Zahvaljujem.
Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Dušan Milisavljević.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i saradnici, koleginice i kolege narodni poslanici, kod kolege Obradovića poštujem energiju i želju za borbom za svoje stavove, ali apsolutno se ne slažem sa njegovim izrečenim stavovima na današnjem zasedanju. Mislim da par stvari koje je rekao ja kao lekar moram i kao narodni poslanik da kažem u ime struke.

Znači, kada je rečeno da ćemo mi postati banka organa i da će neki tamo etički komiteti i odbori da odlučuju da se uzme organ, ti neki etički komiteti su sastavljeni od vrhunskih stručnjaka koje ima naša država Srbija, to je naša najveća pamet. Ako ta pamet ne zna šta treba uraditi sa pacijentom, a ti ljudi su ceo svoj život poklonili i posvetili da se bore protiv bolesti, protiv smrti i da se ljudski život spasi.

U ime kolega se ograđujem od vaše izjave i kažem da su ti naši etički komiteti i odbori sastavljeni od profesora i primarijusa koji se ceo svoj život bore za zdravlje naše nacije i za naše pacijente. Sa vrlo velikom ozbiljnošću se donosi odluka i dan danas kada je neki pacijent u komi kako se dalje nastaviti njegovo lečenje. Kada pričamo u ovom domu o ovakvim stvarima, mi šaljemo poruku građanima, šaljemo im neku mogućnost zabune i poruku straha.

I u prošlom obraćanju sam pokazao da sam već odavno potpisao donorsku karticu, kao javna ličnost. Veliki broj građana zna da ja imam potpisanu tu donorsku karticu i ništa mi se nije desilo. Ne treba imati strah da će neko nekoga ubiti i da će neko nekoga zgaziti na pešačkom prelazu, kao što vidimo u nekim tabloidima da osvanjuje ili na nekim društvenim mrežama. Ne, to je širenje straha, što je loše, širenje straha i antivakcinalnog lobija, da su vakcine nešto što mi kao lekari dajemo pacijentima da bi ubili decu. Hej, u 21. veku neki, stvarno nemam naziv za takve ljude, da to dozvole. Mi jedno civilizacijsko dobro mi pretvaramo u 21. veku kao lekari i da se borimo šta je dobro, a šta nije dobro.

Kada vam struka kaže – ovaj zakon nije pisao Lonačar ili ne znam neko od njih, ovo su pisali prof. Šćepanović, ljudi koji su u struci zajedno sa pravnicima Ministarstva zdravlja. Ideja je da se pomogne pacijentima. Ne vidim toliko straha i razumem političku borbu, ali morate da shvatite da se ovde vodi borba da se građanima Srbije koji boluju od teških bolesti, a njih je trenutno 2.000. Ako on kaže da danas u ovom momentu, dok mi pričamo, dok se raspravljamo, da neko od naših najbližih nije dobio smrtnu dijagnozu sa kojom će ukoliko nema mogućnost transplantacije, neće dočekati narednih šest meseci ili godinu dana.

Građani Srbije ne znaju koliko ljudi nepoznatih, nevidljivih, malih, običnih ljudi koji su bolovali od neke bolesti je izgubilo život zato što nije u trenutku moglo da dođe do operacije do transplantacije organa. Vi ne znate da je Srbija bila među vodećim republikama bivše Jugoslavije u transplantacionom programu, da smo 73. godine uradili prvu transplantaciju na Zvezdari, da raspadom Jugoslavije su dve bivše republike Slovenija i Hrvatska promenile zakonodavstvo i znatno su napredovale zato što su imali veći broj donara.

Mi imamo dobre lekare. Ponosan sam zato što imamo dobre lekare. Kada neko kaže – imamo loš zdravstveni sistem, ja kažem – mi imamo odlične zdravstvene radnike, dobre lekare i dobre medicinske sestre koji rade u teškim uslovima. Delimo odgovornost ovog naroda i ovog ekonomskog stanja u ovoj našoj zemlji. Nikada neće zdravstvena struka stati zato što ima male plate. Mi smo stali za vreme Miloševića, kada je moja plata bila dve i po marke. Išao sam, odgovorno sam radio posao sa svojim kolegama i nikada nismo stali da radimo zato što je naš posao da pomažemo bolesnim ljudima.

