Hvala.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje o povredi Poslovnika? (Ne.)
Hvala.
Možemo da krenemo dalje.
Reč ima narodni poslanik Dragan Veljković. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi više zakonskih predloga od kojih će moj fokus biti usmeren na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO.

Kao što je apostrofirano u obrazloženju predloženog zakona, potreba za istim je rezultat dalje reforme i uređivanja penzijskog i invalidskog osiguranja započeta još 2002. godine, sa osnovnim ciljem stvaranja uslova za dugoročnu ekonomsku održivost penzijskog sistema.

Naime, vlade mnogih država suočile su se sa krizom nacionalnih penzijskih sistema. Postojeća demografska situacija, živi se duže, a rađa se manje dece, dovela je do toga da je sistem državnih penzija koji se u većini zemalja javlja kao osnovni vid penzijskog osiguranja, postao neodrživ. S jedne strane, sistem državnih penzija je preskup za državu, a sa druge strane, ne osigurava penzijske nadoknade koje mogu da obezbede dostojanstven život u starosti.

Sistem državnih penzija organizovan je po Bizmarkovom modelu. Zasniva se na principu međugeneracijske solidarnosti, gde aktivni osiguranici izdvajaju doprinose od zarade da bi se od tako prikupljenih sredstava isplaćivale penzijske nadoknade. Glavni faktor koji utiče na funkcionisanje sistema državnih penzija je odnos broja radno aktivnih stanovnika i broja korisnika penzija. Za zdravo funkcionisanje ovog sistema potrebno je od 3 do 3,5 puta više aktivnih osiguranika od penzionera.

Srbija sa svojim nepovoljnim demografskim karakteristikama pre nekoliko decenija imala je 3,5 puta radnika više nego penzionera, a danas je svega 1,5 puta više radnika, što produkuje potrebu dotiranja države iz budžeta radi isplate penzijskih nadoknada.

Naročito negativni odnos aktivnih osiguranika i korisnika penzije desio se tokom ekonomske krize, kada je u periodu od 2008. do 2012. godine ostalo 400.000 radnika bez posla, a istovremeno došlo do neopravdanog povećanja penzija od preko 20%, što je proizvelo deficit u ukupnom iznosu od blizu 170 milijardi dinara, pa je udeo penzija u BDP bio 13,8%, a država Srbija je morala da izdvoji iz budžeta 45%.

Ovo je bio jedan od rezultata nakaradne vladavine prethodnog režima, manifestovane kroz pljačkašku privatizaciju korupcionaških afera, kada su se oni lično bogatili, narod siromašio, a javne finansije doveli u provaliju, pa je likvidnost budžeta bila svega 15 dana.

Takva neodgovorna vlast ostavila je u budžetu sredstava za isplatu pola jedne penzije, a sve ostalo je opljačkano, oteto, odneto na drugu stranu.

Zbog ovako izrazito negativnog faktičkog stanja, koje je dovelo državu Srbije do ivice bankrota, Vlada Republike Srbije bila je prinuđena da donese iznuđene i teške mere, kako bi uopšte sistem javnih finansija opstao. To je produkovalo i donošenje Zakona o privremenog uređivanja načina isplata penzija, koji se ovim Predlogom zakona ukida, a čiji je primarni cilj bio da obezbedi finansijsku održivost penzijskog sistema, a time i održivost budžeta Republike Srbije i makroekonomsku stabilnost zemlje.

Ma koliko to paradoksalno zvuči, usvajanje tog zakona imalo je upravo za cilj zaštitu penzionera, jer da se nastavilo sa postojećim načinom isplate penzija, sistem bi bio urušen i onemogućena njihova isplata u celosti u vrlo skorom periodu.

Ukazujem da Srbija nije jedina zemlja koja je morala da pribegne ovakvim merama. To su uradile i mnoge druge zemlje, poput Španije, Grčke, Rumunije, Slovenije, Estonije, Letonije i mnogih drugih. Nije to bila ni bahatost, ni arogancija. To je bila teška odluka koja je morala biti doneta, koja je imala fundamentalni cilj da Srbija opstane, jer je prethodni režim vodio državu u propast i nijednog trenutka nisu razmišljali o budućnosti, već kako da traju od jednog do drugog izbornog ciklusa.

