5.700 ranjenih ili boraca koji su morali da ostanu izvan stroja. Da ne zaboravim da pomenem da je prilikom izgradnje tog spomenika veliki doprinos dao i veliki srpski prijatelj dr Arčibald Rajs. Da li mi danas imamo takvih prijatelja u svetu? Reći ćete da imamo, da predsednik države radi na tome. Ja lično mislim da situacija nije ni blizu takva kao što je nekad bila, ali mi nemamo dovoljno poštovanja sami prema sebi. Ovde su pomenuti neki ljudi koji su minimizirali srpske žrtve. Pa, to ne smemo, bez obzira ko bi da pomene i bez obzira o kome se radi, ne smemo to da činimo, dovoljno nas drugi osporavaju, pokušavaju da ugroze, ne smemo to sami činiti.

Hvala vam.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Despotović.
Da li neko želi reč?
Kolega Despotoviću, izvolite.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, s obzirom da dolazim iz sredine burne prošlosti i slavne istorije, iz sredine krcate događajima, ovenčanim bogatim spomeničkim nasleđem, dolazim iz mileševskog kraja u kome je na pijedestalu tog kulturno-istorijskog nasleđa manastir Mileševa, carska srpska lavra s početka 13. veka, monumentalni mauzolej Sv. Save i veličanstvena galerija srednjevekovnog fresko-slikarstva. Dolazim iz zavičaja Belog anđela, freske s kojom se putem prve satelitske slike koja je preletela Atlantik 23. jula 1962. godine i pred novim svetom podičila i stara gospođa Evropa.

Mileševa naredne godine slavi osam vekova postojanja. Obaveza države je da taj jubilej dostojanstveno obeleži. Mileševa je kroz ratne vihore više puta rušena, paljena i pljačkana i uvek obnavljana kao duhovni svetionik srpskog naroda i svetski priznat kulturno-istorijski spomenik. Obnavljao ju je narod prijepoljski, predvođen uglednim građanima tog vremena, trgovcima i kulturnim poslanicima. Bogati su samo oni narodi koji imaju ovakve proizvode svog nacionalnog duha, kako je u mileševsku knjigu utisaka doslovce osamdesetih godina prošlog veka napisao jedan Amerikanac. Mileševski kraj memorijalnim mestima čuva uspomene i sećanja na ratove i bune, od Babinske bune koja je odjeknula 1875. godine, uz Nevesinjsku pušku, preko spomen kompleksa žrtvama ratova u okruženju i NATO agresije na Srbiju 1999. godine. Neki memorijali su u dobrom stanju, neki su devastirani. O tome ću nešto kasnije reći kroz amandmane. Hvala.