Ovo je pokušaj da se ljudima koji imaju životni problem pomogne, tako da to ne bi trebao uopšte da bude. Kada je rečeno postoji trgovina organima u Srbiji, nisam čuo da je negde postoji bilo kakva trgovina. Postoje apeli očajnika, gubitnika u tranziciji, siromašnih ljudi koji su na društvenim mrežama, video sam nekoliko da su ponudili bubreg da bi platili dugove za struju ili neke druge stvari. Znači, da građani znaju kažnjiva je Krivičnim zakonikom bilo kakva trgovina ljudskim organima. To je nedopustivo i to je nemoguće. Građani to treba da znaju.

Vidite i sada, pokušavam da ovaj mikrofon koristim isključivo u interesu bolesnih ljudi. Ponašam se kao lekar. Četiri saziva se ovde ponašam kao lekar, ne kao poslanik vladajuće Demokratske stranke kada je bila na vlasti ili opozicione Demokratske stranke, nego kao predstavnik građana koji treba da kaže u parlamentu ono za šta je stručan, ja sam kao lekar, mislim da sam stručan kao redovni profesor Medicinskog fakulteta da branim stavove struke.

Kolega je rekao o nadrilekarstvu i o antivakcionalnom lobiju. Strašno šta mi dopuštamo da nam se neke osobe koje nemaju ni pet razreda osnovne škole, obraćaju preko nekih medija koji kažu kako treba da lečite tumore, kako treba da gledate u sunce, kako treba da gladujete, kako ne treba da verujete lekarima, kako ne treba da idete na operativne zahvate i kako ne treba da verujete u humanu medicinu u 21. veku. Strašno.

Znači, nemojte da slušate šarlatane, nemojte da koristite pozive i lečenje preko gugla, preko interneta, nego za svaki simptom građani Srbrije, obratite se slobodno lekaru, jer koliko god pričali, naš zdravstveni sistem i naša struka je dobra. To pokazuje, malo skrećem sa teme, ali i Nemačka i druge zemlje, oberučke prihvataju naše lekare koji su rame uz rame sa svetskim lekarima i svetskim zdravstvenim sistemima, tako da tu nema dileme.

Još jedanput ću ponoviti, da nema ničeg humanijeg, nego donorstvo organa. Nema ničeg humanijeg nego nekome nastaviti, produžiti život. Moramo da menjamo svest naše Srbije, zato što smo mi još uvek u nekim delovima, razmišljamo kao da smo u 19. ili 18. veku. Nema ništa humanije, šta bilo kome vredi kada premine, kada ispusti dušu, kada telo ode u zemlju, da ništa nije postigao. Ako neko može neko dete da nastavi, da njegovo srce počne da kuca u nekom malom telu i da mu produži život, pa nema ničeg humanijeg.

Kao lekar, jasno i glasno kažem da je ovo dobra zakon i da za ovaj zakon treba svi da glasamo. Ako se pozivamo i na stav crkve, poštujem našu veru, pravoslavnu, poštujem i crkvu, ali i crkva kaže da može da se i nisam primetio da i jedna verska zajednica se bori protiv transplantacije organa i pravoslavna, i katolička, i protestantska, i Muslimani podržavaju transplantaciju.

Ono što se sporimo lekari i oni sa te druge strane jeste da li je kada konstatovana moždana smrt može da se uzme organ dokle god kuca srce. To je nešto što se vodi polemika sa crkvom, ali ja kao lekar nemam dilemu, ne mogu da vodim polemiku sa bilo kim, ja se borim za život mog pacijenta i meni je pacijent bitan, ako u tom trenutku može da se pomogne nekome, ja svakako dajem prednost toj njegovoj borbi za život. Hvala vam.

(Boško Obradović: Replika.)

Nemate osnova za repliku.
Reč ima narodna poslanica Sonja Pavlović. Izvolite, po amandmanu.

Hvala vam.

Meni vreme ističe i molim kolege da se malo utišaju. Uz dužno poštovanje, mog kolege Milisavljevića i svih kolega njegovih koji su ovde govorili, pošto sam veliki poštovalac profesije, znači, uopšte nije sporno da li dobrovoljnog doniranja organa treba da bude, trebalo bi ovde još više da promovišemo mi kao poslanici, a to je da se broj donorskih kartica poveća, međutim da bi se razrešile neke dileme, moram da postavim i neka pitanja, a to je pre svega sledeće.