Dakle, za donošenje takvog zakona postojao je javni interes, koji se ogleda u potrebi očuvanja stabilnosti ekonomskog sistema države u uslovima finansijske krize, podmirivanja obaveza države i osiguranje nesmetanog obavljanja svih državnih funkcija i zadataka.

Zato treba i ovom prilikom odati ogromno priznanje i zahvalnost penzionerima koji su dali ogroman doprinos da Srbija izađe iz beznađa u koje ga je gurnula tadašnja vlast i da prođe težak put do suficita u budžetu i stabilnih javnih finansija, koje nam daju osnov za unapređenje uslova života za sve nađe građane.

Uzimajući u obzir pozitivne efekte u ekonomiji naše zemlje i finansijskom stanju u budžetu Republike Srbije, prestali su svi razlozi za dalju primenu Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija. U tom kontekstu, ukazujem da je udeo penzija u BDP smanjen sa 13,8 na 11, koliko je standard na kome insistira MMF, sa tendencijom daljeg smanjenja tog udela. Takođe, smanjuje se deo penzija koje se isplaćuju iz budžeta sa ogromnih 45% na oko 30%, a povećava se finansijska disciplina i uplata doprinosa.

Isto tako, dolazi do uravnoteženja makroekonomske pozicije, a takođe, doći će i do rasta potrošnje koji bi mogao da dalje pogura našu prehrambenu industriju.

Na kraju, tu je još jedan argument, a to je ispravljanje odnosa između penzija, čime se iskazuje društvena i politička želja za većim stepenom solidarnosti u okviru javnog penzijskog sistema.

Na kraju, siguran sam da će se usvajanjem i primenom predloženog zakona realizovati proklamovani ciljevi, pa stoga, poslanička grupa SNS će sa velikim zadovoljstvom u danu za glasanje podržati ovaj i sve druge predložene zakone. Hvala.

Hvala.
Reč ima LJubica Mrdaković Todorović.

Hvala.

Poštovani ministre Šarčeviću sa saradnicima, koleginice i kolege, ja ću se u svom izlaganju zadržati na izmenama i dopunama Zakona o PIO, zakona koji je u poslednje dve decenije dosta često menjan i dopunjavan kako bi se naš penzioni sistem uredio i konsolidovao, ali često bez nekog većeg uspeha, nažalost.

Sada smo u prilici da rešavamo nasleđene probleme i ispravljamo stvari koje su godinama bile zapuštene i vođene totalno necelishodnim postupcima, a posebno ako se imaju u vidu kriterijumi koji su traženi za odlazak u penziju.

Pošto je uplata u penzione fondove zalog za budućnost, da bi penzioni fond mogao održivo da funkcioniše bez dotiranja budžetskih sredstava, potrebno je da na jednog penzionera imamo troje zaposlenih. U 2014. godini statistika govori da je u Srbiji taj odnos bio 1,4 prema jedan penzioner, a sada 1,5 prema jedan. Ukoliko grešim, vi me ispravite. Naime, poznato je da u Srbiji imamo 1.717.000 penzionera. Ta i takva proporcija nas dovodi u poziciju da davanjem iz budžeta, a na ime davanja penzionerima budu velika i predstavljaju opterećenje za državnu kasu.

Na drugoj strani, sama organizacija PIO je veoma složen i zahtevan sistem. Ova Vlada i nadležno ministarstvo izmenama i dopunama zakona žele dugoročne pozitivne efekte, tj. održivost sistema PIO. Sam PIO i njegovo funkcionisanje zavise od starosne strukture stanovništva, migracionih prilika, BDP, nivoa zaposlenosti, regionalnih i opštih ekonomskih prilika i od mnogih drugih faktora. Dugo vremena smo se kao društvo suočavali sa brojnim problemima, kao što su pad nezaposlenosti, nepovoljna ekonomska situacija, stanje nacije u smislu starosti. Poznato je da smo četvrta nacija u Evropi po starosti stanovništva, takođe, problem morbiditeta i mortaliteta stanovništva.

