Dame i gospodo narodni poslanici, evo i ja sam hteo malo da postavim neko pitanje oko vladavine prava. Prethodnik je dao možda i dobar uvod. On pita zašto Vojislav Šešelj nije odgovarao zbog toga što je, kako kaže, najavljivao ubistvo Zorana Đinđića? A što bi i odgovarao? Ne može neko odgovarati zbog toga što vidi ono što je očigledno. Postoji poslovica koja kaže – Ko se mača lati, od mača i strada.
Zoran Đinđić je bio glava mafijaške hidre u Srbiji. To je vreme u kome je takođe rečeno da svaka država ima svoju mafiju, jedino u Srbiji mafija ima svoju državu. Vi kada pričate o nekim ljudima, govorim mom prethodniku, treba pre svega da se setite toga da su oni heroji Petooktobarske buldožer revolucije, da ste vi na krilima tih kriminalaca dolazili na vlast, da ste otimali puške, evo, nekoliko stotina metara odavde u policijskoj stanici Stari grad u Majke Jevrosime, da ste sa tim ljudima upadali naoružani u državne institucije, da ste tim ljudima omogućili da vrše razne poslove po Srbiji, da asfaltiraju, da kupuju, praktično da naprave najveću moguću ekspanziju svojih kriminalnih poslova i onda se pitate, kad je došlo do toga da je očigledno da postoji nesloga oko podele tog pljačkaškog tela, onda se vi pitate kako je Vojislav Šešelj mogao najaviti da će Zoran Đinđić biti ubijen?
Znate, kada se mafija obračunava, onda uvek neko strada i to nije ništa novo. I za svakoga ko ima malo političkog, malo životnog iskustva, to nije novo. Drugo je pitanje, zašto vi tu političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića niste utvrđivali kada je ubijen? Zašto ste tada od toga bežali, a danas 15 godina kasnije o tome pričate? Vi ste bili vlast. Zašto niste utvrdili političku odgovornost jednog od glavnih ideologa i perjanica DS, Čedomira Jovanovića, koji je ubicama, kako vi kažete ubicama Zorana Đinđića, u zatvor dovodio žene, decu i sve ostalo?
Prema tome, dajte prvo da vidimo ko je sve od čelnika DOS sa njima duvao u istu tikvu, pa ćemo onda da utvrđujemo odgovornost opozicionih političara. Mi od toga nismo nikada bežali. Vojislav Šešelj je u Haškom tribunalu dao iskaz o tome da ste imali bilo kakve indicije, bilo kakve mogućnosti, odavno bi ga vi optužili, a ovo je samo kuknjava, plač, labudova pesma.
Drugu stvar sam ja hteo da pitam gospođu Brnabić, odnosno gospođu Nelu Kuburović, ministra pravde, vezano za načelo zakonitosti u krivičnom pravu, vezano za vladavinu prava, vezano za retroaktivnu primenu blažeg, koji je to izuzetak, odnosno pravilo je da se uvek u krivičnom pravu na učinioca primenjuje blaži zakon.
Međutim, DOS-ov režim je imao potrebu da kreira neku svoju stvarnost. Imao je potrebu da dokaže neke stvari koje su bile nedokazive. Vođeni su politički procesi za neke atentate, vođeni su procesi u kojima je zapravo glavna meta bio Slobodan Milošević.
U jednom od takvih procesa je i osuđen Milorad Ulemek Legija za navodne zločine i krivična dela koja su izvršeni pre nego što je ukinuta smrtna kazna. Ono što nalaže jedini izuzetak od zabrane retroaktivnog važenja krivičnih zakona je to da se primenjuje blaži zakon na učinioca, bilo onaj koji važi u vreme izricanja presude, bilo onaj koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela.
U ovom slučaju, u vreme izvršenja krivičnog dela, bilo je moguće izreći smrtnu kaznu, ali je stav 4. istog tog član zakona propisivao da sud, umesto smrtne kazne, može izreći kao najtežu kaznu i kaznu zatvora u trajanja od 20 godina. Kada je promenjen zakon, uvedena je kazna od 40 godina…