Da li treba da podrazumevamo građane Srbije? Znači, ne treba da podrazumevamo, podrazumeva se i da se dobro živi, da bi svi trebaju da imaju minimum za dobrog života, pa nemaju. Znači, ne možemo da podrazumevamo da će neko rođenjem biti donor i da neće biti donor isključivo ako se za to izjasni u biomedicini. Znači, to ne sme dešava. Pre svega, šta se dešava, kolega je tu maločas rekao, bliža rodbina će se pitati. Šta ako taj neko nema rodbinu, ni bližu, ni dalju? Ko u tom slučaju odlučuje? Znači, to su neke stvari koje zaista ne možemo ostaviti da budu nerešene. Hoću da se nadam da će to podzakonskim aktima biti definisano, ali evo, imam i ja jedan predlog koji bi možda bio dobar, a predlog je sledeći.

Pošto je poslednji popis stanovništva urađen 2011. godine, znači, imam predlog, koliko god to bilo skupo i zahtevno, pa i izbori su skupi i zahtevni, pa ih imamo svako malo, raspisujete ih, da se uradi novi popis stanovništva, da znamo koliko zapravo ima stanovnika u Srbiji. To bi bila i dobra osnova za dobar birački spisak i da se pri tom popisu ljudi glasno i jasno izjasne da li su oni ti koji hoće da daju, doniraju svoje organe ili ne. Mislim da bi to bio jedan sasvim korektan način prema građanima Srbije i to bi značilo da ih ne podrazumevamo kao robu nego da zaista imaju pravo da se izjasne i mogućnost da se izjasne. Govoriti o tome da smo u eri digitalizacije, da su ljudi obavešteni o tome, u Srbiji je to stvarno na dugom štapu i to neće zaživeti na pravi način još puno godina. Znači, mi smo u začetku digitalizacije da se ne varamo, i tu tužne primere te nedigitalizacije vidimo i ovde u Skupštini.

Znači, mi ovde ne poslujemo onako kako bi trebalo po pravilima. I, da će neko u nekim pasivnijim krajevima biti informisan, ostaviti svoju njivu, svoje radove ili izađi iz fabrike, da bi izašao na internet da bi video šta treba da uradi u centru biomedicine, i da on da svoju izjavu, mislim da to je stvarno potpuno neprimereno očekivati, ali da jedan ozbiljan popis i ozbiljan pristup može da donese željene rezultate i evo to ovom prilikom predlažem. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Po amandmanu, reč ima ovlašćeni predstavnik SPS, narodna poslanica Danica Bukvić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, htela bih još jednom da kažem da apsolutno podržavam podneti zakon, naročito, ističem, zbog toga što decenijama radim sa ljudima kojima su organi potrebni. Naime, kao nefrolog, koji je radio na hemodijalizi iz prakse znam koliko to ljudima ljudski znači da se presadi organ.

Još jednom ponavljam da oko 800 ljudi u Srbiji čeka, recimo na transplantaciju bubrega, da je Srbija na začelju liste po broju kadaveričkih donatora za bubrege i da taj broj iznosi šest na miliona stanovnika, dok u našim susednim republikama iznosi čak 40, recimo u Hrvatskoj.

Takođe, kažem, jeste značajno, recimo, za bubrežne bolesnike da nadomeštanje bubrežne funkcije ponavljanim hemodijalizama ili peritonejskim dijalizama produžava život tih bolesnika, ali njihova potpuna rehabilitacija se postiže transplantacijom bubrega. Oni se tada potpuno vraćaju životu, normalnom radu i ekonomski doprinose državi, a vraćaju se, kao što sam rekla, i reproduktivnom životu.

S druge strane, ovde se dosta govori o tim donatorskim karticama koje smo mi uveli pre više godina. Poznato je da postoji 130 hiljada potpisanih donatorskih kartica, ali, i u tom slučaju, kao i u slučaju predviđenom ovim zakonom, gde postoji pretpostavljana saglasnost, postoji mogućnost da potencijalni donator se ne saglasi sa davanjem organa, odnosno da i onaj koji je potpisao donatorsku karticu može u poslednjem momentu da odluči da to ne učini, ili neki njegov najbliži srodnik takođe može usmenim ili pismenim putem da to onemogući, tako da i pored 130 hiljada potpisanih kartica, kao što sam rekla, 30 hiljada mi faktički imamo potencijalnih donatora bubrega, odnosno organa.