Bavili smo se i suočavali sa zloupotrebama raznih vrsta, sa ne izmirivanjem doprinosa, rastom rashoda u odnosu na prihode, što se neminovno odrazilo i na funkcionisanje sistema PIO. Međutim, ubrzan razvoj zemlje, mere fiskalne konsolidacije, 68 hiljada novih radnih mesta, direktne strane investicije i sve druge mere koje predsednik države gospodin Aleksandar Vučić, Vlada i ministarstvo sprovode vode ka ozdravljenju ekonomije naše zemlje, što će se neminovno odraziti na unapređenje PIO fonda. Mere su usmerene ka poboljšanju položaja korisnika penzija. Mere nisu restriktivne i vode ka unapređenju položaja osiguraniku i korisnika.

Vlada i ministarstvo vode računa o poboljšanju socijalnog položaja penzionera i žele da poprave njihov status i obezbede održivost sistema PIO, veću pravnu sigurnost korisnika, efikasnost rada administracije PIO fonda, tako da očekujemo da će rezultati biti što pre vidljivi. Izmene i dopune ovog zakona su prvi znak ubrzanog razvoja zemlje.

Mi poslanici SNS ćemo u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona, kao i ostale predloge zakona i sporazume koji su na današnjem dnevnom redu. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.
Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Dejan Šulkić.
Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.
Nije u sali.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.
Nema vremena.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš.
Nije prisutna.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Majkić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, danas se između ostalog na dnevnom redu nalaze i oni zakoni koji se odnose na nastavak reforme obrazovanja u Srbiji. Meni je uvek drago kada vidim zakone koji se odnose na ovu oblast zbog toga što smatram da ministar i njegov tim rade ozbiljan posao na reformi obrazovanja u Srbiji. Taj posao je veoma značajan i veoma težak zbog toga što u obrazovanju leži velika moć, ali ta moć se ne ogleda u novcu koji kroz obrazovanje protiče, nego se ogleda upravo u tome da je obrazovanje ključno i za opstanak i za razvitak jedne nacije. Sada mislimo, naravno, na srpsku naciju.

Nadam se da će što pre na dnevnom redu biti ono što smo čuli i od ministra i njegovog tima da se najavljuje, a to je da će srednjoškolsko obrazovanje biti obavezno u Srbiji. Bez obzira što imamo podatak da je 85% učenika tj. dece danas obuhvaćeno srednjom školom, ipak procenat onih koji nemaju osnovnu školu, koji imaju nepotpunu osnovnu školu ili koji su završili samo osnovnu školu, za mene taj procenat je prevelik. Tako da mislim da će uvođenje obaveznog srednjoškolskog obrazovanja sigurno povećati broj onih koji će i završiti osnovnu školu, koji će završiti i srednju školu.

Takođe, ono za šta se svakako ministarstvo mora pohvaliti je to što je nasilje u školama stavljeno, što bi se reklo, u žižu javnosti. Mi gotovo svakodnevno o tome pričamo, pričamo koliki je to problem, do nedavno se o tome nije o tome pričalo. U okviru ministarstva je napravljen tim za prevenciju nasilja u školama i treba popularizovati taj tim, treba da što više njih zna da kad god se javi nasilje u školama da mogu da pozovu taj tim za prevenciju nasilja i da taj tim iz Ministarstva izlazi na lice mesta.

Ono što se tiče potenciranja srpske nauke, a to je da je pre šest meseci, uveden tj. osnovan Zavod za unapređenje obrazovanja koji će se u budućnosti baviti nacionalnim programima, kako u Republici Srbiji, tako u Republici Srpskoj, a takođe i u onim školama koje imaju organizovanu nastavu za srpsku decu u dijaspori i u regionu. Mislim da će rad ovog Zavoda za unapređenje obrazovanja delimično otkloniti onaj nedostatak koji smo imali oko Zavoda za izdavanje udžbenika, i to koliki procenat udžbenika izdaje jedan izdavač, koliko drugi i slično. Mora se naglasiti da će ovaj Zavod napraviti jedinstvene nacionalni program iz oblasti istorije, geografije, književnosti, jezika i kulture.