U svakom slučaju, mislim da će ovako uređena oblast doprineti poboljšanju zdravlja u našoj zemlji na ovaj način. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Po amandmanu reč ima narodni poslanik Boško Obradović. Izvolite.
(Boško Obradović: Replika.)
Nemate osnova za repliku.
Po amandmanu reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Javljam se po amandmanu koleginice, zato što mi imamo nekolicinu naših amandmana koji su u sličnom duhu, ali do njih, po običaju, opet nećemo stići, zbog, naglašavam, loše prakse koja se ponavlja, da vladajuća koalicija podnese na prve članove prvog zakona nekoliko stotina amandmana, a to sada radi jedna druga poslanička grupa, ali, svejedno.

Nezavisno sad od tog našeg pravnog, poslovničkog nadgornjavanja, ovo je suviše važna tema i mislim da je loše da se na taj način radi, kao što je bilo loše i kada se slično postupalo prošli put, prilikom Predloga zakona o ratnim memorijalima.

Mislim da građani moraju da shvate, i shvataju, i zato možda pažljivije prate ovu debatu nego neke druge u ovoj Skupštini, da se radi o vrlo važnom pitanju. Ja sam, i ministar to zna, prekjuče dogovorio da ne želim nikoga unapred da optužujem, ne želim da sumnjam, verujem u dobronamernost onih koji su ovo hteli da uvedu. Niko ne želi i jako je loše ako ostane senka ne sumnje, nego ovde eksplicitne poluoptužbe da sada oni koji osporavaju ovaj zakon, da oni ne žele da pomognu ljudima.

Dakle, kao što je loše i kao što nije pravedno da u kritici ovog zakona otprilike sugerišemo ili insinuiramo kako hoće neko da nas lovi po ulicama ili građane Srbije i da im otima organe, to nije pravedno i nije dobro da širimo paniku te vrste među građane Srbije, ali, rekao bih da isto toliko nije u redu i nije fer da oni koji se kritički odnose prema ovom Predlogu zakona, koji, drugim rečima, ne žele ili smatraju da nije dobro da se prihvati, ne ceo zakon nego ova odredba o pretpostavljenoj saglasnosti, gde smo svi mi, svi građani Srbije, unapred, rođenjem, postali donori organa, oni koji to kritikuju i ne slažu se sa time, da budu žigosani kao neko ko otprilike ne želi da pomogne onima koji su bolesni i kojima su organi potrebni.

Znači, ako osuđujemo ono prvo, onda hajde, budimo fer i kažimo – nije u redu ni ovo drugo. Dakle, nemojmo svakoga ko se ovde, a ima različitih, kao što ima, i to je dobro, meni se to s jedne strane dopada, što nije uniformno i unisono ovo i na ovoj opozicionoj strani, neki podržavaju taj zakon i tu odredbu, neki su protiv, ali, kažem, nemojte da ostane sumnja da oni koji se protive, i ja spadam među te koji se protive, da sada oni ne žele da pomognu ljudima kojima je pomoć potrebna.

Ozbiljne su sumnje, i etičke i teološke koje se mogu postaviti u vezi sa ovim. Ali posebno, mimo sad filozofsko-etičkih rasprava, one jesu zanimljive i mogu postaviti povodom te ideje pretpostavljene saglasnosti, postoji realnost i to su, evo, koleginica Pavlović i još neki drugi o tome pre dva dana govorili, postoji realnost našeg društva, naše informatičke, i ne samo, nažalost, informatičke pismenosti odnosno nepismenosti stanovništva Srbije, a na kraju krajeva i realnost u kojoj vi, prosto, u situaciji smrtnog slučaja, zbunjenim ljudima i srodnicima sad tražite i pitate ih da li oni prihvataju ili pristaju da njihov preminuli srodnik bude tretiran na taj način kao donor, davalac organa.

Što se tiče pismene saglasnosti, odnosno pismenog odbijanja saglasnosti, potpuno je jasno da će biti, kao što znate i na to verovatno i računate kada predlažete ovo, vrlo malo, par desetina hiljada najviše će biti ljudi koji će pismeno otići i reći da ne žele da budu davaoci organa, što znači da će sva težina verovatno spasti na srodnike, na članove porodice. Zamislite sada situaciju, i kako to mislite da razrešavamo, da, recimo, jedan roditelj preminulog čoveka, ili jedan srodnik, jedno dete hoće a drugo neće? Kako biste onda razrešili tu dilemu u konkretnom slučaju? Znači, jedan blizak srodnik, jednako blizak srodnik prihvata i pristaje na to, a drugi ne pristaje? Da ne govorim o ovim dilemama kada je reč o pravnim zastupnicima. Kada je reč o pravnim zastupnicima, takođe, koji se u trenutku smrti, od trenutka smrti više ne vode kao zastupnici i takođe se ne pitaju.

Jasno je da je namera ovog zakona, i završiću time, da se poveća broj donora. I to je ispravna namera, ispravan motiv. Ono što mi osporavamo ili ono što ja osporavam jeste način kako se do te mere i do tog rezultata pokušava doći.

Ovo je, rekao bih, problematično po božijim i po ljudskim zakonima. Vrlo je sumnjivo i vrlo je diskutabilno, i to je neko rekao ovde, kako će na nekom ustavnom sudu ta mera dobrovoljne, odnosno pretpostavljene saglasnosti proći?

Znate, jako je nezgodno kada mi rođenjem postajemo donori, pa moramo direktno eksplicite da kažemo da to ne želimo da budemo.

Podržavam, i to sam rekao pre dva dana gospodinu ministru, svaku meru, ako treba i dodatna sredstva da se izdvoje za promovisanje donorstva. Evo, ima preko 100 hiljada tih donorskih kartica. Jednom širokom akcijom se taj broj može povećati.

Rekao sam, takođe, pre dva dana ako imamo vlast koja je tako uspešna bila u ubeđivanju građana Srbije da žive bolje, da treba da glasaju za vladajuću stranku i za predsednika te stranke na izborima, onda neka budu barem upola toliko uspešni u ubeđivanju građana da treba da potpišu donorske kartice, da objasne zašto je to i neka upola toliko energije ulože u to i neće biti potrebna ova pretpostavljena saglasnost koja potencijalno od svih građana Srbije čini donatore i onda moraju pismeno da kažu da to biti neće. To je teško sprovodljivo, problematično i ja mislim da će to izazvati zbunjenost kod građana, a možda čak i neke oblike panike.

Ne želim da povećam tu paniku i tu nervozu kod građana ovom diskusijom, ali moramo vrlo jasno biti svesni da ta opasnost postoji i da nikom nije to u interesu, bez obzira na te neke kratkoročne dnevno političke poene.

Završavam i ponavljam, potreban je veći broj donora. Potrebne su nam široke akcije koje će podsticati donorstvo, ali ova mera u današnjoj Srbiji u ovom trenutku sa tolikim brojem i funkcionalno pismenih, a kamoli informatički nepismenih, samo će izazvati zbunjenost i pometnju. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Vukadinoviću.
Reč ima ministar dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Prvo moramo da razjasnimo, unosite previše nekih dilema koje postoje. Rekli ste, tu je rodbina i sad jedan kaže „ne“, drugi „da“. Ako se svi nisu složili, ako postoji i jedno „ne“ ne postoji saglasnost i ne ide se na donorstvo, tako da je to krajnje jasno.
Druga stvar, mislim da je veliki problem što niste pažljivo pročitali zakon, a u međuvremenu možete da izađete i na sajt Pravoslavne crkve, gde su i oni stavili svoje mišljenje o svemu tome.
Znači, postoji jedan problem. Prvo, ne spremite se dovoljno za ono o čemu pričamo, a onda paušalno procenjujete i treća stvar dolazi do izražaja, a to je – ljudi, hajde da ne radimo ništa, sve je moglo bolje, sve je moglo ovako, a što baš vi, a što baš sada podnosite, a kako? Pa, šta je bilo bolje, što se ništa nije radilo i slično?
Znači, mislim da je to veliki problem, tako da bih vas ja zamolio, pročitajte samo pažljivije, nema razloga da unosite te dileme, sve je regulisano tako da jedini cilj je da pomognemo onim ljudima kojima je potrebna pomoć. Što niste ranije rekli, što niste sami napravili neku kampanju? Što vi niste organizovali neko da potpiše donorske kartice, nego sad naknadno svega se sećate i naknadna pamet? Drago mi je zbog toga, ali jednostavno ovo je put kojim želimo da idemo.
(Đorđe Vukadinović: Replika.)