Kada se govori o potenciranju srpske nauke, svakako da ne treba da zaboravimo jednu od, po meni, bitnih izmena današnjeg Zakona o visokom obrazovanju, a to je dodavanja člana 83a, koji se bavi lektorima tj. lektorijatima srpskog jezika na visokoškolskim ustanovama u inostranstvu. Bitno je veoma da se time pozabavimo i čini mi se da nije na današnjoj sednici dovoljno vremena posvećeno upravo lektorima srpskog jezika, pre svega, zbog toga što je lektori u inostranstvu sve manje i što se gase lektorati srpskog jezika u inostranstvu.

Mi smo 2000. godine imali broj od 47 lektora. Međutim, 2001. godine ugašen je Republički zavod za međunarodnu naučnu, kulturnu, tehničku i prosvetnu saradnju i ta briga o lektoratima nije prešla ni na jedno ministarstvo u celini. Od 2001. do 2009. godine finansira se delimično rad lektorata u inostranstvu sa nekih 150 evra mesečno i komisija koja je bila tada pri ministarstvu prosvete se na neki način bavi lektoratima, ali znači ne u potpunosti kao što je to radio Zavod iz 2001. godine.

Tako da mi danas imamo situaciju da ne znamo koliko lektorata na međunarodnim univerzitetima postoji, da te lektore u inostranstvu niko ne finansira, da imamo veliki problem sa tim. Dakle, uveliko pozdravljam ovu inicijativu da se ministar i njegov tim, bez obzira što su se, možemo reći, udubili u mnoge probleme koji se tiču obrazovanje, uhvatili u koštac sa ovim problemom. Mi ovim članom predviđamo i pojam, i uslov, i način izbora, i finansiranje lektora u Srbiji.

Ovu oblast je nužno urediti zbog toga što smatram da su lektori srpskog jezika na neki način ambasadori srpskog jezika. Isto, kao što su Vuk i Dositej preko svojih prijatelja u Evropi promovisali tada novi srpski jezik, mislim da i ovi lektori mogu na neki način da budu ambasadori našeg i jezika, i kulture, i celokupnog društva.

Ne samo što mislim da su ove izmene u obrazovanju veoma dobre, nego su one i u skladu sa programom Vlade, deo koji se tiče obrazovanja, tako da moja apsolutna podrška u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Majkić.
Reč ima Balša Božović, po Poslovniku. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Član 107. Meni je tužno to što je izgleda SNS, kao što vidite, bitniji partijski sastanak od penzionera kojima je potrebno vratiti penzije…

Kako sam ja kolega Božoviću, prekršio član 107. i dostojanstvo Narodne skupštine?
Molim vas, nemojte zloupotrebljavati Poslovnik. Znate da mi imamo odličan i veoma korektan odnos, ali nema smisla. Nisam povredio ničim Poslovnik. Moraću da vam oduzmem vreme od poslaničke grupe. Izvolite.

Stvar je samo u tome što niste napravili pauzu. Neka završe sastanak, pa da se vrate, pa da razgovaramo ozbiljno. Siniša Mali nije tu. Ministar Šarčević zaista jeste. Ima dva poslanika, čini mi se, SNS od 120 i ne znam koliko ih ima. Dakle, hoću da kažem da je važna tema.

Mislim da građani očekuju od nas jednu kvalitetnu raspravu. Mislim da oni očekuju da dobiju povećanje penzija, kao što im je neko obećao, ali ne može to da se radi tako što ne postoji niko u skupštinskoj sali. Odbijaju da govore po redosledu, kao što i sami uviđate i onda bez bilo kakve pauze, ostali su samo poslanici opozicije, naravno, dva ministra i, kako da vam kažem, neće se usvojiti ono što mi predlažemo, naravno, nego što predlažu oni koji nisu danas u Skupštini. Hajde da vidimo ili da proglasimo pauzu dok se ne vrate sa partijskog sastanka, ali da ne kažemo da je prioritet glavni odbor SNS, a ne Zakon o vraćanju penzija.